Википедија

Ajnzacgrupa Srbija

Ajnzacgrupa Srbija (nem. Einsatzgruppe Serbia) (EG Srbija), prvobitno nazvana Ajnzacgrupa Jugoslavija (nem. Einsatzgruppe Yugoslavia) (EG Jugoslavija), bila je nemačka grupa Šucštafela (SS) na teritoriji Srbije koju su okupirali Nemački tokom Drugog svetskog rata. Direktno odgovorna Glavnoj kancelariji za bezbednost Rajha u Berlinu, EG Srbija se sastojala od predstavnika različitih kancelarija (nem. Ämter) RSHA, posebno Amt Četiri – Gestapo (tajna državna policija), Amt Pet – kriminalna policija i Amt Šest – Ausland-Ziherhajtsdinst (Spoljna obaveštajna služba, ili Ausland-SD). Takođe je kontrolisala 64. rezervni bataljon policije Ordnungspolicaj (Orderska policija). [1] Dok je formalno odgovoran vojnom komandantu u Srbiji preko načelnika administrativnog ogranka vojnog štaba na okupiranoj teritoriji, načelnik EG Srbije je direktno odgovarao svojim pretpostavljenima u Berlinu. [2]

Ajnzacgrupa Srbija je bila grupa nemačkog Šucštafela

Pozadina uredi

Predratne aktivnosti u Jugoslaviji uredi

Godine 1936, načelnik beogradske generalske policije Dragomir Jovanović prisustvovao je Međunarodnoj policijskoj konferenciji u Berlinu, zajedno sa dvojicom potčinjenih. [3] Jovanovićeva beogradska generalna policija bila je politička policija Uprave grada Beograda i bila je blisko uključena u suzbijanje Komunističke partije Jugoslavije od njene zabrane 1920. godine. [4] Jovanović je na konferenciji podržao predlog Komunističke partije Jugoslavije da poljski delegati da prošire aktivnosti Međunarodne komisije kriminalističke policije u saradnji protiv međunarodnog komunizma. Podržao je i kandidaturu direktora nemačkog Gestapoa Rajnharda Hajdriha za predsednika Komisije i razgovarao sa zvaničnicima Gestapoa o borbi protiv međunarodnog komunizma. U januaru 1937. Jovanović ponovo putuje u Berlin, ovoga puta sa Milanom Aćimovićem, upravnikom grada Beograda, koji je bio i poverenik predsednika Vlade Jugoslavije Milana Stojadinovića. Dvojica Jugoslovena sastali su se sa Rajhsfirerom SS i šefom nemačke policije u Ministarstvu unutrašnjih poslova Rajha Hajnrihom Himlerom i Hajdrihom i dogovorili saradnju i razmenu policijskih oficira za vezu između Jugoslavije i Nemačke. [3]

