Википедија

Dinastija Ming

Dinastija Ming (kineski: 明朝, pinjin: Ming Cháo) ili Veliko Carstvo Ming (大明帝国) je kineska dinastija koja je vladala Kinom od 1368. do 1644. godine; posljednja dinastija čiji su vladari poreklom bili Han Kinezi.[1][2] U više od 200 godina vladavine, dinastija Ming je donela red i napredak većini Kine. Stanovništvo se udvostručilo (od 100 na 200 miliona stanovnika), uvedene su nove žitarice, cvetala je industrija i povećala se trgovina. U 17. veku, korupcija, spoljni napadi i loše žetve su oslabile njezinu vlast i doveli do njezina pada.

Kinesko carstvo 1580.
Rasprostiranje i vremensko trajanje dinastije Ming
Car Hung-vu
osnivač dinastije Ming

Car Hung-vu iz dinastije Ming (koji je vladao 1368–98) je pokušao da kreira društvo samodovoljnih ruralnih zajednica organizovanih u čvrsti, nepokretni sistem koji bi garantovao i podržavao permanentnu klasu vojnika njegove dinastije:[2] imperijalna stajaća armija je premašivala jedan milion vojnika, a mornarička brodogradilišta u Nanjingu su bila najveća na svetu.[3] On je takođe posvetio veliku pažnju umanjivanju moći dvorskih evnuha[4] i nepovezanih magnata, dajući moć svojim mnogobrojnim sinovima širom Kine i pokušavajući da vodi te prinčeve kroz Huang Ming Zu Xun, set objavljenih dinastičkih uputstva. Ovo se završilo spektakularnim neuspehom kad je njegov maloletni naslednik, imperator Czanven, pokušao da zauzda moć svog ujaka, izazivajući Jingnan kampanju, pobunu koja je dovela princa porodice Jan na tron kao Jongli imperatora 1402. godine. On je uspostavio Jan kao sekundarnu prestonicu i preimenovao je u Peking, konstruisao je Zabranjeni grad, obnovio je Veliki kanal i uspostavio je primat imperijalnog nadzora u imenovanju službenika. On je obnovio položaj svojih evnuhskih pristalica i zaposlio ih je kao protivtežu konfučijskih učenjaka-službenika. Jedan od njih, Dženg He, je predvodio sedam enormnih istraživačkih putovanja u Indijskom okeanu sve do Arabije i obale Afrike.

Uspon novih careva i novih frakcija je umanjio takve ekstravagancije; hvatanje cara Džangcung tokom Tumuske krize 1449. ih je potpuno dokrajčio. Carska mornarica je dovedena do neodrživog stanja, dok je prinudnim radom konstruisana Liaodongška palisada, i povezan Veliki kineski zid do njegove moderne forme. Široki popisi celokupnog carstva su sprovođeni svake decenije, mada su želja za izbegavanjem rada i poreza, i poteškoće sa skladištenjem i korišćenjem enormnih arhiva u Nanjingu ometali precizno prebrojavanje.[2] Procene za kasnu Ming populaciju su u opsegu od 160 do 200 miliona.[5] Neohodni prihodi su istiskivani iz sve manjeg i manjeg broja farmera, usled sve većig broja onih koji nestali iz zvaničnih rekorda ili su „donirali“ svoju zemlju evnuhsima ili hramovima koji su bili izuzeti od poreza.[2] Namena Haijin zakona je bila da se zaštite obale od „japanskih“ pirata, ali umesto toga oni su pretvorili mnoge u krijumčare i same pirate.

Do 16. veka, međutim, ekspanzija Evropske trgovine – mada ograničena na ostrva u blizini Guangdžou kao što je Makao – raširila je kolumbijsku razmenu useva, biljki i životinja u Kinu, uvodeći čili paprike u sičuansku kuhinju, kao i visoko produktivni kukuruz i krompire, čime je umanjeng glad i podstaknut rast populacije. Uspon portugalske, španske, i holandske trgovine je kreirao novu potražnju za kineskim proizvodima i proizveo masovni priliv japanskog i američkog srebra. Ovo svestrano obilje je omogućilo Ming dinastiji da izbegne upotrebu papirnog novca, što je podstaklo hiperinflaciju tokom 1450-ih. Dok su se tradicionalni konfučijanci suprotstavljali takvoj prominentnoj ulozi trgovine i novih bogataša kreiranih njom, krivoverje koje je uveo Vang Jangming je imalo prilagodljiviji stav. Zhang Juzhengove inicijalno uspešne reforme su se pokazale devastirajućim kad je poljoprivredni zastoj uzrokovan Malim ledenim dobom bio praćen japanskim i španskim propisima kojim je ubrzo prekinuta ponuda srebra, koje je bilo neophodno farmerima za plaćanje poreza. Usled kombinacije loših žetvi, poplava, i epidemija, stekao se utisak da je dinastija izgubila svoj nebeski mandat, te je kolapsirala je pred pobunjeničkim vođom Li Zihengom i Mandžurskom invazijom.

