Википедија

Aleksandar Vinerberger

Aleksandar Vinerberger (Beč, 8. decembra 1891 – Salcburg, 5. januar 1955) je bio austrijski hemijski inženjer koji je 19 godina radio u hemijskim kompanijama SSSR-a. Dok je radio u Harkovu, stvorio je seriju fotografija o Gladomoru 1932-1933, koje su postale fotografski dokazi o masovnoj veštački i namenski izazvanoj gladi ukrajinskog naroda u to vreme. Tokom Drugog svetskog rata se borio na strani nacista[1].

Aleksandar Vinerberger
Lični podaci
Datum rođenja(1891-12-08)8. decembar 1891.
Mesto rođenjaBeč, Austrija
Datum smrti5. januar 1955.(1955-01-05) (63 god.)
Mesto smrtiSalcburg, Austrija
ZanimanjeHemijski inženjer, fotograf
Umetnički rad
Najvažnija dela
Fotografije Golodomora

Biografija uredi

Alekander Vinerberger rođen je u Beču 1891. godine u porodici mešovitog porekla. Uprkos činjenici da je njegov otac bio Jevrejin, a majka Čehinja, sam Aleksandar se smatrao Austrijancem i ateistom,[2] i nakon Anšlusa neuspešno pokušao da se učlani u Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju.[3]

Od 1910. do 1914. godine studirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču.

Tokom Prvog svetskog rata mobilizovan je u austrougarsku vojsku, učestvovao u borbama protiv ruske vojske i zarobljen je 1915. godine.

Godine 1917. dozvoljeno mu je preseljenje u Moskvu, gde je sa prijateljima osnovao hemijsku laboratoriju. Jeseni 1919. pokušao je da pobegne iz sovjetske Rusije u Austriju preko Estonije koristeći lažne dokumente, ali nije uspeo u tome. U Pskovu ga je uhapsila policija. Vinerberger je osuđen za špijunažu. Veliki deo 1920-ih proveo je u zatvoru Lubjanka u Moskvi.[4] Za vreme boravka u zatvoru, sovjetska vlada je cenila njegove sposobnosti kao hemičara, koji je zapošljavao strane zatvorenike koji su radili u proizvodnji. Vinerbergera su imenovali za inženjerom za proizvodnju lakova i boja, a kasnije su radili u fabrikama eksploziva. [5]

1927. raskinuo je njegov brak sa Jozefine Ronimojs. Bivša supruga je zajedno sa ćerkom Anemari i sinom Aleksandrom ostala u Estoniji (kasnije se Anemari preselila u Austriju).

Vinerberger je posetio rodbinu u Beču prvi put od zatvora 1928. godine i oženio se Lili Kimerman, ćerkom proizvođača iz Švehata. Po povratku u Moskvu, ukinuta su ograničenja koja su omogućila njegovoj ženi da se preseli u Sovjetski Savez. 1931. supruzi je dozvoljeno da se nakratko vrati u Beč, gde je rodila njihovu ćerku Margo.

Početkom 1930-ih porodica Vinerberger živela je u Moskvi, gde je Aleksandar imao položaj u hemijskoj fabrici. 1932. godine poslan je u Ljubučani (Moskovska oblast) na mesto tehničkog direktora fabrike plastike, a 1933. premešten je na ravnopravno mesto u Harkovu.

Fotografski dokazi gladi 1932 - 1933 uredi

 
Fotografija gladne devojke iz Harkova jedna je od najpoznatijih fotografija gladomora (Aleksandar Vinerberger).

Živeći u Harkovu, tada glavnom gradu Ukrajinskog SSR-a, Vinerberger je bio svedok velike gladi i fotografisao je prizore koje je viđao na gradskim ulicama, uprkos tome što je NKVD pretio hapšenjem. [4]

Tokom boravka u Harkovu, Aleksandar Vinerberger potajno je stvorio oko 100 fotografija grada tokom Golodomora. Njegove fotografije prikazuju redove gladnih ljudi u prodavnicama, gladnu decu, tela ljudi koji su umrli od gladi na ulicama Harkova i masovnu grobnicu žrtava gladi. Inženjer je svoje fotografije stvorio pomoću nemačke kamere Lejka, koju su mu verovatno preneli prijatelji iz inostranstva. [2]

