Википедија

Bitka kod Midveja

Битка из Другог светског рата

Bitka za Midvej je bila velika pomorska bitka na Pacifiku u Drugom svetskom ratu. Ona je trajala od 4. do 7. juna 1942. godine, približno mesec dana nakon bitke u Koralnom moru, pet meseci nakon japanske okupacije ostrva Vejk, i tačno šest meseci od dana kada su Japanci izvršili napad na Perl Harbor. Zbog svojih kratkoročnih i dugoročnih posledica, ona je bila najvažnija pomorska bitka još od Nelsonove pobede kod Trafalgara 1805. godine.[traži se izvor]

Bitka kod Midveja
Deo Rata na Pacifiku

Američki obrušavajući bombarderi Daglas SBD Dontlis u blizini goruće japanske teške krstarice Mikuma
Vreme4. jun – 6. jun 1942.[1]
Mesto
U blizini atola Midvej
Ishod Američka odlučujuća pobeda
Sukobljene strane
Sjedinjene Američke Države SAD  Japansko carstvo
Komandanti i vođe
Sjedinjene Američke Države Čester Nimic
Sjedinjene Američke Države Frenk Flečer
Sjedinjene Američke Države Rejmond Spruens		 Isoroku Jamamoto
Čuiči Nagumo
Tamon Jamaguči †
Nobutake Kondo
Uključene jedinice

Sjedinjene Američke Države Pacifička flota

  • Operativna grupa 16
  • Operativna grupa 17

Kombinovana flota

  • 1. Flota
  • 2. Flota
  • 5. Flota
Jačina
3 nosača aviona
7 teških krstarica
1 laka krstarica
15 razarača
19 podmornica
233 aviona na nosačima
127 aviona na Midveju		 4 nosača aviona
2 laka nosača aviona
4 nosača hidroaviona
11 bojnih brodova
4 bojna krstaša
11 teških krstarica
3 lake krstarica
46 razarača
16 podmornica
248 aviona na nosačima
~100 aviona sa kopna
Žrtve i gubici
1 nosač aviona potopljen
1 razarač potopljen
150 uništenih aviona
307 poginulih		 4 nosača aviona potopljena
1 teška krstarica potopljena
322 uništenih aviona.[2]
3057 poginulih[3]

Za vreme bitke, snage Sjedinjenih Američkih Država zaustavljaju japanski napad na atol Midvej, gubeći jedan nosač aviona i jedan razarač, a potapaju Japancima četiri nosača aviona i jednu tešku krstaricu.[traži se izvor]

Bitka je bila odlučujuća pobeda za Amerikance, široko smatrana za najvažniju pomorsku bitku u Pacifičkoj kampanji u Drugom svatskom ratu.[4] Bitka je trajno oslabila carsku japansku mornaricu, naročito zbog gubitka četiri nosača aviona i preko 200 nenadoknadivih, iskusnih mornaričkih pilota.[5][6][7][8]

Obe zemlje su pretrpele gubitke u bici, ali Japan je bio nemoćan da obnovi svoje pomorske snage, dok u isto vreme američki program brodogradnje i obuke novih pilota, je omogućio brzu popunu.[9] Od 1942. godine, SAD grade brodove po velikom programu, koji je trebalo da omogući mornarici superiornost nad japanskom flotom.[10] Nakon Midveja, japanska mornarica je postala inferiornija u odnosu na američku flotu koja je iz mesec u mesec bila sve jača. Strateški, Američka mornarica je bila sposobna da preuzme inicijativu na Pacifiku i krene u ofanzivu.[traži se izvor]

Japanski plan napada na Midvej, koji je takođe uključivao sekundarni napad na Aleutska ostrva od strane manje flote, je bio japanski mamac da se američka flota nosača aviona uvuče u zamku i uništi.[11][12] To bi efektivno uništilo američku Pacifičku flotu i garantovalo bi japansku pomorsku nadmoć na Pacifiku barem do kraja 1943. Takođe bi osvajanje ostrva pomerilo japanske odbrambene linije dalje od matičnih japanskih ostrva. Uspeh ove operacije bi se takođe smatrao kao priprema za dalji napad na Fidži i Samou, kao i na predviđenu invaziju na Havaje.[13]

Da su Japanci ostvarili svoje ciljeve kod Midveja, severoistočni obod Pacifika bi bio bespomoćan protiv japanske mornarice. Zato midvejska operacija, kao i napad na Perl Harbor koji je uvukao Sjedinjene Američke Države u rat, nije bila operacija da se osvoji kopno SAD, već je bila usmerena na eliminaciju SAD kao strateške sile na Pacifiku, da bi se Japancima dale odrešene ruke u ostvarenju svoje regionalne prevlasti. U najboljem slučaju, nadalo se da će Amerika biti prinuđena da sedne za pregovarački sto, radi okončanja rata na Pacifiku, sa povoljnim uslovima za Japan.[14][15]

