Berilijum-oksid
Berilijum-oksid je neorgansko hemijsko jedinjenje čija je hemijska formula BeO.
| |
| Identifikacija | |
|---|---|
| ECHA InfoCard | 100.013.758 |
| MeSH | Beryllium+oxide |
| Svojstva | |
| BeO | |
| Molarna masa | 25,01 |
| Agregatno stanje | beli prah |
| Gustina | 3,0 g/cm³ (основно) |
| Tačka topljenja | 2530 °C |
| Tačka ključanja | 3900 °C |
| Opasnosti | |
EU klasifikacija (DSD)
|
Veoma toksičan (T+) |
| R-oznake | R49, R25, R26, R36/37/38, R43, R48/23 |
| S-oznake | S53, S45 |
| NFPA 704 | |
| Tačka paljenja | Nije zapaljiv |
| Srodna jedinjenja | |
Drugi anjoni
|
Berilijum-telurid |
Drugi katjoni
|
Magnezijum-oksid Kalcijum-oksid |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Reference infokutije | |
Osobine
urediBerilijum-oksid je beo, nerastvoran prah. Sa kiselinama gradi berilijumove soli, koje su po osobinama slične magnezijumovim. Reaguje i sa rastvorima alkalnih hidroksida. U reakciji sa kalijum-hidroksidom gradi K2BeO4.[1]
| Osobina | Vrednost |
|---|---|
| Particioni koeficijent[2] (ALogP) | -0,0 |
| Rastvorljivost[3] (logS, log(mol/L)) | 0,9 |
| Polarna površina[4] (PSA, Å2) | 17,1 |
Dobijanje
urediMože se dobiti žarenjem metala ili nitrata na vazduhu, ali se najčešće dobija iz berila.[1]
Izvori
uredi- ^ a b Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Melorova moderna neorganska hemija. Naučna knjiga. Beograd.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Literatura
uredi- Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st izd.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
