Branko Latas (partizan)

branko latas
branko latas
	Branko Latas
Lični podaci
Datum rođenja	21. jun 1920.
Mesto rođenja	Plaški, Kraljevstvo SHS
Datum smrti	3. april 1942. (21 god.)
Mesto smrti	Lička Jesenica, ND Hrvatska
Delovanje
Član KPJ od	1939.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba

Branko Latas (Plaški, 21. jun 1920 — Lička Jesenica, 3. april 1942), revolucionar, učesnik Narodnooslobodilačkog rata i žrtva četničkog puča.

Biografija

Branko Latas rođen je 21. juna 1920. godne u Plaškom u uglednoj trgovačkoj porodici. Osnovnu školu završio je u Plaškom a u Ogulinu tri razreda gimnazije iz koje je isključen pošto se otvoreno suprostavljao šovinizmu koji se širio u ovoj gimnaziji pod uticajem katoličkog klera i frankovaca. Školovanje je nastavio u Korenici gde je završio nižu gimnaziju i malu maturu sa visokim ocenama. U Jagodini je završio učiteljsku školu, gde se potpuno uklopio u novu sredinu i bio omiljen kod učenika u profesora kao odličan učenik, sportista i dobar pevač i kao već zreo mladić sa vrlo širokim spektrom interesovanja za razne društvene probleme. Družio se sa naprednim učenicima, studentima, profesorima i drugim uglednim ljudima leve orijentacije i tako počeo formirati svoje revolucionarne ideale, patriotizam i antifašizam. Među prvima je bio u organizaciji za prikupljanje pomoći internacionalnim brigadama u Španiji. Ponesen tim idealima, sa jednom grupom krenuo je na put za Španiju, ali je u Splitu ukrcavanje u brod bilo osujećeno.

Bio je jedan od glavnih organizatora štrajka 1940. godine protiv direktora Učiteljske škole i bio vrlo aktivan u borbi protiv učenika škole koji su bili pripadnici Ljotićevog zbora.

Ferije je redovno provodio u rodnom kraju gde se družio sa tamošnjim komunistima, prisustvovao raznim skupovima na kojima se razgovaralo o pretećoj opasnosti od fašizma, političkoj situaciji u zemlji i potrebi borbe za pravedno društveno uređenje, sa više slobode, prava i jednakosti. Tada je organizovao neku vrstu štrajka radnika, koji su radili na krečanama njegovog oca pošto im nije redovno isplaćivao zarade.

Kada je završio učiteljsku školu vratio se u rodni kraj. Pretila je neposredna ratna opasnost i već tada je počelo masovno pozivanje vojnih obaveznika. Sa mesnim komunistima i drugim naprednim ljudima aktivno je učestvovao u ubeđivanju vojnih obaveznika da se odazovu pozivu i učestvovao u organizovanju dobrovoljaca.

Kada je bila proglašena Nezavisna Država Hrvatska, pretila je opasnost da ga ustaše uhapse, odlučio je da pobegne u Srbiju. U Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) primljen je 1938. a u Komunističku partiju već iduće godine.

Po dolasku Beograd odmah se povezao sa komunistima i uspešno uključio u redove pokreta otpora, učestvujući u mnogim aktivnostima i akcijama koje je organizovala beogradska organizacija Komunističke partije. Učestvovao je u paljenju nemačkih kamiona na Autokomandi, postavljanju paklene mašine u zgradi Gestapoa i spasavanju komunista iz bolnice na Vračaru. Uočivši njegovu hrabrost, organizacione sposobnosti i bogatu harizmu, Partija je odlučila da ga pošalje u rodni kraj i postavila mu zadatak da organizuje povratak i drugih komunista izbeglica iz Hrvatske da se vrate u rodni kraj radi organizacije ustanka. Uspešno je organizovao punkt preko železničara u Beogradu za taj povratak u rodni kraj.