Početkom januara 1938. SS-šturmbanfirer (SS-major) Hans Helm je postavljen za policijskog atašea nemačke diplomatske misije u Beogradu. Helm je bio štićenik visokog funkcionera Gestapoa Hajnriha Milera, a njegovo imenovanje na tu funkciju podstakli su Jovanović i Aćimović, koje je upoznao kada su posetili Berlin. Nemački ambasador Viktor fon Heren bio je bivši član diplomatskog kora prednacističke Vajmarske republike i bio je oprezan prema Helmu i njegovoj ulozi, i zabrinut zbog toga kakav bi uticaj funkcioner Gestapoa imao na odnos Nemačke sa Stojadinovićevom vladom. U decembru 1938. Aćimović je postavljen za ministra unutrašnjih poslova u kabinetu Stojadinovića, ali je početkom februara sledeće godine Stojadinović pao sa vlasti, a Aćimović je takođe ostao bez resora. Istovremeno, Jovanović je premešten na savetničku funkciju u MUP. Međutim, obojica su nastavili kontakt sa Helmom, a Jovanović je navodno dozvolio da se u njegovoj kući ugradi tajni nemački Abver (vojnoobaveštajni) radio. Helm je održavao kontakt sa nekoliko germanofila u Gradskoj upravi Beograda, uključujući Rusa beloemigranta, Nikolaja Gubareva, agenta antikomunističkog odeljenja četvrte beogradske Generalne policije. Helm je kultivisao Gubareva kao doušnika, deo obaveštajne mreže koju je uspostavio širom zemlje za prikupljanje političkih i vojnih informacija, uključujući informacije o britanskim i francuskim obaveštajnim službama koje deluju u Jugoslaviji. Za Helmovu vezu sa Gubarevom znali su obaveštajni štabovi Vrhovne komande Kraljevske jugoslovenske vojske, i kao rezultat toga, krajem 1939. Gubarev je prebačen iz Beograda. Pored svog obaveštajnog rada, Helm je prikupljao i komercijalne informacije, pomažući jednoj nemačkoj kompaniji da dobije koncesiju za istraživanje nafte u Jugoslaviji ispred britanskih interesa. [5] Dana 27. septembra 1939. godine, Gestapo i njegova matična organizacija, Ziherhajtpolicaj (Bezbednosna policija, ili SiPo), stavljeni su pod okrilje novog glavnog ureda bezbednosti Rajha (nem. Reichssicherheitshauptamt), kojim sada komanduje Hajdrih, a Gestapo je postao Amt (Kancelarija) četvrte RSHA, sa Milerom kao njegovim šefom. [6] [7]

Helm je bio pod strogim uputstvima da nema posla sa ljudima ili organizacijama koji su bili u opoziciji prema jugoslovenskoj vlasti. Ova odgovornost pala je na SS-šturmbannfirer Karla Krausa, koji je pripadao Amt četvrte RSHA, Ausland-Ziherhajtsdinst (Spoljnoj obaveštajnoj službi, ili Ausland -SD). Kraus je u Beograd stigao ubrzo nakon formiranja RSHA, pod lažnim okriljem da je bio ekonomski savetnik Nemačkog saobraćajnog biroa u Beogradu. Nemački transportni biro je bila organizacija osnovana da promoviše interese nemačkih transportnih kompanija, uključujući Nemačku državnu železnicu, avio-kompaniju i brodske linije Hamburg-Amerika i Norddeutscher Lloyd. Direktor Nemačkog saobraćajnog biroa bio je zvanični predstavnik Nacističke partije u Jugoslaviji Franc Nojhauzen. [8] Kraus je bio odgovoran za organizovanje aktivnosti pete kolone među etničkim Nemcima u Jugoslaviji i za njih je držao predavanja u bivšoj čehoslovačkoj ambasadi u Beogradu. Nojhauzen je iskoristio svoj značajan uticaj da pomogne Krausu u njegovim dužnostima. Jednom prilikom u aprilu 1940. Kraus i njegov pomoćnik, SS-šturmbannfirer Adolf Nasenštajn, putovali su u Dubrovnik na jadranskoj obali bez dozvole jugoslovenskih vlasti i uhapsila ih je jugoslovenska policija u Mostaru. Oni su optuženi i izdati nalozi za njihovo proterivanje iz Jugoslavije. Nojhauzen je organizovao njihovo puštanje na slobodu i odbacivanje optužbi i poništenje naloga za proterivanje. [9] Kraus je gajio mrežu doušnika koja je uključivala članove jugoslovenske vlade, fašističkog Jugoslovenskog nacionalnog pokreta Dimitrija Ljotića, ruske beloemigrantske zajednice i etničkih Nemaca. [10] Jedan od najznačajnijih Krausovih obaveštajaca bio je Tanasije Dinić. [11] U proleće 1940. Nasenštajn je prebačen u Zagreb da bi konsolidovao kontakte među hrvatskim separatistima i suprotstavio se radu tamošnjih britanskih i francuskih obaveštajnih službi. [12]

