Drame Mavra Vetranovića

Svetovne drame

U rani period rada Mavra Vetranovića svakako spadaju njegove svetovne drame. Napisao ih je tri: mitološku eklogu Orfeo, pastoralnu eklogu Lovac i vila i pastoralnu dramu Istorija od Dijane.

Orfeo

Najjednostavnija među njima, na osnovu čega pretpostavljamo da je i najstarija, jeste Orfeo: fale joj početak i kraj, ali se čini da je izgubljen vrlo mali deo; pisana pretežno u dvanaestercima, ali uz nešto osmeračkih umetaka (to su verovatno bili delovi koji se pevaju), ona obrađuje poslednju epizodu mita o Orfeju, njegov pokušaj vraćanja Euridike iz podzemnog sveta. Vetranović je izabrao srazmerno retku varijantu mita, koja se razvila tokom srednjeg veka, po kojoj je za neizlazak iz pakla odgovorna Euridika, a ne Orfej. Na simultanoj pozornici paralelni tokovi radnje neočekivano su dinamični, čemu doprinosi srazmerno veliki broj lica. Već u ovoj drami, za koju pretpostavljamo da je najranije Vetranovićevo scensko delo, pisac je pokazao izrazitu sklonost ka realističnosti, kako unošenjem niza scena iz svakodnevnog života, tako i psihološkim motivisanju likova, tako da je Mihovil Kombol ocenio da u njoj „iznenađuje nekoliko toplih ljudskih akcenata“ (najkarakterističniji je verovatno onaj kada Haron, prevozeći Euridiku u podzemlje, brine da joj ne pripadne muka od vožnje po uzburkanoj vodi).

Lovac i vila

Za pastoralne drame književna istorija je takođe smatrala da spadaju u ranu fazu Vetranovićevog rada, da su nastale pre 1507. godine. U odnosu na Orfeja, one su složenije, krug njihovih likova širi se na pastoralni svet (zadržavajući, naravno, i mitološke likove, tj. niža božanstva, kako je to u onom vremenu bilo uobičajeno), radnja postaje složenija, ženski likovi — vile — dobijaju čak centralno mesto, a udeo realističnog postaje sve veći.

Jednostavnija i svakako starija od ovih drama poznata je danas pod naslovom Lovac i vila. U njoj je obrađen poznati motiv o otetoj devojci koju kao robinju prodaju na trgu, koji je Vetranović obradio i u drugoj pastirskoj igri, kao i u maskerati Robinjice; mogao mu je biti poznat iz narodne pesme i iz pesme Čudan san Džore Držića. Centralno mesto u ovom komadu ima vila, ona kroz dijalog s lovcem iznosi svoju sudbinu, otkriva svoj i njegov lik, neprestano se obraća gledaocima. Vrlo često u ovim dramama robinja praktično i ne učestvuje u radnji, predstavlja samo njen objekt, dok je kod Vetranovića ona izrazito aktivna, ona ima inicijativu u svom oslobađanju i odlučuje o svojoj sudbini. Lovac, koji je oslobađa, pripada seoskom socijalnom krugu, tako da i ovde dolazi do sukoba selo — grad, slično kao u Držićevom Radmilu i Ljubmiru, a što će naročito biti razvijeno, samo na drugi način, u dramama Marina Držića; u ovom slučaju taj sukob je nižeg intenziteta i pomirljivo se razrešava. U vilinom čestom obraćanju publici naglašene su vrednosti Dubrovnika.