Pozadina uredi

Japan je veoma uspešno i brzo postigao svoj početni ratni cilj, uključujući osvajanje Filipina, Malaja i Singapura, a osigurao je sebi i vitalne izvore sirovina na Javi, Borneu i ostalim ostrvima Holandske Istočne Indije (sada Indonezija). Stoga, pripreme planova za drugu etapu operacija, počele su početkom januara 1942. godine. Međutim, zbog različitih strategija između carske japanske armije i carske mornarice, kao i nesuglasica između Admiralštaba i Kombinovane flote admirala Jamamote, formulisanje efektivne strategije je bilo sprečeno, a strategija nije bila završena do aprila 1942.[16][17][18] Admiral Jamamoto uspeva da pobedi u birokratskoj borbi, plasirajući svoju operativnu koncepciju - dalje operacije na centralnom Pacifiku, ispred ostalih borbenih planova, uključujući i operacije posredno ili neposredno uperene protiv Austarlije i na Indijskom okeanu. Na kraju, Jamamotova neodmerena pretnja da će dati ostavku, ako se ne postupi po njegovom, uspela je da progura njegov plan.[19][20]

Jamamotov primarni strategijski interes je bio eliminacija preostalih američkih nosača aviona. Ovaj interes je naglo ubrzan nakon Dulitlovog vazdušnog prepada na Tokio, 18. aprila 1942. godine; udar su izvršili američki avioni B-25 Mičel, koji su uzleteli sa nosača aviona Hornet. Prepad je naneo jako malo vojne štete, ali je zato ostavio veliki psihički šok na Japance i pokazao da postoji rupa u odbrani oblasti japanskih domaćih ostrva.[21] Potapanje američkih nosač aviona i osvajanje Midveja, jedinog strategijskog ostrva pored Havaja u istočnom Pacifiku, je bilo prihvaćeno kao jedini način da se otkloni ova pretnja. Jamamoto je smatrao da će operacije prema glavnoj bazi za nosače aviona u Perl Harboru, izazvati američke snage na borbu. Međutim, procenivši jačinu američkog kopnenog vazduhoplovstva na Havajima, on zaključuje da snažnu američku bazu ne može napasti direktno.[19] Zato bira za metu Midvej, koji je poslednje ostrvo na severozapadnom kraju lanca Havajskih ostrva, udaljeno oko 1300 nautičkih milja od ostrva Oahu. Midvej nije bio naročito važan za Japanske planove; ali, Japanci su znali da je za Amerikance Midvej bitna predstraža Perl Harbora i stoga je bio čvrsto branjen.[22][23] Amerikanci su doista smatrali Midvej bitnim; nakon bitke, na Midveju je uređena podmornička baza, čime se povećala oblast delovanja američkih podmornica. Aerodromska pista na Midveju je služila kao isturena tačka za bombarderske napade na ostrvo Vejk.[traži se izvor]

Jamamotov plan uredi

 
Atol Midvej, nekoliko meseci pre bitke. Istočno ostrvo (sa aerodromom) je u prednjem planu, a veće peščano ostrvo je u pozadini na zapadu.

Kao i svi tipični japanski pomorski planovi tokom Drugog svetskog rata, Jamamotov borbeni plan je bio veoma složen.[24][25] Pored toga, njegov plan je bio zasnovan na optimističkoj obaveštajnoj informaciji, da su američki nosači aviona Enterprajs i Hornet, ujedinjeni u operativnu eskadru TF-16, i da su to bili jedini upotrebljivi nosači aviona Pacifičke flote u to vreme. Nosač aviona Leksington je bio potopljen a Jorktaun teško oštećen (Japanci su verovali da je potopljen) u bici u Koralnom moru, svega mesec dana ranije. Takođe, Japanci su bili obavešteni da je Saratoga bila na popravci na zapadnoj obali, nakon što je oštećena torpedom sa jedne podmornice. Zato su Japanci lično verovali da najviše dva američka flotna nosača aviona mogu da se upotrebe u predstojećoj operaciji.[traži se izvor]

Još značajnije je bilo Jamamotovo verovanje da su američke snage demoralisane zbog njihovih čestih poraza tokom prethodnih šest meseci. Jamamoto je osećao da će skrivanje biti potrebno, kako bi se dovela saveznička flota u pogubnu situaciju.[26] Prema tom zaključku, on širi svoje snage na veliko prostranstvo (posebno njegove bojne brodove), i smanjuje verovatnoću da njegove snage budu otkrivene od Amerikanaca pre početka bitke. Međutim, ovaj disperzni raspored, značio je da ni jedna od ovih formacija nije podržavala jednu drugu. Nepoznato za Jamamota, svaka korist od ovoga je bila neutralisana činjenicom da su Sjedinjene Američke Države imale razbijen glavni japanski mornarički kod (koji su Amerikanci označili kao JN-25).[27]

Kritično, Jamamotovi zaštitni bojni brodovi i krstarice su bile iza Nagumove udarne grupe nosača aviona, nekoliko stotina nautičkih milja. Japanske teške površinske snage su bile određene da unište bilo koji deo američkih flotnih snaga koji se pojavi kod Midveja. Prvo bi Nagumovi nosači aviona dovoljno oslabili te snage, a onda bi ih u jednodnevnoj borbi uništili bojni brodovi i krstarice.[28] Ovo je bila tipična borbena doktrina u većini velikih mornarica. Međutim, njihova velika udaljenost od Nagumovih nosača aviona je predstavila veliki problem tokom bitke, pošto su bojni brodovi praćeni od krstarica na kojima su se nalazili izviđački hidroavioni, dragoceni Nagumu.[29]

Invazija na Aleutska ostrva uredi

Japanci su za napad na Aleutska ostrva („operacija AL”) izdvojili relativno veliki broj brodova, i samim tim, smanjili svoje glavne snage za napad na Midvej. Ranija proučavanja istorije bitke su smatrala napad na Aleutska ostrva diverzionom operacijom koja je trebalo da odvuče američke snage u pravcu severa, ali poslednja proučavanja bitke su pokazala da je po originalnom japanskom borbenom planu, „operacija AL“ trebalo da se izvede istovremeno kad i napad na Midvej.[30] Međutim, jedan dan kašnjenja Nagumove udarne eskadre dovodi do toga da je „operacija AL“ počela dan ranije u odnosu na zajednički planirani napad.[31]

Uvod u bitku uredi

Japanske pripreme uredi

 
Akagi aprila 1942. godine, zastavni brod japanske udarne grupe nosača aviona, koji je učestvovao u napadu na Perl Harbor, Darvin, Rabaul i Kolombo.

