Vićentije Rakić (pedagog)
Vićentije Rakić (1881-1969) bio je srpski pedagog, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Vićentije Rakić | |
|---|---|
| Datum rođenja | 1881. |
| Mesto rođenja | Paraćin |
| Datum smrti | 1969. |
Biografija uredi
Rođen u Paraćinu 17. novembra 1881. godine. Osnovnu školu i niže razrede gimnazije završio je u Paraćinu. Školovanje nastavlja u Beogradu, gde je završio i Filozofski fakultet. Nakon završenih studija radio je u jagodinskoj gimnaziji kao suplent (zamenik nastavnika, pripravnik). Marta 1907. godine izabran je za državnog pitomca za izučavanje Praktične filozofije na Univerzitetu u Lajpcigu. Nakon četiri i po godine (1911) uspešno je završio studije, odbranom doktorske disertacije "Vaspitanje igrom i umetnošću". Po povratku u Srbiju izabran je za docenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na predmetu Metodika srednjoškolske nastave. Nakon penzionisanja, 1938. godine, živeo je u Beogradu i rodnom Paraćinu, gde je i umro, 5. oktobra 1969. godine. Najznačajnija profesionalna dostignuća profesora Rakića jesu osnivanje seminara za pedagogiju, uvođenje novog kursa teorije obrazovanja, stvaranje novog tipa didaktike kombinujući "školu rada" i "školu učenja", rasvetljavanje problema tadašnjeg obrazovanja, primena biheviorističkog metoda u pedagogiji itd. Radio je veoma predano, gotovo do poslednjih dana života. Napisao je i objavio veoma malo, ali u tome je napisao mnogo originalnih ideja i shvatanja.[1]
Teorija vaspitanja uredi
Vićentije Rakić je prvi među srpskim pedagozima koji je potpuno okrenuo leđa herbartovskoj normativnoj pedagogiji. On je imao čisto teorijski stav prema problematici vaspitanja i proučavanje vaspitanja za njega je bilo ozbiljna, odgovorna i naučna delatnost, vezana za jasnu svest o cilju. On je vaspitanje i obrazovanje i shvatao i kao značajne delove života.[2] U svojim razmatranjima vaspitanja i njegovog cilja, Rakić polazi od osnovnog stava da je vaspitanje životna potreba i da je u funkciji individualnog i društvenog razvoja, što je u velikoj meri djuijevska interpretacija vaspitanja, kao i ona koja se odnosi na analizu veze vaspitanje-škola-društvo. Rakić je i cilj vaspitanja postavio imajući u vidu njegovu društvenu uslovljenost, te je tvrdio da je vaspitanje jedne epohe u tesnoj vezi sa stanjem u kome se nalaze moral, privreda, nauka ili umetnost te epohe i da, stoga, krajnji cilj vaspitanja mora biti svestrano izražen, tj. da ne može biti ni samo moralni, ni samo estetski, ni samo politički i građanski, kao što se to vidi u pojedinim pedagoškim pravcima.[3]Osim što ova svojstva pripisuje životu shvaćenom kao biološki, ali i sociološki fenomen, Rakić smatra da su ove sposobnosti svojstvene i čoveku kao individui. Vaspitanje, usko povezano sa životom, ima funkciju razvijanja ova dva aspekta života, odnosno sposobnosti čoveka.
Teorijska osnova od koje Rakić polazi i u skladu sa kojom je sistematizovao svoju teoriju obrazovanja jeste svojevrsno poimanje života. Rakić polazi od činjenice da se priroda sastoji od dve vrste pojava: promena i novina i ponavljanja i pravilnosti. U skladu sa tim iznosi postavku o postojanju dve osnovne funkcije života: najopštijih sposobnosti za ponavljanje pravilnih reakcija i sposobnosti za menjanje i promenu navedenih reakcija. Obe sposobnosti su međusobno povezane, te se uslovi jedne ne mogu odvojiti od uslova druge. Međutim, to su po suštini različite sposobnosti i svaka se svojim vežbanjem razvija i održava. Uspostavljanje ravnoteže između ove dve sposobnosti se posmatra kao kompleksan proces usled činjenice da su po svojoj suštini suprotne, a zavisne jedna od druge. Rakić je isticao um i volju koje zajedno definiše kao inteligenciju, ako sposobnost bez koje je nezamisliva bilo kakva promena svesnog života. U njegovom naučnom radu um i volja zauzimaju centralno mesto i posvećuje im dva posebna dela „Glavni činioci u razvitku volje“ i „Obrazovanje volje".[4]
Kao Mojmanom učenik, za četiri ipo godine je doktorirao, a u svojoj doktorskoj disertaciji je pokazao zavidan nivo kompetentnosti. Ona je Bila predmet mnogih rasprava na naučnim skupovima u inostranstvu, ali kod nas ostala nepoznata. Celovita teza u prevodu se pojavama tek 1946. godine pod nazivom „Vaspitanje igrom i umetnošću“.[4]
Igrom i umetnošću Rakić postiže ravnotežu ovih snaga, odnosno funkcija vaspitanja, one „pomažu čoveku da očuva, uprkos štetnom uticaju svakodnevnih ponavljanja, slobodan pogled na sve što se oko njega zbiva [...] i da u celokupnom svom delovanju pokažu unutrašnju slobodu i prirodnost“.[4]
Rakićevo shvatanje vaspitanja, takođe, veoma je široko. Za Rakića vaspitanje je svesna evolucija, odnosno razviće, proces koji nema spoljašnji cilj, osim da razvija unutrašnje snage čoveka. Pored toga, ono obuhvata niz radnji, u koje spadaju ne samo učenje, vežbanje i navikavanje, i pomoćni rad nastavnika i vaspitača koji učeniku pomažu pri tome učenju, vežbanju i navikavanju koje se podrazumevaju, već i celokupno uživanje u umetnostima uopšte: u muzici, plesu, vajarstvu itd. Zatim sve igre, pa sportovi i uopšte cela vesela i zabavna oblast života.[3]
Glavna težnja igre i umetnosti jeste da funkciju promene pretvore u egzaltaciju, odnosno da uzdignu do opijenosti i onoga ko stvara i onoga ko uživa. Dakle, igra i umetnost moraju uvek da pružaju nešto novo, da stalno izazivaju promene u životnoj sredini kako bi funkciji promene pružile što više podsticaja.
Shvatanja o školi uredi
Veoma su osobena i interesantna shvatanja Rakića o školi, nastavi, učenju i narodnom obrazovanju.