Trojni pakt i državni udar uredi

Nakon anšlusa između Nemačke i Austrije 1938. godine, Jugoslavija je došla da deli granicu sa Trećim rajhom i pala je pod sve veći pritisak kako su se njeni susedi pridružili silama Osovine. U aprilu 1939. Italija je otvorila drugu granicu sa Jugoslavijom kada je izvršila invaziju i okupirala susednu Albaniju. [13] Po izbijanju Drugog svetskog rata jugoslovenska vlada je proglasila svoju neutralnost. [14] Između septembra i novembra 1940. godine, Mađarska i Rumunija su se pridružile Trojnom paktu, svrstavajući se uz Osovinu, a Italija je izvršila invaziju na Grčku. Od tog vremena, Jugoslavija je bila gotovo potpuno okružena silama Osovine i njihovim satelitima, a njen neutralni stav prema ratu postao je zategnut. [13] Krajem februara 1941. Bugarska je pristupila Paktu. Sledećeg dana, nemačke trupe su ušle u Bugarsku iz Rumunije, zatvarajući obruč oko Jugoslavije. [15] U nameri da obezbedi svoj južni bok za predstojeći napad na Sovjetski Savez, Adolf Hitler je počeo da vrši snažan pritisak na Jugoslaviju da se pridruži Osovini. Jugoslovenska vlada je 25. marta 1941. godine, posle izvesnog odlaganja, uslovno potpisala Pakt. Dva dana kasnije, grupa prozapadnih, srpskih nacionalističkih oficira Ratnog vazduhoplovstva Kraljevske jugoslovenske vojske zbacila je regenta zemlje, kneza Pavla, u beskrvnom državnom udaru, postavila njegovog tinejdžerskog nećaka Petra na tron i dovela na vlast "vladu narodnog jedinstva“ na čelu sa generalom Dušanom Simovićem. [16] Državni udar je razbesneo Hitlera, koji je odmah naredio invaziju na zemlju. [17] Kada je došlo do puča, Helm je bio u poseti Berlinu, a Kraus u Beogradu. [8]

Uspostavljanje uredi

 
Vilhelm Fuks (desno) sa šefom Ordnungspolicaj, SS-obergrupenfirerom Kurtom Daluegeom. Fuks je postavljen za načelnika EG Jugoslavija.

Odmah nakon puča, Hajdrih je pozvao SS-šturmbanfirera Valtera Šelenberga, vršioca dužnosti šefa Ausland-SD-a, i naredio mu da sastavi spisak svih Jugoslovena koji su se protivili nacističkoj Nemačkoj, kako bi mogli da budu uhapšeni tokom i nakon čekanja invazije. Ova lista je sastavljena na brzinu i sadržala je veliki broj grešaka, ali je brzo došla do preko 4.000 imena. Hajdrih je tada imenovao SS-standartenfirera (SS-pukovnika) Vilhelma Fuksa da vodi Ajnzacgrupu Jugoslaviju (EG Jugoslaviju), koja se sastoji od policijskih i bezbednosnih odreda, koji će biti odgovorni za hapšenje onih sa spiska. Fuks je bio šef odreda SD u okupiranoj Poljskoj. Fuks je 1. aprila otišao u Beč, gde je okupio oko 60 funkcionera SD i Gestapoa, uključujući stručnjake za jugoslovenske poslove kao što su Helm i SS-šturmbanfirer Vilhelm Bajsner, koji je bio šef jugoslovenskog odeljenja kancelarije Ausland-SD u Berlinu. Kada je 6. aprila počela invazija Osovine na Jugoslaviju predvođena Nemačkom, Fuks i glavnina EG Jugoslavije bili su u Gracu sa nemačkom 2. armijom, a manji Ajnzackommando (EK) predvođen SS-šturmbanfirerom Jonakom bio je sa nemačkim trupama spremajući se da izvrši invaziju na Jugoslaviju iz Rumunije. Fuks i njegovi ljudi su 8. aprila bili u Mariboru i počeli da hapse ljude sa spiska. Međutim, brzi uspeh invazije značio je da je do 13. aprila bio u Zagrebu, pa je brzo formirao drugi EK pod Bajsnerom koji će delovati u novostvorenoj marionetskoj državi Osovine, Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. [18]

