Википедија

Bitka kod Merdara

Bitka kod Merdara ili boj na Merdarima, vodio se u vremenu od 15. do 19. oktobra 1912. godine između srpskih i osmanskih trupa. Borbe za pogranični greben samoinicijativno je sa svojim Lapskim četničkim odredom inicirao Vojislav Tankosić. Treća armija pod komandom Božidara Jankovića je sa manjim delom snaga slomila otpor turskog Prištinskog odreda, ovladala je graničnim grebenom i stvorila uslove za oslobođenje Kosova.[2] Uprkos izvesnim nedostacima u organizaciji srpske vojske, kao prva pobeda u Prvom balkanskom ratu imala je veoma važnu ulogu u daljem razvoju ratnih prilika.

Bitka kod Merdara
Deo Balkanskih ratova

Raspored snaga tokom bitke kod Merdara
Vreme15—19. oktobar 1912.
Mesto
Merdare sa okolinom
Ishod Srpska pobeda
Teritorijalne
promene		 Proterivanje Osmanske vojske i Arnauta sa pograniče linije i teritorije oko Podujeva.
Sukobljene strane
 Kraljevina Srbija  Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Kraljevina Srbija Božidar Janković Kraljevina Srbija Vojislav Tankosić Kraljevina SrbijaMilovan S. Nedić Kraljevina SrbijaMilivoje Stojanović Osmansko carstvo nepoznat
Žrtve i gubici

1352 (279 mrtvih,1122 ranjenih, 51 nestalih)[1]

Od ukupnog broja izbačenih iz stroja, Moravska divizija je imala 941 vojnika [1]		 oko 3700 (oko 1.200 mrtvih, oko 2500 ranjenih)[1]

Početni raspored uredi

Srpska 3. armija pod komandom Bože Jankovića trebala je da nastupa iz pravca Toplice prema Prištini, sa ciljem da oslobodi Kosovo i da onda sa glavninom snaga što ranije izbije u rejon Kumanova, gde je trebala da pomogne 1. armiji u bici protiv turske Vardarske armije.[3] Raspolagala je sa 70.000 vojnika i 96 topova.[3] Srpska 3. armija bila je podeljena u Topličku i Medveđsku grupu.[4] Toplička grupa bila je raspoređena u dolini reke Toplice između Prepolca i Merdara, a u njenom sastavu bile su Šumadijska divizija 1. poziva pod komandom pukovnika Đorđa Mihailovića (reon Prepolac) i Moravska divizija 2. poziva pod komandom pukovnika Milovana Nedića (reon Merdare).[5] Medveđska grupa raspoređena je u rejonu Medveđe i Trupalskog visa i u njenom sastavu bile su Drinska divizija 2. poziva i Moravska brigada 1. poziva.[5]

Moravsku diviziju 2. poziva činila su tri puka mobilisana u sledećim mestima:

Šumadijsku diviziju 1. poziva činilo je pet pukova:

U sadejstvu sa 3. armijom delovala su i četiri četnička odreda: Lapski, Lisički, Lukovski i Gnjilanski. Prema 3. armiji bio je raspoređen turski Prištinski odred sa 16.000 do 18.000 vojnika, uglavnom Albanaca, i 18 topova.[3][5]

Tok bitke uredi

Vojislav Tankosić provocira sukob uredi

 
Srpski četnički vojvoda Vojislav Tankosić sa svojom družinom tokom Balkanskih ratova.

