Википедија

Emilija Pardo Basan

Emilija Pardo Basan (šp. Emilia Pardo Bazán y de la Rua; Galicija, 16. septembar 1851 — Madrid, 12. maj 1921) bila je najznačajniji predstavnik naturalizma u Španiji. Uzor joj je bio francuski naturalista Emil Zola, kao i španski realisti Alarkon i Huan Valera. Napisala je brojne romane, kritike, eseje, putopise, drame, biografije, lirska dela itd. Takođe se zalagala za prava žena i njihov položaj u društvu. [1]

Emilija Pardo Basan
Datum rođenja(1851-09-16)16. septembar 1851.
Mesto rođenjaGalicija, Španija
Datum smrti12. maj 1921.(1921-05-12) (69 god.)
Mesto smrtiMadrid, Španija
SupružnikJosé Quiroga y Pérez de Deza
RoditeljiJosé Pardo Bazán

Biografija uredi

Emilija Pardo Basan je potomak jedne plemićke galicijske porodice koja je bila veoma uticajna u Španiji. Roditelji su joj bili Hose Marija Pardo-Basan i Moskera i Amalija Marija de la Rua i Figeroa. Otac joj je obezbedio najbolje moguće obrazovanje, podstičući njenu ljubav prema književnosti. Sa devet godina počela je da pokazuje veliko interesovanje za pisanjem. Pored kuće u kojoj je živela sa porodicom, imali su još dve - jednu u blizini Sangenha, malog ribarskog mesta, i drugu na periferiji La Korunje. U očevoj biblioteci je pronašla mnoštvo knjiga. Tada je rekla da su joj omiljene „Don Kihot", „Biblija" i „Ilijada". U kući koja se nalazila u La Korunji, pročitala je dela „Osvajanje Meksika" Antonia de Solisa i „Paralelni životi" autora Plutarka. Oduševljavale su je i knjige o Francuskoj revoluciji, a i često je putovala u Francusku i tako upoznala mnoge istaknute autore, poput Viktora Igoa - na taj način se povezivala sa evropskom književnošću. Kada je imala dvanaest godina, Emilijina porodica odlučuje da ostane u La Korunji tokom zime, i da je za to vreme podučavaju privatni profesori. Ipak, ona ne pristaje na takvo obrazovanje, odbijajući da svoje vreme troši na časove klavira i muzike. Umesto toga, sve svoje vreme posvećuje svojoj pravoj i iskrenoj strasti - čitanju. [2]

Istorijski značaj uredi

 
Spomenik Emilije Pardo Basan u Madridu

Osim što je bila vrsna spisateljica, Emilija je bila neumorni borac ne samo za pristup žena kulturi, već i za njihov opšti položaj u društvu i oslobođenje od inferiornosti. Bila je glavni vođa feminista 19. veka i jedna od najznačajnijih žena pisaca u celoj španskoj književnosti. [3]

Takođe je bila prva žena na katedri Univerziteta u Madridu. Njeni romani i eseji prikazuju ujedno i dozu buntovništva. U delu „Medeni mesec“ (šp. Un viaje de novios) [4] ona na diskretan način, po prvi put pokušava da španskoj javnosti približi francuski naturalizam. Delo je izazvalo zaprepašćenje čitalaca i kritičara. [5] To zaprepašćenje se povećalo kada je objavila još smeliju priču pod naslovom „Govornica“ (šp. La tribuna), u kojoj je veoma primetan uticaj Emila Zole.

Emilija je sebe smatrala i naturalistom i dobrom katoliknjom. Kako bi uspela da ostane dosledna tome, morala je da na neki način „ispravi“ naturalizam. Veoma je poštovala Zolu, ali ga nije u potpunosti prihvatila. Usvojila je tematiku, jezik i strukturu. Ono što je odbacila bila je suština koja se ogledala u naglašavanju fiziologije ljudskog tela. Ličnu ocenu i kritiku francuskog naturalizma dala je u svom najznačajnijem delu „Goruće pitanje“ (šp. La cuestión palpitante),[6] izdatom 1883. godine. To je po strukturi niz članaka koje je ona pre toga objavljivala u raznim časopisima. Napravila je svojevrsnu reformaciju španskog književnog jezika i književnosti uopšte. [7]

Stvaralaštvo uredi

Emilija Pardo Basan je bila fantastičan autor, sa mnogo romana i stotinama kratkih priča. Njena karijera deli se na nekoliko književnih perioda, uključujući realizam, naturalizam i španski modernizam, i njen rad odražava promene vrednosti i književnog stila kasnog 19. i ranog 20. veka u Španiji. Takođe je pisala biografije i različite forme eseja, kao i književnu kritiku i hronike.

