Википедија

Generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza

е вођа Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС)

Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza bio je vođa Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS). Od 1924. do raspada Saveza 1991. godine, nosilac funkcije je bio prepoznat kao lider Sovjetskog Saveza.[1][2] Zvanično, generalni sekretar je isključivo direktno kontrolisao Komunističku partiju. Međutim, pošto je partija imala monopol na političku vlast, generalni sekretar je defakto imao izvršnu kontrolu nad sovjetskom vladom. Zbog težine funkcije koja je oblikovala spoljnu i unutrašnju politiku države i primat nad sovjetskom Komunističkom partijom, to je bila defakto najviša funkcija u Sovjetskom Savezu.

Generalni sekretar je predsedavao sastancima Izvršnog komiteta ili Političkog biroa (Politbiro), tela koje je činilo 15–30 članova. Sastajao se po potrebi nedeljno ili par puta mesečno. Predsedavao je i Centralnim komitetom, organom veličine oko stotinu do dve hiljade članova. Zasedao je par puta godišnje. Predsedavao je takođe i kongresima, koji su se održavali, praktično po potrebi, u periodu od četiri do pet godina. U zavisnosti od složenosti odluke koju je trebalo doneti donosio ju je sam ili na sastancima odgovarajućih organa.

Istorija uredi

Pre Oktobarske revolucije, posao partijskog sekretara bio je uglavnom birokratskog tipa. Nakon boljševičkog preuzimanja vlasti, 1919. osnovana je Kancelarija odgovornog sekretara za obavljanje administrativnih poslova.[3] Nakon pobede boljševika u Ruskom građanskom ratu, Vladimir Lenjin je 1922. stvorio Kancelariju generalnog sekretara sa namerom da služi isključivo u administrativne i disciplinske svrhe. Njen primarni zadatak bio je utvrđivanje sastava partijskog članstva i raspoređivanje pozicija unutar stranke. Generalni sekretar je takođe nadgledao odigravanje partijskih događanja, a povereno mu je i informisanje lidera i članova stranke o aktivnostima stranke.

Kada je sastavljao svoj kabinet, Lenjin je imenovao Josifa Staljina za generalnog sekretara. Tokom narednih nekoliko godina, Staljin je bio u mogućnosti da iskoristi principe demokratskog centralizma da transformiše funkciju u oblik funkcije partijskog lidera, a na kraju i lidera Sovjetskog Saveza.[4] Trocki je ovo imenovanje pripisao prvobitnoj preporuci Grigorija Zinovjeva.[5] Ovo gledište je podržalo nekoliko istoričara.[6][7] Prema ruskom istoričaru Vadimu Rogovinu, Staljinov izbor na tu funkciju dogodio se nakon Jedanaestog partijskog kongresa (mart–april 1922), na kojem je Lenjin, zbog svog lošeg zdravlja, samo sporadično učestvovao i prisustvovao samo na četiri od dvanaest sednica kongresa.[8]

Pojedini istoričari su smatrali da je prerana smrt istaknutog boljševika Jakova Sverdlova bila ključni faktor u lakšem uzdizanja Josifa Staljina na poziciju lidera u Sovjetskom Savezu. Delimično zato što je Sverdlov služio kao prvobitni predsednik sekretarijata stranke i smatran je prirodnim kandidatom za mesto generalnog sekretara.[9][10]

Pre Lenjinove smrti januara 1924, Staljinovo vladanje sa funkcije generalnog sekretara već je bilo predmet kritika.[11] U Lenjinovim poslednjim mesecima, on je napisao testament koji je pozivao na Staljinovu smenu na osnovu tvrdnji da postaje autoritaran i zloupotrebljava svoju moć. Testament je izazvao političku krizu koja je ugrozila Staljinov položaj kao generalnog sekretara i održano je glasanje o njegovoj smeni sa funkcije. Uz pomoć Grigorija Zinovjeva i Leva Kamenjeva, uspeo je da prebrodi krizni period i ostao je na funkciji. Nakon Lenjinove smrti, počeo je da konsoliduje vlast koristeći funkciju generalnog sekretara. Do 1928. nesumnjivo je postao defakto lider SSSR-a, dok je pozicija generalnog sekretara postala najviša funkcija u državi. Tokom 17. partijskog kongresa 1934. godine, učesnici kongresa su se suzdržali od formalnog ponovnog izbora Staljina za generalnog sekretara. Međutim, on je reizabran na sve druge funkcije koje je obavljao i ostao je lider partije bez smanjenja moći.[12]