 
Karta koja prikazuje podelu Jugoslavije nakon invazije Osovine

Nemačke snage su ušle u Beograd 12. aprila, dva dana kasnije, Jonak i njegov EK su stigli, gde ih je dočekao Kraus, koji je preživeo bombardovanje Beograda u podrumu bivše čehoslovačke ambasade. Sledećeg dana, ostatak Fuksove EG Jugoslavije stigao je u prestonicu. Mladi kralj Petar i njegova vlada pobegli su iz zemlje 15. aprila, a jugoslovenske snage su se bezuslovno predale dva dana kasnije. Tog dana, Hajdrih je stigao u Beograd i sastao se sa Fuksom i ostatkom osoblja EG Jugoslavije, uključujući Helma i Krausa. Hajdrih je objasnio da Nemačka i njeni saveznici dele Jugoslaviju. [19] Pojedinu jugoslovensku teritoriju anektirali su njeni susedi po Osovini, Mađarska, Bugarska i Italija. Nemci su osmislili i podržali stvaranje NDH, koja je otprilike obuhvatala veći deo predratne Banovine Hrvatske, zajedno sa ostatkom današnje Bosne i Hercegovine i nekim susednim teritorijama. Italijani, Mađari i Bugari okupirali su i druge delove jugoslovenske teritorije. [20] Nemačka nije anektirala nijednu jugoslovensku teritoriju, već je zauzela severne delove današnje Slovenije i stacionirala okupacione trupe u severnoj polovini NDH. Deo Slovenije pod nemačkom okupacijom podeljen je na dve administrativne oblasti koje su stavljene pod upravu gaulajtera susednih Rajhsgau Karntena i Rajhsgau Štajerske. [21]

Preostalu teritoriju, koju su činile uža Srbija, severni deo Kosova (oko Kosovske Mitrovice), i Banat, okupirali su Nemci i stavili pod upravu nemačke vojne vlade. [22] To je bilo zbog ključnih železničkih i rečnih transportnih puteva koji su prolazili kroz njega i njegovih vrednih resursa, posebno obojenih metala. [20] Hajdrih je imenovao Helma za šefa Gestapoa na okupiranoj srpskoj teritoriji, a Krausa za načelnika EK Beograd, dok je Fuks ostao na čelu EG Jugoslavije, sa primarnom odgovornošću za teritoriju Srbije koju su okupirali Nemci. Fuks je takođe bio privremeno odgovoran za tri EK osnovane u okviru NDH, sa sjedištima u Zagrebu, Sarajevu i Osijeku. Jonaku je data odgovornost za eksploataciju jugoslovenskih arhiva u ime RSHA. [23]