Odlazeći u Austriju 1934. godine, Vinerberger je negative poslao diplomatskom poštom uz pomoć austrijske ambasade. Austrijske diplomate insistirale su na takvoj oprezi, jer postoji velika verovatnoća da se na granici pretraže lične stvari, a eventualno otkrivanje fotografija može mu ugroziti život. Po povratku u Beč, Vinerberger je poklonio slike kardinalu Teodoru Iniceru (u to vreme, simpatizeru nacista i Anšlusa), koji ih je zajedno sa generalnim sekretarom Međunarodnog komiteta nacionalnih manjina Evaldom Amendejem predstavio Ligi nacija.[2]

1934. Patriotski front u Austriji objavio je fotografije Vinerbergera u malom pamfletu pod nazivom "Rußland, wie es wirklich ist" (Rusija kakva zaista jeste), ali bez pripisivanja.[6]

Fotografije Vinerbergera prvi put su javno dostupne 1935. godine zahvaljujući publikaciji u knjizi "Treba li Rusija da gladuje?" (Muss Russland Hungern) Evalda Amende; ime autora fotografija nije bilo spomenuto zbog brige za sigurnost autora. [7] Aleksandar Vinerberger je 1939. objavio svoju vlastitu knjigu memoara o životu u Sovjetskom Savezu u Austriji, u kojoj su dva poglavlja posvećena Golodomoru.[8] Fotografije su uvrštene u njegove memoare objavljene 1942. godine.[9]

Tokom Drugog svetskog rata se dobrovoljno prijavio za učešće na Istočnom frontu, na nemačkoj strani.[10]. 1944. Vinerberger je bio oficir kolaboracionističke Ruske oslobodilačke vojske. Nakon rata, uspeo je da izbegne prebacivanje sovjetskim snagama - završio je u američkoj okupacijskoj zoni u Salcburgu, gde je umro 1955.[11]

Trenutno su fotografije Vienerbergera objavljene u mnogim drugim radovima i posebno su izložene u Kanadskom muzeju ljudskih prava u Vinipegu.

Galerija uredi

Reference uredi

  1. ^ Masks of the Holodomor, str. 8-9. (ispovest Vinerbergerove ćerke)
  2. ^ a b v Morate navesti naslov = i url = dok rabite {{Citiranje www}}, Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „BBC” je definisano više puta s različitim sadržajem
  3. ^ Masks of the Holodomor, str. 8. (ispovest Vinerbergerove ćerke)
  4. ^ a b Morate navesti naslov = i url = dok rabite {{Citiranje www}}, Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „Marochko” je definisano više puta s različitim sadržajem
  5. ^ Morate navesti naslov = i url = dok rabite {{Citiranje www}},
  6. ^ Rußland, wie es wirklich ist!, hrsg. v. der Vaterländischen Front, für den Inhalt verantwortlich: Dr. Ferdinand Krawiec, Wien 1934, 16 S.
  7. ^ Dr. Ewald Ammende, Muß Rußland hungern? Menschen- und Völkerschicksale in der Sowjetunion, Wien 1935, XXIII, 355 Seiten. Mit 22 Abb
  8. ^ Alexander Wienerberger, Hart auf hart. 15 Jahre Ingenieur in Sowjetrußland. Ein Tatsachenbericht, Salzburg 1939
  9. ^ Alexander Wienerberger, Um eine Fuhre Salz im GPU-Keller. Erlebnisse eines deutschen Ingenieurs in Sowjetrussland, mit Zeichnungen von Günther Büsemeyer, Gütersloh [1942], 32 S.
  10. ^ Masks of the Holodomor, str. 8. (ispovest Vinerbergerove ćerke)
  11. ^ Josef Vogl. Alexander Wienerberger — Fotograf des Holodomor. In: Dokumentationsarchiv des österreichischen Widerstandes (Hrsg.), Feindbilder, Wien 2015 (= Jahrbuch 2015), S. 259—272

Spoljašnje veze uredi

Na ukrajinskom uredi

Na drugim jezicima uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Винербергер&oldid=26660613”