Википедија

Biljana Plavšić

2. председник Републике Српске (1996—1998)

Biljana Plavšić (Tuzla, 7. jul 1930) bivša je srpska političarka iz Bosne i Hercegovine, univerzitetski profesor. Plavšić je prethodno zajedno sa Nikolom Koljevićem, bila potpredsednica Republike Srpske, što je postala konačnim ratnim razdvajanjem Srpske Republike BiH od Republike Bosne i Hercegovine. Još pre toga, Plavšićeva i Koljević su na novembarskim višestranačkim izborima iz 1990. izabrani u Predsjedništvo Socijalističke Republike BiH kao predstavnici srpskog naroda. U međuvremenu, odnosno po izbijanju rata, srpski članovi Predsjedništva podneli su ostavke i privremeno su bili na čelu novonastale Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Bila je drugi predsednik Republike Srpske od 1996. do 1998. godine izabrana na prvim posleratnim izborima 1996. godine. Bila je prva žena na čelu jedne republike u istoriji srpskog naroda. Osuđena je za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju.

Biljana Plavšić
Lični podaci
Datum rođenja(1930-07-07)7. jul 1930. (93 god.)
Mesto rođenjaTuzla, Kraljevina Jugoslavija
ProfesijaDoktor botaničkih nauka
Politička karijera
Politička
stranka		Srpski narodni savez Republike Srpske (1997—2006)
Prethodno:
Srpska demokratska stranka (1990—1997)
19. jul 1996 — 4. novembar 1998.
IzboriIzbori za predsjednika Republike Srpske 1996.
PotpredsednikNikola Koljević
Dragoljub Mirjanić
PrethodnikRadovan Karadžić
NaslednikNikola Poplašen
1990 — 1992.
sa Nikolom Koljevićem.
NaslednikNenad Kecmanović

Optužena 2001. pred MKTJ za zločine počinjene tokom Rata u Bosni i Hercegovini, Plavšićeva se dobrovoljno predala Tribunalu. Bila je prvi srpski političar koji se izjasnio krivim (po tački optužnice za progon po nacionalnoj i verskoj osnovi, zločin protiv čovečnosti), a Tužilaštvo je zauzvrat povuklo ostale optužbe. Osuđena je 27. februara 2003. na 11 godina zatvora i upućena na izdržavanje kazne u švedski zatvor „Hinseberji”, a na slobodi je od oktobra 2009.

Poznata je zbog sukoba sa Srpskom demokratskom strankom i politikom Slobodana Miloševića.

Život prije političkog angažovanja uredi

Biljana Plavšić je rođena 7. jula 1930. u Tuzli. Odrasla je u Sarajevu.[1]

Diplomirala je biologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Zagrebu, gde je i doktorirala botaniku. Posle specijalističkih studija u SAD, bila je profesor biologije, šef katedre za biologiju i dekan Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Sarajevu.[1] Objavila je oko stotinu naučnih radova.[2]

Uoči raspada bivše Jugoslavije, napustila je univerzitetsku karijeru i ušla u politiku.[1]

Politička karijera uredi

Biljana Plavšić nije bila član Saveza komunista, ali jeste član užeg rukovodstva Republičke konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda Bosne i Hercegovine.[3] Plavšić je bila članica Srpske demokratske stranke (SDS). Bila je prvi ženski član Predsedništva Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, od 18. novembra do aprila 1992. izabran na prvim višestranačkim izborima u Bosni i Hercegovini.

Od 28. februara 1992. do 12. maja 1992, Plavšić je postala jedan od dva predsednika Srpske Republike Bosne i Hercegovine. Od tog doba je postala jedan od dva potpredsednika Republike Srpske i otprilike od 30. novembra 1992. postala je član Vrhovne komande Oružanih snaga Republike Srpske.

Kada je predsednik Srbije Slobodan Milošević 1993. odlučio da prihvati Vens-Ovenov plan i doputovao na Pale kako bi ubedio poslanike Narodne skupštine RS da ga ratifikuju, Plavšić je odbila da se rukuje sa njim.[4][5] Vojislav Šešelj je kasnije u suđenju pred Haškim tribunalom izjavio kako je Plavšić za vreme rata bila na „vrlo ekstremnim pozicijama, nepodnošljivim čak i za mene kao srpskog nacionalistu”.[6] Sam Milošević ju je smatrao radikalnom, dok ju je njegova supruga Mirjana Marković nazvala „gospođa Mengele”.[2]

Dejtonski sporazum, potpisan novembra 1995, označio je prestanak rata u Bosni i Hercegovini. Pod pritiskom država članica kontakt grupe i predsednika Srbije, Slobodana Miloševića, 1996. godine, Radovan Karadžić napustio je dužnost tadašnjeg predsednika Republike Srpske i politički život, a predsednička ovlašćenja preneo je na potpredsednicu Republike Srpske, Biljanu Plavšić. Plavšićeva je izabrana da bude kandidat SDS-a na izborima 1996. godine za mesto predsednika Republike Srpske tokom dvogodišnjeg mandata. Na tim izborima zabeležila je pobedu kojom je postala predsednica Republike Srpske.

