Janjičari

Janjičari
Janjičari
Yeŋiçeri
Postojanje	1363–1826.
Zemlja	Osmansko carstvo
Uloga	Profesionalna vojska
Deo	Osmanska vojska
Boje	Zelena, crvena i plava
Angažovanje	Kosovska bitka, Bitka kod Nikopolja, Bitka kod Angore, Mohačka bitka…

Janjičari ili janičari (tur. yeniçeri — nova vojska) bili ‎su turske pešadijske trupe u svojstvu ličnih telohranitelja ‎‎osmanskih sultana. Trupe vode poreklo iz 14. veka; osnovao ih je Murat I‎, a trupe su ukinute (i masakrirane) 1826. godine po naređenju sultana ‎‎Mahmuda II. ‎Janičari su bili organizovani po uzoru na Mameluke, u početku od Turaka, a kasnije od hrišćanske dece otetih ili po drugim osnovama, oduzetih od roditelja, najčešče sa područja Kavkaza i delova Balkana, koji bi prelaskom na islam imali pravo pripadnosti janičarskim jedinicama.

Poreklo uredi

Sultan Murat I je osnovao trupe oko 1363. godine, u vreme velike ekspanzije ‎‎Osmanskog carstva. U početku su bile formirane od nemuslimana, pogotovo hrišćanske mladeži i ratnih ‎zarobljenika, što je bila praksa preuzeta od Mameluka. Janičari su ‎postali prva osmanska stajaća vojska, zamenjujući snage koje su se uglavnom ‎sastojale od plemenskih ratnika kojima se nije moglo verovati u pogledu ‎odanosti i morala. Štaviše, za svakog slobodnog turskog ratnika bilo je ‎ispod časti da bude pešak.‎

Obuka i stil života uredi

Prve janjičarske jedinice su se sastojale zarobljenika (adžemi oglana (tur. acami oğlan) - strane dece,^[1] i robova. Posle 1380-ih ‎sultan Murat I je popunjavao njihove redove uz pomoć danka u krvi, ‎specifične vrste poreza koji se sastojao u davanju muške dece sultanu. ‎Sultanovi ljudi bi regrutovali određeni broj nemuslimanske, obično hrišćanske, ‎muške dece (u početku nasumice, a kasnije prema strogim kriterijumima) ‎odvodeći ih na obuku. To su uglavnom bila srpska, bugarska i ‎‎albanska deca. Obično bi birali jedno od petoro dece starosti ‎između 7 i 14 godina, ali se taj broj menjao u skladu sa potrebama za vojnicima. ‎Kasnije su dankom u krvi oporezivani i Grci i Mađari. Oporezivano stanovništvo je, ‎svakako, bilo ogorčeno ovakvom praksom.‎

Janjičari su bili obučavani u strogoj disciplini (uz težak fizički rad i u ‎praktično monaškim uslovima) u ađami oglan školama, gde se očekivalo ‎da žive u celibatu i da se preobrate u islam. Većina je to i bila učinila. Iz svih ‎praktičnih razloga, janjičari su pripadali sultanu. Za razliku od slobodnih ‎muslimana, izričito im je bilo zabranjivano da nose bradu, osim brkova. Janjičare ‎su učili da smatraju korpus kao svoj dom i porodicu, a sultana kao svojeg de facto ‎oca. Samo oni koji su se pokazali dovoljno jakim dobijali su čin pravog janjičara u ‎‎24. ili 25. godini. Puk je nasleđivao imovinu pokojnog janjičara.‎

Janjičari su takođe učili da slede zapovesti derviša ‎‎Hadžije Bektaša Valije koji je blagoslovio prve trupe. ‎‎Bektaši su služili kao neka vrsta vojnih sveštenika za janjičare. Po ovome, ‎kao i po svom povučenom životu, janjičari su bili veoma slični hrišćanskim ‎‎viteškim redovima, kao što su npr. bili vitezovi Jovanovci sa Rodosa.‎

