Википедија

Elektra

Za druge upotrebe, pogledajte Elektra (višeznačna odrednica).

Elektra (grč. Ήλέκτρα) (lat. Electra) u grčkoj mitologiji može biti:

Elektra i Orest
Elektra i Orest
Luvr, Pariz

Elektra je jedan od najpopularnijih mitoloških likova u tragedijama.[1] Ona je glavni lik u dve grčke tragedije, Elektra[2][3][4][5] po Sofoklu i Elektra[6][7][8] po Euripidu. Ona je isto tako centralna figura u pozorišnim komadima Eshila, Alfierija, Voltera, Hofmanstala, i Judžin O’Nil.[1] Njena karakteristika može se izraziti kao osvetoljubiva duša u nosiocima libacije, jer ona planira napad sa svojim bratom da ubije zmiju Klitemnestru.

U psihologiji je Elektrin kompleks imenovan po njoj.[9][10]

Elektra - Agamemnonova kći uredi

Elektra je bila Agamemnonova i Klitemnestrina kći, Orestova i Ifigenijina sestra.[11] Kada se njen otac, kralj Agamemnon vratio iz Trojanskog rata, Elektra je bila odsutna iz Mikene, a njega ubijaju njegova žena Klitemnestrina i njen ljubavnik Egist. Egist i Klitemnestra su tada ubili i Kasandru, trojansku proročicu koju je Agamemnon doveo sa sobom iz Trojanskog rata kao ratni plen.

 
Elektra, Orest i Pilad na grobu Agememnona

Osam godina kasnije, iz Atine, Orest dovodi Elektru u Mikenu, i na očevom grobu su se dogovorili o osveti. Osvetili su smrt svoga oca tako da je Orest, sa prijateljem Piladom ubio i Klitemnestru i Egista. Orest, posle nekog vremena gubi razum jer su ga počele progoniti Furije koje su bile zadužene za sprovođenje krvne osvete.

Orest se sklonio u hram u Delfima, i mada mu je Apolon naredio da osveti oca, Apolon je bio bespomoćan da spreči posledice celog događaja, pa se održalo suđenje bogova na Akropolju. Glas boginje Atine je bio odlučujući tako da se bes bogova posle toga stišao.

Furije nikada nisu progonile Elektru.

  • Euripid u svome delu Ifigenija u Tauridi priča sasvim drugačiju priču.

Oresta su Furije dovele do Tauride na Crnom moru gde je njegova sestra Ifigenija bila zatočena da priprema žrtve Artemidi). Kada su Furije doveli Oresta i Pilada da i oni budu žrtve, Ifigenija i Orest su se prepoznali pa su zajedno pobegli.

Pilad je pomogao Orestu i Elektri da ubiju majku i njenog ljubavnika, a onda se Pilad zaljubio u Elektru i oni su na kraju postali muž i žena.

Elektra - Okeanova kći uredi

Elektra kćerka Titana Okeana i njegove žene Tetide se udala se za boga mora Taumanta, sa kojim je imala četiri kćerke: Iridu i tri Harpije.

Elektra - Atlantova kći uredi

Elektra je bila kćerka Titana Atlanta i okeanide Pleone. Udala se za Zevsa i imala je dva sina Dardana i praoca osnivača Troje, Ila, i kćerku Harmoniju. Zevs je Elektru, zajedno sa šest sestara prenio na nebo i pretvorio je u Vlašiće (Plejade). Nakon pada Troje, Elektra je, zbog žalosti raspustila kosu i luta nebom kao zvezda repatica.

Ubistvo Klitemnestre uredi

Prema Eshilu, Orest je prepoznao Elektrino lice ispred Agamemnonove grobnice, gde su oboje otišli da vrše obrede mrtvima, i oni su se dogovorili kako Orest treba da izvrši svoju osvetu.[12] Orest i njegov prijatelj Pilad, sin kralja Strofija iz Fokide i Anaksibije, ubili su Klitemnestru i Egista (po nekim pričama uz pomoć Elektre).

Pre svoje smrti, Klitemnestra je proklela Oresta. Erinije ili Furije, čija je dužnost da kazne svako kršenje veza porodične pobožnosti, ispunjavaju ovu kletvu svojom mukom. Progone Oresta, pozivajući ga da okonča svoj život. Erinije nisu proganjale Elektru.

