Википедија

Vinfrid Georg Zebald

Vinfrid Georg Zebald (nem. Winfried Georg Sebald; Vertah, 18. maj 1944 — Norfok, 14. decembar 2001) bio je nemački pesnik, romanopisac, esejista i profesor književnosti poznat po svojim romanima: Vrtoglavica (1990), Iseljenici (1992), Saturnovi prstenovi (1995) i Austerlic (2001). Smatra se jednim od najvažnijih svetskih pisaca sa kraja dvadesetog veka i na početku dvadeset prvog veka. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada, među kojima su najznačajnije: Eduard Merike, Hajnrih Bel, Hajnrih Hajne, Jozef Brajtbah i Nagrada američke kritike. Predviđali su mu i Nobelovu nagradu za književnost, ali je nije dočekao jer je stradao u saobraćajnoj nesreći u pedeset sedmoj godini života.[1]

Vinfrid Georg Zebald
Lični podaci
Datum rođenja(1944-05-18)18. maj 1944.
Mesto rođenjaVertah, Nemačka
Datum smrti14. decembar 2001.(2001-12-14) (57 god.)
Mesto smrtiNorfok, Ujedinjeno Kraljevstvo
Književni rad
Uticaji odFranc Kafka, Stendal, Vladimir Nabokov, Horhe Luis Borhes, Tomas Bernard, Mišel de Montenj
Uticao naVladimir Tasić
Najvažnija dela„Vrtoglavica“ (1990)
„Iseljenici“ (1992)
„Saturnovi prstenovi“ (1995)
„Vazdušni rat i književnost“ (1999)
„Austerlic“ (2001)
Zvanični veb-sajt
www.wgsebald.de

Svoju karijeru je započenjo objavljjući poeziju, ali je slavu stekao pišući hipnotičku i zasenjujuću prozu. Njegovi romani se čitaju kao zamršeni putopisi sa mnogobrojnim digresijama utemljeni na impresionističkom sećanju i asocijativnosti. U same knjige su često uključene i fotografije. Likovi u Zebaldovom stvaralaštvu su pretežno melanholici i izgnaninci čiji je životni ton određen teško izrazivim osećanjem nepripadnosti ovom svetu.[2]

Zebaldovo stvaralaštvo se velikim delom temelji na temi sećanja i zaboravljanja (bilo ličnog ili kolektivnog). Istrajno je ispitivao ulogu pamćenja i skriveno prisustvo prošlih događaja, kao i raznovrsne načine na koji se oni nahode u temeljima ljudskog života.[3] U jednom od svojih poslednjih intervjua na pitanje novinara da li književnost igra posebnu ulogu u sećanju odgovorio je: Moralna suština književnosti tiče se upravo čitavog tog pitanja sećanja. Čini mi se da je jasno da oni koji nemaju sećanje imaju daleko veću šansu da vode srećne živote. No to je nešto od čega se nikako ne može pobeći: naš psihološki sklop je takav da težimo osvrtanju za sobom. Sećanje će se, čak i ukoliko ga i potisnemo, vratiti i oblikovaće nam život. Bez sećanja ne bi bilo nikakvog pisanja.[4]

Do 2015. na srpski jezik su prevedeni romani Saturnovi krugovi (Plato. 2006), Austerlic (Paideia 2009) i Iseljenici (Paideia, 2002)

Biografija uredi

Detinjstvo i mladost uredi

Vinfrid Georg Zebald rođen je 18. maja 1944. kao sin Georga i Roze Zebald na jugu Nemačke u Vertahu, koji se pojavljuje pod oznakom „V” u poslednjem poglavlju romana Vrtoglavica. U ovom tihom alpskom katoličkom selu imao je mirno detinjstvo. Njegov otac je bio vojno lice i služio je kao vojnik Rajhsvera od 1929, a zatim kao vojnik Vermahta tokom Drugog svetskog rata. Nakon poraza kao vojnik nacističke Nemačke ostao je u zarobljeništvu do 1947.[5] Kada se vratio kući, Georg Zebald je morao da traži posao u sredinama koje su bile više ekonomski razvijene od Vertaha, da bi se u trenutku kada je nemačka vojska ponovo uspostavljena 1954, ponovo našao u njoj, što je dovelo do novih dugih rastanka od porodice. Iz ovih razloga budućeg pisca je mahom vaspitavao njegov deda Jozef Engelhofer.[6]