Zbog rastuće izolacije Republike Srpske nakon potpisivanja mira, prekinula je svoje veze sa SDS-om, osnovala Srpski narodni savez Republike Srpske i predložila za premijera Milorada Dodika, tadašnjeg člana Narodne skupštine Republike Srpske, čija je Stranka nezavisnih socijaldemokrata imala samo dva mesta u Skupštini.

Ovo je označilo početak političkih reformi u Republici Srpskoj i saradnju sa međunarodnom zajednicom. Izgubila je izbore 1998. od zajedničkog kandidata SDS i Srpske radikalne stranke Republike Srpske, Nikole Poplašena. Ona je bila kandidat reformske koalicije „Sloga”. Otada je njena politička karijera u padu, sve do objavljivanja optužnice Međunarodnog krivičnog tribunala, nakon čega je potpuno okončana.

Optužnica Međunarodnog krivičnog tribunala i presuda uredi

Biljana Plavšić je zajedno sa Momčilom Krajišnikom i Radovanom Karadžićem optužena za „stvaranje nemogućih uslova za život, progone i taktiku terora da bi podsticali nesrbe da napuste područja pod kontrolom Srba, deportaciju onih koji se opiru da odu i likvidaciju ostalih”. Plavšić je optužena 7. aprila 2000. godine za genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine nad bosanskim Muslimanima i Hrvatima i teške povrede Ženevske konvencije 1991. i 1992. godine u BiH,[1] i to:

  • dve tačke za genocid (član 4 Statuta tribunala — genocid; i/ili saučesništvo u genocidu),
  • pet tačaka za zločine protiv čovečnosti (član 5 — istrebljivanje, ubistvo; progoni na političkoj, rasnoj ili verskoj osnovi; deportacija; alternativno, nečovečna dela),
  • jedna tačka za kršenje pravila ili običaja rata (član 3 — ubistvo).

Dobrovoljno se predala Tribunalu 10. januara 2001.[1] i privremeno je puštena 6. septembra.

Dana 16. decembra 2002. sklopila je nagodbu sa Tribunalom i priznala tačku za zločine protiv čovečnosti za krivicu za progon Muslimana (Bošnjaka) i Hrvata u 37 opština u Bosni i Hercegovini u vreme rata 1992. godine.[1] i izrazila kajanje u zamenu za odbacivanje sedam ostalih tačaka optužnice, uključujući i dve za genocid.

Njena izjava, pročitana na srpskom jeziku, ponovila je njeno priznanje krivice. Plavšićeva u izjavi kaže da je ona odbacivala priče o zločinima protiv Bošnjaka i Hrvata i da je prihvatala bez sumnje navode da su se Srbi borili za opstanak.

Međutim, u intervjuu koji je dala banjalučkoj „Alternativnoj televiziji” u martu 2005, priznala je da je lagala jer nije mogla da dokaže svoju nevinost, kao i da nije mogla da pronađe svedoke koji će svedočiti u njenu korist.[7][8]

Kasnije je osuđena na 11 godina zatvora[9] i izdržavala je kaznu u ženskom zatvoru „Hinsenberg” u Erebru, u Švedskoj (od 26. juna 2003). Biljana Plavšić se žalila da je muslimanske zatvorenice maltretiraju u zatvoru.[7][8]

Bivša predsednica Republike Srpske, prema o sporazumu o priznanju krivice, inače, nije imala obavezu da svedoči u drugim predmetima — što je u slučaju drugih optuženih koji su priznavali krivicu bilo gotovo pravilo, ali se ipak pojavila u procesu protiv Momčila Krajišnika.[10]

Trebalo je da se pojavi i kao svedok tužbe protiv Slobodana Miloševića, početkom 2004. godine, čak je bila prebačena iz švedskog zatvora u Hag, ali dogovor sa timom Karle del Ponte nije postignut.

Iz MKSJ tada je procurilo da je Plavšićeva, usled novih saznanja, radikalno promenila mišljenje i o svom priznanju i delu srpske krivice za rat u Bosni pa je pretila opasnost da se od svedoka tužbe pretvori u svedoka odbrane, odnosno da govori u korist Miloševića — sa kojim je za vreme rata bila u lošim odnosima.[10]

Takav scenario nije se dopao tužiocu Džefriju Najsu i Plavšićeva je vraćena u Švedsku gde je morala da sačeka formalno ispunjavanje uslova za prevremeno oslobađanje.[10]

Tokom boravka u zatvoru, izdala je knjigu „Svjedočenja”, otkrivši mnoge aspekte političkog života ratne Republike Srpske i bacivši tešku krivicu na tadašnjeg predsednika Republike Srpske, Radovana Karadžića, još jednog optuženika Međunarodnog krivičnog tribunala.

