Vajfertova pivara
Prva srpska parna pivara Đorđa Vajferta, poznata i pod imenom Vajfertova pivara, osnovana je 1873. godine. Nalazila se na prostoru današnjeg Mostara na Senjaku, na kome se danas nalazi Beogradska industrija piva, poznatija kao BIP. Nosi naziv parna pivara jer su se u njoj za kuvanje piva koristili moderni kazani, zagrevani na pari. Postojala je sve do 1947. godine kada je iz privatnog prešla u državno vlasništvo, čime je došlo do promene u dotadašnjem načinu poslovanja i vlasničkoj strukturi. Vajfertova pivara je označila početak industrijske proizvodnje piva u Beogradu.[1]
Istorijat uredi
Osnivanje pivare uredi
Familija Vajfert se ističe u svojoj pivarskoj tradiciji koja datira od 1847. godine, kada je Ignjat Vajfert, otac Đorđa Vajferta, otkupio Pančevačku pivaru od svog rođaka Ignjaca Hajzera fon Kudricija.[2] Nakon više od jedne i po decenije poslovanja Ignjat je došao u Beograd i u zakup uzeo Kneževu pivaru 1865. godine. Kneževa pivara je bila veća i modernija od konkurentske Male pivare, čiji je vlasnik u to vreme bio Filip Đorđević. Pošto je obim posla u obe pivare porastao, Ignjat je odlučio da starijeg sina Đorđa požalje na stručno usavršavanje na Poljoprivrednoj akademiji u Vajnštefanu- pivarski odsek. Cilj mu je bio da nakon usavršavanja Đorđe preuzme upravu nad poslovima i pivarom u Beogradu. Prodaja piva je išla odlično, ali manuelna proizvodnja nije mogla proizvesti dovoljne koločine piva. Ignjat je stoga odlučio da krajem 60-ih godina 19. veka od beogradskog advokata Petra Markovića kupi plac Smutekovac sa malom pivnicom-kafanom. Njegova namera je bila da započne izgradnju nove pivare na parni pogon.[1]
Smutekovac je današnji Mostar na Senjaku koji je bio bogat vodom, a u blizini je proticao i Mokroluški potok. Upravo zbog vode, kao glavne sirovine za proizvodnju piva, Ignjat je i odabrao ovo mesto. Godine 1871. započeo je pečenje cigle koja je bila neophodna za izgradnju pivare i pratećih objekata. Za potrebe pečenja cigle morao je da zatraži zauzeto zemljište uz nadoknadu od Opštine beogradske. Opštinski odbor je 19. februara 1872. godine doneo odluku o ustupanju dela zemljišta besplatno, dok je drugu parcelu Ignjat morao da plati 450 dukata, uz mogućnost uknjižbe na sina Đorđa. Odluku je podržao 21 odbornik, a jedan je bio protiv.
Izgradnja pivare je započeta krajem 1871. ili početkom 1872. godine, dok je proizvodnja piva započeta 1873. godine. O osnivanju pivare svedoče dva izvora. Prvi je novinski oglas Prvog srpskog pivarskog društva u kom se pivara pominje kao tuđin, odnosno njihova jaka konkurencija, a drugi je plan za kaldrmisanje Ulice Kod tri ključa u kome se jasno pominje i Vajfertova pivara na Topčiderskom drumu. Đorđe Vajfert je kao budući vlasnik Pivare primio srpsko podanstvo i otpočeo svoju karijeru 11. februara 1873. godine. Prvih godina rada pivare, Đorđe nije mogao u potpunosti da se posveti radu pa ga je u tome menjao otac. Godine 1874. otišao je na odsluženje vojnog roka, a u periodu od 1876. do 1878. godine učestvovao je u srpsko-turskom ratu.[1]
Veliki napredak u industrijskoj proizvodnji označio je prelazak sa klasičnih na modernije kazane u kojima je pivo kuvano zagrevanjem pomoću pare. Da bi obezbedio ugalj neophodan za pokretanje proizvodnje Đorđe je 1873. godine sklopio posao sa Franjom Vštečkim, vlasnikom koncesije na iskop uglja u rudniku Kostolac. Pošto poslednjih decenija 19. veka nije bilo mašina za hlađenje i pravljenje leda, Đorđe je morao da koristi duge i hladne zime kako bi se snabdeo ledom. Pre prvih mrazeva radnici su kalupe dužine 1 m, a širine i debljine 20 cm potapali u Savu. Jedna od lokacija se nalazila na Čukarici, na ušću Topčiderske reke u Savu. Kada bi se led uhvatio kalupi bi bili vađeni iz reke. Led se odlagao u takozvanu Vajfertovu pećinu, ledaru na Tašmajdanu. Led je služio za hlađenje skuvane sladovine tako što je prvo dopreman u pivaru, a zatim stavljan u švimere, duboke cilindrične sudove. Sudovi su zatim smeštani u kace sa pivom. Led je uz pivo prodavan gostioničarima i mehandžijama tokom pivske sezone.
Problem sa ledom je Vajfertova pivara prva rešila 1895. godine. Te godine je postavljena primitivna instalacija za proizvodnju leda sistema linde (linde) na amonijak. Proizvodnja je obuhvatala svega 45.000 frigorita na sat. Kada je dodat novi kompresor istog kapaciteta, instalacija je dodatno pojačana.[1]
Otvorena su stovarišta u Dečanskoj ulici u Beogradu, zatim kod doktora Grofera u Šapcu, ali i u ostalim većim gradovima Kneževine Srbije, sa ciljem lakše distribucije i prodaje piva.
Arhitektura uredi
Pivara se nalazila na pogodnom položaju u blizini vode koja je najvažnija sirovina u proizvodnji piva. Izgrađena je planski sa svim neophodnim objektima koji omogućavaju normalan proces proizvodnje piva. Pivara je posedovala osnovna odeljenja, punionice, varionice, vriono-ležni podrum, kotlarnice, ali i odeljenja poput kačarske radionice za pravljenje buradi za pivo, magacin, zanatsku radionicu, štalu i veliki broj konja, veliki broj zaprežnih kola za razvoz proizvedenog piva. Pivara je umesto primitivnih kazana za kuvanje piva koristila moderne koji su zagrevani pomoću pare, koja je ubrzala i pojeftinila proizvodnju. Upravo ovakav prelazak na parni pogon predstavljao je ogroman modernizacijski i tehnološki napredak u granama industrijske proizvodnje.[1]
Stare drvene kace koje su služile za odlaganje piva nisu se više koristile, a umesto njih su napravljene velike i prostrane kace, izrađene u betonu, iznutra obložene smolastom materijom. U ove kace je bilo moguće lagerovati čak 300 vagona piva. U sklopu pivare izgrađena je i dobro opremljena sladara koja je posedovala automatsku mašinu za prečišćavanje ječma. Pivara je bila opremljena najsavremenijim Nemačkim mašinama poput parne mašine iz Mašinske fabrike u Nirnbergu (MAN), parnog kotla Štajnmiler (nem. Steinmüller) itd. Proizvodni kapacitet pivare bio je oko 40.000 hektolitara piva godišnje, dok je ukupna pogonska snaga iznosila 75 ks.[1]