Zebald je u periodu od 1954. do 1963. pohađao školu u Imenštatu im Algoju i Oberstdorfu. Tokom školskog časa u Oberstdorfu se po prvi put susreo sa slikama i filmovima koncentaracionih logora.[7] Tema Holokausta i posleratne Nemačke će kasnije igrati vrlo važnu ulogu u Zebaldovom književnom stvaralaštvu. Studirao je nemačku književnost na Frajburškom univerzitetu u frankofonom delu Švajcarske. Pošto je je bio nezadovoljan nemačkim univerzitetskim životom, sa prenatrpanim slušaonicama i kadrovima zaostalim iz perioda Trećeg rajha, kao i ćutanjem o stravičnim zločinima koje je njegova domovina učinila, studije u frankofonoj Švajcarskoj je doživeo kao intelektualno i kulturno oslobođenje, što je ujedno bio i početak njegove posvećenosti francuskoj književnosti.[8] Diplomirao je 1966, a 1967. se oženio Austrijankom Utom sa kojom je dobio ćerku.[7].

Nakon Frajburga Zebald je prihvatio posao lektora na Mančesterskom univerzitetu u Engleskoj. Magistrirao je 1968, a zatim se vratio u Švajcarsku gde je predavao u osnovnoj školi u Sankt Galenu. Sledeće godine preselio se u Veliku Britaniju, gde je počeo da predaje nemačku i evropsku književnost na univerzitetu u Noriču. Na ovoj poziciji će ostati do svoje smrti, sa izuzetkom od jedne godine tokom 1975–1976, koju je proveo u Hamburgu. Pošto je Zebald veći deo svog života proveo van rodne zemlje, tema izgnanstva postala je centralna u njegovom stvaralaštvu. Još uvek se malo zna o Zebaldovom životu jer je tokom karijere napravio vakuum oko svoje ličnosti.[9]

Početak književne karijere uredi

 
 
Stendal i Franc Kafka su junaci njegovog romana Vrtoglavica

Iako je proživeo veći deo svog života u Ujedinjenom Kraljevstvu, Zebald je svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Na književnoj sceni pojavio se zbirkom pesmama Posle prirode (Nach der Natur: Ein Elementargedicht) (1989), za koju je nagrađen nagradom Fedor Malkov 1991. U pitanju je zbirka od tri pesnička ciklusa. Prvi predstavlja scene iz života šesnaestovekovnog umetnika Matijasa Grinevalda, drugi život istraživača Georga Vilhelma Štelera, dok je treći oblikovan autobiografski. Sva tri tematizuju čovekov odnos prema prirodi i vezu između prirode i umetnosti.[8] Zbirka nije privukla širu čitalačku publiku, prvenstveno jer su istorijski slojevi izgledali previše udaljeni od savremenih briga, dok je autobiografski deo doživljavan kao oblik poetizovanog sećanja. Sa druge strane, pojedinci su u Zebaldu prepoznali originalnost, te je stekao zaštitnike u vidu dvojice uglednih književnika: Kristofa Ransmajera i Hansa Magnusa Encensbergera.[8]

Zebald je 1990. objavio svoj prvi roman Vrtoglavica (Schwindel). Knjiga se sastoji iz četiri dela. Prvi deo tematizuje umetničko buđenje devetnaestovekovog francuskog pisca Stendala, drugi putovanje naratora u Italiju, treći Kafkino putovanje u Italiju, dok četvrti naratorov povratak u rodni grad na jugu Nemačke. Drugi i četvrti segment su utemeljeni na piščevom životu.

Iseljenici i Saturnovi prstenovi uredi

Dve godine nakon izlaska Zebaldovog prvog romana, odnosno 1992, izašli su Iseljenici (Die Ausgewanderten). Književna kritika je dočekala roman sa velikim entuzijazmom. Kritičar Urlik Baron ga je nazvao jednim od najvećih i najdirljivijih dostignuća savremene nemačke književnosti.[10] Nekoliko godina kasnije pojavili su se i prvi prevodi ovog romana koji su dočekani s istim oduševljenjem. Prikazi savremene proze (The Review of Contemporary Fiction) su Iseljenike opisali kao jednim od najboljih romana nakon Drugog svetskog rata,[11] dok ga je Suzan Zontag ocenila kao izuzetnu novu formu književnosti. Ovaj roman najviše od svih odgovara terminu dokumentarna proza kojim se često opisuju Zebaldovi romani. Kao i Vrtoglavica i Iseljenici su sastavljeni iz četiri dela u kojima se predstavlja biografija nekoliko ljudi koje je Zebald poznavao, uglavnom Jevreja koji su živeli u izgnanstvu zbog svoje nacionalnosti.

