Википедија

Bogoboj Atanacković

српски књижевник и адвокат

Timotije Bogoboj Atanacković (Baja, 22. jun 1826 — Baja, 9. septembra 1858) bio je srpski književnik i advokat.[1] U istoriji srpske književnosti zapamćen je kao utemeljivač srpske romantičarske novele i kao pisac romana „Dva idola”, najvažnijeg romana srpskog romantizma. Pored romana i novela, pisao je i poeziju i putopise.[2]

Bogoboj Atanacković
Lični podaci
Puno imeTimotije Bogoboj Atanacković
Datum rođenja(1826-06-22)22. jun 1826.
Mesto rođenjaBaja, Austrijsko carstvo
Datum smrti9. septembar 1858.(1858-09-09) (32 god.)
Mesto smrtiBaja, Austrijsko carstvo
Književni rad
Uticaji odMilovan Vidaković, Branko Radičević, Vuk Karadžić, Dositej Obradović
Uticao naJakov Ignjatović, Milorad Popović Šapčanin
Najvažnija dela„Bunjevka“
„Dva idola“
Potpis
Zvanični veb-sajt
 

Atanacković je poticao iz ugledne srpske trgovačke porodice Austrijskog carstva. Studirao je prava u Požunu, Pešti i Beču.[2] U Beču je postao deo Vukovog kruga, koji ga je priveo kolu mladih romantičara. Učestvovao je u Srpskoj revoluciji 1848—1849 i Majskoj skupštini, te je zbog odmazde mađarskog suda bio prisiljen da se skloni u Francusku. Od 1848. do 1850. putovao je po Evropi. Tokom 1851. i 1852. godine radio je kao sekretar kod bačkog vladike Platona Atanackovića. Vratio se u svoj rodni grad Baju 1852. U Baji je započeo uspešnu advokatsku karijeru, te je ubrzo napustio pisanje književnih dela. Umro je od tuberkuloze u svojoj trideset i drugoj godini života.[2]

Iako je književnu karijeru započeo poezijom, Atancković je stekao ugled pišući prozu. Njegove prve novele pisane su u stilu starinske, sentimentalne romantike, sa puno nesrećnih ljubavi, fatalnih mladih ljudi i bledih devojaka. Što se više razvijao kao pripovedač, to je u dela unosio više situacija iz svakodnevnog života. Način umetničkog uobličavanja savremenog života je, iako često vrlo naivan, predstaljao novinu u srpskoj prozi, čija se radnja do tada odigravala mahom u pseudoistorijskom ambijentu srednjeg veka. Najviše umetničke kvalitete dostigao je novelom „Bunjevka” i romanom „Dva idola”, sa kojima je prevazišao dotadašnju proznu literaturu. Oba dela su smeštena u ambijent Srpske revolucije 1848—1849. Dve glavne teme u njegovim delima su ljubav i rodoljublje. Značajan je i kao jedan od prvih pisaca koji su pisali i štampali dela reformisanim pravopisom Vuka Karadžića, na koji je prešao 1847.

Biografija uredi

Bogoboj Atanacković rođen je kao Timotije Atanacković 22. juna 1826. u selu Baja, u tadašnjem Austrijskom carstvu[1][2], od majke Anastasije i oca Gavre Atanackovića, uglednog trgovca. Bio je najstarije dete i imao je braću Teodora, Lazu, Đuru i sestru Mariju.[3] Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Baji. Još kao dete susreće se sa stvaralaštvom Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića i srpskim narodnim pesmama.[4] U skladu sa romantičarskim stremljenjima srpske obnove, Timotije je svoje grčko ime posrbio i prozvao se Bogobojem.[5] Studije prava je upisao 1844. na Pravnoj akademiji u Požunu (Bratislavi). U Požunu je bio učlanjen u đačku družinu, koju je osnovao Ljudovit Štur, i u kojoj se upoznao sa Svetozarom Miletićem i Jovanom Živkovićem.[6] Nakon dve godine studija Filozofije u Požunu, koje su se u tadašnjem školskom sistemu priznavale kao pripremne, odnosno kao početne godine fakultetskih studija prava, Atanacković se upisao na Pravnu akademiju u Pešti, a potom je nastavio studije u Beču. Na studijama u Beču stupio je u vezu sa tadašnjom srpskom omladinom koja se okupljala oko Vuka Stefanovića Karadžića i zalagala se za uvođenje narodnog jezika u književnost. U gostionici „Kod kugle” upoznaje se sa Brankom Radičevićem, Đurom Daničićem i drugim viđenijim Srbima.[7] Za Radičevića ga je vezivalo istinsko prijateljstvo koje će negovati do Brankove smrti.

