Википедија

Anso de Kajo

Anso de Kajo ili Anselm de Kajo (grčki: Ασελ δε Kαε) je bio francuski vitez iz Pikardije, koji je učestvovao u Četvrtom krstaškom ratu (1202-1204) i kasnije postao jedan od vodećih plemića Latinskog carstva, služeći kao namesnik u Konstantinopolju (1237-1238). Bio je oženjen vizantijskom princezom Evdokijom Laskaris, mlađom ćerkom cara Teodora I Laskarisa.[1][2]

Biografija

uredi

Potomak gospodara Kajea na Moru, prema Žofriju od Vilarduena, uzeo je krst u proleće 1200. zajedno sa Hugom IV, grofom od Sen-Pola, i ostao u njegovoj pratnji do pada Konstantinopolja u Četvrtom Krstaškom ratu u aprilu 1204. Prema pismu grofa Huga IV, Anso je bio među vitezovima koji su glasali za preusmeravanje krstaškog rata na Carigrad posle opsade Zadra.[3]

Nakon Hjuove smrti 1205. godine, Anso se pridružio sledbenicima Henrika od Flandrije, mlađeg brata latinskog cara, Balduina I od Flandrije. Nakon što su cara Balduina I zarobili Bugari u bici kod Hadrijanopolja, Henrik je postavljen za regenta Latinskog carstva. On je zauzvrat imenovao Ansa za komandanta garnizona u Biziju, zajedno sa šest drugih vitezova i većim brojem pešaka. Sa ovog položaja uspešno je branio grad od bugarskog cara Kalojana, koji je posle Hadrijanopolja zauzeo većinu drugih gradova u Trakiji.

On se i dalje pominje zajedno sa Henrikom od Flandrije (koji je postao car posle 1206. godine) u hronici Henrija od Valensijena kao Ansil de Kaeu. Zajedno sa Kononom de Betjunom vodio je 1207. neuspešne pregovore u Pagasitskom zalivu sa langobardskim baronima pod Ravano dalle Karkerijem, koji su odbili da prihvate vlast cara Henrika.

Oko 1230. godine. Anso se oženio vizantijskom princezom Evdokijom Laskaris, ćerkom nikejskog cara Teodora I Laskarisa.[4] Princeza je prvo bila verena za latinskog cara Roberta Kurtenea, ali ju je on odbio, što ga je u koštalo prestola. Nakon smrti Jovana od Brijena, starijeg cara - savladara i staratelja carigradskog cara Balduina II, u martu 1237. godine, Anso je postao namesnik Carstva, koje je sada uglavnom bilo ograničeno na Konstantinopolj i njegovu okolinu, pošto je car Balduin II otputovao u Zapadnu Evropu. Njegova namesnička titula bila je baili, i zadržao je svoj položaj oko godinu dana, nakon čega ga je zamenio Narjot de Touci.[5]

Godine 1247. on je dodelio starateljstvo nad gradom Curulonom svojoj ženi princezi Evdokiji, u nadi da ga neće napasti car Jovan III Duka Vatac, koji je bio oženjen Evdokijinom sestrom caricom Irinom Laskaris.[4]

Atribucija kasnijih podataka

uredi

Kao učesnik Četvrtog krstaškog rata (1202-1204), Anso de Kajo bi se već 1250. godine, približio najmanje šezdesetoj godini života, pa stoga nije izvesno pripisivanje nekih kasnijih podataka njemu, jer je moguće da se ti podaci mogu odnositi i na njegovog sina istog imena.[6]

Dokumenti iz 1253-1255, godine, koje je izdala papska kancelarija, pominju brak „Između Anselma de Kaja i Marije, rođene od Matilde, dame od Posage, rođene grofice od Beča“, označavajući nevestu kao „Marija, rođena od Kalojovana“ i takođe pominju ujak po majci kao "car carigradski, stric iste Matilde". Ti podaci su omogućili Gordonu Mekdanijelu da identifikuje Marijinog oca kao Jovana Anđela, gospodara Srema, a Marijinu majku kao Matildu, ćerku Henrika I, grofa od Viandena i Margerite Kurtene (sestra latinskih careva Roberta I i Balduina II).[7][8]

U 1269-1270, izvesni „Anselm de Kajo, komornik Rimskog carstva“ je boravio na dvoru kralja Karla I od Napulja. Uz kraljevsko odobrenje, regulisao je miraz svoje ćerke Eve (skraćeno od Evdokija), koja je bila udata za Dreuk de Beaumonta, maršala Napuljskog kraljevstva.[9][10] Boraveći u Napuljskom kraljevstvu, održavao je kontakte i sa ugarskim kraljem Stefanom V (1270-1272): „Anselmo de Kajo, moj dragi prijatelj, želi da prenese poruku velikom princu Stefanu, slavnom kralju Ugarske.“.[11][12]

