Википедија

Joksim Nović-Otočanin

Joksim Nović-Otočanin (Zalužnica, 15. mart 1806 — Novi Sad, 18. januar 1868) bio je pravnik i srpski romantičarski pisac.[1]

Joksim Nović-Otočanin
Datum rođenja(1806-03-15)15. mart 1806.
Mesto rođenjaZalužnica, Austrijsko carstvo
Datum smrti18. januar 1868.(1868-01-18) (61 god.)
Mesto smrtiNovi Sad, Austrougarska

Život uredi

Rođen je u oficirskoj porodici, na Blagovesti [1807. u Lici, u Otočkoj županiji u Vrhovinama. Otac Ilija kao graničarski oficir zbog junaštva pokazanog u borbi protiv Francuza, postaje potpukovnik i dobija plemstvo.[2] Nadimak Otočanin je uzeo po gradu Otočcu, koji se nalazi blizu njegovog rodnog mesta.[3] Kada je 1847. štampao prvo svoje delo: Lazarica ili Boj na Kosovu, između Srba i Turaka na Vidov dan 1389. godine, potpisao se sa: Joksim Ilijić plem. Nović. Plemićku povelju su Joksimov otac Ilija i stric Jefta, graničarski oficiri, dobili od cara Franje I za ratne zasluge i tridesetogodišnju vernu službu.

Porodica se nekoliko godina kasnije preselila u Srem.

Gimnaziju je Joksim učio u Sremskim Karlovcima, filozofiju na univerzitetima u Jeni, Getingenu i Haleu. Da bi mađarska prava učio u Šarošpataku, a nemačka prava završio u Beču (1824). Dok se obrazovao u Haleo družio se sa čuvenim Slovakom, Janom Kolarom. U Beču je mladi jurist stanovao kod Slovenca, Jerneja Kopitara, preko kojeg dolazi do Vuka Karadžića. Po završetku studija prava u Beču vratio se kući u Srem, živeći kod oca u Vukovaru. Nemirna krv i mladićki polet su ga ubrzo odveli u Bosnu (1837), i prošle su godine a da se o njemu ništa nije znalo. Tokom burne mladosti stizao je svuda, obišao je sve zemlje gde su Srbi živeli. Bio je u gardi kneza Miloša u Srbiji, hajdukovao je u bosanskim i hercegovačkim planinama, živeo među Arnautima. Tokom boravka u Bosni izučavao je narodne običaje i umotvorine. Upoznao se dobro sa bosanskim porodicama Vidajićima, Mamutbegovićima i drugim koji su ga primali u svoje inače zatvorene domove. Lično se znao i proveo vreme sa slavnim hajdučkim harambašama — Pecijom, Kosićem, Jejićem. Pri povratku kući bio je uhapšen na austrijsko-turskoj granici. Sud u Vukovaru ga je osudio na dve godine zatvora. Nakon oslobođenja nastavio je da živi u Vukovaru, gde se i oženio.[4]

Pred mađarskom bunom 1845—1847. radi kao advokat u Vukovaru,[5] a tu će biti i 1860.[6] Godine 1848. odlazi na Majsku skupštinu, a potom učestvuje u borbama protiv Mađara, i pokušava da digne ustanak u Bosni. Bio je komandant srpskog odeljenja koje je oružjem sprečavalo prodor Mađara u Srem. Javlja se i kao komandant na Dumbovu, kod Čerevića, gde se istakao jer je onemogućio mađarskom ratnom brodu da prođe Dunavom i donese pomoć Varaždinu. Po završetku mađarske bune imao je zbog finansijske pronevere problema sa državom. Dve godine je proveo u zatvoru u bečkom Šenbrunu, dok ga nije car pomilovao. Za Novića se zauzeo i patrijarh Josif Rajačić. Posle pomilovanja Rajačić je odredio Novića da bude njegov izaslanik kod cara, a u tom svojstvu je Nović u carevoj pratnji obišao i Prag. Nakon toga, vraća se civilnom životu koji provodi u velikoj oskudici, baveći se književnim radom. Živeo je tokom kasnijeg života, pored Vukovara i u Beogradu, Zemunu i ponajviše Novom Sadu.[7]

Lično je poznavao kneza Miloša Obrenovića, koji mu je odredio godišnje primanje od 100 f. Ali neko je umešao prste u to, tako da nijednu forintu nije dobio. Umro je u velikoj oskudici u Novom Sadu, na Bogojavljenje 1868.[7]

