Балдуин II Куртене

Балдуин II Куртене (крајем 1217октобар 1273) био је латински цар у периоду од 1228. до 1261, а након тога титуларни латински цар у егзилу до своје смрти.

Балдуин II Куртене
Новчић Балдуина II Куртене
Лични подаци
Датум рођењакрајем 1217.
Место рођењаКонстантинопољ,
Датум смртиоктобар 1273.
Место смртиНапуљ, Напуљско краљевство
Породица
СупружникМарија Бријен
ПотомствоФилип Куртене
РодитељиПетар Куртене
Јоланда Фландријска
ДинастијаКуртене
латински цар,
титуларни латински цар у егзилу
Период(1228—1273) (од 1261. године титуларни латински цар у егзилу)
ПретходникРоберт I Куртене
Наследникнема (као титуларног цара га је наследио Филип Куртене)
СавладарЈован Бријен

Ослабљена власт уреди

Престо је наследио од цара Роберта Куртенеа. Већ 1230. године склопио је савез са Бугарском против Епираца. После победе код Клокотнице, бугарски цар Јован Асен II освојио је целу област од Андријанопоља до Драча. На тај начин је територија Латинског царства још више смањена.

Асен је искористио борбе измађу латинских барона и 1232. године је примио православље. За време Балдуинове владавине Свети Сава је прошао кроз Цариград. Године 1235. склопљен је галипољски, никејско-бугарски савез против Балдуина и исте године, или 1236, су опсели Цариград, уз помоћ млетачке флоте дужда Ђакома Тијеполоа били поражени [1]. Године 1241. град су поново опседали Монголи, али град је поново одолео нападима.

Од 1243. године латински непријатељи, Србија и Никејско царство, су осетно ојачали. Никејци су до 1247. године, свели Латинско царство на Цариград са околином, а град се највише бранио уз помоћ градских бедема. Сам Балдуин морао је да да сина Филипа дужду Ђакому Тијеполоу, као новчани зајам. Године 1259. морао је да пошаље војску у Пелагонију, у помоћ својим вазалима. Иако је имала око 10.000 људи (више и од Никејаца, који су имали око 6.000 људи), латинска војска је поражена, пошто је претрпела огромне губитке. Дана 25. јула 1261. године, у град су по ноћи упале никејске чете и уз помоћ ђеновљанске флоте, освојили га, а Балдуин је побегао у Напуљ. Пошто је освојио Цариград и истерао Балдуина и Михајло VIII Палеолог званично се крунисао 15. августа у Аја Софији за првог цара нове Византије.

Титуларна власт уреди

Млетачки дужд Лоренцо Тијеполо и Напуљци су уз помоћ папе 1263. или 1264. године. Балдуин је у мају 1267. на двору папе склопио уговор са Напуљцима. Напуљски краљ Карло I Анжујски је у фебруару 1271. године искористио смрт епирског деспота Михајла II Дуке и освојио Драч, па из тог града освојио Авалону, Берат, Кроју и остале градове редом. Антигрчком савезу придружила се Бугарска, Србија и Албанија у септембру 1271. године.

Арбанаси су тада основали своју прву самосталну државу, на чијем је челу од 1272. године био капетан-маршал од Драча. Он је морао да да Анжујцима 6 угледних таоца. У то време, тачније у мају 1273. године, Срби, Бугари и тесалијски севастократор, Михајлов брат, односно византијски сувладар, Јован Палеолог. Другим речима, како би се поново створило Латинско царство, у савез су ушле све оне земље које су биле у савезу против Латина.[2] Усред те велике акције, умро је Балдуин октобра 1273. године.

Породично стабло уреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Филип I
 
 
 
 
 
 
 
8. Луј VI
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Берта од Холандије
 
 
 
 
 
 
 
4. Петар I Куртене
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Хумберт II од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
9. Аделаида од Савоје
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Гизела од Бургундије
 
 
 
 
 
 
 
2. Петар II Куртене
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Miles de Courtenay
 
 
 
 
 
 
 
10. Renaud de Courtenay
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ermengarde of Nevers
 
 
 
 
 
 
 
5. Elisabeth de Courtenay
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Hawise du Donjon
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Балдуин II Куртене
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Балдуин III од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
12. Балдуин IV од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Yolande of Guelders
 
 
 
 
 
 
 
6. Балдуин V од Еноа
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Godfrey I, Count of Namur
 
 
 
 
 
 
 
13. Алиса од Намира
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ermesinde of Luxembourg
 
 
 
 
 
 
 
3. Јоланда Фландријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Theodoric II, Duke of Lorraine
 
 
 
 
 
 
 
14. Thierry, Count of Flanders
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Gertrude of Flanders
 
 
 
 
 
 
 
7. Маргарита I Фландријска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Фулк I Јерусалимски
 
 
 
 
 
 
 
15. Сибила Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Ерменгарда Анжујска, грофица Мена
 
 
 
 
 
 

Референце уреди


Латински цар
(1228−1261)
нема, Латинско царство је уништено


нема, Латинско царство је постојало
Титуларни латински цар у егзилу
(1219−1228)