Biciklizam u Beogradu
Biciklizam je jedan od savremenih sportova koji je u Beogradu među prvima stekao veću polularnost. Za njega je u prvo vreme usvojen francuski naziv „velosipedski sport“, što govori da je u ove krajeve prenesen iz zapadnih zemalja.
Istorija uredi
Biciklizam do 1914. uredi
Krajem 1884. osnovano je Prvo srpsko velosipedsko društvo koje je 23. decembra iste godine donelo svoje „Štatute“. U njima je bio postavljen i zadatak: „Cilj je Društva je rasprostoranje dobrih misli u publici o velosipedu i praktično pokazivanje vrlina njegovih, praveći na njemu razne izlete, šetnje, zabave, trke, kao i uopšte širenje velosipedskog sporta svim dozvoljenim sredstvima“[1]
Naročite zasluge za propagandu imao je predsednik Društva trgovac Milorad Terzibašić koji je 8. januara 1887. pokrenuo i izdavao devet brojeva mesečnog lista „Velosipedski list“, koji je ujedno bio i prvi sportski list pokrenut u Srbiji.
Bicikli su uvoženi iz Austrije (Swift) i Ugrske (Adria), pa su proizvođači bili zainteresovani za tržište u Srbiji. Biciklizam je kao sport u početku stekao velike privrženike u novinarina : braća Darko i Vladislav Ribnikar, Svetolik Savić i dr., što još više doprinosi njegovoj propagandi. Za potrebe biciklizma izgrađena su dva primitivna „velodroma“, jedan na mestu današnjeg parka preko puta Doma vojske, a drugi nedaleko od Vaznesenjske crkve u današnjoj ulici Kraljice Natalije (Narodnog fronta).
U početku su se više priređivale propagandne vožnje, nego što se takmičilo. U tome su prednjačili dr. Đorđe Nešić, kasnije profesor Univerziteta i akademik, koji je obišao više krajeva Srbije [2] i član drame Narodnog pozorišta Ljubomir Stanojević koji je biciklom napravio turu Beograd—Cetinje—Beograd.
Tek posle deset godina priređivane su trke, među kojima i prvenstvo Beograda 2. juna 1896. godine na stazi "London"—Topčider (14 kilometara), gde je između 14 takmičara bio najbolji Svetolik Savić, knjižar i saradnik „Malog žurnala“. On je predstavljao srpske bicikliste i na južnoslovenskim trkama u Zagrebu 21. juna 1896, na kojem su učestvovali i biciklisti iz Zagreba, Ljubljane, Osijeka i Varaždina. Savić je bio prvi na 3.000, drugi na 1.000, a četvrti na 10.000 metara.
Prvo prvenstvo Srbije održano je 5. oktobra 1897. na relaciji Beograd—Smederevo—Beograd (92 km). Startovalo je 10 takmičara, među kojima je bio i Dubrovčanin Marko Car, kasnije ugledan književnik. Pobedio je Hercegovac Đorđe Popara, koji je ovaj sport upoznao u Trstu i pri dolasku u Beograd je doneo i bicikl. Popara je stazu prešao za 5 časova, 13 minuta i 32 sekenda. Drugi je bio Svetolik Savić, a treći Vladislav Ribnikar. Popara je pobedio i 1898. na istoj stazi, ali sa mnogo boljim vremenom: 4 sata, 36 minuta i 56 sekunda.
Tokom 1897. i 1898. Savić se takmičio na više trka u Velikom Bečkereku, Temišvaru i Pečuju i dr, takmičeći se sa najboljim biciklistima Austrije i Ugarske. Međutim 24. jula 1898. Savić je diskvalifikovan u Temišvaru, zato što je na trkama u Zagrebu primio novčanu nagradu, a od firme „Adria“ na poklon dva bicikla.
Godine 1898. i 1899. priređivane su i trke u Beogradu. Darko Ribnikar je bio prvi u međunarodnoj trci velasipedista održanoj 20. septembra 1899. godine u Velikom Bečkereku.[3] U Pančevu su 1. oktobra 1899. održane trke na kojima su trumfovali beogradski biciklisti. Darko Ribnikar je bio prvi na 2.000 i 4.000 m, Svetolik Savić drugi na 4.000 i 10.000 m, a sa Ribnikarom prvi u vožnji tandemom na 3.000 m. Time je biciklizam u Beogradu, a i u Srbiji među prvima stekao veliku popularnost. Septembra 1900. godine na velikoj međunarodnoj trci "velosipedista" u Ljubljani pobedio je Darko Ribnikar iz Srbije.[4]
Iz predratnog perioda zanimljivo je pomenuti „put oko sveta“ Milorada Rajčevića koji je 1910-1911. godine obišao veći broj država biciklom, o čemu je Mali žurnal redovno izveštavao.[5]
Biciklizam između dva rata uredi
Iako su mu počeci vezani za kraj XIX veka, biciklizam je u prvim godinama posle Prvog svetskog rata teško krčio put među novi sportovima. Najozbiljniji pokušaj je učinjen tek 1929. osnivanja Biciklističkog kluba Avala, kao sekcije Beograskog Moto-kluba, a 1935. osnovan je i klub Fortuna. Svoje biciklističke sekcije imali su Sportska društva BSK i Jugoslavija, a kasnije se pojavio i Jadran i sekcija trgovačke kuće „Mitić“. Bilo je oko 150 biciklista, koji su vozili manje trke, uglavnom po gradu kao Trka oko Dorćola i do bliže okoline Mladenovca, Obrenovca i Novog Sada jer su putevi bili rđavi.
Biciklizam u Beogradu posle rata uredi
Biciklistički sport posle Drugog svetskog rata je imao i visoke uspone, ali i padove. Porastom mehanizacije (moto i automobilizam) biciklizam je zapao u krizu. Posle oslobođenja, počelo je dobro, pa je Beograd (na igralištu Radničkog na Dorćolu) dobio i betonsku pistu. Pri auto-bataljonu Prve armije JA osnovana je biciklistička četa, koja je od 26. avgusta do 9. septembra 1945. učestvovala na trci Trst—Varna. Od najboljih vozača JA obrazovan je Biciklistički klub Partizan, a svoje klubove su osnovali i Milicionar, Metalac (kasnije OSD Beograd) i od ranije Avala. Njihovi vozači: Aleksandar Zorić (Metalac), Milan Jagodić (Milicionar), Milan Poredski (Partizan), kao ekipa Pertizana sa Veselinom Petrovićem u početku su Beogradu obezbedili vodeće mesto u jugoslovenmskom biciklizmu. Oni su osvajali državna prvenstva i predstavljali Jugoslaviju na velikim trkama u zemlji i inostranstvu.
Reference uredi
- ^ Istorija Beograda SANU, Prosveta 1974, knjiga 2 str. 810.
- ^ Tekst Prvo srpsko velosipedsko drušvo Enciklopedija Fizičke kulture JLZ Zagreb 1977 tom II str. 125
- ^ "Carigradski glasnik", Carigrad 1899. godinr
- ^ "Carigradski glasnik", Carigrad 1900. godine
- ^ „Opklada koja je ušla u istoriju - svetski putnik iz našeg sokaka („Politikin Zabavnik“, broj 3190, 29. mart 2013)”. Arhivirano iz originala 23. 09. 2013. g. Pristupljeno 21. 09. 2013.