Vukov đak uredi

Joksim Nović-Otočanin je sledbenik Jerneja Kopitara i Vuka Karadžića. To korisno poznanstvo sa dalekosežnim pozitivnim posledicama ostvarilo su Beču, kada je Joksim stanovao kod Kopitara. Bilo je to u vreme kada je Vuk pripremao za objavljivanje srpske narodne pesme. Mladi Ličanin, koji je odrastao na vrelu srpskog eposa u Lici i Sremu — gde im je čest gost u kući bio slepi guslar Filip Višnjić, bio mu je dobrodošla pomoć. Pomogao je Vuku pri izboru pesama, te kod popunjavanja i prečišćavanja jezika, kojim je dobro vladao.[2] Karadžić ga je uveo u lepote narodne poezije. Svom duhovnom učitelju Otočanin 1837. u jednom pismu kaže: „Vi ste mi ogledalo, pa sam se po vama vladao”. Drugom prilikom (1845) piše sledeće reči: „Vi ste mi oči otvorili i put pokazali”. On je, bukvalno, učio Karadžićeve spise i nazivao se njegovim đakom. Rano je ušao u romantičku književnu doktrinu i svoj život udesio prema tom idealu.

U duhu narodne poezije, on se ogledao i u književnosti. Prevodi srpske narodne pesme na nemački, ali ne uspeva da nađe izdavača. Od godine 1836. počinje da piše srpsku istoriju u stihovima, potpuno podražavajući pravilima usmeno-književne poetike, zbog čega mu je i sam Karadžić predskazivao da će narod „u njemu dobiti naučnoga spisatelja“.

Aktivno se uključio 1847. u Vukov „rat za srpski jezik i pravopis”, braneći ga od napada kritičara. Njegova Lazarica je imala izuzetno lep prijem kod srpske čitalačke publike. Probila je otpor u narodu, koji je postojao prema pesmama Branka Radičevića i Njegoševom Gorskom vijencu. Ali nakon smrti Vukove, Joksim se odjednom okrenuo (nagovoren od Svetića) protiv Vuka. Pisao je nepovoljno i dovodio u sumnju ono čim se i sam bavio. U časopisu "Srbsko ogledalo" pojavio se 1864. godine sa svojom raspravom O našim pjesmama. Zbog toga je do smrti ostao marginalizovan, prepušten sebi i zaboravljen.[2]

Spevovi uredi

U rukopisu je ostao njegov prvenac Srpstvo (1837), od kojeg su izašli u drugim knjigama samo odlomci. Njegova želja je bila da ovim delom opeva srednjovekovnu srpsku istoriju od Stefana Nemanje do kneza Lazara. Prvo i glavno njegovo delo je Lazarica ili Boj na Kosovu između Srba i Turaka na Vidovdan, 1389, koje je odmah po objavljivanju (Novi Sad, 1847)[1] postao omiljena lektira među omladinom. Čitalačka publika je toliko bila oduševljena ovim spevom da je, prema rečima Jovana Skerlića, bio popularniji od Gorskog vijenca i učen napamet. Objavljeni su i Dušanija (o vladavini kralja i cara Dušana) i Car Uroš (o raspadu srpskog carstva).[8]

Veliki početnički uspeh ohrabrio je Otočanina, pa je za Lazaricom usledio čitav niz spevova u narodnom duhu. Predmet ovih spevova nije samo stara i novija srpska istorija, već i aktuelni istorijski događaji. U časopisu "Sedmici" je 1853. objavio Ratovanje na Crnu Goru. Tako su u jednom takvom spevu opevani i Napoleonovi ratovi.

Među ostalima, izdvajaju se sledeći Otočaninovi spevovi: Hajduk Veljko, Vasa Čarapić, Janko Katić i Stanoje Glavaš (1860—1861), Birčanin Ilija oborknez ispod Međednika (1862, COBISS.SR 34951943), Karađorđe izbavitelj Srbije (1865) i Moskovija (1863), čija je tema Krimski rat tokom 1854—1855. Spev Dušanija (1863) smatrao je svojim najboljim ostvarenjem. U njemu je opisao „znatnije događaje za vremena srpskog carstva, i taki po njemu”.[9] Miloš Svetić mu je u svom časopisu "Srbsko Ogledalo" 1864. objavio pesmu Sibinjanin Janko.

Joksimovu „misiju” u srpskom narodu znatno je pomogla Matica srpska, objavljujući i rasprostirući njegove radove.[10] A književni časopis Danica iz Novog Sada, uobičajio je da o njemu napiše, kada nešto objavi: „toliko je poznat našoj publici, da bi izlišno bilo preporučivati (ovo) novo njegovo delo”. Iako plodan, rad Joksima Novića-Otočanina na poetizaciji istorije, nije imao veće literarne kvalitete.

Proza uredi

Kako u stihovima, tako i u prozi, Otočanin je pokušao da podražavanjem narodnog pripovedanja opiše narodni i hajdučki život u Bosni ili neke događaje iz prošlosti: Sila turči Bosnu (1864), Kapetan Radič Petrović i pokrštenica Zorka (1866), Hajdučki život (1861—1863)[10], Starine od Starine Novaka ili školovanje narodnjeg pjevanja i pripovijedanja (1867).