Posle pobede kod Perl Harbora, Japan je imao inicijativu u ratu na Pacifiku. U bici kod Perl Harbora, Japanci su uništili veliki broj američkih bojnih brodova (većina teško oštećenih), ali su američki nosači aviona ostali netaknuti.

Bici kod Midveja prethodila je još jedna bitka, bitka u Koralnom moru u kojoj su Japanci imali 1 potopljen i 1 oštećen nosač aviona, isto kao i Amerikanci.[traži se izvor]

Kao rezultat učešća u bici u Koralnom moru, japanski nosač aviona Zuikaku se nalazio u bazi Kure, iščekujući popunu avio grupe. Teško oštećeni nosač aviona Šokaku se nalazio na popravci, nakon što je pogođen sa tri bombe u bici u Koralnom moru, i provešće nekoliko meseca u doku. Uprkos činjenici da se od preostalih aviona sa ta dva nosača mogao popuniti Zuikaku jednom mešovitom grupom, Japanci nisu uradili ozbiljniji pokušaja da se on osposobi za predstojeću bitku.[32] Stoga, umesto da je imao pet velikih flotnih nosača u bici, admiral Nagumo je imao četiri: Akagi i Kaga su formirali 1. diviziju; Hirju i Sorju su formirali 2. diviziju. Japanski nosači aviona su bili konstantno u akciji, počevši od napada na Perl Harbor, do Indijskookeanskog prepada, te je počeo da se oseća umor kod članova posade i avio osoblja.[traži se izvor]

Japanske strategijske izviđačke pripreme pre bitke su takođe bile loše. Stražarska linija japanskih podmornica je kasnila da dođe na poziciju (delom zbog Jamamotove žurbe), te je dozvolila američkim nosačima aviona da dođu na mesto sastanka, severoistočno od Midveja (nazvano „Srećna tačka“) bez otkrivanja.[33][34] Jedan drugi pokušaj, korišćenjem četvoromotornog izviđačkog hidroaviona za osmatranje Perl Harbora pre bitke (na taj način je trebalo otkriti odsustvo ili prisustvo američkih nosača aviona), poznato kao „operacija K“, je takođe propao kada su japanske podmornice određene za popunu gorivom izviđačkog aviona, bile otkrivene na mestu predviđenom za popunu gorivom - jedan do tada pust zaliv na atolu Frenč-Frigat-Šols - je bio okupiran od američkih ratnih brodova (zbog toga što su Japanci izveli identičnu misiju u martu).[35][36][37] Stoga, Japancima je bilo uskraćeno bilo kakvo saznanje o pokretima američkih nosača aviona neposredno pre bitke. Japanci radijom šalju izveštaje o povećanom delovanju američkih podmornica i radio saobraćaja. Ovi izveštaji su bili Jamamotu od pomoći pre bitke, međutim, japanski plan nije bio izmenjen; Jamamoto, koji se nalazio na Jamatu, nije se usudio da obavesti Naguma, plašeći se, da će otkriti svoj položaj, i pretpostavlja (netačno) da je Nagumo primio isti izveštaj iz Tokija.[38][29]

Japanski plan imao je 3 segmenta. Udarna grupa japanskih nosača aviona, koja se sastojala od 4 nosača aviona Akagi, Kaga, Sorju, i Hirju pod komandom viceadmirala Čučija Nagume, trebalo je da iznenada napadne Amerikance iz pravca severozapada. Iza ove grupacije i pod njenom zaštitom bi trebalo da se pojavi glavnina pomorskih snaga pod komandom admirala Isorokua Jamamota, koja ja trebalo da u frontalnoj borbi uništi američke brodove. Onda bi invazione snage pod komandom viceadmirala Nobutake Konda trebalo da se iz pravca jugozapada iskrcaju i zauzmu ostrvo.[traži se izvor]

Međutim, Amerikanci su još pre bitke otkrili japanski plan, presreli su radiokomunikaciju između Japanaca, tako da su pripremili zamku za njih.[traži se izvor]

Za izvođenje Midvejsko-Aluetske operacije, Japanci su skupili oko 160 brodova i nameravali su da u direktnom sukobu unište američku flotu.[traži se izvor]

Skraćenice uredi

  • NA - Flotni nosač aviona
  • LNA - Laki nosač aviona
  • NH - Nosač hidroaviona
  • BB - Bojni brod
  • BK - Bojni krstaš
  • TK - Teška krstarica
  • LK - Laka krstarica
  • R - Razarač

Japanske snage (Kombinovana flota) uredi

 
Isoroku Jamamoto, komandant japanske Kombinovane flote.