Za vreme mobilizacije i koncentracije snaga dolazilo je do sukoba duž cele granice.[3] Lapski četnički odred pod komandom kapetana Vojislava Tankosića stigao je uveče 15. oktobra 1912. na deo fronta Moravske divizije 2. poziva.[6] Lapski četnički odred trebao je da se neopaženo prebaci u tursku pozadinu.[6] Vojislav Tankosić je strahovao da u međuvremenu Osmansko carstvo ne pristane na srpske zahteve, a to bi onda odložilo rat.[6] Odlučio je da izazove sukob većih razmera, pa je bez znanja komandanta divizije 15/16. oktobra sa svojim četnicima napao turske karaule Reponju i Mirovce.[6] Tankosićevi četnici su zauzeli karaulu Reponju, ali kod karaule Mirovce imali su znatnih žrtava i morali su da se povuku.[6] Taj napad izazvao je uzbunu kod Turaka, koji su hitno uputili svoje snage na granicu, sa namerom da zauzmu pogranični greben.[6] Tako je počela četvorodnevna bitka, koja je u početku bila nepovoljna za 3. armiju, jer je Toplička grupa tek stigla na položaje, koje nisu ni izvidili i orijentisali se kako treba.[6] Drinska divizija 2. poziva u to vreme još nije stigla.

Ovladavanje graničnim grebenom uredi

Moravska divizija 2. poziva pod komandom Milovana Nedića bila je povučena nešto iza dominantnog pograničnog grebena, pa se nalazila na nepovoljnim položajima.[6] Milovan Nedić je zbog toga naredio da se zauzme pogranični greben. Jedan njegov puk uspeo je zajedno sa 12. šumadijskim pukom da potisne turske snage prema Donjoj Dubnici i izbije na greben, ali oko 17 sati naređeno je da obustavi napredovanje.[6] Delovi 12. šumadijskog puka su oterali tursku posadu sa Prepolca i zaposeli ga.[5] Zauzeli su granični greben od Prepolca do Jašarevih konaka. Oko 13 sati u napad je krenuo 2. moravski puk i ovladao je graničnom linijom kod Merdara.[5] Nakon toga 2. puk je krenuo u napad na kamenitu kosu između nizamskog logora i Mirovca.[6] Tada je međutim turska vojska belom zastavom označila predaju.[7] Srpski vojnici su onda u neredu neoprezno pojurili prema turskim položajima, odakle ih je sačekala žestoka vatra, u kojoj je stradalo dosta srpskih vojnika.[7] Posle toga 2. puk se povukao na graničnu liniju, a toga dana imao je 87 poginulih, 284 ranjena i 13 nestalih vojnika.[7]

Borbe 17. oktobra uredi

Božidar Janković je imao nameru da pridobije Albance, pa je zato naredio da se ne prelazi granična linija pre zvanične objave rata.[8] Povratak srpske vojske na graničnu liniju turska vojska je protumačila kao znak slabosti.[8] Turska vojska je u noćnom napadu 16/17. oktobra zauzela srpsku karaulu Vasiljevac, da bi imala oslonac za obuhvatni manevar.[7] Onda je u 5 sati ujutro 17. oktobra napala Moravsku diviziju 2. poziva na celom frontu na potezu od Donje Dubnice do Vulinog brda.[7] Pošto se 12. šumadijski puk po naređenju vratio na polazni položaj, desno krilo Moravske divizije (1. puk) ostalo je izloženo.[8] Zbog okasnelog naređenja 1. moravski puk se nije vratio na polazne položaje, pa je uz podršku artiljerije napadnut 17. oktobra ujutro sa fronta i sa nezaštićenog boka.[8] U puku je usledilo rasulo, da se nije zadržao ni na graničnoj liniji, ali kasnije se 1. puk sredio i prikupio na početnim položajima.[8] Na levom krilu situacija je postala kritična, pošto su Turci zauzeli karaulu Vasiljevac, odakle su grebenom prodirali prema karauli Mirovce. Zapalili su oko 10 sati selo Vasiljevac.[9] Oko 11 sati žestokom artiljerijskom vatrom zasuti su delovi 3. moravskog puka na merdarskoj karauli, koji su se onda u neredu povukli.[10] Taj nered su komordžije pretvorio u paničan beg.[10] Desno krilo Moravske divizije bilo je zbog neurednog povlačenja u teškoj krizi, koja je trajala do 16 sati, kada je u pomoć samoinicijativno priskočio komandant 12. šumadijskog puka Milivoje Stojanović.[10] Taj puk je smelim i brzim nastupom doveo do preokreta na celom frontu Moravske divizije.[10] Oko 19 sati 12. puk je zauzeo nizamski logor, a turska vojska se povukla prema Podujevu.[11] Tokom drugoga dana bitke Moravska divizija je imala 46 poginulih, 202 ranjena i 27 nestalih vojnika.[11]

