Gargojl je naziv za kišne odvode, kojima se izbacuje kišnica iz krovnog oluka, u obliku grotesknih životinja, ljudskih figura ili himera, fantastičnih zamišljenih zveri, a koji se istovremeno koriste za ukrašavanje katedrala i javnih zgrada.[1]

Gargojl na gotskoj katedrali.

Etimologija

uredi

Naziv potiče od francuske složenice gargouille: Prvi deo garg- od poznolatinskog glagola gargarizare, odnosno starogrčkog γαργαρίζω = ispirati grlo. Ovaj koren potvrđuje onomatopejski karakter naziva, jer imitira grgoljenje. Drugi deo reči je varijacija reči gueule (starofrancuski goule, od latinskog gula) —ždrelo.[2]

Značenje likova

uredi

Po nekim autorima njihova uloga je i da teraju nevernike od crkve na kojoj se nalaze, ili da svojim užasnim izgledom i stravičnim licima štite crkvu od zlih duhova i demona.

Ovako piše Bernard od Klervoa u XII veku opisujući grotesknu dekoraciju crkava podignutih u to vreme u zapadnoj Evropi.

Germanska i keltska mitologija ih vide kao iskonski zla bića, koja noću tumaraju i pritom otimaju i jedu decu, a danju se okamene, čekajući novu noć. Francuska legenda, vezana za gargojle ruanskog Notr Dama, povezana je sa Jovankom Orleankom. Legenda kaže da ih je plamen lomače, na kojoj je Jovanka spaljena, probudio iz kamenog sna, pa kada su videli da je devica spaljena, osvetili su se gradu; sledećeg jutra Ruan je osvanuo sa stotinama mrtvih ljudi po ulicama.

Istorijat

uredi

Gargojli su masovno uneti u arhitekturu tokom rane gotike zbog potrebe odvođenja korozivne kišnice od temelja crkava i katedrala i bilo ih je raletivno malo. Oni su prvo bili drveni i masivni, a tek kasnije od kamena. Kako je uočena njihova dekorativnost, tako se povećavao njihov broj na objektima pa je bilo i onih koji uopšte nisu sprovodili vodu nego su bili samo dekoracija, kada su u nakim delovima Zapadne Evrope dobijali druge nazive: groteske, himere, bos; a na slovenskim jezicima svornik (češki) ili sklepnik (slovenački). „Duomo“ milanska gotska katedrala, ukrašena je sa 135 gargojla, različitih veličina.

Ukrašavanje odvodnih oluka izvajanim glavama životinja nije nešto što je proizvod gotike. Nalazimo ih kod u starogrčkoj i egipatskoj arhitekturi, kao i u Pompejima.[4]

Posle epohe gotike gargojli su ostali elemenat mnogih arhitektonskih objekata. Tako se sreću u Barseloni na Palati guvernera (Palacio del Gobernador) van Ferbuma (Joris Prosper van Verboom) iz 1727, pa i u savremenoj arhitekturi kao na primer art deko orlovi na Krajslerovom oblakoderu u Njujorku.

Gargojli u umetnosti

uredi

Američki bakropisac Džon Tejlor Arms (1887-1953) živo se zainteresovao za gargojle koji su ukrašavali velike gotske katedrale. 1920. godine Arms je počeo da se fokusira na gotičku arhitekturu, kojoj je posvetio većinu svojih crteža i bakropisa. Pisao je:

U početku se ograničavao na detalje, ali 1920. godine započeo je seriju „Gargojli“, „čija izrada mu je pričinjavala beskrajno zadovoljstvo“. Većina ploča napravljena je između 1920. i 1924. godine, jedna je završena 1929. godine, a poslednja iz serije 1947. godine. Serija „Gargojli“ motivisana je željom da izrazi Armsov romantični odgovor na gotički period.[5] Uradio je 14 ploča na kojima se ogleda neuobičajena naklonost autora prema subjektu – grotesknim kamenim skulpturama, prikazavši ne samo spoljašnji izgled već i unutrešnji duh.[6]

Reference

uredi
  1. ^ Pelletier, S.W.. : The Gargoyle Images of John Taylor Arms. . Print Quarterly. 7 (3): 292—303. 1990.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  2. ^ Baldinger, K. (2001): Dictionnaire étymologique de l’ancien français. — Niemeyer.
  3. ^ Sheridan, R. and Ross, Anne (1975): Gargoyles and Grotesques. Boston.
  4. ^ Briddham, B.L. (1969): Gargoyles, Chimeres, and the Grotesque in French Gothic Sculpture, New York.
  5. ^ Bassham, B.L. (1975): John Taylor Arms: American Etcher, exhibition catalogue, Madison, WI, Elvehjem Art Center.
  6. ^ 'Foreword' C.E. (1925): Exhibition of Etchings & Aquatints by John Taylor Arms, Baltimore, David Bendann Gallery.

Spoljašnje veze

uredi
  •   Mediji vezani za članak Gargojl na Vikimedijinoj ostavi