U 19. i 20. veku, pod snažnim utiskom stranih osvajanja, kolonizacije i bezbrojnih poniženja, Kinezi su često dinastiju Ming idealizirali kao zlatno doba vlastite istorije.

Građevinarstvo za vreme dinastije Ming uredi

Za vreme dinastije Ming (1368—1644), Kina je ušla u pozno doba feudalnog društva. Građevinski stil u ovo vreme je uglavnom sledio stil dinastije Sung, samo se neznatno promenio. Nove građevine, međutim, orijentisane su na grandioznost. Gradski raspored i dvorska palata podignuti u ovom periodu nasledile su uzor ranijih generacija. I glavni grad Peking i drevni grad Nan-đing su beneficirani od uređivanja za vreme dinastije Ming. Dvorska palata dinastije Ćing takođe je bila proširena na osnovi konstrukcije Minga. U tom periodu, Peking je bio renoviran i podeljen na spoljni, unutrašnji i imperatorski grad.

Kineska građevinska dostignuća dostigla su novi vrh za vreme dinastije Ming. Graditelji su nastavili da jačaju kineski zid. Zidovi i tvrđave na mnogim važnim sektorima su zidani od opeka. U ovom periodu, Kineski zid je dostigao u dužini 5,660 km. Zid počinje od reke Ja-li na istoku i završava se kod Đija-ji-guan u provinciji Gan-su na zapadu. Poseduje poznate tvrđave kao što su Šang-hai-guan i Đija-ji-guan. Kineski zid je bio unikatno dostignuće u građevinarstvu. Neki njegovi sektori kao što su Ba-da-ling i S'-ma-tai u Pekingu imaju i visoku umetničku vrednost.

U ovo doba, vladine zgrade su postale prefinjene, dekorativne slike i ornamenti postale ujednačene, korišćeni su novi materijal, opeka je postala regularni građevinski materijal u zidanju kuća običnih stanovnika.

U dinastiji Ming, zgrade su razmeštene bolje, najbolji primer za to su mauzolej Ming-sjao u Nankingu i mauzolej Š'-san u Pekingu. Za vreme ove dinastije geomanijska slutnja se i dalje razvijala. Ova slutnja je specifičan fenomenon drevne kineske kulture, ostaje uticajna i danas. Nameštaji dinastije Ming su poznati u svetu.

Uspon dinastije Ming uredi

Smrt mongolskog cara Kublaj-kana 1294. godine izazvala je novu nestabilnost dok su se rivali borili za carsko prestolje. Pad dinastije Juan ubrzale su poplave, suše i bolesti 40-ih i 50-ih godina 14. veka. To je, zajedno sa sve većim nezadovoljstvom mongolskom vladavinom (koju su Kinezi oduvek doživljavali kao okupatorskom), izazvalo niz pobuna protiv njihove vlasti. Najozbiljnija od njih je bila pobuna u istočnoj Kini 1368. godine, kada se najmoćniji među pobunjenicima, Zu Juandžanng zvani Taizi (podreklom iz neuke seljačke porodice), proglasio osnivačem nove carske dinastije Ming i uzeo naslov Hung-vu (veliki ratnik). On je proterao Mongole nazad u severne stepe i dinastija Ming je vladala čitavom Kinom. Radi veće jednakosti u društvu ukinio je ropstvo, konfiskovao je velike posede, podelio zemlju siromašnima i nametnuo poreze bogatima. Takođe je uredio samodovoljano seosko društvo u strogom sistemu koji mu je zajamčio podršku i stalan izvor vojnika za njegovu dinastiju[6]; stajaća vojska dinastije Ming je brojala preko milion vojnika, a mornarica u Nanjingu je bila najveća na svetu[7]. Takođe je smanjio moć dvorskih evnuha i rodbinski nepovezanih moćnika, osiguravajući feudalne posjede svojim brojnim sinovima širom Carstva, kojima je oblikovao strogo propisana uputstva za vladanje, tzv. „Uputstva predaka osnivača” (皇眀祖訓 Huang Ming Zu Xun). Međutim, ona su se pokazala neuspešnima odmah nakon što je njegov maloljetni naslednik poželeo da ukloni svog moćnog strica, princa Jana, što je dovelo do pobune koja je upravo njega dovela na vlast kao cara Jungli 1402. god. On je osnovao drugu prestolnicu u bivšoj mongolskoj prestolnici Dadu i nazvao ju je Peking, gde je naložio izgradnju Zabranjenog grada. Nadalje, upravo je on obnovio Veliki kanal i tzv. „Carski ispitni sistem” za primanje službenika. Jungli je nagradio evnuhe koji su podržali njegovu pobunu kojima je osigurao vlast kao protivtežu konfucijanskim birokratima. Jedan od njih, Ženg He, je poveo sedam velikih pomorskih ekspedicija u Indijski okean, sve do Arabije i obala Afrike.