Tokom 1950-ih, Staljin se sve više povlačio iz poslova Sekretarijata i prepustio je nadzor nad tim telom Georgiju Maljenkovu, verovatno da bi testirao njegove sposobnosti kao potencijalnog naslednika.[13] U oktobru 1952, na 19. partijskom kongresu, Staljin je restrukturirao partijsko rukovodstvo. Njegov zahtev, iznet preko Maljenkova, da bude razrešen dužnosti u partijskom sekretarijatu zbog starosti, partijski kongres je odbio, pošto delegati nisu bili sigurni u Staljinove namere.[14] Na kraju je kongres formalno ukinuo funkciju generalnog sekretara, iako je Staljin ostao jedan od partijskih sekretara i zadržao punu kontrolu nad partijom.[15][16] Kada je Staljin umro 5. marta 1953, Maljenkov je smatran najvažnijim članom Sekretarijata, u kojem je, između ostalih, bio i Nikita Hruščov. Pod kratkotrajnom upravom trojke koju su činili Malenkov, Berija i Molotov, Maljenkov je postao predsedavajući Saveta ministara, ali je bio primoran da podnese ostavku na funkciju Sekretarijata devet dana kasnije, 14. marta. Time je Hruščov praktično preuzeo kontrolu nad vladom,[17] i on je izabran na novu funkciju prvog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza na plenumu Centralnog komiteta 14. septembra iste godine. Hruščov je kasnije nadmašio svoje rivale, koji su pokušali da ospore njegove političke reforme. Uspeo je da temeljno ukloni Maljenkova, Molotova i Lazara Kaganoviča (jednog od najstarijih i najbližih Staljinovih saradnika) sa vlasti, označivši ih kao antipartijsku grupu 1957. godine, što je takođe pomoglo da se ojača prevlast pozicije prvog sekretara.[18]

Tokom 1964. opozicija unutar Politbiroa i Centralnog komiteta, koja je rasla od posledica Kubanske raketne krize, dovela je do smene Hruščova sa funkcije. Leonid Brežnjev je nasledio Hruščova na funkciji, ali je u početku bio obavezan da upravlja kao deo kolektivnog rukovodstva, formirajući još jednu trojku sa premijerom Aleksejem Kosiginom i predsednikom Nikolajem Podgornim.[19] Funkcija je preimenovana u Generalni sekretar 1966. godine.[20] Kolektivno rukovodstvo je moglo da ograniči ovlašćenja generalnog sekretara tokom Brežnjevljeve ere.[21] Uticaj Brežnjeva je rastao tokom 1970-ih jer je uspeo da zadrži podršku izbegavajući bilo kakve radikalne reforme.[22] Nakon njegove smrti, Jurij Andropov i Konstantin Černjenko su mogli da vladaju zemljom na isti način kao i Brežnjev. [23] Mihail Gorbačov je vladao Sovjetskim Savezom kao generalni sekretar do 1990. godine, kada je Komunistička partija izgubila monopol u domenu vlasti nad političkim sistemom. Kancelarija predsednika Sovjetskog Saveza uspostavljena je kako bi Gorbačov i dalje mogao da zadrži ulogu lidera Sovjetskog Saveza.[24] Posle neuspelog avgustovskog puča 1991, Gorbačov je podneo ostavku na mesto generalnog sekretara.[25] Nasledio ga je njegov zamenik Vladimir Ivaško, koji je samo pet dana bio vršilac dužnosti generalnog sekretara pre nego što je Boris Jeljcin, novoizabrani predsednik Rusije, suspendovao sve aktivnosti Komunističke partije.[26] Nakon zabrane rada partije, Oleg Šenjin je 1993. osnovao Savez komunističkih partija – Komunistička partija Sovjetskog Saveza (UCP–CPSU). Partija je posvećena oživljavanju i restauraciji KPSS i ima članove u svim bivšim sovjetskim republikama.[27]

