Josif Grigulevič
Josif Grigulevič (litv. Josifas Grigulevičius, rus. Иосиф Григулевич; Viljnus, 5. maj 1913 — Moskva, 2. jun 1988) bio je sovjetski operativac NKVD-a između 1937. i 1953. godine. Imao je vodeću ulogu u atentatu na komuniste i boljševike koji nisu bili lojalni Josifu Staljinu.
| Josif Grigulevič | |
|---|---|
 Josif Grigulevič sa Titom | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 5. maj 1913. |
| Mesto rođenja | Viljnus,  Rusko carstvo |
| Datum smrti | 2. jun 1988. (75 god.) |
| Mesto smrti | Moskva,  SSSR |
| Narodnost | Litvanac, Sovjet |
| Religija | Ateista |
| Univerzitet | Sorbona |
| Profesija | Doktor istorijskih nauka |
| Politička karijera | |
| Politička stranka | Komunistička partija Sovjetskog Saveza |
Živeo je u Rimu kao bogati kostarinski iseljenik pod lažnim identitetom kao Teodoro B. Kastro. Grigulević je bio ambasador Republike Kostarike u Italiji i Jugoslaviji (1952–1954). Njegova misija kao agenta bila je da ubije jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita, ali je kasnije prekinuta Staljinovom smrću 1953. godine. Grigulević se tada preselio u Moskvu, gde je radio kao stručnjak za istoriju Latinske Amerike i Rimokatoličke crkve.
Bio je član Sovjetske akademije nauka, glavni i odgovorni urednik časopisa „Общественные науки и современность”, objavio je mnoge knjige i članke o latinoameričkim temama.
Mladost
urediGrigulevič je rođen u Viljnusu, Ruska imperija (današnja Litvanija), u porodici Krimskih Karaimija. Roditelji su mu emigrirali u Argentinu kada je bio mlad. Otac ga je potom poslao u Evropu za studiranje. Međutim, neki izvori tvrde da se njegov otac preselio u mesto La Klarita u Argentini, a da su on i njegova majka ostali u mestu Trakaj u Litvaniji, gde se pridružio Komunističkoj partiji Poljske i upoznao sa Edvardom Gjerekom. Po ovom izvoru u Argentinu nije putovao do 1934. godine. U svakom slučaju, 1933. godine studirao je na kratko na Sorboni. Kada ga je vrbovao NKVD pokazao je izuzetan dar za jezike i ubrzo je naučio engleski, španski, francuski i ruski jezik.
Tajni agent
urediKrajem tridesetih godina 20. veka, Grigulevič je upućen u Španiju da prati aktivnosti Radničke partije marksističke unifikacije (POUM) tokom građanskog rata u toj zemlji. Radio je sa generalom NKVD-a Aleksandrom Orlovom. Organizovao je „mobilne grupe” koje su pored stvarnih i sumnjivih trockista, ubile lidera POUM-a Andresa Nina koji se suprostavio Staljinu. U toj misiji Grigulević je očigledno sarađivao sa atentatorom Vitorio Vidalijem, poznatim u Španiji kao „Komandant Karlos Kontreras”.[1]
Grigulevič je pozvan u Moskvu 1938. godine. U januaru 1940. godine poslat je u Meksiko pod šifrom „Juzek“, da učestvuje u atentatu na Lava Trockog. Oni su pokušali da ga ubiju 24. maja 1940. godine ali nisu u tome uspeli.[2]) Nakon neuspelog pokušaja ubistva Trockog, Griguleviču i dvojici njegovih saučesnika je Pablo Neruda pomogao da pobegnu od meksičke policije.[3][4]
Kasnije je upućen u Argentinu pod šifrom „Artur”, gde je ostao tokom Drugog svetskog rata i organizovao anti−nacističke sabotaže. Oženio je meksikanku Lauru Aruho Agular, koja je takođe bila tajni agent Sovjetskog Saveza i delovala pod šifrom LUIZA.[5]
Kostarikanski diplomata
urediUz pomoć Hoakina Gutjereza, pisca iz Kostarike, koji je sakupio pro-sovjetske i komunističke simpatije i koji je radio u diplomatskom korpusu svoje zemlje, Grigulevič je 1949. godine nabavio lažni pasoš Kostarike pod imenom Teodor B. Kastro. Grigulevič se pretvarao da je sin bogatog proizvođača Kafe iz Kostarike nastanjen u Rimu.[6] Uspešno je uspostavio uvozno-izvozni biznis u Rimu i napravio obimne lične kontakte sa poslovnim ličnostima i prelatima Katoličke crkve. Postao je prijatelj i poslovni partner bivšeg predsednika Kostarike Hose Figeresa, a 1951. godine imenovan je za pomoćnika ambasade Kostarike u Rimu. Na mesto ambasadora u Italiji i Jugoslaviji postavljen je 1952. godine. U međuvremenu, Griguleviču je tajno dobio sovjetsko državljanstvo i članstvo u Komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza.[5]
