Joko Ono

Joko Ono (18. februar 1933, Tokio) japanska je umetnica i aktivistkinja. Široj javnosti je poznata kao nekadašnja žena Džona Lenona, kao i po radovima iz oblasti avangardne umetnosti, konkretno filma i muzike. Postavila je feminizam u fokus svoje umetnosti. Takođe je poznata po svom doprinosu umetnosti, miru kao i borbi protiv AIDS-a. Lenon je jednom rekao za nju: "Ona je najpoznatiji nepoznati umetnik na svetu." [1]

Joko Ono
Yokoono2.jpg
Joko Ono, Muzej savremene umetnosti, Univerzitet Sao Paulo, Brazil 2007.
Datum rođenja(1933-02-18)18. februar 1933.(88 god.)
Mesto rođenjaTokio
Japansko carstvo Japan

Detinjstvo, mladost i porodicaUredi

Joko Ono je rođena 1933. godine u Tokiju. Njen otac, Eisuke Ono, u ranoj mladosti bio je pijanista, a potom bankar. Ime Joko na japanskom znači "dete okeana“. Dve nedelje pre njenog rođenja njen otac biva premešten poslom u Njujork, a potom u Hanoj, a nakon toga se porodica ponovo vraća u Japan. Joko sa porodicom proživljava i bombardovanje Japana, a posle toga sledi težak period za nju i njenu porodicu. U teškim vremenima, nakon što su na Japan bačene dve atomske bombe, porodica se borila da obezbedi egzistenciju sa malo hrane. Nakon teških godina, stvari kreću nabolje kada se njena porodica seli ponovo u Njujork gde Joko nastavlja sa svojim usavršavanjem u oblasti umetnosti.[2]

Džon LenonUredi

Joko Ono se, nakon selidbe njene porodice u Njujork, bavi umetnošću. Prikazivala je svoja dela raznim njujorškim galerijama. Tako se na jednoj izložbi, 9. novembra 1966. godine, upoznaje sa Džonom Lenonom koji je tada bio u braku sa Sintijom Pauel (Cynthia Powell). Po jednoj od mnogih verzija priče, upoznao ih je vlasnik galerije, Džon Danbar (John Dunbar). Ubrzo potom, oni su ostali u kontaktu što se Lenonovoj ženi nikako nije dopadalo. Lenon se u početku pravdao da samo želi da pomogne Joko u svojim nastojanjima da predstavi svoju umetnost široj javnosti. Tokom 1968. godine, u odsustvu svoje supruge, Lenon je pozvao Joko da bude gost u njegovoj kući. Tokom tok susreta, Joko Ono je ostala u drugom stanju ali je trudnoća rezultovala pobačajem u novembru iste godine, nekoliko meseci nakon što je Lenonov razvod od supruge postao pravosnažan.

 
Džon Lenon i Joko Ono 1980. godine

Tokom poslednje dve godine koje je proveo u Bitlsima (Beatles), Lenon je zajedno sa Joko Ono otpočeo javne proteste protiv rata u Vijetnamu. Joko Ono se 1969. godine udaje za Džona Lenona na Gibraltaru. Nakon venčanja nastavljaju sa zajedničkim javnim nastupima, najčešće u vidu performansa, koji su usmereni ka uspostavljanju trajnog mira među ljudima. Ovaj period, Lenon je ovekovečio u pesmi "Balada o Džonu i Joko" ("Balad of John and Yoko"). Joko se pojavljivala sa Džonom Lenonom i na koncertima. Na poziv Frenka Zape da svira sa njim, Lenon se pojavio sa Joko Ono. Zajednička angažovanja na nekim pesmama objavljena su kao radovi benda "Plastic Ono Band".

Džon Lenon je 1980. godine ubijen u haustoru zgrade u kojoj je živeo. Ubistvo je počinio Mark Dejvid Čepmen ("Mark David Chapman"), je pucao u Lenona pištoljem iz neposredne blizine, koji je preminuo na putu za bolnicu. Ovaj događaj je potresao ceo svet, naročito obožavaoce Bitlsa. Ništa manje stresan nije bio ni za Joko Ono koja je bila svedok ubistva.

Umetnost i aktivizamUredi

Bez obzira na bogatu umetničku karijeru u različitim oblastima, od eksperimentalne i popularne muzike, preko vizuelnih umetnosti i filma, pa do socijalnog aktivizma, Joko Ono je ostala u senci čoveka koji je svojevremeno bio najpopularnija ličnost na planeti.