Izlazak iz zatvora uredi

 
Biljana Plavšić u blizini Hrama Svetog Save u Beogradu, 9.6.2021.

Predsednik Haškog tribunala Patrik Robinson odobrio je, 15. septembra 2009. godine, prevremeno puštanje na slobodu Biljane Plavšić pošto je 24. oktobra 2009. godine odslužila dve trećine kazne od 11 godina. U obrazloženju odluke, predsednik Tribunala je naznačio da je Plavšićeva „kako izgleda, pružila dokaze značajne rehabilitacije” tokom boravka u zatvoru. Sudija Robinson je u vidu imao i to što je Plavšićeva priznanjem krivice za progon Muslimana i Hrvata u BiH još 2002. godine „prihvatila odgovornost u ranoj fazi postupka”.[11] U izveštaju Tužilaštva, koji je razmatran prilikom odlučivanja u MKSJ o davanju saglasnosti da Plavšićeva bude oslobođena, navodi se da ona „nije bila od velike pomoći niti je imala neku želju da sarađuje sa Tužilaštvom”.

Švedska vlada, 22. oktobra 2009. godine, potvrdila je odluku Tribunala o prevremenom puštanju na slobodu.[12][13]

Biljana Plavšić je švedski zatvor Hisenberg napustila 27. oktobra 2009. godine i avionom je, istog dana, stigla u Beograd, gde ima stan i porodicu, kao i državljanstvo Srbije koje je stekla pre odlaska u Hag. Po povratku je izjavila da će ostati u Beogradu.[1][14][15][16][17][18][19]

Radovi uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e Plavšićeva stigla u Beograd. Radio-televizija Srbije, 27. oktobar 2009, Pristupljeno 27. oktobar 2009.
  2. ^ a b (jezik: engleski) Biljana Plavsic: Serbian iron lady. (Biljana Plavšić: Srpska čelična ledi.) Bi-Bi-Si njuz, 27. februar 2003, Pristupljeno 27. oktobar 2009.
  3. ^ „Gdje je Kecmanović?”. arhiv.slobodnadalmacija.hr. Slobodna Dalmacija. 22. 5. 1989. str. 5. 
  4. ^ Pet krvavih godina. „Vreme” br. 917, Filip Švarm, 31. juli 2008, Pristupljeno 27. oktobar 2009.
  5. ^ „1998/07/09 12:23 MONARHISTA PROTIV MARKSISTE”. Aimpress.ch. 9. 7. 1998. Pristupljeno 17. 1. 2012. [mrtva veza]
  6. ^ „050830IT”. Icty.org. Pristupljeno 17. 1. 2012. 
  7. ^ a b „Vesti – Zatvorski dani B.Plavšić”. B92. Pristupljeno 17. 1. 2012. 
  8. ^ a b „www.glas-javnosti.co.yu”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 17. 1. 2012. 
  9. ^ „Icty – Tpiy :”. Un.org. 5. 3. 2007. Pristupljeno 17. 1. 2012. 
  10. ^ a b v „RTS :: Plavšićeva stigla u Beograd” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 26. 10. 2009. Pristupljeno 17. 1. 2012. 
  11. ^ „Vecernji.hr – Biljana Plavšić uskoro na slobodi, news, svijet”. web.archive.org. 16. 9. 2009. Arhivirano iz originala 16. 09. 2009. g. Pristupljeno 09. 12. 2016. 
  12. ^ „radiobeograd”. Radiobeograd.rs. Pristupljeno 17. 1. 2012. 
  13. ^ Biljana Plavsic friges villkorligt Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. maj 2015), pressmeddelande från Justitiedepartementet den 22 oktober 2009. (jezik: švedski)
  14. ^ (jezik: engleski) „Bosnian Serb 'Iron Lady' released”. BBC News. 27. 10. 2009. Pristupljeno 27. 10. 2009. 
  15. ^ „Crimini in Bosnia, libera la Plavsic Karadzic boicotta ancora il processo – esteri – Repubblica.it”. www.repubblica.it. 
  16. ^ „Bыvšiй prezident Respubliki Serbskoй v sostave Bosnii i Gercegovinы Bilяna Plavšič vыšla na svobodu”. Эho Moskvы. 
  17. ^ „Bosnian serbijohtaja vapautui ruotsalaisvankilasta”. Helsingin Sanomat. 27. 10. 2009. Pristupljeno 27. 10. 2009. [mrtva veza] (jezik: finski)
  18. ^ El Mundo. La ex presidenta serbobosnia Plavsic es puesta en libertad. (jezik: španski)
  19. ^ Biljana Plavsic friges villkorligt Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. maj 2015), pressemeddelelse fra Justisdepartementet 22-10-2009. style="background:#F99;vertical-align:middle;text-align:center;" class="table-no"|Ne

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Биљана_Плавшић&oldid=27541180”