Pokušaj ubistva Tita
urediPočetkom 1952. godine, Sovjetske obavještajne službe dodelile su Griguleviču zadatak da izvrši atentat na jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita koji se suprostavio Staljinu. Do Raskola Tito—Staljin je došlo zato što je sovjetska vlada htela da kontroliše jugoslovensku unutrašnju i spoljnu politiku, dok je jugoslovenska vlada, nakon teško izborene slobode u Drugom svetskom ratu, želela da ostane nezavisna i samostalna, a ne sovjetska satelitska država. Započelo je u obliku sovjetskih kritika tobožnjih grešaka u izgradnji socijalizma te optužbi da Komunistička partija Jugoslavije (KPJ) vodi antisovjetsku politiku, što je KPJ odlučno odbacila.[7]
Planirao je da ubije Tita na jednom od sastanka. Imao je tri plana napada. Prema prvom je trebalo da prilikom susreta iz skrivenog mehanizma ispali virus kuge koji bi ga inficirao i od toga bi umro. Prema drugom planu trebalo je da ga ubije prilikom posete Londonu sa pištoljem koji bi bio sakriven u sakou. Treći plan je predviđao da se Titu pokloni kutija sa nakitom u kome bi bio smešten smrtonosni otrov. Njih dvoje su se sastali nekoliko puta, ali nijednom Grgulevič nije pokušao da ga ubije.[8][9] Smrt Staljina u martu 1953. prekinuo je planove atentata i Griguljević je pozvan u Moskvu, čime je završena njegova karijera sovjetskog tajnog agenta.[5]
Istoričar
urediU Moskvi, Grigulevič je bio akademik i stručnjak za Latinsku Ameriku i Katoličku crkvu. Bio je autor velikog broja knjiga, od kojih su neke objavljene pod pseudonimom Josif Lavreckij. Godine 1961. učestvovao je u stvaranju Instituta za Latinsku Ameriku, a 1965. je odbranio doktorsku tezu na temu „Kulturne revolucije na Kubi”.[10]. Od 1970. godine bio je rukovodilac odeljenja - šef sektora za proučavanje spoljne etnografije, koji je 1982. godine transformisan u sektor religijskih studija i spoljne etnografije.[11] Glavni urednik časopisa Društvene nauke bio je u periodu 1976−1987. Postao je član Akademije nauka 1979. godine.[12]
Vidi još
urediReference
uredi- ^ Hugh 1997
- ^ Kern 2004, str. 291–292
- ^ Volodarsky 2015, str. 366
- ^ Volodarsky, Boris (2020-02-19). Assassins: The KGB's Poison Factory Ten Years On (na jeziku: engleski). Frontline Books. str. 61. ISBN 978-1-5267-3395-5.
- ^ a b v Andrew & Mitrokhin 1999
- ^ Ross 2004
- ^ Krleža, Miroslav (1969). Enciklopedija Leksikografskog Zavoda (III tom - Heliodor-Lagerlof). Zagreb. str. 311.
- ^ „OVAJ RUSKI ŠPIJUN JE TREBALO DA UBIJE TITA: SSSR ga poslao da doživotnog predsednika Jugoslavije zarazi PLUĆNOM KUGOM!?”. telegraf.rs. Pristupljeno 9. 7. 2018.
- ^ „Redit: Najsmjeliji državnički potez - kad je Tito rekao "ne" Staljinu!”. rtrs.tv. Pristupljeno 9. 7. 2018.
- ^ Nekrolog I. R. Griguleviča// Novaя i noveйšaя istoriя. — 1988. — Vыp. 4—6. — S. 273—278.
- ^ Voprosы naučnogo ateizma, Tom 18. — M.: Mыslь. (1975). str. 384.
- ^ Komnin A. Doktor istorii Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. jul 2018) // «Ogonek». — № 22. — 2003.
- ^ Mogila I. R. Griguleviča
Literatura
uredi- Andrew, Christopher M.; Mitrokhin, Vasili (1999). The Mitrokhin Archive: The KGB in Europe and the West. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-028487-4.
- Hugh, Thomas (1997). The Spanish Civil War. New York: Harper & Row. ISBN 978-0-06-014278-0.
- Ross, Marjorie (2004). El discreto encanto de la KGB: las cinco vidas de Iósif Griguliévich. San José, Costa Rica: Farben/Norma. ISBN 978-9968-15-294-5.
- Volodarsky, Boris (2015). Stalin's agent : the life and death of Alexander Orlov (First izd.). Oxford. str. 366. ISBN 9780199656585. OCLC 869343535.
- Krleža, Miroslav (1969). Enciklopedija Leksikografskog Zavoda (III tom - Heliodor-Lagerlof). Zagreb. str. 311.
- Kern, Gary (2004). A Death in Washington: Walter G. Krivitsky and the Stalin Terror. Enigma Books. str. 291—292. ISBN 978-1-929631-25-4.