U Ifigeneji u Tauridi,[13][14] Euripid priča priču nešto drugačije. U njegovoj verziji, Oresta su Furije odvele u Tauris na Crnom moru, gde je držana njegova sestra Ifigenija. Njih dvoje su se sreli kada su Orest i Pilad dovedeni u Ifigeniju da budu spremni za žrtvovanje Artemidi. Ifigeneja, Orest i Pilad su pobegli iz Taurisa. Furije, umirene ponovnim okupljanjem porodice, umanjile su progon. Elektra se tada udala za Piladesa.[15]

O Elektri uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v Evans 1970, str. 79
  2. ^ Csapo, Eric; Goette, Hans Rupprecht; Green, J. Richard; Wilson, Peter (2014). Greek Theater in the Fourth Century BC. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. str. 178. ISBN 978-3-11-033755-6. 
  3. ^ Gassner, John; Quinn, Edward (2002). The Reader's Encyclopedia of World Drama. Courier Corporation. str. 200. ISBN 978-0-486-42064-6. 
  4. ^ Hall, Edith (2008). Introduction. Antigone; Oedipus the King; Electra. Od strane Sophocles. Prevod: Kitto, H. D. F. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-156110-8. 
  5. ^ Post, L.A. (2. 3. 1953). „Sophocles, Strategy, and the Electra”. The Classical Weekly. Johns Hopkins University Press. 46: 150—153. JSTOR 4343363. 
  6. ^ a b Arnott, W. G. 1993. "Double the Vision: A Reading of Euripides' Electra (1981)" In Greek Tragedy. Greece and Rome Studies, Volume II. Edited by Ian McAuslan and Peter Walcot. New York: Oxford University Press
  7. ^ a b Gallagher, Robert L. 2003. "Making the Stronger Argument the Weaker: Euripides, Electra 518-41." Classical Quarterly 53.2: 401-415
  8. ^ Garner, R. 1990. From Homer to Tragedy: The Art of Allusion in Greek Poetry. London: Routledge
  9. ^ Jung, C. G. (1915). The Theory of Psychoanalysis. New York: Nervous and Mental Disease Publishing Co. str. 69. 
  10. ^ Laplanche, Jean; Pontalis, J.B. (1973). The language of psycho-analysis. New York: W.W. Norton. str. 152. ISBN 978-0-393-01105-0. OCLC 741058. 
  11. ^ "Agamemnon" in Oxford Companion to Classical Civilization, as quoted at eNotes.com
  12. ^ Fagles 1977, str. 188
  13. ^ Wright, M. (2005). Euripides' Escape-Tragedies: A Study of Helen, Andromeda, and Iphigenia among the Taurians . Oxford University Press. str. 7–14. ISBN 978-0-19-927451-2. 
  14. ^ Kitto, H.D.F. (1966). Greek Tragedy . Routledge. str. 311–329. ISBN 0-415-05896-1. 
  15. ^ Luke Roman, Monica Roman, Encyclopedia of Greek and Roman Mythology, Infobase Publishing, 2010, p.143.
  16. ^ Porter, David (2005). „Aeschylus' "Eumenides": Some Contrapuntal Lines”. The American Journal of Philology. 126 (3): 301—331. JSTOR 3804934. S2CID 170134271. doi:10.1353/ajp.2005.0044. 
  17. ^ Euben, J. Peter (mart 1982). „Justice and the Oresteia”. The American Political Science Review. 76 (1): 22—33. JSTOR 1960439. doi:10.2307/1960439. 
  18. ^ Aeschylus (1975). The Oresteia . New York, New York: Penguin Group. str. 103–172. ISBN 978-0-14-044333-2. 
  19. ^ Jebb, R. C. (1894). Sophocles The Plays and Fragments Part VI. The Electra. 6. Cambridge: London: C. J. Clay and Sons, Cambridge: University Press Warehouse, Ave Maria Lane. Glasgow: 363, Argyle Street. Cambridge: Deighton, Bell And Co. Leipzig: F. A. Brockhaus. New York: Macmillan And Co. str. Title. ark:/13960/t5v77xt8s. 
  20. ^ Jebb (1894). Sophocles The Plays and Fragments Part VI. The Electra. str. 1. 
  21. ^ Jebb (1894). Sophocles The Plays and Fragments Part VI. The Electra. str. lviii. 
  22. ^ Garner, R. 1990. From Homer to Tragedy: The Art of Allusion in Greek Poetry. London: Routledge.
  23. ^ O'Neill, Eugene (1931). Mourning Becomes Electra: A Trilogy  (First izd.). New York: Liveright. OCLC 7257106. 
  24. ^ Berlin, Normand (2000). O'Neill's Shakespeare. University of Michigan Press. str. 103. ISBN 0472104691. 
  25. ^ „Decoding Jean-Paul Sartre's the Flies”. 16. 4. 2020. 
  26. ^ Olive, Peter (2019). „Reinventing the barbarian: Electra, sibling incest, and twentieth-century Hellenism”. Classical Receptions Journal. 11 (4): 417—419. ISSN 1759-5142. doi:10.1093/crj/clz012. 