Spisak nosioca funkcije uredi

Portret Ime i prezime
(Rođenje–Smrt) 		Mandat Napomena
Početak Kraj Trajanje
Tehnički sekretar Sekretarijata Ruske komunističke partije (boljševika) (1918–1919)
  Jakov Sverdlov
(1885–1919)[28] 		1918. 16. mart 1919. † 0—1 godina Sverdlov je ostao na funkciji do svoje smrti 16. marta 1919. Tokom trajanja mandata bio je uglavnom odgovoran za tehnička, a ne politička pitanja.[29]
  Elena Stasova
(1873–1966)[30] 		mart 1919. decembar 1919. 9 meseci Kada je funkcija raspuštena, Stasova nije smatrana ozbiljnim konkurentom za mesto odgovornog sekretara, naredne funkcije koja je zamenila poziciju tehničkog sekretara sekretarijata.[31]
Odgovorni sekretar Centralnog komiteta Ruske komunističke partije (boljševika)
(1919–1922)
  Nikolaj Krestinski
(1883–1938)[32] 		decembar 1919. mart 1921. 1 godina, 3 meseca Funkcija Odgovornog sekreta je funkcionisala kao sekretarijat, donekle slaba pozicija, sa obzirom na to da je Krestinski bio i član partijskog Politbiroa, Orgbiroa i Sekretarijata. Ipak, Krestinski nikada nije pokušao da putem funkcija kreira novi rezervoar političke moći i uticaja, kao što je to kasnije učinio Josif Staljin dok je bio generalni sekretar.[3]
  Vjačeslav Molotov
(1890–1986)[33] 		16. mart 1921. 3. april 1922. 291 dan Bio je izabran za Odgovornog sekretara na 10. partijskog kongresu održanom marta 1921. Kongres je odlučio da funkcija Odgovornog sekretara bude prisutna na plenumima Politbiroa. Kao rezultat toga, Molotov je postao kandidat za člana Politbiroa.[34]
Generalni sekretar Centralnog komiteta Svesavezne komunističke partije (boljševika)
(1922–1952)
  Josif Staljin
(1878–1953)[35] 		3. april 1922. 5. mart 1953. 30 godina, 336 dana Staljin je koristio poziciju generalnog sekretara da sebi stvori snažnu bazu političke podrške i moći. Na 17. partijskom kongresu 1934. Staljin nije formalno ponovo izabran za generalnog sekretara i ta funkcija se posle toga retko pominjana,[36] ali je Staljin zadržao konačnu vlast i svoju poziciju predsedavajućeg Saveta ministara do svoje smrti 5. marta 1953. Sa 30 godina i 7 meseci na funkciji, Staljin je bio generalni sekretar sa najdužim stažom i službovao je skoro polovinu celokupnog postojanja SSSR-a.
Prvi sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza
(1953–1966)
  Nikita Hruščov
(1894–1971)[37] 		14. mart 1953. 14. oktobar 1964. 11 godina, 30 dana Hruščov je ponovo uspostavio funkciju 14. septembra 1953. Tokom 1957. godine, Antipartijska grupa ga je skoro smenila sa funkcije. Georgij Maljenkov, vodeći član Antipartijske grupe, bio je zabrinut da su ovlašćenja prvog sekretara praktično neograničena. Hruščov je smenjen sa funkcije14. oktobra 1964, a zamenio ga je Leonid Brežnjev.[20]
  Leonid Brežnjev
(1906–1982)[38] 		14. oktobar 1964. 8. april 1966. 1 godina, 176 dana Brežnjev je bio deo kolektivnog rukovodstva. Formirao je nezvanični Trijumvirat (poznat i pod ruskim imenom Trojka) zajedno sa premijerom Aleksejem Kosiginom i Nikolajem Podgornim koji je 1965. postao predsednik predsedništva. Pozicija prvog sekretara preimenovana je u Generalni sekretar na 23. partijskom kongresu 1966. godine.
Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza
(1966–1991)
  Leonid Brežnjev
(1906–1982)[38] 		8. april 1966. 10. novembar 1982. † 16 godina, 216 dana Brežnjevljenja ovlašćenja i funkcije kao izabranog generalnog sekretara bila su ograničene kolektivnim rukovodstvom.[22] Do 1970-ih, njegov uticaj je prevazišao uticaj Kosigina i Podgornog, jer je uspeo da zadrži podršku izbegavajući bilo kakve radikalne reforme.
  Jurij Andropov
(1914–1984)[39] 		12. novembar 1982. 9. februar 1984. † 1 godina, 89 dana Pojavio se kao najverovatniji kandidat za nasleđe Brežnjeva i bio je na poziciji predsednika komiteta zaduženog za upravljanje organizacijom sahrane Brežnjeva.[40] Andropov je vladao zemljom na isti način kao i Brežnjev.[23].[23]
  Konstantin Černjenko
(1911–1985)[38] 		13. februar 1984. 10. mart 1985. † 1 godina, 25 dana Černjenko je imao 72 godine kada je izabran na mesto generalnog sekretara i njegovo zdravstveno stanje se ubrzo pogoršavalo. Poput Andropova, Černjenko je vladao zemljom na isti način kao i Brežnjev.[23]
  Mihail Gorbačov
(1931–2022)[41] 		11. mart 1985. 24. avgust 1991. 6 godina, 166 dana Na Kongresu a iz 1990. uklonjen je član 6 iz sovjetskog ustava iz 1977. godine, što je rezultovalo gubitkom pozicije Komunističke partije, koja je do tada bila „vodeće i navodeća snaga sovjetskog društva“. Ovlašćenja generalnog sekretara su drastično sužena. Tokom ostatka mandata, Gorbačov je vladao preko kancelarije predsednika Sovjetskog Saveza.[24] Dao je ostavku na svoju partijsku funkciju 24. avgusta 1991. nakon avgustovskog puča..[25]
  Vladimir Ivaško
(1932–1994)
vršilac dužnosti[42] 		24. avgust 1991. 29. avgust 1991. 5 dana Na 28. partijskom kongresu izabran je za zamenika generalnog sekretara. Ivaško je postao vršilac dužnosti generalnog sekretara nakon Gorbačovljeve ostavke, ali je do tada Partija bila politički impotentna. Partijske aktivnosti su obustavljene 29. avgusta 1991.[26] i rad joj je blokiran 6. novembra.[43]