U zamenu za odanost i požrtvovanje, janjičari su dobijali privilegije i ‎beneficije. U početku su primali platu samo za vreme rata, a već sredinom ‎‎18. veka su radili kao čuvari reda ili su se bavili trgovinom, iako ‎su stalno živeli po kasarnama. Ipak, uživali su visoki životni standard, ‎oslobođenje od poreza i poštovani društveni status. Mnogi su postajali ‎činovnici i obrazovani ljudi. Penzionisani i invalidni janjičari su čak ‎primali i penzije.‎ Janjičari su od odeće nosili dolamu, koju su budući da su dugo putovali tokom ratova savijali i kačili za pojas. ^[2] Jedan od ikonografskih janjičarskih delova uniforme je prepoznatljiva janjičarska bork kapa, koja se takođe zvala i zarkol.^[3]

Janjičarski korpus uredi

Brojčano stanje janjičarskih grupa je variralo između 100.000 i preko 200.000. ‎Korpus je bio organizovan po ortama (bukvalan prevod: ognjište), tj. pukovima. ‎‎Sulejman I je imao oko 140 orti, ali je taj broj kasnije bio povećan na preko ‎‎190. Sultan je bio vrhovni zapovednik janjičara, ali je korpus organizovao i vodio ‎‎aga (komandant). Korpus je bio podeljen na tri podkorpusa: ‎

Džemaat (pogranične trupe), sa 101om ortom;‎
bejlik ili begluk (sultanova telesna straža), sa 61om ortom, i
sekban ili sejmen, sa 34 ortom.‎

Kao dodatak, postojale su i 34 orte ađamija (mladih vojnika). ‎

U početku janjičari su mogli da dobiju viši čin samo u okviru svoje ‎‎orte i to samo na osnovu staža. Janjičare je mogao da kažnjava samo njihov ‎direktno pretpostavljeni oficir. Nazivi činova su bili zasnovani na ‎položajima kuhinjskog osoblja i lovaca, verovatno da bi se naglasilo da su ‎janjičari sultanove sluge. ‎

Prvih vekova janjičari su bili vešti strelci, ali su od 1440. prešli na vatreno ‎oružje. U bliskoj borbi su se koristili sekirama i sabljama. U mirna vremena su ‎mogli da nose samo batine i motke, osim ako nisu služili u pograničnim trupama. ‎Lokalni janjičari, smešteni u nekom gradu na duži period, bili su poznati ‎kao jerlije. ‎

Osmansko carstvo je koristilo janjičare u svim svojim važnijim pohodima, ‎uključujući opsadu Carigrada 1453, poraz egipatskih ‎‎Mameluka i ratove sa Austrijom. Janjičarske trupe je u ‎bitku lično predvodio sam sultan i uvek im je pripadao deo ratnog plena. ‎

Reputacija janjičara je porasla do te tačke da je do 1683. sultan Mehmed IV ‎mogao da ukine danak u krvi. Sve veći broj originalno muslimanskih ‎turskih porodica je slao svoje sinove u janjičare. Upravnik svake pokrajine je ‎želeo da ima sopstvene janjičare. ‎

Pobune janjičara uredi

Depikcija janjičara.

Janjičari su i sami postali svesni svog značaja tako da su počeli da traže veća ‎primanja. 1449. su se po prvi put pobunili zahtevajući veće plate, što su i ‎dobili. Posle 1451. svaki novi sultan je bio u obavezi da plati svakom janjičaru ‎nagradu i da mu podigne platu. Sultan Selim II je 1566. dao janjičarima dozvolu ‎da se žene.‎

Posle tzv. ratova moldavskih magnata (1595—1621) protiv Poljsko-litvanske unije i Habzburga, bitke kod ‎Cecore i turskog poraza kod Hotina, sultan Osman II je ubijen u ‎‎janjičarskoj pobuni od 1622. godine. ‎