 
Pavle Simić Majski sabor 1848. Atanacković je naslikan pored baldahina.

Atanacković, kome je tada bilo 22 godine, učestvovao je u Srpskoj revoluciji 1848—1849, jednoj od liberalno-nacionalnih revolucija koje su izbile širom Evrope proleća te godine. Bio je član izaslanstva, koje je tražilo od patrijarha Josifa Rajačića da iznese i pred narodom pročita stare privilegije, koje su austrijski carevi izdali srpskom narodu. Učestvovao je u Velikoj, majskoj, narodnoj skupštini u Sremskim Karlovcima 13. maja. Zbog učešća u radu Majske skupštine, ali i zbog agitovanja u narodu, mađarski preki sud počeo je da traži Atanackovića kako bi ga osudio na smrt. Znajući da se pred prekim sudom teško može odbraniti, Atancković je pobegao u Beč, a potom u Pariz.[8] U Francuskoj je naučio francuski jezik i usvojio francuske kulturne obrasce kojih će se držati do kraja života. Vratio se u Baju u jesen 1849.[9] Od polovine 1850. krenuo je na putovanje po Evropi sa koga se šest meseci redovito javljao putopisima u „Srpskim novinama”[10] Tokom 1848. i 1850. putovao je po Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj, Holandiji i Italiji. Tokom 1851. i 1852. godine Atanacković je radio kao sekretar kod bačkog vladike Platona Atanackovića u Novom Sadu.[11] To je ujedno i period njegovog najaktivnijeg književnog delovanja.

Atanacković se u svoj rodni grad Baju vratio 1852. Tamo je otvorio advokatsku kancelariju. Ubrzo nakon dolaska zaljubio se u Helenu Stojanović. Ipak do venčanja nije došlo, najverovatnije zbog protivljenja njene majke. Atanacković se oženio drugom devojkom Marijom Davidović iz Budima 1855. Sa njom je dobio dvoje dece. Postao je vrlo uspešan advokat i opštinski savetnik. Takođe, napustio je pisanje i književnost. Kako Skerlić ističe: Sentimenatlni i romantični poeta iščaurio se u imućnog i vrlo prozaičnog građanina.[12] Umro je od tuberkuloze u Baji 9. septembra 1858, u trideset i drugoj godini života.[13] Jovan Đorđević je u„Srpskom letopisu”, beležeći Atanackoviću smrt, istakao da su s njime: mnoge nadežde saranjene a Antonije Hadžić je u nekrologu u Srpskom dnevniku zabeležio da je sa Atanackovićevom smrću srpska književnost izgubila radnika retke valjanosti, radnika: koji je takoreći od postanka svoga pa sve do poslednjeg trenutka neprekidno i neumorno radio za sreću, napredak i prosvetu srbskoga roda, koje je iz sveg srca žarko ljubio i za nj više puta znatne žrtve, bez ikakve svoje koristi, prineo.[14]

Njegova praunuka Jelena je 1930-tih bila članica Praškog baleta i "najbolja klizačica u Čehoslovačkoj".[15]