Joksim je šezdesetih godina 19. veka redovno objavljivao svoje manje radove u srpskim časopisima. Pored navedenih listova, radovi su mu razbacani u Godišnjaku, Letopisu Matice srpske, Matici, Srbskom dneniku, Srbobranu i drugim. Godine 1864. on je veoma zastupljen u Danici i Ogledalu srpskom u Novom Sadu. Pored istorijskih i biografskih crtica koje ispisuje, on polemiše oko srpskog pravopisa, sa učenijim Jovanom Živanovićem.[11] Ignjat Fuks iz Novog Sada 1860. o svom trošku izdaje mu prigodnu knjigu o knezu Milošu (u vreme povratka na vlast i smrti): Miloševa ili junaštvo Miloša Obrenovića od Srbije.[6] Episkopska knjigopečatnja (štamparija) je dve godine za redom objavila Novićevu knjigu-pesmu, Platonidu — za 1863. i za 1864.[12] Iste godine, tu se publikuju i njegov spis: Nekoliko riječi Srbima, pa Karađorđije izbavitelj Srbije. Desilo se da mladi knežević Petar Karađorđević odbije posvetu u knjizi, jer nije bio sa sadržajem knjige zadovoljan. A sa druge strane „cenzura beogradska” je to delo zabranila. Međutim, to je imalo kontra-efekat, jer zbog tih okolnosti knjiga je još više bila tražena.

Poslednjih godina života započeo je rad na proznom prevodu Homerove Ilijade, ali nije stigao da ga i dovrši.

Značaj uredi

Joksim Nović-Otočanin je jedna od najromantičnijih ličnosti srpske književnosti. On je dosledno i potpuno pokušao da izvede romantičnu ideju da na temelju narodne poezije sagradi umetnički nacionalni ep i celu umetničku književnost. On je, prema savetima Mickjeviča, prvi u srpskoj književnosti pokušao da od narodnih kosovskih pesama stvori potpun ep.

Međutim, u tom pokušaju, on je vremenom prešao i u prosto podražavanje narodne poezije. Njegovo delo predstavlja prelaz između narodne i umetničke poezije. Od narodne ga deli nedovoljna spontanost, a od umetničke slab pečat individualnog.

Rad Joksima Novića-Otočanina je u celosti karakterističan primer za romantičarski preteran kult narodne poezije, ali i pored svojih slabosti nezaobilazan je kao jedna etapa u razvitku srpske književnosti.

Galerija uredi

  •  
    Naslovna strana prve knjige iz serije Srpstvo (1855) Joksima Novića Otočanina
  •  
    Naslovna strana knjige Lazarice ili događaji za vremena kneza Lazara (1860)
  •  
    Naslovna strana speva Birčanin Ilija oborknez izpod Međednika (1862)
  •  
    Naslovna strana knjige Kapetan Radič Petrović i pokrštenica Zorka (1866)

Reference uredi

  1. ^ a b Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 578. 
  2. ^ a b v "Stražilovo", Novi Sad 1893.
  3. ^ Gavrilović, Andra, ur. (1903). Znameniti Srbi XIX. veka, godina II. Zagreb: Srpska štamparija. str. 4. 
  4. ^ Gavrilović, Andra, ur. (1903). Znameniti Srbi XIX. veka, godina II. Zagreb: Srpska štamparija. str. 4—5. 
  5. ^ Branko Radičević: "Pesme", Beč 1847.
  6. ^ a b "Danica", Novi Sad 1860.
  7. ^ a b Gavrilović, Andra, ur. (1903). Znameniti Srbi XIX. veka, godina II. Zagreb: Srpska štamparija. str. 5—6. 
  8. ^ Gavrilović, Andra, ur. (1903). Znameniti Srbi XIX. veka, godina II. Zagreb: Srpska štamparija. str. 6. 
  9. ^ Joksim Nović: "Dušanija", Budim 1863.
  10. ^ a b "Danica", Novi Sad 1863.
  11. ^ "Danica", Novi Sad 1864.
  12. ^ Joksim Nović Otočanin: "Platonida za 1864. godinu", Novi Sad 1864.

Literatura uredi

  • Jovan Skerlić: Romantizam, realizam (iz Istorije nove srpske književnosti), Kultura, Beograd, 1962
  • Staniša Vojinović: Knjiga stihova „Birčanin Ilija oborknez ispod Međednika“ Joksima Novića Otočanina, str. 27-40, u publikaciji „Glasnik“, broj 38, Istorijski arhiv, Valjevo, 2004. godine.
  • Milan Čuljak: IZ ISTORIJE JEDNE GRANICARSKE PORODICE- Plemićska povelja Ilije i Jefte Novića, Matica Srpska
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јоксим_Новић-Оточанин&oldid=26561078”