 
Zabranjeni grad u Pekingu (1406—1420)

Jačanje uredi

Na svom početku dinastija Ming je Kinu ne samo oslobodila, nego učinila i velikom vojnom silom. Najpoznatiji vladari: Hong-vu (1368—1398), Jungli (1402—1424) i Vanli (1573—1619). Grobnice ovih vladara nalaze se kraj Pekinga i Nanjinga (Carske grobnice dinastija Ming i Ćing). Uprava Kine, koja je onemogućavala inovacije i bila vrlo centralizirana, te opasno zavisna od cara, postala je delotvornija, jednostavnija i praktičnija.

 
Ming zmaj, porcelanski tanjir s ukrasom od plave glazure iz 15. veka, Orijentalni muzej u Berlinu.

Obrazovano plemstvo (shanshih), koje je delilo vrednosti uprave premda se nije nalazilo na važnom položaju, nadziralo je stanovništvo. Vraćena je stabilnost i uvedena su mnoga poboljšanja u poljoprivredi. Nove su poljoprivredne tehnike omogućile zemlji da bolje hrani svoje sve brojnije stanovništvo koje je raslo uprkos katastrofalnim epidemijama i pogubnim pobunama. Španci i Portugalci su doneli nove kulture: batat, kukuruz, kikiriki i krompir, a stvorene su i nove obradive površine. Da bi se olakšao promet robe i ljudi od Hangdžoua do Pekinga obnovljen je i produljen Veliki kanal, dug više od 1500 km.

Taj kanal je svake godine koristilo više od 20.000 teglenica, koje su prevozile 200.000 tona žita. Veliki kanal, žila kucavica carstva, bio je presudan za ekonomski razvoj Kine, te su ga čuvale straže od 160.000 vojnika.

S novom je stabilnošću jačala i industrija. Veliki gradovi u delti Jangcekjanga (Nanjing, Sudžou, Vusi i Hangdžou) razvili su se kao velika središta, osobito tekstilne industrije. Ogromna trgovina koja je njima prolazila povećala je broj moćnih grupa trgovaca, čiji se uticaj proširio na čitavu zemlju. Do kraja 16. veka ekonomiju je podsticalo i pristizanje srebra preko Filipina iz Novog sveta, kojim se plaćalo za kineski čaj, svilu i keramiku. Od 17. veka u Evropu se preko holandskih trgovaca izvozio čaj. Kina je iz Japana uvozila srebro, začine, sumpor i bakar.

Za vreme dinastije Ming nastavljena je tradicija luksuzne carske umetnosti i idealiziranog pesništva. Slikarstvo je većinom bilo raskošno slikanje žanrovskih motiva na svili. Porcelanske vaze su dobijale ugodnu plavu glazuru, a slikarstvo tušom na papiru je povezano s pesnicima-slikarima kao što su Šen Džou i Dung Ćidžang koji slikaju apstraktne pejzaže s kaligrafskim pesmama ispisanim kao delom slike.

Prekomorsko širenje uredi

 
Mapa sveta iz 1763. godine, koja je kopija mape Ženg Hea iz 1418. god.

