Википедија

Emil Teodor Koher

Emil Teodor Koher (nem. Emil Theodor Kocher), Bern, 25. avgust 1841 — 27. jul 1917, bio je švajcarski hirurg, jedan od pionira moderne fiziološke hirurgije. Bio je prvi hirurg dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu 1909. godine za rad na fiziologiji, patologiji i hirurgiji štitne žlezde.[1][2][3]

Emil Teodor Koher
Lični podaci
Datum rođenja(1841-08-25)25. avgust 1841.
Mesto rođenjaBern, Švajcarska
Datum smrti27. jul 1917.(1917-07-27) (75 god.)
Mesto smrtiBern, Švajcarska
Naučni rad
Poljehirurgija, fiziologija, endokrinologija
InstitucijaUniverzitet u Bernu, Bern, Švajcarska
Poznat poštitna žlezda, hirurgija, patologija, fiziologija
NagradeNobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu 1909.

Biografija uredi

Teodor Koher je rođen 25. avgusta 1841. godine u Bernu (nem. Bern) kao drugo od šestoro dece Jakoba Aleksandra Kohera (glavnog inženjera kantona Bern) i majke Marije Koher. Završio je osnovnu školu i gimnaziju kao sjajan učenik u Burgdorfu (nem. Burgdorf), kanton Bern. I pored posebnog interesovanja za umetnost i filologiju u srednjoj školi, odlučio je da upiše medicinu.[4] Studije medicine započeo je 1858. godine na Univerzitetu u Bernu (nem. Universität Bern) i završio ih sa odličnim uspehom 1865. U proleće 1865. Koher putuje u Cirih, gde upoznaje jednog od očeva moderne hirurgije Teodora Bilrota (nem. Christian Albert Theodor Billroth) redovnog profesora hirurgije na Univerzitetu u Cirihu (nem. Universität Zürich) koji je značajno je uticao na njega. Već godinu dana kasnije, 1866. godine promovisan je u doktora medicine.[1][5] Ubrzo nakon sticanja diplome, Koher je krenuo na studijsko putovanje u posete vodećim hirurškim klinikama u Berlinu, Londonu i Parizu 1865/66, gde upoznaje najznačajnije predstavnike moderne hirurgije Rudolfa Virhova, (nem. Rudolf Ludwig Karl Virchow), Bernharda Langenbeka (nem. Bernhard Rudolf Konrad Langenbeck) i Tomasa Spensera Velsa (engl. Thomas Spencer Wells).[6] Posle povratka u Bern, Koher je radio kao asistent profesora Alberta Likea (nem. Georg Albert Lücke) na Hirurškoj klinici Univerziteta u Bernu 1866. godine, da bi 1872. godine bio imenovan za redovnog profesora hirurgije, gde je radio sve do svoje smrti 1917. [7]