Pisci devetnaestog veka, kao i mnogi savremeni kritičari, svrstavali su Emiliju u konzervativne, katoličke pisce, a njene eseje su posmatrali iz svoje sopstvene perspektive. Basanova je podsticala takve poglede na svoja dela, pozivajući se na katoličku veru i tradicionalne španske vrednosti kao podlogu protiv optužbi radikalizma. Bila je vođa feminističkog pokreta i zalagala se za oslobođenje žena od inferiornosti pod vođstvom darvinizma i biološkog determinizma. Godine 1877. napisala je delo „Naučna razmišljanja protiv darvinizma“ i nastavila svoju kritiku u esejima koje je kasnije objavila. [8]

Njen prvi roman „Paskval Lopes“ objavljen je 1879. i do 1883, kada je objavila roman „Govornica“, postala je predmet kontroverze. Kao i Emil Zola, pisala je o običnim ljudima, ali je u svom kritičkom delu „Goruće pitanje“ odbacila pesimizam i determinizam francuskih naturalista.

„Goruće pitanje“ je serija članaka objavljenih između 1883. i 1884. godine, u kome je autorka iznela mnoštvo ideja, od kojih su osnovne: ravnoteža između idealizma i realizma, mašte i posmatranja, realizam je tradicionalna karakteristika španske književnosti koja nije strana ni drugim književnostima, poput engleske, navodeći za primer Šekspira, ne prihvata sve Zoline ideje, ali iz francuskog naturalizma prisvaja ono što joj deluje pozitivno, kao što je analitički i eksperimentalni metod koji se zasniva na detaljnom posmatranju i izučavanju društvenih fenomena, potvrđuje da umetnost ne treba da služi moralu, već da odslikava stvarnost. Ovo delo je imalo snažan odjek u društvu i skandal koji je izazvalo, doveo je do toga da joj muž zatraži da prestane da piše, što je uzrokovalo raskid braka 1884. godine.

 
Spomenik u La Korunji

Na putu u Francusku, 1886. upoznala je Zolu i otkrila moderan ruski roman, koji je podstakao da predstavi rad o ruskoj revoluciji i romanu 1887. Nastavila je da piše i oživljava kulturni život zemlje na tvrdoglav i neumoran način, uprkos svim poteškoćama. Godine 1890. joj je umro otac, te je iskoristila svoje nasledstvo za osnivanje časopisa koji je sama pisala - „Novo kritičko pozorište“. Prisustvovala je pedagoškom kongresu, na kome je govorila o obrazovnoj nejednakosti između muškaraca i žena. Godine 1906. je postala prva žena koja je presedovala književnoj sekciji u madridskom Ateneumu, i prva koja je predavala na Univerzitetu u Madridu na katedri za književnost.

Emilijini kasniji romani bili su inspirisani Dostojevskim, Tolstojem i Ivanom Turgenjevim. Poslednja tri romana - „Neman“ (1905), „Crna sirena“ (1908) i „Sladak san“ (1911) bave se psihologijom religioznih iskustava.

Mnogi od njenih poznatih eseja su na temu ženske emancipacije, baš kao što je slučaj u esejima „Španska žena“ (1907), „Obrazovanje muškarca i žene“ (1892), „Od ljubavi i prijateljstva“ (1892) i „Akademsko pitanje“ (1891).

