Википедија

Antonije Ristić

учесник Првог српског устанка, војвода, Карађорђев зет и заповедник Карановца

Antonije Ristić Pljakić (Kamenica, 1781 — Černjenc, Mala Vlaška, 1832) bio je učesnik Prvog srpskog ustanka, vojvoda, Karađorđev zet i zapovednik Karanovca (današnje Kraljevo).

Antonije Ristić
Spomen bista u Gradskom parku (Pljakinom šancu) u Kraljevu
Datum rođenja1781.
Mesto rođenjaKamenica (Gornji Milanovac),  Osmansko carstvo
Datum smrti1832.
Mesto smrtiČernjenc, Mala Vlaška (današnja  Rumunija)
Zanimanjevojvoda Prvog srpskog ustanka

Biografija uredi

Antonije Ristić je rođen 1781. godine u selu Kamenica, u Rudničkoj nahiji. Antonije je na početku Prvog srpskog ustanka bio među ustanicima koji su pod vođstvom Milana Obrenovića i Milića Drinčića došli u pomoć Karađorđu pri osvajanju Rudnika 27. i 28. februara 1804. godine. Antonije je tokom borbi oko Rudnika, kod Jelen-groba ubio karanovačkog muselima (turskog načelnika policije za Kraljevo) Hadži-bašu Pljaku nakon čega je prozvan Pljakić.[1][2]

Zahvaljujući svojoj hrabrosti, Pljakić je postao jedan od članova najuže Karađorđeve pratnje. Po nekim svedočenjima bio je i dobar svirač (gajdaš), pa je to bio dodatni razlog što ga je Karađorđe uzeo među svoje momke. Pljakić je uz Petra Jokića i Milovana Garašanina bio jedan od buljubaša (kapetana) u Karađorđevoj gardi. Pratio je Karađorđa aprila 1804. godine u Zemun, gde je bilo pokušano mirenje ustanika i beogradskih Turaka, na kom je insistirao austrijski general Ženejn. Pljakić je bio prisutan iste godine i u Drlupi, gde su se sastali Karađorđe i Aganlija, a učestvovao je i u dočeku Bećir-paše, koji je došao iz Bosne da umiri Srbe u Beogradskom pašaluku.[3]

Nakon što je Karanovac bio oslobođen 1805. godine, Karađorđe je za karanovačkog vojvodu postavio Radiča Petrovića, koji se istakao tokom oslobođenja Karanovca i Užica. Međutim, prilikom opsade Beograda 1806. godine Radič je bio teško ranjen, pa je od tada uglavnom boravio u Beogradu, gde je od 1808. godine bio član beogradskog magistrata (suda). Karađorđe je na Radičevo mesto postavio Pljakića. Kao novi karanovački vojvoda, Pljakić je završio izgradnju šanca koju je započeo njegov prethodnik. Danas se deo Kraljeva gde se nalazio ustanički šanac zove Pljakin šanac. Kod Šanca je Pljakić podigao sebi kuću u kojoj je boravio u vreme zatišja u borbama. Dosta vremena je provodio i u svojoj rodnoj Kamenici, gde mu je živeo brat Pavle.[2][4]

Kao vojvoda karanovački bio je zadužen za odbranu jugoistočne granice ustaničke države. Tokom Karađorđevog napredovanja ka Sjenici, vožd je tražio od Pljakića da zauzme položaje na Goliji i zatvori puteve na Rogozni, kako bi se kasnije mogao lakše zauzeti Pazar. Karađorđevi ustanici su opkolili Pazar i Turci su prihvatili da se predaju, ali pod uslovom da mogu da sa porodicama i pod oružjem odu u Bosnu. Tada je jedan od Pljakićevih momaka poželeo da otkupi srebrni pištolj jednog od Turaka. Kada je krenuo ka njemu, Turčin se uplašio i iz straha ubio ovog Srbina, pa je dogovor o predaji propao. Međutim, dalje osvajanje Pazara je prekinuto nakon što su stigle vesti o porazu na Čegru. Pljakić je u avgustu 1809. godine bio u logoru u Đakovu (kod Studenice), a bilo mu je naređeno da dobro utvrdi svoje položaje i da ne odstupa.[5]

Krajem 1809. ili početkom 1810. Pljakić je izvršio popis stanovništva na svojoj teritoriji, popisavši poreske glave, došljake i starosedeoce i poginule ustanike. U to vreme je bio ranjen u jednu nogu tokom gušenja pobune koja je u Karanovcu izbila zbog uvođenja ratnog poreza. Posledice ovog ranjavanja su bile vidljive i 1813. godine, kada je bilo zabeleženo da je Pljakić tokom prelaska u Austriju hramao na jednu nogu.[6]

Pljakić je prisustvovao u januaru 1811. godine Skupštini održanoj u Beogradu, na kojoj su se članovi Praviteljstvujušćeg sovjeta, komandanti, vojvode i knezovi zakleli Karađorđu na vernost. Tom prilikom je Karađorđe izdao diplome svojim vojvodama, a među sačuvanim diplomama je i ona izdata Pljakiću, kojom je on potvrđen na mestu vojvode karanovačkog.[7] Karađorđe je u toku 1812. godine predlagao da ruski car odlikuje neke od vojvoda zlatnom medaljom za hrabrost, a među predloženim vojvodama je bio i Pljakić. Sredinom 1813. godine Pljakiću su stigle naredbe da pošalje pouzdane momke na tursku teritoriju kako bi Srbi saznali kakve planove imaju Turci. Već početkom juna 1813. Pljakić je znao da se sprema velika turska ofanziva na Srbiju.[8]