Reference uredi

  1. ^ Armstrong 1986, str. 93.
  2. ^ „Soviet Union – General Secretary: Power and Authority”. www.country-data.com. Pristupljeno 2022-11-28. 
  3. ^ a b Fainsod & Hough 1979, str. 126.
  4. ^ Fainsod & Hough 1979, str. 142–146.
  5. ^ Trotsky, Leon (1970). Writings of Leon Trotsky: 1936–37 (na jeziku: engleski). Pathfinder Press. str. 9. 
  6. ^ Brackman, Roman (23. novembar 2004). The Secret File of Joseph Stalin: A Hidden Life (na jeziku: engleski). Routledge. str. 136. ISBN 978-1-135-75840-0. 
  7. ^ Marples, David R.; Hurska, Alla (23. avgust 2022). Joseph Stalin: A Reference Guide to His Life and Works (na jeziku: engleski). Rowman & Littlefield. str. 270. ISBN 978-1-5381-3361-3. 
  8. ^ Rogovin, Vadim (2021). Was There an Alternative? Trotskyism: a Look Back Through the Years (na jeziku: engleski). Mehring Books. str. 61. ISBN 978-1-893638-97-6. 
  9. ^ Mccauley, Martin (13. 9. 2013). Stalin and Stalinism: Revised 3rd Edition (na jeziku: engleski). Routledge. str. 35. ISBN 978-1-317-86369-4. 
  10. ^ Ragsdale, Hugh (1996). The Russian Tragedy: The Burden of History (na jeziku: engleski). M.E. Sharpe. str. 198. ISBN 978-1-56324-755-2. 
  11. ^ „What Lenin's Critics Got Right”. Dissent Magazine. Pristupljeno 2022-02-22. 
  12. ^ „Secretariat, Orgburo, Politburo and Presidium of the CC of the CPSU in 1919–1990 – Izvestia of the CC of the CPSU.” (na jeziku: ruski). 7. novembar 1990. Arhivirano iz originala 7. novembar 2011. g. Pristupljeno 21. 10. 2011. 
  13. ^ Z. Medvedev & R. Medvedev 2006, str. 40.
  14. ^ Z. Medvedev & R. Medvedev 2006, str. 40-41.
  15. ^ Geoffrey Roberts, Stalin's Wars: From World War to Cold War, 1939 – 1953, p. 345.
  16. ^ Brown 2009, str. 231–232.
  17. ^ Ra'anan 2006, str. 29–31.
  18. ^ Ra'anan 2006, str. 58.
  19. ^ Brown 2009, str. 403.
  20. ^ a b Service 2009, str. 378.
  21. ^ McCauley 1997, str. 48.
  22. ^ a b Baylis 1989, str. 98–99 & 104.
  23. ^ a b v g Baylis 1989, str. 98.
  24. ^ a b Kort 2010, str. 394.
  25. ^ a b Radetsky 2007, str. 219.
  26. ^ a b McCauley 1997, str. 105.
  27. ^ Backes & Moreau 2008, str. 415.
  28. ^ Williamson 2007, str. 42.
  29. ^ Zemtsov 2001, str. 132.
  30. ^ McCauley 1997, str. 117.
  31. ^ Noonan 2001, str. 183.
  32. ^ Rogovin 2001, str. 38.
  33. ^ Phillips 2001, str. 20.
  34. ^ Grill 2002, str. 72.
  35. ^ Brown 2009, str. 59.
  36. ^ Ulam 2007, str. 734.
  37. ^ Taubman 2003, str. 258.
  38. ^ a b v Chubarov 2003, str. 60.
  39. ^ Vasil'eva 1994, str. 218.
  40. ^ White 2000, str. 211.
  41. ^ Service 2009, str. 435.
  42. ^ McCauley 1998, str. 314.
  43. ^ Ukaz Prezidenta RSFSR ot 6 noяbrя 1991 g. № 169 «O deяtelьnosti KPSS i KP RSFSR»

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Генерални_секретар_Комунистичке_партије_Совјетског_Савеза&oldid=27708991”