Literatura uredi

  • Hall, Edith (2008). Introduction. Antigone; Oedipus the King; Electra. Od strane Sophocles. Prevod: Kitto, H. D. F. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-156110-8. 
  • Gassner, John; Quinn, Edward (2002). The Reader's Encyclopedia of World Drama. Courier Corporation. str. 200. ISBN 978-0-486-42064-6. 
  • Csapo, Eric; Goette, Hans Rupprecht; Green, J. Richard; Wilson, Peter (2014). Greek Theater in the Fourth Century BC. Walter de Gruyter GmbH & Co KG. str. 178. ISBN 978-3-11-033755-6. 
  • Evans, Bergen (1970). Dictionary of Mythology. New York: Dell Publishing. ISBN 978-0-440-20848-8. 
  • Vellacott, Philip (1963). Euripides: Medea and Other Plays. London: Penguin Classics. ISBN 978-0-14-044129-1. 
  • Fagles, Robert (1977). Aeschylus: The Oresteia. London: Penguin Classics. ISBN 978-0-14-044333-2. 
  • Finglass, P.J., ur. (2007). Sophocles: Electra. Cambridge Classical Texts and Commentaries 44. Cambridge/New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86809-9. Arhivirano iz originala 08. 01. 2011. g. Pristupljeno 08. 03. 2019. 
  • Kovacs, David (3. 8. 2009). „Review of Sophocles: Electra. Cambridge Classical Texts and Commentaries 44 (2007)”. Bryn Mawr Classical Review. Arhivirano iz originala 08. 01. 2011. g. Pristupljeno 08. 03. 2019. 
  • Garvie, Alexander F. 2012. "Three Different Electras in Three Different Plots." Lexis 30:283–293.
  • Gellie, G. H. 1981. "Tragedy and Euripides’ Electra." Bulletin of the Institute of Classical Studies 28:1–12.
  • Goff, B. 1999–2000. "Try to Make it Real Compared to What? Euripides’ Electra and the Play of Genres." Illinois Classical Studies 24–25:93–105.
  • Hammond, N. G. L. 1985. "Spectacle and Parody in Euripides’ Electra." Greek, Roman and Byzantine Studies 25:373–387.
  • Morwood, J. H. W. 1981. "The Pattern of the Euripides Electra." American Journal of Philology 102:362–370.
  • Mossman, Judith. 2001. "Women’s Speech in Greek Tragedy: The Case of Electra and Clytemnestra in Euripides’ Electra." Classical Quarterly n 51:374–384.
  • Raeburn, David. 2000. "The Significance of Stage Properties in Euripides’ Electra." Greece & Rome 47:149–168.
  • Solmsen, F. 1967. Electra and Orestes: Three Recognitions in Greek Tragedy. Amsterdam: Noord-Hollandsche Uitgevers Mij.
  • Tarkow, T. 1981. "The Scar of Orestes: Observations on a Euripidean Innovation." Rheinisches Museum 124: 143-53.
  • Wohl, Victoria. 2015. "How to Recognise a Hero in Euripides’ Electra." Bulletin of the Institute of Classical Studies 58:61–76.
  • De Beauvoir, S. (1952). The Second Sex. New York: Vintage Books. 
  • Freud, S. (1905). Dora: Fragment of an Analysis of a Case of Hysteria. New York: W.W. Norton & Company. 
  • Freud, S. (1920). „A Case of Homosexuality in a Woman”. The Complete Psychological Works of Sigmund Freud. New York: Hogarth Press. 
  • Lauzen, G. (1965). Sigmund Freud: The Man and his Theories. New York: Paul S. Eriksson, Inc. 
  • Mitchell, J. (1974). Psychoanalysis and Feminism. New York: Vintage Books. 
  • Tobin, B. (1988). Reverse Oedipal Complex Analysis. New York: Random House Publishing Company. 

Spoljašnje veze uredi

 
Elektra na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Електра&oldid=27689575”