Vladimir Tagancev

Vladimir Nikolajevič Tagancev (rus: Vladimir Nikolaevič Tagancev; Sankt Peterburg, 1889 – Petrograd, 29. avgust 1921) je bio ruski geograf, glaciolog, profesor i akademik, glavna žrtva fabricirane afere koju je stvorila ČEKA 1921. godine.

Vladimir Tagancev
Puno ime	Vladimir Nikolaevič Tagancev
Datum rođenja	1889.
Mesto rođenja	Sankt Peterburg, Ruska Imperija
Datum smrti	29. avgust 1921.
Mesto smrti	Petrograd, Ruska SFSR

Biografija

Vladimir Tagancev rođen je 1889. godine u Sankt Peterburgu kao sin Nikolaja S. Taganceva, poznatog advokata i profesora krivičnog prava, počasnog člana Ruske akademije nauke i člana Državnog veća. Nakon što je 1913. diplomirao na Državnom rudarskom institutu u Sankt Peterburgu, započeo je pripremu za profesorsko zvanje.

Tokom svoje karijere, Tagancev je proučavao azijske ledene površine i pustinjsko vreme, a izradio je i mapu zemljišnih zona u uzbekistanskoj provinciji Fergana. Za svoje istraživanje Turkestanskih grebena nagrađen je malom Srebrnom medaljom Društva geografa 1915. godine. Godine 1916. bio je na čelu prve ekipe Crvenog krsta u Prvom svetskom ratu, da bi se 1917. godine vratio na Sveučilište gde je postao predavač na katedri za geografiju i antropologiju. Iako su boljševici rado navodili kako je Tagancev bio profesor, on nikada nije imao tu titulu.

Tagancev je bio inicijator Stanice za istraživanje sapropela u selu Zalučije, na mestu bivšeg porodičnog imanja imanja. Isto tako, bio je naučni sekretar Državnog komiteta za sapropela pri Ruskoj akademiji nauka.

Afera

Iako je već hapšen tokom 1919. i 1920. godine, ključno hapšenje dogodilo se 31. maja 1921. godine. Zajedno s njim, uhapšeno je još nekoliko renomiranih naučnika i njegovih kolega. Povod za hapšenje bio je pronalazak Tagancevljeve adrese u beležnici Jurija Germana, bivšeg časnika ruske vojske i tadašnjeg finskog špijuna, koji je ubijen istoga dana na finskoj granici. ČEKA je Taganceva već ranije označila kao "nelojalnog građanina", ali nije imala nikakvog uspeha s obzirom da nijedan od uhapšenih nije ništa priznao tako da, protiv njih nije mogao da se pokrene nikakav slučaj.

Dana 10. juna 1921. godine, nekoliko dana nakon hapšenja, a mnogo pre nego što je doneta presuda, država je zapleenila svu Tagancevljevu imovinu. Kako je ispitivanje vremenom postajalo sve gore, Tagancev je u noći 21. jula pokušao da se obesi. Dana 1. jula uhapšena je i njegova supruga, Nadežda Taganceva.

Inspektori nisu uspeli da iskonstruišu slučaj, pa je Tagancev prepušten Jakovu Agranovu. Agranov je Taganceva držao 45 dana u samici, nakon čega je sproveo još nekoliko hapšenja i ponovo ispitao profesora, koji je, u ranijem ČEKA-inom izveštaju označen kao kancelarijski profesor i teoretičar, nesposoban za bilo kakav praktični rad. Ubrzo je nakon Tagancevljevog hapšenja došlo do nekoliko apela za njegovo oslobađanje. Prvi od njih uputio je samom Lenjinu Tagancevljev otac Nikolaj, nakon čega je Lenjin, 17. jula pisao Feliksu Dzeržinskom da se Tagancev pusti na slobodu. Dzeržinski mu je odgovorio kako to ne može učiniti jer je Tagancev aktivni član terorističke organizacije Savez za oživljavanje Rusije i izrazito opasan protivnik sovjetske vlasti. Ubrzo je apel upitila i Tagancevljeva ujna i Lenjinova osobna lekarka, ali je Lenjin, pozivajući se na pismo Feliksu Dzeržinskog, odbio i taj zahtev. Kako Tagancev i dalje nije želeo da prizna nešto što nije učinio, Agranov mu je ponudio ultimatum: ili će priznati i niko neće stradati, ili neće pa će on i sve njegove kolege biti ubijeni u roku od tri sata. Nakon dugotrajnog mučenja, ucene i prevare, Tagancev je konačno dao lažno priznanje i naveo još stotine imena ljudi koji su kritikovali sovjetski režim. Među njima su bili i poznati pesnici Nikoaj Gumilev i Nikolaj Punjin, čija je jedina krivica bila što su upoznali (možda čak i samo bili na istom mestu kao i Tagancev). Svi koje je Tagancev pomenuo su uhapšeni 31. jula i u prvim danima avgusta.Suđenje zaverenicima postalo je poznato kao Suđenje Petrogradskoj vojnoj organizaciji. Tagancev je optužen za zaveru sa ciljem svrgavanja sovjetske vlasti oružanom pobunom." Bez ikakvih dokaza, temeljeno isključivo na slučaju koji nikada nije niti postojao, sud je osudio Taganceva i urotnike za protivdržavno delovanje. Preko 800 ljudi je osuđeno u tom procesu, preko stotinu na smrt, a ostatak je poslan u radne logore. Oni određeni za pogubljenje su streljani u tri grupe.

Tagancev je trebalo da bude ubijen 24. avgusta, ali je to odloženo zbog dodatnog ispitivanja, nakon čega je pogubljen 29. avgusta 1921. godine u Petrogradu. Istog dana pogubljena je i njegova supruga. Rezultat ove afere bio je neosnovan progon skoro 70 odsto sanktpeterburgskih intelektualaca. Nakon ovog pokolja, Lenjin je odlučio kako je pogodnije državne neprijatelje poslati u egzil, što je ubrzo postala praksa. Svi optuženici u ovoj aferi rehabilitirani su od strane ruskog suda 1992. godine.

Literatura

• Murray, Natalia (2012). The Unsung Hero of the Russian Avant-Garde: The Life and Times of Nikolay Punin. str. 133—134. ISBN 978-90-04-20475-1.