Prva flota uredi

  • Glavne snage prve flote:
    • 1. divizija bojnih brodova - admiral Isoroku Jamamoto, komandan Kombinovane flote, na bojnom brodu Jamato:
    • Grupa nosača aviona:
    • Specijalne snage (nosači hidroaviona):
    • Zaštitne snage:
      • 3. eskadra razarača - kontraadmiral Šintaro Hašimoto na lakoj krstarici Sendaj:
        • LK Sendaj - kapetan fregate Nobue Morišita
        • 11. divizija razarača:
          • R Fubuki - poručnik bojnog broda Šizuo Jamašita
          • R Širajuki - poručnik bojnog broda Rokorou Sugavara
          • R Hacujuki - poručnik bojnog broda Tacuja Jamaguči
          • R Murakumo - poručnik bojnog broda Hideo Higaši
        • 19. divizija razarača:
          • R Isonami - kapetan korvete Rjokiči Sugama
          • R Uranami - kapetan korvete Cutomu Hagio
          • R Šikinami - poručnik bojnog broda Akifumi Kavahaši
          • R Ajanami - kapetan korvete Eiđi Sakuma
    • Grupa za popunu gorivom:
      • 2 tankera
 
Viceadmiral Čuiči Nagumo.
 
Kontraadmiral Tamon Jamaguči.
  • Prva udarna grupa nosač aviona - viceadmiral Čuiči Nagumo na nosaču aviona Akagi:
    • 1. divizija nosača aviona - viceadmiral Čuiči Nagumo:
      • NA Akagi - kapetan fregate Tađiro Aoki
        • Vazdušne jedinice - kapetan korvete Micuo Fušida (19 A6M2,18 D3A1, 18 B5N2)
      • NA Kaga - kapetan fregate Đisaka Okada
         
        Nosač aviona Kaga
        • Vazdušne jedinice - kapetan korvete Tadaši Kusumi (18 A6M2,18 D3A1, 27 B5N2)
    • 2. divizija nosača aviona - kontraadmiral Tamon Jamaguči na nosaču aviona Hirju:
      • NA Hirju - kapetan fregate Tomeo Kaku
         
        Nosač aviona Hirju
      • NA Sorju - kapetan fregate Rjusaku Janagimoto
        • Vazdušne jedinice - kapetan korvete Takašige Egusa (18 A6M2,18 D3A1, 18 B5N2 i 2 D4Y)
    • Prateće grupa - kontraadmiral Hiroaki Abe na teškoj krstarici Tone:
      • 8. divizija krstarica - kontraadmiral Hiroaki Abe:
        • TK Tone - kapetan fregate Tamecugu Okada
        • TK Čikuma - kapetan fregate Keizo Komura
    • 3. divizija bojnih brodova (1. sekcija):
    • Zaštitne snage:
      • 10. eskadra razarača:
        • LK Nagara
        • 4. divizija razarača:
          • R Novaki - kapetan korvete Magatarou Koga
          • R Araši - kapetan korvete Jasumasa Vatanabe
          • R Hagikaze - kapetan korvete Đuiči Ivagami
          • R Maikaze - kapetan korvete Seiđi Nakasugi
        • 10. divizija razarača:
          • R Kazagumo - kapetan korvete Masajoši Jošida
          • R Jugumo - kapetan korvete Šigeo Semba
          • R Makigumo - kapetan korvete Isamu Fudžita
        • 17. divizija razarača:
          • R Urakaze - kapetan korvete Nagajoši Širaiši
          • R Isokaze - kapetan korvete Šuniči Tojošima
          • R Tanikaze - kapetan korvete Motoi Kacumi
          • R Hamakaze - kapetan korvete Cuneo Orita
    • Grupa za popunu gorivom:
      • R Akigumo - kapetan korvete Šoohei Sooma
      • 5 tankera

Druga flota (snage za invaziju na Midvej) uredi

  • Glavne snage druge flote - viceadmiral Nobutake Kondo na teškoj krstarici Atago:
    • 3. divizija bojnih brodova (2. sekcija):
      • BK Kongo - kapetan fregate Tomiđi Kojanagi
      • BK Hiei - kapetan fregate Masao Nišida
    • 4. divizija krstarica (2. sekcija):
      • TK Atago - kapetan fregate Baron Macuđi Iđuin
         
        Teška krstarica Atago
      • TK Čokai - kapetan fregate Mikio Hajakava
    • 5. divizija krstarica:
      • TK Mjoko - kapetan fregate Teruhiko Mijoši
      • TK Haguro - kapetan fregate Tomokazu Mori
    • Zaštitne snage
      • 4. eskadra razarača - kontraadmiral Šodži Nišimura na lakoj krstarici Jura:
        • LK Jura - kapetan fregate Širo Sato
        • 2. divizija razarača:
          • R Murasam - poručnik bojnog broda Naođi Suenaga
             
            Razarač Judači.
          • R Samidare - kapetan korvete Takisaburo Macubara
          • R Harusame - poručnik bojnog broda Masao Kamijama
          • R Judači - kapetan korvete Kijoši Kikkava
        • 9. divizija razarača:
          • R Asagumo - kapetan korvete Tooru Ivahaši
          • R Minegumo - kapetan korvete Jasuacu Suzuki
          • R Nacugumo - kapetan korvete Moritarou Cukamoto
    • Grupa nosača aviona - kapetan korvete Sueo Obajaši:
       
      Laki nosač aviona Zuiho.
      • LNA Zuiho - kapetan korvete Sueo Obajaši
        • Vazdušne snage (12 A6M2, 12 B5N2)
      • R Mikazuki
    • Grupa za popunu gorivom:
      • 4 tankera
      • 1 brod radionica
 