Smatra se da je početkom 15. vekaa Kina bila najcivilizovanija, najbogatija, najprosvećenija i najnaprednija država na svetu. U vreme cara Jonglija, naslednika Džu Juen-Džanga, vodila je izrazito ekspanzionističku i agresivnu politiku. Vraćanje Koreje u vazalni položaj (1392), pohodi protiv Mongola na severu (1409—1424), zauzimanje Anama (1407—1427) i niz morskih pohoda, proširili su kineski uticaj do novih, neslućenih razmera.

Kao deo politike za uspostavljanje kineske prevlasti, carevi dinastije Ming poslali su admirala Dženg Hoa, od 1405. do 1433, u posetu stranim vladarima. Dženg je obavio sedam putovanja u Jugoistočnu Aziju i Indijski okean, plovio na zapad sve do istočne Afrike. Pratila ga je flota od 317 prekookeanskih džunki. Po povratku tih moreplovaca-istraživača, koji su pohodili Javu, Indoneziju, Šri Lanku, južnu Indiju, Persijski zaliv, Crveno more, pa čak i afričku obalu (Mogadiš, Brava i Mombasa), nisu nastavljeni dali kontakti i njihovi pohodi nisu zaživeli.

U 16. veku započinje i afirmacija evropskih uticaja i prisutnosti u Kini (Isusovac Mateo Riči), a istodobno se razvijaju trgovačke veze s indijskim prostorima.

Pad dinastije uredi

 
Veliki kineski zid, fotografija iz 1907. (Herbert Ponting).

Nakon neuspelog napada na Mongole 1449. godine, koji je završio zarobljavanjem cara Minga, Kina je ponovno vodila obrambenu politiku u čiju svrhu je obnovljen u kamenu i enormno proširen – Veliki kineski zid. Nažalost, prinudni rad koji je omogućio obnovu i dodatno utvrđivanje Kineskog zida doveli su do toga da je carska mornarica postala nepotrebna i počela se rasidati.

Dinastija Ming je Kinu sve više izolovala od ostatka svijeta, što je dovelo do ekonomske stagnacije. Procenjuje se kako je Kina polovinom 17. veka imala od 160 do 200 miliona stanovnika, ali se državni aparat održavao od poreza nametnitima najsitnijim zemljoposjednicima, koji su sve više nestajali jer su svoju zemlju „donirali” evnusima-poreznicima ili hramovima[6]. Ponovni mongolski napadi te niz političkih i ekonomskih zahteva oslabili su carstvo. Situaciju su pogoršavali i stalni napadi japanskih gusara i krijumčara na južnu obalu. Do 50-ih godina 16. veka obalno područje Kine terorisale su odmetnute teško naoružane grupe. Krajem veka kineske su nevolje još više povećali japanski napadi na Koreju, te je Kina bila prisiljena da šalje vojsku u pomoć svom vazalu. Ovi napadi su onemogućili priticanje špansko-američkog srebra na koje su veliki zemljoposednici računali za plaćanje poreza.

Pad moći dinastije Ming su ubrzali i potkupljivost uprave i niz nerodnih godina na severu zbog uticaja „Malog ledenog doba”. Do 1636. u zemlji su, pod vodstvom Mandžuraca, izbile brojne pobune u središnjoj i i severnoj Kini. Oko 1640. dva su se pobunjenika, Li Cidženg i Džang Sien Čung, pojavili kao suparnici u osnivanju nove dinastije. Iako je Li Cidženg srušio dinastiju Ming 1644. godine osnovavši dinastiju Šuen, ostaci verni dinastiji Ming, tz. Južni Ming, su se očuvali na jugu Kine do 1662. god. Li Cidženg je ubrzo zbačen s vlasti, a Kinom je zavladala nova dinastija Ćing iz Mandžurije, koja je ostala na vlasti sve do 1911. godine.