Književno stvaralaštvo uredi

Atanacković se u srpskoj književnosti prvo oglasio poezijom. Prva pesma pod nazivom „Posestrimi” štampana je u časopisu „Peštansko-budimska skoroteča” u 7. broju 23. januara 1844. Prema Skerlićevom mišljenju ova pesma osamnaestogodišnjaka sadrži ceo Atanackovićev budući književni program: njegov sentimentalno-patriotski pravac, ljubav prema ženi i ljubav prema Srpkinji koje se spajaju u jednu skladnu i nerazdvojnu celinu.[16] Druga pesma „Zvezdi Danici” je, takođe, objavljena u „Peštansko-budimskoj skoroteči” iste godine (br. 23).[16]

 
 
U istoriji srpske književnosti prozno stvaralaštvo Bogoboja Atanackovića se određuje kao prelazna karika koja povezuje barokno-sentimentalistički tip romana Milovana Vidakovića (slika levo) sa protorealističnim, društvenim romanom Jakova Ignjatovića (slika desno)

Iste 1844. godine u „Peštansko-budimskoj skoroteči” objavio je i svoje prve novele: „Krvava osveta” (br. 30-31), „Efrosina” (br. 38-39), i „Dve sestre” (br. 45-46). Sve tri novele su nastale pod snažnim uticajem proze Milovana Vidakovića, najpopularnijeg srpskog pisca prve polovine 19. veka, ali se u njima oseća i težnja mladog autora da se tog uticaja oslobodi, tim pre što je Vidakovićeva proza u to vreme već počela da izlazi iz mode. „Krvavu osvetu” i „Dve sestre” karakteriše neobuzdana romantičnost i mešanje istorijskih elemenata sa izmišljenim događajima, dok je „Efrosina” smeštena u savremeno doba i prikazuje život običnih ljudi, što je nagoveštaj novog književnog smera koji će iznedriti Atanackovićeva najvažnija ostvarenja.[17]

 
Naslovna strana druge sveske novela Darak Srbkinji (1846) Bogoboja Atanackovića

Sledeće godine, 1845, u Budimu je objavio prvu svesku novela pod naslovom „Darak Srpkinji” (Даракъ Србкиньи). Druga sveska izašla je u Subotici 1846. Najveći broj Atanackovićevih novela nalazi se u tim dvema sveskama. U prvoj svesci su se našle novele „Ljubeznik i udvarač”, „Ubica”, „Mati i kći” i preštampana iz „Skoroteče” novela „Krvava osveta”. U drugoj svesci štampane su novele „Nanka” i „Hajduci”.[18]

Nakon pauze usled učestvovanja u Revoluciji 1848. i kasnijim progonom u Francusku, Atanacković se u književnosti ponovo javio 1851. i 1852. Ovaj period karakterišu dela napisana novim, reformisanim pravopisom Vuka Karadžića. Tri novele: „Rukavica”, „Tri zelene šibljike” i „Bunjevka” izašle su 1852. „Bunjevka” zauzima posebno mesto u njegovom stvaralaštvu i smatra se Atanckovićevom najboljom novelom. Veštom kompozicijom, tečnim i čistim jezikom, izvesnim realističkim karakterom, ova novela se izdvaja od ostalih. Jedna od ideja koja se razvija u njoj je ideja da nacionalnost mora stajati iznad vere i po tome je Atanacković nastavljač prosvetiteljske ideje Dositeja Obradovića o Srbima sva tri zakona, to jest, vere.[19]