Kontraadmiral Raizo Tanaka
 
Laka krstarica Džincu

  • Snage za okupaciju Midveja - kontraadmiral Raizo Tanaka:
    • Desantne snage:
      • 12 transportnih brodova
      • 3 patrolna broda
      • 1 tanker
    • Zaštitne snage - kontraadmiral Raizo Tanaka na lakoj krstarici Džincu:
      • LK Džincu - kapetan fregate Torazo Kozai
      • 15. divizija razarača:
        • R Kurošuo - kapetan korvete Tamaki Ugaki
        • R Ojašio - kapetan korvete Tokijoši Arima
      • 16. divizija razarača:
      • 18. divizija razarača:
        • R Širanui - kapetan korvete Šizuo Akazava
        • R Kasumi - kapetan korvete Kijoši Tomura
        • R Arare - kapetan korvete Tomoe Ogata
        • R Kagero - kapetan korvete Terumiči Arimoto
    • Grupa nosača hidroaviona - kontraadmiral Ruitaro Fudžita na nosaču hidroaviona Čitose:
      • 11. divizija nosača hidroaviona:
        • NH Čitose
           
          Nosač hidroaviona Čitose.
          • 16 A6M2-N hidroaviona lovaca
          • 4 E13A hidroaviona izviđača
        • NH Kamikava Maru
          • 8 A6M2-N hidroaviona lovaca
          • 4 E13A hidroaviona izviđača
      • R Hajašio
      • 1 patroni brod
  • Snage za podršku - viceadmiral Takeo Kurita na teškoj krstarici Kumano:
     
    Japanska 7. divizija krstarica - Kumano (dole), Mikuma (centar) i Suzuja (gore).
    • 7. divizija krstarica - viceadmiral Kurita:
      • TK Mogami - kapetan bojnog broda Akira Sođi
      • TK Kumano - kapetan bojnog broda Kikumacu Tanaka
      • TK Suzuja - kapetan bojnog broda Masatomi Kimura
      • TK Mikuma - kapetan bojnog broda Šakao Sakijama
    • 8. divizija razarača - kapetan fregate Nabuki Ogava:
      • R Asašio - kapetan korvete Goro Joši
      • R Arašio - kapetan fregate Hideo Kuboki
    • 1 tanker

Američke pripreme uredi

 
Američki nosač aviona Jorktaun u Perl Harborškom doku, nekoliko dana pre bitke.

U pripremi za bitku sa neprijateljskim snagama, za koje se pretpostavljalo da će upotrebiti 4 ili 5 nosača aviona, admiralu Čester Nimicu, komandantu Pacifičke oblasti, bili su potrebni svi raspoloživi američki nosači aviona. On je već imao operativnu eskadru admirala Vilijam Helsija sa dva nosača aviona (Enterprajs i Hornet); Helsi je, koji je oboleo od psoriaze, bio je zamenjen od kontraadmirala Rejmond Spruensa (Helsijev komandant eskortnih snaga).[39][40] Takođe, Nimic povlači brzo snage kontraadmirala Frenka Flečera iz oblast jugozapadnog Pacifika. On je stigao u Perl Harbor na vreme da se popuni i otplovi. Saratoga je bila još uvek na popravci, a Jorktaun je teško oštećen u bici u Koralnom moru, ali u Perl Harbuškom brodogradilištu je on brzo opravljen. Premda je procenjeno da Jorktaun mora da ode u brodogradilište Bremerton na višemesečnu popravku, 72 sata je bilo dovoljno da se on osposobi za status borbeno sposobnog broda (made ne savršeno idealan).[41] Njegova poletno-sletna paluba je zakrpljena, sve sekcije unutrašnjeg rama su sasvim presečene i zamenjene, a nekoliko novih eskadrila (izvučenih iz Saratoge) je bilo postavljeno na palubi. Nimic je pokazao nepoštovanje prema uspostavljenoj proceduri u dobijanju njegovog trećeg i poslednjeg nosača spremnog za bitku; popravke su nastavljene čak i kad je Jorktaun napuštao dok, sa radnicima broda radionice Vestal - (koji je oštećen u napadu na Perl Harbor šest meseca ranije) još uvek na palubi. Tačno tri dana nakon smeštanja u Perl Harborški dok, Jorktaun je ponovo isplovio.[42]

Američke snage uredi

Američki i britanski dešifranti uredi

Admiral Nimic je imao jednu neprocenjivu prednost: Američki i britanski dešifranti su probili šifru JN-25. Komandant Džozef Dž. Ročfort i njegov tim iz stanice HYPO su bili sposobni da potvrde, da je Midvej meta predstojećeg japanskog udara, sa datumom napada 4. ili 5. juna (protiveći se verovanju iz Vašingtona, da će napad uslediti sredinom juna), i obezbeđuju Nimicu kompletan uvid u japansku pripremu za bitku. Japanski pokušaj da se upotrebi jedna nova knjiga šifara je naišao na prepreku, omogućavajući stanici HYPO nekoliko odlučujućih dana; dok je to sve bilo nepoznato nešto pre pre početka napada, sada je bitan proboj već bio učinjen.[43][44]