Zebaldov treći roman Saturnovi prstenovi (Die Ringe des Saturn: eine englische Wallfahrt) izašli su 1995. Iako je roman takođe dobio pohvalu od kritičara, književna recepcija u Nemačkoj u početku nije bila u potpunosti pozitivna, te je u časopisu Die Zeit izašla negativna recenzija. Suzan Zontag ga je u svom eseju svrstala u najviše domete književnosti.[12] Saturnove prstenove je teže opisati nego prethodna dva romana, s obzirom da se sastoji od deset poglavlja ispripovedanih složenom narativnom tehnikom među kojim postoji niz isprepletenih istorijskih veza i asocijacija.

Sledeće dve knjige koje je objavio, bile su esejističke. Zbirka eseja o Gotfridu Keleru, Peteru Hebelu, Robertu Valzeru, Eduardu Merikeu i drugim piscima pojavila se 1998. pod naslovom Prenoćišta u seoskoj kući (Logis in einem Landhaus). Sledeće godine izlazi knjiga Vazdušni rat i književnost (Luftkrieg und Literatur) koja se sastoji iz dva eseja. Prvi pokreće pitanje masovnih bombardovanja Nemačke u poslednjim godinama Drugog svetskog rata i zašto je izostalo predstavljanje ovih bombardovanja u književnosti, dok je drugi esej o nemačkom književniku Alfredu Andrešu.

Austerlic i smrt uredi

Četvrti i ujedno poslednji Zebaldov roman Austerlic (Austerlitz) izašao je 2001. U njemu se pripoveda o pojedincu koji mora da rekonstruiše svoje zaboravljeno poreklo ne bi li utemeljio svoj identitet. Neposredno nakon izlaska romana Zebald je poginuo u saobraćajnoj nesreći 14. decembra 2001. u svojoj pedeset sedmoj godini. Sa njim se u automobilu nalazila i ćerka Ana koja je preživela udes. Uzrok nesreće je bio srčani udar.[13]

Odabrana dela uredi

Reference uredi

  1. ^ Nigel Reynolds:Car crash kills author tipped for Nobel Prize, The Telegraph, 17. 12. 2001. (Pristupljeno . Septembar 2015)
  2. ^ Kuci & maj—jun 2011, str. 170.
  3. ^ Vis-Gulani & maj—jun 2011, str. 216.
  4. ^ Maya Jaggi:The last word, The Guardian, 21. 12 2001. (10. septembra 2015)
  5. ^ McCulloh 2003, str. XV.
  6. ^ Walder 2010, str. 99.
  7. ^ a b Sutherland 2011, str. 742.
  8. ^ a b v McCulloh 2003, str. XVI.
  9. ^ Sutherland 2011, str. 741.
  10. ^ Baron & 15. 1. 1993, str. 20.
  11. ^ Malin & proleće 1997, str. 173.
  12. ^ Susan Sontag: On W. G. Sebald Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. januar 2016), 2000. (Pristupljeno 9. septembra 2015)
  13. ^ Sabina Murray After Sebald, Huffington post, 9. 5 2011. (Pristupljeno: 10. septembar)


Literatura uredi

  • Baron, Ulrich (15. 1. 1993). Dem Mäusevolk gilt heute meine Hoffnung. Merkur. 
  • McCulloh, Mark Richard (2003). Understanding W.G. Sebald. Univ of South Carolina Press. ISBN 978-1-57003-506-7. 
  • Malin, Irving (proleće 1997). W. G. Sebald. The Emigrants. Review of Contemporary Fiction. 
  • Kuci, Džon Maksvel (maj—jun 2011). V. G. Zebald, Posle prirode. Polja: mesečnik za umetnost i kulturu, god. 56, br. 489. 
  • Vis-Gulani, Sjuzan (maj—jun 2011). Iskustvo uništenja: V. G. Zebald, Vazdušni rat i književnost. Polja: mesečnik za umetnost i kulturu, god. 56, br. 489. 
  • Sutherland, John (2011). Lives of the Novelists: A History of Fiction in 294 Lives. Profile Books. ISBN 978-1-84765-343-7. 
  • Walder, Dennis (2010). Postcolonial Nostalgias: Writing, Representation and Memory. Routledge. ISBN 978-1-136-89121-2. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Винфрид_Георг_Зебалд&oldid=27686358”