Neki je pamte kao osobu koja je izvela "Komad sa sečenjem", u kome je izložila svoje nepomično sedeće telo obučeno u konvencionalnu odeću, koju je publika bila pozvana da iseče makazama koje su ležale ispred nje. To izvođenje nečega što će se kasnije nazvati performansom, desilo se u Kjotu, jula 1964. godine i Tokiju, avgusta iste godine da bi kasnije bilo ponovljeno u Parizu 2003. godine. U originalnoj izvedbi odražavalo je njen stav prema ratu u Vijetnamu, a u ponovljenoj prema ratu u Iraku. Neki drugi je pamte po eksperimentalnim filmovima koje je ujedno i režirala, pisala za njih muziku, montirala, a nekada i igrala u njima, kao "Broj 4" (ili, popularnije: "Dupeta") iz 1966. godine, u kome se stalno samo smenjuju gole zadnjice, veoma individualizovane izgledom i kretanjima; ili "Muva" iz 1970. koja u krupnom planu prati muvu koja se kreće po golom ženskom telu; ili "Sloboda", iz iste godine, koja u jednominutnom kadru prati kretanje ženske osobe koja otkopčava brusthalter. Deo publike se vezuje za projekte iz oblasti popularne muzike sa Plastik Ono Bendom, dok je pravi koren njene umetničke karijere, u stvari, bio vezan za novu eksperimentalnu muziku.

Kompozitori sa kojima je sarađivala i od kojih je učila bili su Henri Kauel, Stefan Volpe, i Edgar Vareze (kod koga je studirao i Frenk Zapa), da bi preko Volpea upoznala i Džona Kejdža čija podrška ju je uverila da put kojim je već intuitivno krenula stvarno vodi ka nekoj novoj umetnosti.[3]

Na izložbi u AG Galeriji u Njujorku 1961. godine izložila je "Slike sa instrukcijama", a na izložbi u Indika Galeriji u Londonu 1966. godine "Nezavršene slike“. U više navrata je proglašavala neko drvo "drvom želja" i pozivala publiku da svoje želje, na nekom papiru ispisane, kači na njega.[4] Joko Ono se uključila i u debatu koja se odnosi na novi američki zakon koji se odnosi na kontrolu oružja. Ona je na svom profilu na društvenoj mreži "Tviter" ("Twiterr") postavila fotografiju krvavih naočara pokojnog supruga, Džona Lenona, na 44. godišnjicu njihovog braka. Sliku je ispratila izjava: "Više od 1.057.000 ljudi je ubijeno iz vatrenog oružja u SAD otkako je ubijen Džon Lenon, 8. decembra 1980." [5]

KritikeUredi

Mnogi i danas smatraju da je Joko Ono neprosredni krivac za raspad "Bitlsa“. Naime, od početka svoje veze sa Lenonom, neprestano je bila sa njim. Prisustvovala je gotovo svim probama grupe, na snimanjima pesama u studiju, čak bi i ponekad pevala na nekoj od proba.[6] Njeno prisustvo kod ostalih članova benda izazvalo netrpeljivost prema njoj jer je bilo očigledna umanjena kreativnost kod Lenona koji je sve manje vremena provodio sa ostalim članovima grupe.[7]

Celokupna situacija kulminira raspadom "Bitlsa" 1970. godine, što navlači još veći gnev prema Joko Ono kod poklonika grupe. Kritičari i šira javnost su bili gotovo jednoglasni u oceni da je ona iskoristila tadašnju ogromnu popularnost Džona Lenona kako bi skrenula pažnju na sebe i svoj rad, ne marivši za raspad grupe.

Tek nakon decenija ćutanja o uzrocima raspada "Bitlsa", na ovu temu je progovorio Pol Makartni, u intervjuu koji je dao poznatom britanskom voditelju Dejvidu Frostu, a čije delove je preneo "Gardijan" ("Guardian"), rekavši kako Joko Ono nije kriva za raspad grupe, već su uzroci bili sasvim drugačiji. On je naveo da je grupa već bila pred raspadom jer je Lenon već odlučio da ode iz grupe. Makartni je takođe rekao da je Joko Ono usmerila Lenona ka avangardi bez čega on ne bi napisao pesme poput "Imagine".[8]

GalerijaUredi

ReferenceUredi

  1. ^ „The Guardian profile: Yoko Ono”. Engleski Gardijan ("The Guardian"). 8. 6. 2012. 
  2. ^ „Važnost Joko Ono”. Japan policy research institute. novembar 2000. Arhivirano iz originala na datum 21. 12. 2007. 
  3. ^ „Biografija Joko Ono”. www.allmusic.com. 
  4. ^ „Joko Ono, najpoznatija nepoznata umetnica”. Politika online. 18. 4. 2009. 
  5. ^ „Lenonove krvave naočare na Tviteru”. B92. 21. 3. 2013. 
  6. ^ „Joko Ono peva na probi "Bitlsa". www.youtube.com. 
  7. ^ „Džordž Harison napušta bend”. Biblija Bitlsa ("The Beatles bible"). 
  8. ^ „Pol Makartni: Joko Ono nije kriva za raspad "Bitlsa". Blic online. 28. 10. 2012. Arhivirano iz originala na datum 1. 1. 2013. Pristupljeno 18. 5. 2013. 

Spoljašnje vezeUredi