Kao rezultat, Amerikanci su pristupili borbi sa vrlo jasnom slikom odakle, kada, i sa kolikom snagom će se Japanci pojaviti. Nimic je bio obavešten, za vreme zadataka, da je ogromna, po broju, japanska flota podeljena u najmanje četiri operativne eskadre, a da eskortna grupa koja prati glavnu udarnu grupu nosača aviona broji svega nekoliko brzih brodova. Zahvaljujući ovoj informaviji, on je znao da je broj protiv-avionskih topova koji štite nosače aviona bio ograničen. Znajući snagu sa kojom se suočio, Nimic je izračunao da njegova tri nosača aviona, plus Midvej, u odnosu na Jamamotova četiri nosača aviona, daju Amerikancima blažu prednost. Američka vazdušna grupa na bilo kom nosaču aviona je bila veća od vazdušne grupe na bilo kom japanskom nosaču aviona. Japanci, nasuprot, su ostali skoro u potpunom mraku u odnosu na svoje protivnike čak i nakon početka bitke.[45][46][47]

Bitka uredi

Početni vazdušni napadi uredi

 
Vazdušni napadi na japansku transportnu grupu.[48]
1. Laka krstarica Džincu, zastavni brod 2. Razarači 3. Saobraćajni brodovi 4. Napad aviona B-17, 17:00 03.06.1942. 5. Torpedni napad aviona Katalina 01:00 04.06.1942.

Prvi vazdušni napad se dogodio 3. juna, a izvelo ga je 9 bombardera B-17, operišući sa Midveja, protiv japanske transportne grupe admirala Tanake.[49] Iako je izvešteno o pogocima,[49] nijedna bomba koja je bačena nije pogodila metu, i pričinjena štete je bila jako mala.[48] Rano ujutru, sledećeg dana, transportni brod Akebono Maru je oštećen od eksplozije torpeda prilikom napada aviona Katalina, oko 01:00 sati.[48] Viceadmiral Čuiči Nagumo lansira svoj prvi vazdušni talas od 108 aviona ka Midveju u 04:30 sati, 4. juna 1942. godine. U isto vreme, on lansira osam izviđačkih aviona (jedan 30 minuta kasnije zbog tehničkih problema, a jedan je bio prisiljen da se vrati nazad), kao njegovu borbenu vazdušnu patrolu.[traži se izvor]

Japansko vazdušno izviđanje je bilo veoma slabo, sa suviše malo aviona da pokriju adekvatno dodeljene oblasti, radeći po veoma lošim vremenskim uslovima ka severoistoku i istoku od Nagumove operativne eskadre.[50]

Američki radar na Midveju otkriva neprijatelja na nekoliko nautičkih milja od ostrva i njihovi avioni uskoro uzleću. Bez zaštite, bombarderi odlaze u napad na japansku flotu nosača aviona, dok njihova lovačka zaštita ostaje pozadi da štiti Midvej. U 06:20 sati, japanski palubni avioni bombarduju i teško oštećuju američku bazu na Midveju. Američki piloti lovaca, bazirani na Midveju, uzleteli su na starim lovcima Graman F4F i zastarelim F2A, u odbrani Midveja i trpe velike gubitke. Većina je oborena u prvih nekoliko minuta, a svega dva su preostala da lete. Američka protivavionska vatra je bila precizna i žestoka, oštećujući mnoge japanske aviona a jedan obaraju[51] Japanci su uvideli da su bombarderi sa ostrva već otišli, i šalju izveštaj admiralu Nagumu, da je potrebno izvršiti još jedan napad radi neutralizovanja odbrane Midveja, pre nego što bi se trupe iskrcale 7. juna; američki bombarderi su još uvek mogli upotrebiti aerodrom na Midveju za popunu gorivom i napad na japanske invazione snage.[52][53]

Uzlećući pre japanskog napada, američki bombarderi koji su bazirali na Midveju su izvršili nekoliko napada na japansku flotu nosača aviona. Ovde je uključeno i šest aviona TBF avendžer, čiji su piloti bili iz Hornetove VT-8 grupe - njihova prva borbena operacija, i četiri B-26 Maroder, svi naoružani torpedima. Japanci u ovim napadima nisu imali nikakve štete, dok su, u isto vreme oborili sve američke avione, osim tri – jedan TBF i dva B-26,[54][55]

 
Bombe izbačene iz aviona B-17 maše nosač aviona Hirju.

Admiral Nagumo, pridržavajući se japanske doktrine o upotrebi nosača aviona iz tog vremena, zadržava polovinu svojih aviona u rezervi. Ovo je uključivalo i dve eskadrile sa obrušavajućim i torpednim bombarderima. Torpedni bombarderi su bili naoružani torpedima i trebalo je da napadnu bilo koji američki brod koji lociraju, dok su obrušavajući bombarderi bili nenaoružani.[56] Kao rezultat napada sa Midveja, kao i jutarnja preporuka vođe leta, u pogledu još jednog vazdušnog udara na Midvej, Nagumo u 07:15 sati naređuje svojim rezervnim avionima da se naoružaju kontakt bombama za upotrebu po kopnenim metama. Ove pripreme su bile u toku skoro 30 minuta, kada je u 07:40 sati, izviđački aviona sa krstarice Tone šalje signal da je uočio jednu veću američku pomorsku grupu na istoku. Nagumo brzo stopira svoje naređenje i traži od izviđačkog aviona da ustanovi sastav američkih snaga. Proći će još 40 minuta pre nego što izviđački avion otkrije i radijom javi o prisustvu jednog nosača aviona među američkim brodovima, TF-16 (drugi nosač nije otkriven).[57][58]