Nije izvesno da li u podacima iz 1269-1270 treba prepoznati oca ili sina. Ako bi se ti podaci pripisali starijem Ansu (ocu), on bi imao najmanje osamdeset ili više godina 1269-1270. Ne isključujući druge mogućnosti, Majkl Angold je predložio da se podaci iz 1253-1254 i 1269 pripisuju mlađem Ansu (sinu).[6]

Takav zaključak bi bio potkrepljen važnom formulacijom iz dokumenta izdatog 1254. godine, u vezi sa brakom između „Plemenitom čoveku Anselmu, rođenom od plemenitog čoveka de Kaja, i plemenitoj ženi Mariji, rođenoj jednom od Kalojovana“. Formulacija "Plemenitom čoveku Anselmu, rođenom od plemenitog čoveka iz Kaja" sadrži eksplicitnu filijaciju i prevodi se kao: "plemić Anselmo, rođen od plemića Kaja", pominje ne samo mladoženja Anselma (sina), već i njegovog oca ( plemić od Kaja) čije je ime bilo isto i stoga se nije ponavljalo.[13]

Poodmakle godine bi isključile mogućnost da se i kasniji podaci o Anselmu de Kaju, koji je 1273-1274 služio kao generalni vikar kralja Karla I Napuljskog u Albaniji, mogu odnositi na učesnika Četvrtog krstaškog rata (1202-1204), te stoga smatra se da se ti podaci moraju odnositi na njegovog sina koji je imao isto ime. Taj sin će biti oženjen (od 1253-1255) Marijom, ćerkom Jovana Anđela od Srema, a kasnije (1269) će služiti kao komornik („komornik Rimskog carstva“), a takođe i kao guverner Albanije (1273-1274). ). Sestra njegove žene Marije bila je srpska kraljica Jelena († 1314).

Reference

uredi
  1. ^ Angold 2011, str. 53–54
  2. ^ Perry 2013, p. 164, 182.
  3. ^ Annales Colonienses maximi, published by Georg Heinrich Pertz in MGH SS 17 (1861), p. 812
  4. ^ a b Angold 2011, str. 53
  5. ^ Angold 2011, str. 52–53
  6. ^ a b Angold 2011, str. 54
  7. ^ McDaniel 1984, str. 43
  8. ^ McDaniel 1986, str. 196
  9. ^ Mazzoleni 1967, str. 156–157
  10. ^ Bácsatyai 2017, p. 250, 259.
  11. ^ Mazzoleni 1967, str. 96
  12. ^ Bácsatyai 2017, str. 261
  13. ^ Berger 1897, str. 351

Izvori

uredi
  • Angold, Michael (2011). "The Latin Empire of Constantinople, 1204–1261: Marriage Strategies". Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204. Farnham: Ashgate Publishing Limited. pp. 47–68. ISBN 9781409410980.
  • Bácsatyai, Dániel (2017). "A 13. századi francia–magyar kapcsolatok néhány kérdése" (PDF). Századok. 151 (2): 237–278.
  • Berger, Élie (1897). Les Registres d'Innocent IV. Vol. 3. Paris.
  • Bourel, Charles (1895). Registres d'Alexandre IV. Vol. 1. Paris.
  • Geanakoplos, Deno John (1953). „Greco-Latin Relations on the Eve of the Byzantine Restoration: The Battle of Pelagonia-1259”. Dumbarton Oaks Papers. 7: 99—141. JSTOR 1291057. doi:10.2307/1291057. 
  • Mazzoleni, Jole, ed. (1967) [1952]. I registri della Cancelleria Angioina (PDF). Vol. 4 (2nd ed.). Napoli: Accademia Pontaniana.
  • McDaniel, Gordon L. (1984). "On Hungarian-Serbian Relations in the Thirteenth Century: John Angelos and Queen Jelena" (PDF). Ungarn-Jahrbuch. 12 (1982-1983): München, 1984: 43–50.
  • McDaniel, Gordon L. (1986). "The House of Anjou and Serbia". Louis the Great: King of Hungary and Poland. Boulder: East European Monographs. pp. 191–200. ISBN 9780880330879.
  • Perry, Guy (2013). John of Brienne: King of Jerusalem, Emperor of Constantinople, c. 1175–1237. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9781107043107.
  • Petrovitch, Nicolas (2015). „La reine de Serbie Hélène d'Anjou et la maison de Chaources”. Crusades. 14: 167—181. ISBN 9781472468413. S2CID 257002925. doi:10.1080/28327861.2015.12220366. 
  • Robert Fossier. La terre et les hommes en Picardie jusqu'à la fin du XIIIe siècle (Paris 1968)
  • Robert Lee Wolff, Romania: The Latin Empire of Constantinople (1204-1261) (Harvard, 1947)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ансо_де_Кајо&oldid=27829391”