Do početka 18. veka janjičari su imali toliko prestiža i uticaja da su mogli da ‎dominiraju nad vladom. Mogli su da dižu pobune, diktiraju politiku i ‎sprečavaju pokušaje modernizacije vojnih struktura. Preko dvorskih pučeva su ‎mogli da menjaju i same sultane. Postali su zemljoposednici i trgovci. Takođe su ‎omogućavali sinovima bivših janjičara da postanu janjičari, a da prethodno i ne ‎prođu kompletnu obuku u ađami oglanu.‎

Kada su janjičari postali u stanju da iznuđuju novac od sultana i kada je ‎porodičan život zamenio vojni, opala je njihova borbena gotovost. Severne ‎granice Osmanskog carstva su polako počele da se ‎sužavaju južno posle druge bitke kod Beča. Janjičari su se ‎opirali pokušajima za reorganizacijom vojske i 1622. su ubili ‎sultana Osmana II kad je on pokušao da ih zameni. Takođe su imali ‎podršku u sekti bektašija.‎

‎1807. janjičari su se pobunili i smenili Selima III, koji je ‎pokušao da stvori savremeniju vojsku uz pomoć evropskih instruktora. Njegovi ‎sledbenici nisu uspeli da povrate vlast pre nego što će ga Mustafa IV ubiti, ‎ali su uspeli da postave na vlast Mahmuda II. Kada su janjičari ‎zapretili da će zbaciti Mahmuda, on je odgovorio tako što je pogubio zarobljenog ‎Mustafu (kojeg su ranije janjičari doveli na vlast). Na kraju je nekako uspeo da ‎sklopi kompromis sa janjičarima. Proveo je preko 10 godina u konsolidaciji svoje ‎vlasti. ‎

Aprila 1810. janjičari su spalili 2.000 kuća u Galati, a proleća 1811. dva ‎puka su učestvovala u topovskoj bici u Istanbulu. Borili su se i u ‎‎Grčkom ratu za oslobođenje. ‎

Na kraju je Mahmud II morao da se ih otarasi, verovatno zato što je morao ‎da plaća visoke plate za 135.000 janjičara, od kojih mnogi uopšte i nisu bili ‎aktivni vojnici, a neki su čak bili i pokojni (komandant je taj novac zadržavao za ‎sebe). ‎

‎1826. janjičari su shvatili da sultan obrazuje novu vojsku. Neki izvori ukazuju ‎da ih je sultan namerno isprovocirao kako bi podigli pobunu. Između 14. i 15. ‎juna 1826, janjičari u Istanbulu su se pobunili, ali se ovaj put veći deo ‎vojske i stanovništva okrenuo protiv njih. Spahijske, ‎‎konjaničke jedinice, koje su bile odane sultanu, primorale su ih da se povuku u ‎kasarnu. Artiljerija je gađala kasarnu 15 puta prouzrokujući ogromne žrtve. ‎Preživeli janjičari si bili ili pogubljeni ili proterani. Dve godine kasnije, ‎‎Mahmud II je zaplenio i poslednji janjičarski posed. Ovaj događaj se sada naziva ‎‎Incident u dobar čas.‎

Janjičarska uniforma

Janjičarska muzika uredi

‎Janjičarska vojna muzika za marširanje je karakteristična po svojoj eksplozivnosti ‎koja se postiže upotrebom bas udaraljki, rogova („borua“), zvona, triangala i ‎cimbala („zila“), između ostalog. Janjičarska muzika je uticala na neke ‎‎zapadnoevropske klasičarske muzičare poput ‎‎Volfganga Amadeusa Mocarta i ‎‎Ludviga van Betovena. Za više detalja, vidi turska ‎muzika.‎

Savremeni janjičari uredi

‎U savremenoj turskoj vojsci Orkestar Mehter i prateće trupe ‎predstavljaju jedini ostatak od janjičara. Orkestar svira na državnim, ‎‎vojnim i turističkim priredbama.‎