Operacije uredi

Hajdrih se istog dana vratio u Berlin, a EG Jugoslavija je odmah prionula na posao, osnivajući EK Beograd u okružnom zatvoru u Ulici kralja Aleksandra Prvog, i slanjem SS-Zonderkomandosa (ad hok operativne grupe, ili SS-SK) u unutrašnjost okupiranoj teritoriji sa raznim zadacima. Jedan od ovih SS-SK, kojim je komandovao SS- šturmbanfirer Karl Hintze, locirao je patrijarha Srpske pravoslavne crkve Gavrila Petog, čije je ime bilo na spisku datom Fuksu. Sklonio se u italijansku okupiranu Crnu Goru u manastiru Ostrog, ali je uhapšen i prebačen u beogradski zatvor. Isti SS-SK zaplenio je stotine miliona novčanica jugoslovenskih dinara i nešto zlata koje jugoslovenska vlada u bekstvu nije mogla da ponese sa sobom. U okviru NDH osnovana je EK Sarajevo pod SS-šturmbanfirerom Alfredom Hajnrikom, a u bugarskom pripojenom Skoplju osnovana je još jedna EK pod SS-hauptsturmfirerom Rupertom Mandlom. Na teritoriji koju su anektirali Mađari, SS-obersturmfirer Karl Pamer je vodio još jedan EK u Novom Sadu, a u Banatu pod upravom etničkih Nemaca, SS-obersturmfirer Zoeler je osnovao svoj EK prvobitno u Pančevu, a kasnije ga je premestio u Veliki Bečkerek, današnji Zrenjanin. [24] U prvim nedeljama okupacije, SS-obersturmfirer EK Beograda Fric Miler predvodio je SS-SK u potrazi za onima na spisku, ali mu je nedostajalo ljudi za taj zadatak, i u velikoj meri se oslanjao na Abwehr i Geheime Feldpolizei (Tajnu terensku policiju), da locira i uhapsi tražene ljude. [25] Ova potraga za traženim licima bila je glavni početni zadatak EG Jugoslavije, a rezultirala je slanjem mnogih uhapšenih ljudi u Gestapo u Gracu, ili u koncentracione logore u Trećem rajhu. [26] Pregled je uključivao diplomatsko osoblje na različitim funkcijama, uključujući Berlin, uprkos tome što je to predstavljalo kršenje diplomatskog imuniteta. Dokumenti dobijeni od jugoslovenske ambasade u Berlinu od strane Šelenbergovih ljudi pokazuju da je jugoslovenski vojni ataše pukovnik Vladimir Vauhnik dobijao informacije od najviših ešalona Vermahta, pošto je obavestio Beograd o detaljnim informacijama o invaziji Osovine dva dana pre nego što je počelo. [27]

Čim je invazija završena, Kraus je postao svestan da bivši jugoslovenski premijer Dragiša Cvetković želi da se vrati na poziciju moći pod nemačkom vlašću. Na osnovu svog rada u Jugoslaviji pre invazije, Kraus je napisao izveštaj u kome je preporučio da se ovakav način delovanja ne preporučuje. [28]

Dodatna literatura uredi

Izvori uredi

  1. ^ Browning 2014, str. 334.
  2. ^ Tomasevich 2001, str. 78.
  3. ^ a b Odić & Komarica 1977, str. 25.
  4. ^ Begović 1989a, str. 46.
  5. ^ Odić & Komarica 1977, str. 24–29.
  6. ^ Broszat 1981, str. 270.
  7. ^ Höhne 2001, str. 256–257.
  8. ^ a b Odić & Komarica 1977, str. 29–30.
  9. ^ Odić & Komarica 1977, str. 33–34.
  10. ^ Odić & Komarica 1977, str. 30–50.
  11. ^ Odić & Komarica 1977, str. 50–55.
  12. ^ Odić & Komarica 1977, str. 57–63.
  13. ^ a b Roberts 1973, str. 6–7.
  14. ^ Pavlowitch 2007, str. 8.
  15. ^ Roberts 1973, str. 12.
  16. ^ Pavlowitch 2007, str. 10–13.
  17. ^ Roberts 1973, str. 15.
  18. ^ Odić & Komarica 1977, str. 77–79.
  19. ^ Odić & Komarica 1977, str. 79–80.
  20. ^ a b Tomasevich 2001, str. 63–64.
  21. ^ Tomasevich 2001, str. 83.
  22. ^ Kroener, Müller & Umbreit 2000, str. 94.
  23. ^ Odić & Komarica 1977, str. 80–81.
  24. ^ Odić & Komarica 1977, str. 81–82.
  25. ^ Odić & Komarica 1977, str. 84.
  26. ^ Odić & Komarica 1977, str. 82–85.
  27. ^ Odić & Komarica 1977, str. 85–87.
  28. ^ Odić & Komarica 1977, str. 88–89.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ајнзацгрупа_Србија&oldid=26816632”