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ Edwin Oldfather Reischauer, John King Fairbank, Albert M. Craig (1960) A history of East Asian civilization, Volume 1. East Asia: The Great Tradition, George Allen & Unwin Ltd.
  2. ^ a b v g Zhang, Wenxian (2008). „The Yellow Register Archives of Imperial Ming China”. Libraries & the Cultural Record. 43 (2): 148—175. JSTOR 25549473. S2CID 161948340. doi:10.1353/lac.0.0016. 
  3. ^ Ebrey, Walthall & Palais 2006, str. 271 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFEbreyWalthallPalais2006 (help)
  4. ^ Crawford, Robert B. (1961). „Eunuch Power in the Ming Dynasty”. T'oung Pao. 49 (3): 115—148. JSTOR 4527509. doi:10.1163/156853262X00057. 
  5. ^ Za nižu procenu veličine populacija, pogledajte Fairbank & Goldman 2006, str. 128; za višu pogledajte Ebrey 1999, str. 197
  6. ^ a b Zhang Wenxian, The Yellow Register Archives of Imperial Ming China, Libraries & the Cultural Record, Vol. 43., No. 2. . University of Texas Press. 2008. pp. 148. —175. Pristupljeno 29. 8. 2013.
  7. ^ Ebrey, Patricia Buckley; Walthall, Anne; Palais, James B. (2006). East Asia: A Cultural, Social, and Political History. Boston: Houghton Mifflin Company. str. 271. ISBN 978-0-618-13384-0. 