Narodnooslobodilačka borba

U oktobru 1941. godine Branko se vratio u rodni kraj i odmah je počeo da okuplja ugledne ljude i od ranije poznate komuniste, organizovao je partijsku organizaciju i dogovarao se kako treba prilaziti organizovanju ustanka. Povezao se sa već formiranim partizanskim jedinicama i članovima Glavnog štaba Hrvatske koji se nalazio Zbjegu, u susednoj opštini Slunj. Dobio je zadatak od Glavnog štaba da u Plaškom organizuje relejni punkt za prebacivanje komunista i drugih ilegalaca iz Zagreba i Karlovca na slobodnu teritoriju Korduna, preko kojeg je zadnjih meseci 1941. i do aprila 1942. godine vrlo uspešno prebačeno na slobodnu teritoriju na desetine ilegalaca, među kojima i Vladimir Bakarić i Anka Berus. Taj zadatak je bio poveren Danilu Latasu, kapetanu prve klase vojske Kraljevine Jugoslavije i Danilovoj supruzi Danici, koja je održavala vezu sa Zagrebom. Ova aktivnost je bila tako dobro organizovana da nije bila provaljena i niko nije stradao, iako je u Plaškom bila jaka posada italijanske okupatorske vojske i ustaška redarstvena služba.

Po prirodi otvoren, odlučan i dinamičan, sa izuzetnim autoritetom i organizacionim sposobnostima učestvuje na raznim seoskim skupovima zajedno sa takođe dinamičnim studentom Dušanom Kosanovićem - Mudrakom radi organizacije narodno oslobodilačkih odbora, Saveza mlade organizacije i Saveza komunističke omladine Jugoslavije, Antifašističkog fronta žena i rezervnih partizanskih odreda.

U januaru 1942. godine, sa nepune 22 godine, bio je postavljen za političkog komesara Trećeg bataljona Drugog kordunaškog partizanskog odreda. Svakodnevno je obilazio jedinice bataljona u cilju organizacionog i borbenog osposobljavanja i pripreme za predstojeće uspešne akcije.

Pogibija

Prvih dana aprila 1942. godine, radi izvršenja planirane akcije na ličkoj pruzi, okupila se cela Plaščanska partizanska četa u Ličkoj Jesenici, lokaciji trećeg voda te čete. Zbog značaja ove akcije došli su i komandant Drugog kordunaškog partizanskog odreda Robert Domani i Branko Latas. Treći vod te čete, pod komandom trgovca Đure Vidakovića, u noći 3/4. aprila na prevaru je razoružao ostala dva voda pod izgovorom da im se privremeno oduzima naoružanje, zato što su se u partizanske redove, navodno, uvukli ustaški špijuni, koji su pohapšeni. A ti ustaški špijuni su bili predratni komunisti i revolucionari: Domani Robert Jevreji, kapetan Internacionalnih brigada i komandant Drugog kordunaškog partizanskog odreda, Latas Branko, Srbin, Stevo Čuturilo takođe Srbin, komandir Plaščanske čete i Adolf Štajnberger (ilegalno Drago Domjanić), komesar čete, takođe Jevrejin i španski borac. Posle fizičke torture, streljali su ih i posmtne ostake bacili u bezdan Balinka kod Ličke Jesenice, duboku preko 300 metara. Brankov najmlađi brat Mihajlo, samouki muzičar kompovao je pesmu Balinka za mešoviti hor.

Engleski speleolozi su njihove kosti izvadili 1966. godine koje su položene u zajedničku grobnicu u Spomen parku u Plaškom. Domani i Štajnberger su posle rata proglašeni za narodne heroje i u Spomen parku u Plaškom podignuti su im prigodni spomenici.

Četnici su se odmah pridružili italijanskim fašistima, pod borbenim sloganom „U slavu Boga - za Kralja i otadžbinu“ i sve do kraja rata borili se protiv partizana zajedno sa italijanskim okupatorskim i ustaško-domobranskim jedinicama. Razoružani delovi čete već posle tri dana ponovo se naoružala kada je jedna druga partizanska jedinica u blizini Plaškog napala italijansku kolonu od šest kamiona i zaplenila veću količinu oružja i municije. Ovoj akciji pridružili su se i neki goloruki razoružani borci čete. Zahvaljuju uspehu te akcije četa je ponovo formirana, postala brojnija i bolje naoružana.

Streljanje ove grupe revolucionara bio je veliki gubitak za Narodnooslobodilački pokret u ovom delu Like i Korduna. Četnici nisu uspeli u svojim namerama da razbiju Narodnooslobodilački pokret. Ubrzano je organizovanje svih struktura pokreta, čak i pod kontrolom Italijana, ustaša i četnika, a partizanske jedinice cu ce yvećavale od čete, bataljona, odreda do Plaščanske brigade.

Literatura

Stanisavljević, Đuro i dr. Plaščanska dolina i okolica u Narodnoslobodilačkom ratu 1941-1945 (zbornik). Historijski arhiv u Karlovcu, Karlovac, 1976. godina.