Najznačajnija dela uredi

  • Aficiones peligrosas (1866)
  • Un viaje de novios 1881 (2006)
  • La tribun (1883)
  • Bucólica y otras novelas 1885 (2007)
  • Los pazos de Ulloa 1886 (2006)
  • La madre naturaleza 1887 (1999)
  • Morriña 1889 (2007)
  • Insolación 1889 (2007)
  • La piedra angular 1891 (1989)
  • La quimera 1895 (1991)
  • Memorias de un solterón 1896 (2006)
  • Dulce Sueño 1911 (1989)
  • La aventura de Isidro 1916 (1980)
  • La mujer española y otros escritos (1999)
  • Misterio (2000)
  • La cuestión palpitante (2000)
  • Cuentos policiacos (2001)
  • Cuentos de la Galicia antigua (2001)
  • Una cristiana (2004)
  • Viajes por España (2006)
  • Un destripador de antaño (2006)
  • Cuentos de verano y otoño (2006)
  • Cuentos de navidad y de Reyes (2006)
  • Cuentos de invierno (2006)
  • Cuentos de amores (2006)
  • Cuentos Sangrientos (2006)
  • Maga primavera y otros cuentos (2007)
  • Cuentos Priče (2007)
  • Memorias de un solterón (2009)
  • Cuentos de intriga (2009)
  • Cuentos de amor (2009)
  • Cuentos de Navidad (2009)
  • Obra crítica 1888-1908 (2010)
  • Mujeres de letras (2013) [9]

Imanje Uljoinih uredi

Imanje Uljoinih (šp. Los pazos de Ulloa) [10] je prvi roman Emilije Pardo Basan koji je preveden na srpski. Radnja se odigrava u Galiciji, za vreme Veličanstvene revolucije 1868. godine, kada se grupa liberalnih monarhista i republikanaca podigla protiv Izabele II i zbacila je sa vlasti. Veoma je realistično prikazan surov način života u jednoj španskoj brdovitoj oblasti, na bogatom imanju u devetnaestom veku. [11]

Don Pedro Moskoso bio je neinteligentni aristokrata. Svoje dane provodi u lovu i opijanju. Dozvolio je jednom igumanu, koji je bio više zainteresovan za lov nego za crkvu, da vodi njegove poslove. Primitivo, nastojnik imanja, koristi njenovu nemarnost i na diskretan način ruši njegov ugled u provinciji i proneveruje njegovo bogatstvo. U isto vreme, Don Pedro se viđa sa njegovom lepuškastom ćerkom. Ona radi kao sobarica i kuvarica na imanju. Uopšte se smatra da je Don Pedro otac njenog mladog sina.

Angažuje novog sveštenika da dovede njegove poslove u red. Otac Hulijan, pobožan mladi intelektualac, ubeđuje svog gospodara da uzme sebi plemenitu ženu. Ženi se gradskom devojkom zvanom Nunća.

Iako prilično slaba, Nunća je uspela da preživi porođaj. Ona je klasična španska supruga devetnaestog veka koja dane provodi u tkanju ili se u potpunosti udubi u majčnstvo kako bi na trenutak zaboravila svoj nesrećni brak. Don Pedro ne mari za svoju novorođenu kćer i čak odbija da joj ostavi nasledstvo. Podržava ideju da ženama treba da se ukine pravo nasleđivanja prestola. Otac Hulijan počinje da sumnja da on fiziči maltretira Nunću. Ona je neurotična i misli da postoji zavera da se ubije njena kćer kako bi svo bogatstvo nasledio Don Pedrov nezakoniti sin. Ljubav prema njoj i njenom detetu nagoni sveštenika da ih skloni iz te opasne kuće. [12]

Uspomene jednog neženje uredi

Roman Uspomene jednog neženje (šp. Memorias de un solterón) [13] objavljen je 1896. godine. Emilija opisuje veze između muškaraca i žena iz njenog doba, povlači pitanja o feminizmu i piše o brakovima. U početku roman nije bio dovoljno prihvaćen. Skoro da nije bio čitan u novinama u kojima je objavljivan. Možda je na to uticala njegova feministička tematika.[14] U Španiji je u obliku knjige izdat tek 1991. godine. Emilija Pardo Basan svakako je znatno doprinela rađanju feminističke svesti u Španiji XIX veka. [15]

Roman ima dve priče koje se neprestano prepliću. U njemu se opisuje život Maura Perehe, zakletog neženje, koji se bori sa ideologijom ženske slobode i čiji se život prepliće sa životom porodice kojoj pripada devojka Feita. Kasnije se zaljubljuje i pronalazi zadovoljstvo. Feita Nejra je predstavnica Emilijinih ideja o emancipaciji žene. To je devojka koja uprkos poteškoćama želi da ostvari svoje ciljeve u vidu obrazovanja, i koja ne smatra da je njen jedini cilj da se uda i rodi decu. Radnja se odvija u izmišljenom gradu Marinedi, oko 1885. godine.