Nagumo se tada našao u nezgodnom položaju. Kontraadmiral Tamon Jamaguči, komandant 2. divizije nosača aviona (Hirju i Sorju), preporučuje Nagumu da odmah napadne sa snagama koje raspolaže. Nagumo uočava tobožnju dobru priliku za udar na američke brodove,.[59] međutim, bio je opterećen činjenicom da njegove snage prvog talasa treba uskoro da se vrate iz napada na Midvej. One su bile pri kraju sa gorivom, a među njima je bilo i ranjenih, te su stoga morali brzo da slete na nosače ili da padnu u vodu, gubeći dragocene avione i posade. Za sletanje na nosače aviona i lansiranje aviona u novu napad trebalo je oko 30-45 minuta.[60] Osim toga, ako bi izvršio odmah lansiranje napada, jedan deo njegovih rezervnih snaga bi se našao u borbi bez adekvatnog protivbrodskog naoružanja, kao i bez lovačke zaštite; on je upravo bio svedok kako su lako oboreni nezaštićeni američki bombarderi od njegovih lovaca[61] Japanska doktrina o upotrebi aviona sa nosača aviona je predviđala kompletno sastavljen napad, a kako je izostajala potvrda (do 08:20) da američke snage imaju nosače aviona, Nagumo se držao doktrine.[62][63] Dopunski, predstojeći još jedan američki vazdušni udar u 07:53 sati, je potvrdio činjenicu da je potrebno izvršiti još jedan vazdušni napad na ostrvo. Na kraju, Nagumo je odabrao da sačeka povratak njegovih snaga, koje su izvele prvi vazdušni udar na Midvej, a zatim lansira svoje rezervne snage, koje bi dotle bile naoružane i spremljene za nov napad[64][63][65][66]

 
Američki nosač Jorkataun u plamenu

U finalnoj analizi, to nije pravilo nikakvu razliku, Flečer je lansirao napad u 7:00, a letelice ko je bi sprovele razarajući udar, već su bile na putu. Nije bilo ničega što bi Nagumo mogao da učini povodom toga. To je bila fatalna greška Jamamotove pretpostavke, koja se zasnivala na tradicionalnoj doktrini bojnih brodova.[65]

Japanci su ubrzo primetili američke nosače aviona i počeli da pripremaju svoje avione za novi napad.

Američki torpedni bombarderi izveli su još par napada, svi su oni bili neuspešni, ali su uspeli da zadrže Japance i odlože njihove napade. Japanci su se ubrzano pripremali, palube njihovih brodova su bile pune aviona, bombi i lako zapaljivog kerozina. Iznenada se pojavila jedna formacija američkih bombardera koji su napali i pogodili tri od četiri japanska nosača. Nosači su brzo planuli, u jednom trenutku promenila se sudbina čitavog rata na Pacifiku.[traži se izvor]

Jedino je nosač Hirju ostao operativan. Sa ovog broda poleteli su avioni koji su bombardovali američki nosač Jorktaun, koji je kasnije potonuo. Takođe i sam Hirju je bio potopljen sledećeg dana od strane američkih torpednih aviona, tako da su sva 4 japanska nosača bila potopljena, dok su Amerikanci izgubili samo Jorktaun.[traži se izvor]

Epilog uredi

 
Teška krstarica Mikuma tone, 6. jun 1942. godine.

Posle ove pomalo nesrećne katastrofe Japanci odlučuju da se povuku. Američka flota je nastavila da goni neprijatelja i uspela je da potopi japansku krstaricu Mikuma. Istovremeno su Amerikanci izgubili jadan razarač, koji je uništila japanska podmornica.[traži se izvor]

U borbi su Amerikanci izgubili 150 aviona dok su Japanci imali 322 uništena aviona.[traži se izvor]

Bitka ja pokazala značaj nosača aviona i vazdušne premoći u ratu. [traži se izvor]