Literatura uredi

  • Andrew, Anita N.; Rapp, John A. (2000), Autocracy and China's Rebel Founding Emperors: Comparing Chairman Mao and Ming Taizu, Lanham: Rowman & Littlefield, ISBN 0-8476-9580-8. 
  • Atwell, William S. (2002), „Time, Money, and the Weather: Ming China and the 'Great Depression' of the Mid-Fifteenth Century”, The Journal of Asian Studies, 61 (1): 83—113, JSTOR 2700190, doi:10.2307/2700190. 
  • Brook, Timothy (1998), The Confusions of Pleasure: Commerce and Culture in Ming China, Berkeley: University of California Press, ISBN 0-520-22154-0. 
  • Chang, Michael G. (2007), A Court on Horseback: Imperial Touring & the Construction of Qing Rule, 1680–1785, Cambridge: Harvard University Press, ISBN 978-0-674-02454-0. 
  • Ebrey, Patricia Buckley; Walthall, Anne; Palais, James B. (2006), East Asia: A Cultural, Social, and Political History, Boston: Houghton Mifflin Company, ISBN 0-618-13384-4. 
  • Ebrey, Patricia Buckley (1999), The Cambridge Illustrated History of China, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 0-521-66991-X. 
  • Engelfriet, Peter M. (1998), Euclid in China: The Genesis of the First Translation of Euclid's Elements in 1607 & Its Reception Up to 1723, Leiden: Koninklijke Brill, ISBN 978-90-04-10944-5. 
  • Fairbank, John King; Goldman, Merle (2006), China: A New History (2nd izd.), Cambridge: Harvard University Press, ISBN 0-674-01828-1. 
  • Gascoigne, Bamber (2003), The Dynasties of China: A History, New York: Carroll & Graf, ISBN 0-7867-1219-8. 
  • Geiss, James (1988), „The Cheng-te reign, 1506–1521”, Ur.: Mote, Frederick W.; Twitchett, Denis, The Cambridge History of China: Volume 7, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 1, Cambridge and New York: Cambridge University Press, str. 403—439, ISBN 978-0-521-24332-2. 
  • Goldstein, Melvyn C. (1997), The Snow Lion and the Dragon: China, Tibet and the Dalai Lama, Berkeley: University of California Press, ISBN 0-520-21951-1. 
  • Hargett, James M. (1985), „Some Preliminary Remarks on the Travel Records of the Song Dynasty (960–1279)”, Chinese Literature: Essays, Articles, Reviews: 67—93, JSTOR 495194, doi:10.2307/495194. 
  • Hartwell, Robert M. (1982), „Demographic, Political, and Social Transformations of China, 750–1550”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 42 (2): 365—442, JSTOR 2718941, doi:10.2307/2718941. 
  • Ho, Ping-ti (1959), Studies on the Population of China: 1368–1953, Cambridge: Harvard University Press, ISBN 0-674-85245-1. 
  • Hucker, Charles O. (1958), „Governmental Organization of The Ming Dynasty”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 21: 1—66, JSTOR 2718619, doi:10.2307/2718619. 
  • Kolmaš, Josef (1967), Tibet and Imperial China: A Survey of Sino-Tibetan Relations Up to the End of the Manchu Dynasty in 1912: Occasional Paper 7, Canberra: The Australian National University, Centre of Oriental Studies. 
  • Kuttner, Fritz A. (1975), „Prince Chu Tsai-Yü's Life and Work: A Re-Evaluation of His Contribution to Equal Temperament Theory”, Ethnomusicology, 19 (2): 163—206, JSTOR 850355, doi:10.2307/850355. 
  • Langlois, John D., Jr. (1988), „The Hung-wu reign, 1368–1398”, Ur.: Mote, Frederick W.; Twitchett, Denis, The Cambridge History of China: Volume 7, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 1, Cambridge and New York: Cambridge University Press, str. 107—181, ISBN 978-0-521-24332-2. 
  • Lipman, Jonathan N. (1998), Familiar Strangers: A History of Muslims in Northwest China, Seattle: University of Washington Press. 
  • Needham, Joseph (1959), Science and Civilisation in China: Volume 3, Mathematics and the Sciences of the Heavens and the Earth, Cambridge University Press, Bibcode:1959scc3.book.....N. 
  • ——— (1965), Science and Civilisation in China: Volume 4, Physics and Physical Technology, Part 2, Mechanical Engineering, Cambridge University Press. 
  • ——— (1971), Science and Civilisation in China: Volume 4, Physics and Physical Technology, Part 3, Civil Engineering and Nautics, Cambridge University Press. 
  • ——— (1984), Science and Civilisation in China: Volume 6, Biology and Biological Technology, Part 2: Agriculture, Cambridge University Press. 
  • ——— (1987), Science and Civilisation in China: Volume 5, Chemistry and Chemical Technology, Part 7, Military Technology; the Gunpowder Epic, Cambridge University Press. 
  • Norbu, Dawa (2001), China's Tibet Policy, Richmond: Curzon, ISBN 0-7007-0474-4. 
  • Perdue, Peter C. (2000), „Culture, History, and Imperial Chinese Strategy: Legacies of the Qing Conquests”, Ur.: van de Ven, Hans, Warfare in Chinese History, Leiden: Koninklijke Brill, str. 252—287, ISBN 978-90-04-11774-7. 
  • Robinson, David M. (1999), „Politics, Force and Ethnicity in Ming China: Mongols and the Abortive Coup of 1461”, Harvard Journal of Asiatic Studies, 59 (1): 79—123, JSTOR 2652684, doi:10.2307/2652684. 
  • ——— (2000), „Banditry and the Subversion of State Authority in China: The Capital Region during the Middle Ming Period (1450–1525)”, Journal of Social History, 33 (3): 527—563, S2CID 144496554, doi:10.1353/jsh.2000.0035. 