Istorija od Dijane

Znatno je razvijenija pastoralna drama Istorija od Dijane. Sve do osamdesetih godina dvadesetog veka ona je bila poznata po krnjem rukopisu, a čak dva znatno potpunija otkrila su dramu prilično složene strukture. Mišljenje nekih istraživača da su u pitanju dve autorske varijante ne izgleda previše uverljivo. U prvom delu Istorije od Dijane ponovo je obrađen motiv robinje, s tim što je on u ovom slučaju naglašeno alegorizovan tako što je robinja jedna od Dijaninih vila, a „gusar“ koji ju je zarobio Kupidon, pa je tako na scenu — što nije bilo nepoznato u prethodnoj italijanskoj dramskoj tradiciji — izveden sukob čistote i žudnje, odnosno erotske ljubavi. Međutim, ova drama se nastavlja i po oslobađanju vile paralelnom radnjom, tako što sada vile hvataju i kažnjavaju Kupidona, a njihov sukob rešava Merkur, tradicionalni glasnik bogova, kompromisnim rešenjem po kojem vile moraju osloboditi Kupidona jer bi se bez njega, tj. bez ljubavi, ljudski rod ugasio. Takvo razvijanje dve radnje srešćemo kasnije u drami Marina Držića Plakir (ili Grižula). Interesantno je, takođe, da Merkur posreduje u izmirenju dveju strana nastupajući s pozicije klasičnog dramskog rezonera. Ovako složena dramska radnja i mnoga dramska i scenska rešenja podstiču nas na misao da je Vetranović ovu dramu mogao pisati i u monaškim danima, kao prigodnu i s moralističkog stanovišta srećnu alegoriju.

Religiozne drame

Religiozne drame s novozavetnom temnatikom

Novozavetne drame, koje govore o Hristovom rođenju i uskrsnuću, jednostavnije su po strukturi i za njih pretpostavljamo da su nastale ranije. Uskrsnutje Isukrstovo je po dramskoj statičnosti bilo blisko narodnim skazanjima. Ipak u njemu nalazimo intervencije u poznatoj fabuli, mnoštvo ličnosti i bogatstvo njihovih priča. U Prikazanju od poroda Jezusova (1537) biblijska sadržina proširena je apokrifnim momentima i pastoralnim umecima; ona ima prolog, a mešaju se proza i poezija, biblijska radnja je potisnuta u pozadinu, više je istaknuto ono što je podsećalo na pastirske igre.

Religiozne drame sa starozavetnom temnatikom

Najjednostavnija — pa otuda pretpostavljamo i najstarija — od starozavetnih drama jeste Prikazanje po načinu komedije kako bratja prodaše Jozefa, u kojem je već inače dinamična biblijska priča proširena pastoralnim umecima i ponekim prizorom iz svakodnevnog onovremenog života. Znatno je zrelija od nje Suzana čista, koja je imala prolog i podelu na četiri čina, a donosila je fabulu koja je otvarala mnogo mogućnosti za osavremenjavanje, istovremeno i za pouke koje su se sasvim lepo uklapale u život i svet Vetranovićevog doba.

Posvetilište Abramovo

Posvetilište Abramovo svakako je najvrednije Vetranovićevo dramsko ostvarenje. Sačuvalo se pet njegovih verzija, što znači da je najmanje toliko puta izvođeno (prvi put 1546). Osnovu predstavlja epizoda o iskušavanju Avrama iz 22. glave Prve knjige Mojsijeve (Knjige postanja), koja je u Bibliji predstavljena vrlo svedeno, samo s nekoliko obaveštenja o osnovnim događajima koji prethode glavnom činu, Avramovoj spremnosti da život svoga dugo čekanog sina Isaka prinese kao žrtvu Gospodu. Vetranović je od toga načinio složenu dramu u pet činova i u nju uključio niz ličnosti, pre svega Isakovu majku Saru, kao i niz sluškinja i slugu i pastire. Veoma vešto je povezao dva tematsko-sižejna toka radnje: biblijsku priču o iskušavanju Avrama i rustikalnu priču o životu u Sarinom i Avramovom domu. Oni se prepliću samo na početku i na samom kraju drame, dok su u centralnom, najvećem delu razdvojeni.

Lik Avrama nije motivisan psihološki, on u drami predstavlja personifikaciju straha Gospodnjeg, što se najbolje vidi u centralnom delu priče, u času kada on saopštava sinu svoju odluku: u toj sceni nema ni najmanje dramatičnosti niti emotivne napetosti, Avramov i Isakov govor ostaju isključivo u okvirima pouke; od toga odstupa jedino Avramova parafraza poznatog Petrarkinog blagosiljanja (pod očiglednim uticajem Menčetićeve pesme), koja bi ovoj sceni trebalo da dâ izvesnu notu emotivnosti.