Reference uredi

  1. ^ Vojna enciklopedija, Knjiga broj 5. p. 450–452. - Beograd 1975.
  2. ^ Vojna enciklopedija, Knjiga broj 5. p. 452. - Beograd 1975.
  3. ^ Lundstrom, Guadalcanal Campaign. p. 92.
  4. ^ „A Brief History of Aircraft Carriers: Battle of Midway”. U.S. Navy. 2007. Arhivirano iz originala 12. 6. 2007. g. Pristupljeno 12. 6. 2007. 
  5. ^ Dul, The Imperial Japanese Navy: A Battle History,. p. 166
  6. ^ Willmott 1983, str. 519–523.
  7. ^ Prange, Goldstein & Dillon 1982, str. 395
  8. ^ Paršal i Tali, Shattered Sword''. p. 416–430.
  9. ^ Boris Prikril, Pakao Pacifika - Beograd. (1956). p. 244–245.; Amerikanci su mnogo više vodili računa o broju izvežbanog letačkog osoblja. Mornaričko vazduhoplovstvo je u početku dobijalo po 6.000 letača, a kasnije se taj broj povećao na 9.000.
  10. ^ Boris Prikril, Pakao Pacifika - Beograd. (1956). p. 245.; Tokom rata, američka brodogradilišta su isporučila 10 bojnih brodova i bojnih krstaša, 18 velikih i 9 malih flotnih nosača aviona, 110 eskortnih nosača aviona, 13 teških i 33 lake krstarice, 352 razarača, 498 eskortna razarača, 55 brzih transportnih brodova i 203 podmornice, osim toga izgrađen je i ogroman broj od preko 100.000 raznih malih brodova i desantnih sredstava.
  11. ^ H. P. Willmott 1983; Lundstrom, First South Pacific Campaign
  12. ^ Parshall & Tully 2005, str. 19–38.
  13. ^ For a detailed discussion of anticipated follow-on Hawaiian operations, vidi Paršal i Tali. p. 43–45, i Stiven, Hawaii under the Rising Sun.
  14. ^ Parshall & Tully 2005, str. 33
  15. ^ Piti i Ivens, Kaigun.
  16. ^ Prange, Goldstein & Dillon 1982, str. 13–15, 21–23.
  17. ^ Willmott 1983, str. 39–49.
  18. ^ Parshall & Tully 2005, str. 22–38.
  19. ^ a b Parshall & Tully 2005, str. 33
  20. ^ Prange, Goldstein & Dillon 1982, str. 23.
  21. ^ Prange, Goldstein & Dillon 1982, str. 22–26. Prvo iznenađenje koje su Japanci doživeli je prisustvo američkih podmornica uz njihove obale, počevši sa podmornicom Gadžen pod komandom Džoea Grinfila, nekih dvadeset dana nakon Perl Harbora. Bler, Silent Victory. p. 110; Perilo, Japanese Merchant Marine; Piti i Ivens, Kaigun.
  22. ^ Willmott 1983, str. 66–67.
  23. ^ Parshall & Tully 2005, str. 33–34.
  24. ^ Prendž, Miracle at Midway,. p. 375–379, Willmott 1983, str. 110–117
  25. ^ Parshall & Tully 2005, str. 52.
  26. ^ Parshall & Tully 2005, str. 53, preuzeto iz japanske ratne istorijske serije (Senshi Sōshō), deo 43 (Midowei Kaisen). p. 118.
  27. ^ Branko Kit6anović, Rat na dalekom istoku - Pula. (1985). p. 209.; „Kada je 120 dešifranata u Nimicovom štabu konačno utvrdilo sadržaj japanskih radioporuka, admiral je odmah doleteo sa Havaja na Midvej, i lično rukovodio odbrambenim pripremama“.
  28. ^ Parshall & Tully 2005, str. 51, 55.
  29. ^ a b Willmott 1983
  30. ^ Parshall & Tully 2005, str. 43–45, izvedeno iz Senshi Sōshō. p. 196.
  31. ^ Parshall & Tully 2005, str. 43–45, izvedeno iz Senshi Sōshō. p. 119–121.
  32. ^ Parshall & Tully 2005, str. 65–67.
  33. ^ Willmott 1983, str. 351.
  34. ^ Parshall & Tully 2005, str. 98–99.
  35. ^ Lord, Incredible Victory. p. 37–39
  36. ^ Parshall & Tully 2005, str. 99
  37. ^ Holms, Double-Edged Secrets.
  38. ^ Parshall & Tully 2005, str. 102–104.
  39. ^ Prange, Goldstein & Dillon 1982, str. 80–81
  40. ^ Kresman et al., A Glorious Page in Our History,. p. 37.
  41. ^ Kresman et al., A Glorious Page in Our History. p. 37–45; Lord, Incredible Victory. p. 37–39.
  42. ^ Lord, Incredible Victory. p. 39.
  43. ^ Holms, Double-Edged Secrets
  44. ^ Willmott 1983. There are occasional ignorant references to "deception", notably in the film "Midway", referring to the false traffic before Pearl Harbor; this reflects a complete misunderstanding of the issue.
  45. ^ Lord, Incredible Victory
  46. ^ Willmott 1983
  47. ^ Lejton, And I Was There: Pearl Harbor and Midway — Breaking the Secrets.
  48. ^ a b v „Interrogation of: Captain TOYAMA, Yasumi, IJN; Chief of Staff Second Destroyer Squadron, flagship Jintsu (CL), at MIDWAY”. Pristupljeno 14. 2. 2008.  USSBS From Hyperwar
  49. ^ a b Admiral Nimitz's „CinCPac report”. Pristupljeno 13. 2. 2008.  of the battle. From Hyperwar
  50. ^ Parshall & Tully 2005, str. 107–112, 132–133
  51. ^ Parshall & Tully 2005, str. 200–204.
  52. ^ Lord, Incredible Victory. p. 110
  53. ^ Parshall & Tully 2005, str. 149.
  54. ^ Prange, Goldstein & Dillon 1982, str. 207–212.
  55. ^ Parshall & Tully 2005, str. 149–152.
  56. ^ Parshall & Tully 2005, str. 130–132.
  57. ^ Prange, Goldstein & Dillon 1982, str. 216–217.
  58. ^ Parshall & Tully 2005, str. 159–161 & 183
  59. ^ Parshall & Tully 2005, str. 165–170.
  60. ^ Parshall & Tully 2005, str. 121–124.
  61. ^ Prange, Goldstein & Dillon 1982, str. 233.
  62. ^ Prange, Goldstein & Dillon 1982, str. 217–218, 372–373
  63. ^ a b Parshall & Tully 2005, str. 170–173
  64. ^ Prange, Goldstein & Dillon 1982, str. 231–237.
  65. ^ a b Willmott 1983
  66. ^ Fušida i Okumija, Midway.

Literatura uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_код_Мидвеја&oldid=27709668”