  • ——— (2008), „The Ming court and the legacy of the Yuan Mongols” (PDF), Ur.: Robinson, David M., Culture, Courtiers, and Competition: The Ming Court (1368–1644), Harvard University Asia Center, str. 365—421, ISBN 978-0-674-02823-4, Arhivirano iz originala (PDF) 11. 06. 2016. g., Pristupljeno 24. 03. 2017. 
  • Schafer, Edward H. (1956), „The Development of Bathing Customs in Ancient and Medieval China and the History of the Floriate Clear Palace”, Journal of the American Oriental Society, 76 (2): 57—82, JSTOR 595074, doi:10.2307/595074. 
  • Song, Yingxing (1966), T'ien-Kung K'ai-Wu: Chinese Technology in the Seventeenth Century, translated with preface by E-Tu Zen Sun and Shiou-Chuan Sun, University Park: Pennsylvania State University Press. 
  • Spence, Jonathan D. (1999), The Search For Modern China (2nd izd.), New York: W. W. Norton, ISBN 0-393-97351-4. 
  • Sperling, Elliot (2003), „The 5th Karma-pa and some aspects of the relationship between Tibet and the Early Ming”, Ur.: McKay, Alex, The History of Tibet: Volume 2, The Medieval Period: c. AD 850–1895, the Development of Buddhist Paramountcy, New York: Routledge, str. 473—482, ISBN 0-415-30843-7. 
  • Wang, Gungwu (1998), „Ming Foreign Relations: Southeast Asia”, Ur.: Twitchett, Denis; Mote, Frederick W., The Cambridge History of China: Volume 8, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 2, Cambridge and New York: Cambridge University Press, str. 301—332, ISBN 0-521-24333-5. 
  • Wang, Jiawei; Nyima, Gyaincain (1997), The Historical Status of China's Tibet, Beijing: China Intercontinental Press, ISBN 7-80113-304-8. 
  • White, William Charles (1966), The Chinese Jews, Volume 1, New York: Paragon Book Reprint Corporation. 
  • Wills, John E., Jr. (1998), „Relations with Maritime Europe, 1514–1662”, Ur.: Twitchett, Denis; Mote, Frederick W., The Cambridge History of China: Volume 8, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 2, Cambridge and New York: Cambridge University Press, str. 333—375, ISBN 0-521-24333-5. 
  • Wong, H.C. (1963), „China's Opposition to Western Science during Late Ming and Early Ch'ing”, Isis, 54 (1): 29—49, S2CID 144136313, doi:10.1086/349663. 
  • Wylie, Turrell V. (2003), „Lama Tribute in the Ming Dynasty”, Ur.: McKay, Alex, The History of Tibet: Volume 2, The Medieval Period: c. AD 850–1895, the Development of Buddhist Paramountcy, New York: Routledge, ISBN 0-415-30843-7. 
  • Yuan, Zheng (1994), „Local Government Schools in Sung China: A Reassessment”, History of Education Quarterly, 34 (2): 193—213, JSTOR 369121, S2CID 144538656, doi:10.2307/369121. 
  • Chan, Hok-Lam (1988), „The Chien-wen, Yung-lo, Hung-shi, and Hsuan-te reigns, 1399–1435”, Ur.: Mote, Frederick W.; Twitchett, Denis, The Cambridge History of China: Volume 7, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 1, Cambridge and New York: Cambridge University Press, str. 182—384, ISBN 978-0-521-24332-2. 
  • Crosby, Alfred W., Jr. (2003), Columbian Exchange: Biological and Cultural Consequences of 1492; 30th Anniversary Edition, Westport: Praeger Publishers, ISBN 0-275-98092-8. 
  • Dardess, John W. (1983), Confucianism and Autocracy: Professional Elites in the Founding of the Ming Dynasty, University of California Press, ISBN 978-0-520-04733-4. 
  • Dardess, John W. (1968), Background Factors in the Rise of the Ming Dynasty, Columbia University. 
  • Dardess, John W. (2012), Ming China, 1368-1644: A Concise History of a Resilient Empire, Rowman & Littlefield, ISBN 978-1-4422-0491-1. 
  • Dupuy, R. E.; Dupuy, Trevor N. (1993), The Collins Encyclopedia of Military History: From 3500 B.C. to the Present, Glasgow: HarperCollins, ISBN 0-00-470143-7.  Source for "Fall of the Ming Dynasty"
  • Gernet, Jacques (1962), Daily Life in China on the Eve of the Mongol Invasion, 1250–1276, Translated by H. M. Wright, Stanford: Stanford University Press, ISBN 0-8047-0720-0. 
  • Goodrich, L. Carrington; Fang, Chaoying, ur. (1976), Dictionary of Ming Biography, 1368–1644: Volume 1, A-L, New York: Columbia University Press, ISBN 978-0-231-03801-0. 
  • Huang, Ray (1981), 1587, a Year of No Significance: The Ming Dynasty in Decline, New Haven: Yale University Press, ISBN 0-300-02518-1. 
  • Mote, Frederick W. (1988), „The Ch'eng-hua and Hung-chih reigns, 1465–1505”, Ur.: Mote, Frederick W.; Twitchett, Denis, The Cambridge History of China: Volume 7, The Ming Dynasty, 1368–1644, Part 1, Cambridge and New York: Cambridge University Press, str. 343—402, ISBN 978-0-521-24332-2. 
  • Owen, Stephen (1997), „The Yuan and Ming Dynasties”, Ur.: Owen, Stephen, An Anthology of Chinese Literature: Beginnings to 1911, New York: W. W. Norton.  pp. 723–743(). pp. 807–832().
  • Wade, Geoff (2008), „Engaging the South: Ming China and Southeast Asia in the Fifteenth Century”, Journal of the Economic and Social History of the Orient, 51 (4): 578—638, JSTOR 25165269, doi:10.1163/156852008X354643. 
  • Wakeman, Frederick, Jr. (1977), „Rebellion and Revolution: The Study of Popular Movements in Chinese History”, The Journal of Asian Studies, 36 (2): 201—237, JSTOR 2053720, S2CID 153391665, doi:10.2307/2053720. 

Spoljašnje veze uredi

 
Dinastija Ming na Vikimedijinoj ostavi.
Kineske dinastije
1368–1644
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Династија_Минг&oldid=27550677”