Prva ljubav uredi

Prva ljubav (šp. Primer amor) [16] je jedno od dela u kome Emilija veoma uspešno prikazuje ljubav onako kako su je muškarci iz njenog vremena posmatrali. Pripovedač se priseća svoje prve ljubavi. Nije se zaljubio u neku od svojih drugarica iz detinjstva ili u neku vršnjakinju, već je idealizovao sliku minijature koju je pronašao u ormaru svoje tetke. Spisateljica veoma realistično i otvoreno opisuje njegov odnos prema slici, faze u razvoju njegove privrženosti i lični opis njegove tetke. Tetka nije imala zube, bila je stara i u dečaku izazivala samo gađenje. Otkako je prvi put našao tu minijaturu, odlazi svakog dana samo da je pogleda i upadne u blaženo sanjarenje. Damu sa slike posmatra kao živo biće. Pre svakog ‘sastanka’ sa njom, obavezno se opere i sredi. Posle nekog vremena, dok opsednutost slikom raste, on odlučuje da je ukrade iz tetkine sobe. Osećao se kao da je počinio neki zločin i uvek je krio od drugih. Držao je ispod jastuka ili na grudima. Ubrzo su njegovi roditelji primetili da nešto nije u redu - privrženost slici postaje snažnija od njega samog. Jednog dana, dok je u jakom zanosu ležao na sofi i usnama pritiskao ram, osetio je jaku mučninu i onesvestio se. Uplašeni ukućani se se okupili oko njega, a tetka je pokušala da izvuče minijatu iz stiska njegove šake. Dok se borio da je zadrži, čuo je razgovor svojih roditelja i shvatio da je žena prikazana na slici u stvari njegova tetka iz svojih mlađih dana.

Reference uredi

  1. ^ „Emilia Pardo Bazán, La autora: Biografía”. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  2. ^ „Biografía”. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  3. ^ „Escritoras del siglo XIX (IV): Emilia Pardo Bazán”. Pristupljeno 7. 4. 2014. 
  4. ^ „The Project Gutenberg EBook of Un viaje de novios, by Emilia Pardo Barzán”. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  5. ^ „Un viaje de novios”. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  6. ^ „La cuestión palpitante” (PDF). Pristupljeno 7. 4. 2014. 
  7. ^ „Emilia Pardo Bazán”. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  8. ^ „Ser escritora en el siglo XIX: posiblemente no sea la mejor opción”. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  9. ^ „Cuentos de Emilia Pardo Bazán, Biblioteca Digital, Ciudad Seve”. Arhivirano iz originala 15. 04. 2014. g. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  10. ^ „Los pazos de Uolla, Emilia Pardo Bazán, Biblioteca Digital” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 15. 04. 2014. g. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  11. ^ „Los pazos de Uolla”. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  12. ^ „Emilia Pardo Bazán Lengua y Literatura, Los pazos de Ulloa”. Pristupljeno 14. 4. 2014. 
  13. ^ „Memorias de un solterón” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 16. 04. 2014. g. Pristupljeno 7. 4. 2014. 
  14. ^ „Libertad honrada para las mujeres del siglo XIX”. Arhivirano iz originala 08. 04. 2014. g. Pristupljeno 7. 4. 2014. 
  15. ^ „Pardo Bazán Memorias de un solterón”. Pristupljeno 7. 4. 2014. 
  16. ^ „Primer amor”. Pristupljeno 7. 4. 2014. 

Literatura uredi

  • Fernández Cubas,Cristina Emilia Pardo Bazán, Ediciones OMega, S.A.,2001, Plató, 26 - 08006 Barcelona
  • Freire López, Ana María Emilia Pardo Bazán. La educación en la infancia, Alicante: Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes, 2012
  • Pardo Bazán, Emilia La madre Naturaleza, Ediciones Cáterda, S.A., 1999, Juan Ignacio Luca de Tena, 15. 28027 Madrid
  • Pardo Bazán, Emilia Los pazos de Ulloa
  • Pardo Bazán, Emilia Memorias de un solterón


Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емилија_Пардо_Басан&oldid=27492467”