Pljakić je 1813. bio određen za glavnog komandanta na jugoistočnom frontu koji se protezao od Starog Vlaha pa do reke Rasine i Velikog Jastrepca, sa sedištem u Kruševcu. Pod njegovom komandom su bile nahije Kruševačka, Požeška, Pazarska i Starovlaška. Karađorđe je 23. jula naredio Pljakiću da sa vojskom krene što pre ka Kruševcu kako bi zaustavio prodor Turaka od Deligrada niz Moravu. Pljakić je u septembru bio sa svojim ustanicima kod Deligrada, gde mu je stiglo voždovo naređenje da nikako ne odstupa sa tog položaja. Nakon vesti o prelasku Karađorđa i dela vojvoda u Austriju, ustanička vojska se a raspala. Pljakić je otišao u rodnu Kamenicu, gde se jedno vreme krio, ali je uspeo da pobegne preobučen u tursko odelo. Otišao je u Austriju, gde su se već nalazili njegova žena i deca, koji su otišli sa Karađorđem.[2][9]

Pljakić je zajedno sa Karađorđem i dugim srpskim starešinama kasnije otišao u Rusiju, o čemu svedoči i spisak iz marta 1815. godine, sačinjen u Kišinjevu. Pljakić je na tom spisku bio svrstan među vojvode i određeno mu je 1500 rubalja pomoći. Kada je Karađorđe u aprilu 1816. godine dobio odobrenje da iz Hotina ode u Petrograd, među onima koje je poveo sa sobom bio je i njegov zet Antonije Pljakić.[10]

Porodica uredi

Antonije Ristić prozvani Pljakić oženio se 1806. godine najstarijom Karađorđevom kćerkom Savom Karađorđević.[2] Najstariji sin Kosta (Konstantin) rođen je u Sibinju 1814. godine, i kasnije je bio ađutant kod Aleksandra Karađorđevića, svog ujaka. Imao je čin pešadijskog majora i preminuo je u Beogradu 1853. godine. Drugi sin Dimitrije rođen je 1816. godine u Hotinu. Treći sin Aćim (Jakim) rođen je takođe u Hotinu 1821. godine. Bio je sreski pisar. Četvrti sin Jovan je rođen 1826. godine, ponovo u Hotinu, ali je, kao i njegov stariji brat Dimitrije, preminuo mlad. Ćerka Marija je rođena 1828. godine, a u braku sa kapetanom Antonijem Pavlovićem je imala brojno potomstvo. Među njenim potomcima je i poznata slikarka Milena Pavlović-Barili. Antonije Pljakić je imao i decu rođenu u Srbiji, ali su ona umrla u detinjstvu. U jednom zapisu u manastiru Studenici se pominje sin Teodor.

Antonije Pljakić je preminuo u Černjencu, u Maloj Vlaškoj 1832. godine, gde je i sahranjen. Njegova supruga Sava je preminula 1847. godine u Beogradu kod svog sina Koste. Sahranjena je u Palilulskoj crkvi, gde je kasnije sahranjen i sam Kosta.[11]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Arsić, Miloljub (2015). „Antonije Ristić Pljakić - vojvoda karanovački”. Naša prošlost. 16: 30. 
  2. ^ a b v g „Pljakin šanac...”. Kraljevo.com. Arhivirano iz originala 17. 03. 2019. g. Pristupljeno 1. 12. 2019. 
  3. ^ Arsić, Miloljub (2015). „Antonije Ristić Pljakić - vojvoda karanovački”. Naša prošlost. 16: 31. 
  4. ^ Arsić, Miloljub (2015). „Antonije Ristić Pljakić - vojvoda karanovački”. Naša prošlost. 16: 32. 
  5. ^ Arsić, Miloljub (2015). „Antonije Ristić Pljakić - vojvoda karanovački”. Naša prošlost. 16: 33—34. 
  6. ^ Arsić, Miloljub (2015). „Antonije Ristić Pljakić - vojvoda karanovački”. Naša prošlost. 16: 34. 
  7. ^ Arsić, Miloljub (2015). „Antonije Ristić Pljakić - vojvoda karanovački”. Naša prošlost. 16: 35. 
  8. ^ Arsić, Miloljub (2015). „Antonije Ristić Pljakić - vojvoda karanovački”. Naša prošlost. 16: 37—38. 
  9. ^ Arsić, Miloljub (2015). „Antonije Ristić Pljakić - vojvoda karanovački”. Naša prošlost. 16: 38—39. 
  10. ^ Arsić, Miloljub (2015). „Antonije Ristić Pljakić - vojvoda karanovački”. Naša prošlost. 16: 40. 
  11. ^ Arsić, Miloljub (2015). „Antonije Ristić Pljakić - vojvoda karanovački”. Naša prošlost. 16: 41. 

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антоније_Ристић&oldid=27507330”