Sarin lik sasvim je drugačije oformljen: tek u osnovnim elementima on se oslanja na karakteristike koje ima u biblijskoj povesti, inače je građen sasvim slobodno i s razvijenim emotivnim životom koji se ogleda prevashodno u ponekad i prenaglašenim majčinskim osećanjima, ali se njena realističnost ogleda i u finim sitnim pojedinostima npr. u sceni priprema za put. Detaljnost te scene pokazuje već sasvim naglašenu potrebu pisca — a verovatno su to i zahtevi publike — da na pozornici oživi i pojedine elemente realnog života: to najverovatnije treba pripisati u zaslugu tada već afirmisanom dramskom piscu Nikoli Nalješkoviću, a ostvariće je još mnogo dramski uspešnije Marin Držić. Uopšte je život u Avramovom i Sarinom domu, odnosi između slugu i gospodara, ali između članova porodice, prikazan kao obrazac patrijarhalnog života na selu, s naglašenom piščevom težnjom ka realističnosti detalja. Tako koncipiran Sarin lik svakako je u najvećoj meri privlačio pažnju publike, ona je bila svojevrstan posrednik između uzvišenosti značenja biblijskog teksta i znatno jednostavnije poruke drame. Ona je na kraju neposredno komunicirala s publikom, prešavši pozorišnu rampu direktno se obraćajući najpre čitavom auditorijumu, a potom posebno ženama. Taj njen govor predstavlja svojevrstan epilog drame, sasvim neposredno prevođenje literarne fikcije u životnu realnost.

Vrlo veliki deo u ovoj drami zauzima opis rajske gore: i inače su u Vetranovićevom delu česte slike prirode; ovde je on posegao i za fantastičnim elementima, očigledno na osnovu vizija dalekih prostora koje je mogao upoznati u literaturi svoga doba. Jednu od karakteristika ovog dela predstavljaju ne sasvim retki komični elementi čiji su nosioci pastiri i služavke. Svakako najdinamičniji lik jeste Pastir tuđin, koji javlja Sari radosnu vest o povratku Avrama i Isaka; pored toga što donosi najviše komičnih elemenata, on uvodi u dramu još jedan značenjski tok, socijalni sukob višeg i nižeg sloja seoskog življa, koji je naznačen već u Radmilu i Ljubmiru Džore Držića, pojaviće se kod Nikole Nalješkovića, a značajno će se razviti u pojedinim dramama Marina Držića.

I u ovoj drami scena je morala biti simultana. Delovi u osmercima svakako su pevani (deo Kamprelinog opisa rajske gore u kojem je reč o pticama pevačicama, Kujačina tužbalica za Isakom, hor pastira).

„Sa Posvetilištem Abramovim Vetranović je pobožnoj drami kao vrsti dao završni oblik i svojstva kojima se ona potpuno odvojila od tradicije skazanja i prikazanja. To je postigao: psihološkom motivisanošću likova (Sara, koja kao majka sluti nesreću; Isaka i dr.), realističnošću (u dočaravanju patrijarhalnog doma i života u njemu), iskrama humora (u prikazivanju odnosa između pastira i služavki), hrišćanskom porukom, koja je manje upućivana savetima, a više zanimljivom i slikovitom parafrazom fabule. Najveću draž za gledaoce imao je bogati pastoralni ambijent“ (Zlata Bojović, Mavro Vetranović).

Literatura

Zlata Bojović, Mavro Vetranović. U: Mavro Vetranović, Poezija i drame, Beograd, 1994 (sinteza dosadašnjih istraživanja uz mnoge novije sopstvene rezultate i sa opsežnom bibliografijom izdanja dela Mavra Vetranovića i literature o njemu i njegovom dramskom radu).