Borbe 18. oktobra uredi

Turska vojska je 18. oktobra ujutro poslednji put pokušala da zauzme karaulu Merdare i barovački šanac.[11] Moravska divizija je oko 9 sati krenula u protivnapad, pa je nakon celodnevnih borbi povratila graničnu liniju, osim karaule Vasiljevac i Hrtičnog visa.[12] Lapski četnički odred probio se u tursku pozadinu u gornji tok Laba.[12] Tokom drugoga dana bitke Moravska divizija je imala 50 poginulih, 195 ranjenih i 11 nestalih vojnika.[12] Šumadijska divizija je celi dan bila pasivna. Na front Medveđske grupe, Drinska divizija još nije stigla u zonu koncentracije. Turske snage napale su karaulu Svirci, ali 2. moravski puk ih je potisnuo i deblokirao karaulu.[12]

Kraj boja 19. oktobra uredi

Prištinski odred je tokom 19. oktobra dva puta neuspešno pokušao da se domogne graničnog grebena.[12] Moravska divizija je odbila napad i onda je zauzela Vasiljevac i Hrtički vis, tako da je ceo greben bio pod srpskom kontrolom.[12] Šumadijska divizija 1. poziva je krenula u napad prema Podujevu, a kako je počela da ugrožava levo krilo Prištinskog odreda, on se povukao prema Prištini.[12] Time se okončala četvorodnevna bitka, u kojoj je 3. armija, samo sa manjim delom snaga odbila napad Prištinskog odreda i ovladala je graničnim grebenom.[12] Na taj način stvoreni su uslovi za oslobađanja Kosova i za marš prema Kumanovu.[12]

Spomenik Prevara uredi

Tokom drugog dana vođenja borbi, 16. oktobra odigrala se jedna od najmarkantnijih epizoda bitke kod Merdara. Srpske snage su u napredovanju stigle do jurišnog položaja prema utvrđenom neprijatelju, iako izuzetno jaka protivnička vatra nije davala izglede na uspeh. Do juriša nije došlo jer su Arnauti istakli bele barjake označavajući predaju, uz istovremene povike: „Ne pucajte, predajemo se!”. Rezervni poručnik Milan Popović iz Lapskog četničkog odreda krenuo je u susret jednom Arnautu, poznaniku iz predratne četničke akcije u tim krajevima , govoreći srpskim vojnicima: „Ne pucajte, ovi su naši prijatelji!” Vojnici, zatečeni razvojem događaja i misleći da će Arnauti krenuti da predaju oružje, krenuli su u neredu ka neprijatelju poremetivši svoj borbeni položaj. Na opšte iznenađenje Srba, jedan Arnaut proburazio je nožem Popovića. U tom trenutku je na srpsku vojsku iznenada otvorena silovita vatra.[13] U skladu sa ovim događajem bitka kod Merdara je postala poznata i pod nazivom „bitka na prevaru”.