Najznačajnije ostvarenje Bogoboja Atanckovića je roman „Dva idola”. Izdat je iz dva dela, to jest, u dve sveske „Pupoljaka” (svojevrsne zbirke dela), od kojih je prva štampana u Beču 1851, a druga u Novom Sadu 1852. Roman je dobio ime po tome što glavni junak Mladen u svom životu ima dva idola, to jest, dve ljubavi: ljubav prema srpskom narodu i ljubav prema devojci Ruži. Roman se zasniva na složenoj i zapletenoj fabuli karakterističnoj za tradicionalni tip romana i nadovezuje se na stvaralaštvo Milovana Vidakovića i njegove barokno-sentimentalističke romane. U njemu imamo obe varijante osnovne fabule romana Vidakovićevskog tipa: priču o rastavljenim ljubavnicima i priču o rastavljenim srodnicima. Međutim, svi ti elementi tradicionalne fabule doživeli su kod Atanackovića transformacije, te se roman ne odigrava u svetu pseudoistorijske, neobavezne fikcije, već je smešten u Atanackovićevu savremenost, a srpski roman prvi put dobija ambijent ili sredinu koja se javlja kao društveno-kulturna-istorijska i nacionalno-politička pozadina romanesknog zbivanja (opisuje se društveni život Srba u tadašnjoj Vojovodini, kao i propast i posledice Revolucije iz 1848, i drugi aktuelni istorijski događaji) Iz ovih razloga „Dva idola” predstavljaju važnu kariku u sagledavanju razvoja romana u srpskoj književnosti kao delo koje spaja barokno-sentimentalistički roman Milovana Vidakovića sa protorealističnim, društvenim romanom Jakova Ignjatovića.[20]

Dela uredi

Popis dela dat prema izdanju Atanackovićevih sabranih dela iz 1928.

Romani uredi

Novele uredi

  • „Krvava osveta” (1844)
  • „Efrosina” (1844)
  • „Dve sestre” (1844)
  • „Ljubeznik i udvarač” (1845)
  • „Ubica” (1845)
  • „Mati i kći” (1845)
  • „Nanka” (1846)
  • „Hajduci” (1846)
  • „Bunjevka” (1852)
  • „Rukavice” (1852)
  • „Tri zelene šibljike” (1852)
  • „Dva poljupca” (1852)

Putopisi uredi

  • Pisma srpskoga putnika
  • Dodatak pismima srpskog putnika

Pesme uredi

  • „Posestrimi” (1844)
  • „Zvezdi Danici” (1844)

Iz dnevnika uredi

  • Berlin
  • Nacrt za dramu
  • Pripovedački odlomci

Reference uredi

  1. ^ a b Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. 1984. str. 31. 
  2. ^ a b v g „ATANACKOVIĆ Bogoboj”. snp.org.rs. Pristupljeno 21. 1. 2024. 
  3. ^ Popović 1885, str. 2.
  4. ^ Popović 1885, str. 4.
  5. ^ Skerlić 1964, str. 47.
  6. ^ Brković 2010, str. 65.
  7. ^ Skerlić 1964, str. 36-37.
  8. ^ Brković 2010, str. 70-71.
  9. ^ Brković 2010, str. 73.
  10. ^ Živanović 1908, str. 582.
  11. ^ Skerlić 1964, str. 37-38.
  12. ^ Skerlić 1964, str. 39.
  13. ^ "Srbski dnevnik", Novi Sad 1858. godine
  14. ^ Skerlić 1964, str. 40.
  15. ^ "Vreme", 20. dec. 1938
  16. ^ a b Skerlić 1964, str. 42.
  17. ^ Skerlić 1964, str. 44-48.
  18. ^ Skerlić 1964, str. 48.
  19. ^ Skerlić 1964, str. 56.
  20. ^ Deretić 1981, str. 83-88.

Literatura uredi

  • Skerlić, Jovan (1964). Pisci i knjige II. Beograd: Prosveta.  COBISS.SR 61837831
  • Popović, Miodrag (1985). Istorija srpske književnosti - Romantizam, Knj. 2. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva - Beograd. str. 362. 
  • Deretić, Jovan (1981). Srpski roman : 1800-1950. Beograd: Nolit. 
  • Brković, Mirjana (2010). Proza Bogoboja Atanackovića — doktorska disertacija. Novi Sad: Filozofski fakutet Univerziteta u Novom Sadu. 
  • Živanović, Jeremija (1908). Putovanja Bogoboja Atanackovića. Beograd: Srpski književni glasnik 179. 
  • Popović, Mita (1885). Bogoboj Atanacković. Novi Sad: Letopis Matice srpske 144. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богобој_Атанацковић&oldid=27103283”