Uspomena o bici je, nakon dugog vremenskog perioda, zaslužno materijalizovana na mestu poprišta. U znak sećanja 1990. godine postavljena je spomen-ploča, a 1998. godine i veličanstveni (i nedugo zatim uništen) spomenik srpskom ratniku. Spomenik je podignut 19. oktobra 1998. godine na mestu Prevara, u opštini Podujevo, nedaleko od administrativne linije. Prevara - spomenik srpskom vojniku iz bitke kod Merdara. Srpski junak u boju sa puškom u ruci i srpskom zastavom je rad vajara Zorana Karalejića iz Prištine. Spomenik, visok šest metara, u Kombinatu obojenih metala u Prokuplju, izlio je vajar Dragan Drobnjak.[14] Spomenik su nakon završetka rata na Kosovu i Metohiji srušili Albanci. Grandiozna figura srpskog vojnika visoka šest metara vandalski je uništena već naredne 1999. godine i od nje nema traga. Na samom mestu gde je postavljen spomenik, na maloj dubini ispod zemlje pronađeni su mnogi ostaci palih ratnika iz bitke kod Merdara iz 1912. godine.[15][16]

 
Spomenik Prevara

Spomen-ploča uredi

U znak sećanja na srpske vojnike, Opštinski odbor SUBNOR-a Kuršumlije, između sela Turskog Merdara i Mirovca, uz pomoć meštana sela i na insistiranju Steve Milićevića, postavljena je Spomen-ploča stradalim srpskim vojnicima. Spomenik na Prevari otkriven je 19. oktobra 1990. godine, autor arhitekta Aleksandar Blatnik, radnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture Niš. Izgradnju spomenika je podržalo DP Selova Kuršumlija, a izvođač radova je bilo DP Erozija Niš.[15]

  •  
    Krst na spomen ploči Prevara
  •  
    Spomen obeležje Prevara
  •  
    Natpis na spomen ploči Prevara

Reference uredi

  1. ^ a b v Saša D. Stanojević, KOSOVO I METOHIJA 1912–2012, Kosovska Mitrovica: Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. (2012).
  2. ^ „Boj na Merdarima”. Srpska enciklopedija (na jeziku: srpski). 2016-12-23. Pristupljeno 2022-07-04. 
  3. ^ a b v g Ratković, Borislav; Đurišić, Mitar; Skoko, Savo (1972). Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. str. 50. 
  4. ^ Skoko, Savo (1985). Vojvoda Radomir Putnik. Beograd: BIGZ. str. 248. 
  5. ^ a b v g d Skoko, Savo (1985). Vojvoda Radomir Putnik. Beograd: BIGZ. str. 249. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z i Ratković, Borislav; Đurišić, Mitar; Skoko, Savo (1972). Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913. Beograd: BIGZ. str. 52. 
  7. ^ a b v g d Ratković, Borislav; Đurišić, Mitar; Skoko, Savo (1972). Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913. Beograd: BIGZ. str. 53. 
  8. ^ a b v g d Skoko, Savo (1985). Vojvoda Radomir Putnik. Beograd: BIGZ. str. 250. 
  9. ^ Ratković, Borislav; Đurišić, Mitar; Skoko, Savo (1972). Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913. Beograd: BIGZ. str. 54. 
  10. ^ a b v g Skoko, Savo (1985). Vojvoda Radomir Putnik. Beograd: BIGZ. str. 251. 
  11. ^ a b v Ratković, Borislav; Đurišić, Mitar; Savo, Skoko (1972). Srbija i Crna Gora u Balkanskim ratovima 1912-1913. Beograd: BIGZ. str. 55. 
  12. ^ a b v g d đ e ž z Skoko, Savo (1985). Vojvoda Radomir Putnik. Beograd: BIGZ. str. 252. 
  13. ^ Stanojević, Saša D. (2012). KOSOVO I METOHIJA 1912–2012. Kosovska Mitrovica: Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. str. 735. ISBN 978-86-80273-87-7. 
  14. ^ „Datumi za pamćenje”. Opština Kuršumlija (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-07-05. 
  15. ^ a b Vesti, Ekipa Topličkih (2018-02-15). „Iz istorije: Prevara”. Topličke Vesti (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-07-05. 
  16. ^ Stanojević, Saša D. (2012). KOSOVO I METOHIJA 1912–2012. Kosovska Mitrovica: Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. str. 746. ISBN 978-86-80273-87-7. 

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Мердара&oldid=26825043”