Karijera uredi

Koher je karijeru započeo kao asistent profesora Alberta Likea na Hirurškoj klinici Univerziteta u Bernu gde je radio od 1866. do 1869. godine.[6] Sopstvenu ordinaciju otvorio je 1869. godine a 1872. godine postaje redovan profesor na Univerzitetu u Bernu.[6] Svoj naučni rad započeo je serijom članaka o hemostazi usled uvrnutih arterija. Njegova hirurška karijera počinje u trenutku promene tradicionalnih metoda septičkog lečenja i uvođenjem novih aseptičnih metoda.[6] Jedan od njegovih najznačajnijih doprinosa bio je razvoj aseptičnog pristupa hirurgiji što je značajno uticalo na smanjenjenje postoperativnih infekcija. Objavio je više radova o aseptičkom tretmanu i hirurgiji.[8] Pored lečenja rana i preloma, značajan deo njegovog rada predstavljala je i hirurgija unutrašnjih organa.[1][8] Takođe je razvio niz hirurških instrumenata, među kojima je i Koherova stezaljka nazvana po njemu, koja se i danas koristi. Kasniji fokus njegovog rada bili su mozak i štitna žlezda. Sproveo je opsežna istraživanja o bolestima štitne žlezde koja su bila ključna u opisivanju simptoma i efekata disfunkcije štitne žlezde. Njegov rad je postavio temelje za napredak u endokrinologiji i hirurgiji štitne žlezde. Kada je Koher počeo sa operacijama na štitnoj žlezdi, koje su se uglavnom izvodila uz potpunu tireoidektomiju (uklanjanja režnja štitaste žlezde), to se smatralo rizičnom procedurom. Neke procene navode da je smrtnost od tiroidektomije bila čak 75% 1872. godine.[9] Primenom savremenih hirurških metoda, poput aseptičnog tretmana rana i minimiziranja gubitka krvi, on je uspeo da smanji mortalitet na manje od 0,5% do 1912. godine.[9] Istraživanje štitaste žlezde donelo je Koheru Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 1909. godine za njegov rad na fiziologiji, patologiji i hirurgiji štitne žlezde.[1] Jedno od njegovih glavnih dela bio je i Udžbenik operativne hirurgije (nem. Chirurgische Operationslehre), objavljen u šest izdanja i preveden na više jezika.[8][10] Njegovih 45 godina rada kao profesora na univerzitetu obuhvata i nadzor nad ponovnom izgradnjom čuvene Univerzitetske bolnice u Bernu, 249 naučnih članaka i knjiga, obuka brojnih lekara i lečenje hiljade pacijenata.[3] Bio je rektor univerziteta u Bernu 1878. i 1903. godine.[7] Postao je predsednik Švajcarskog udruženja lekara i suosnivač Švajcarskog društva za hirurgiju 1913. godine kada jepostao i njegov prvi predsednik.[7] Dao je veliki doprinos u oblasti primenjene hirurgije, neurohirurgije, i posebno hirurgije štitaste žlezde i endokrinologije. Oblast hirurgije se radikalno transformisala za vreme njegove karijere a u kasnijem periodu hirurgija će se graditi na temeljima koje je on stvorio.

Počasti i nagrade uredi

Dobitnik je Nobelova nagrade za fiziologiju ili medicinu 1909. godine za njegov rad na fiziologiji, patologiji i hirurgiji štitne žlezde.[1] Postao je počasni član Kraljevskog koledža hirurga (engl. The Royal College of Surgeons, FRCS), 1900. godine.[11] Izabran je za predsednika Švajcarskog lekarskog društva (nem. Medicus Mundi Schweiz), [7] kao i za predsednika Švajcarskog društva za hirurgiju (nem. Schweizerische Gesellschaft für Chirurgie).[7] Izabran je i za predsednika Nemačkog društva za hirurgiju (nem. Deutsche Gesellschaft für Chirurgie, DGCH), 1902. godine.[7]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1909”. The Nobel Prize. 11. 12. 1909. Pristupljeno 15. 11. 2023. 
  2. ^ „Theodor Kocher”. Historische Lexikon der Schweiz. 23. 08. 2007. Pristupljeno 15. 11. 2023. 
  3. ^ a b Gautschi, Oliver P.; Hildebrandt, Gerhard (21. 7. 2009). „Emil Theodor Kocher (25/8/1841-27/7/1917)”. British Journal of Neurosurgery, Volume 23, 2009 - Issue 3. Pristupljeno 15. 11. 2023. 
  4. ^ Bonjour, Edgar (1950—1951). „Theodor Kocher”. Schweizer Monatshefte : Zeitschrift für Politik, Wirtschaft, Kultur, band 30, heft 2, seite 86-94. Pristupljeno 16. 11. 2023. 
  5. ^ Gemsenjäger, Ernst (9. 1. 2014). „Milestones in European Thyroidology”. European Thyroid Association. Arhivirano iz originala 09. 01. 2014. g. Pristupljeno 16. 11. 2023. 
  6. ^ a b v g Bonjour, Edgar (1980). „Kocher Theodor”. Neue Deutsche Biographie 12, pp. 282-283,online version. Pristupljeno 16. 11. 2023. 
  7. ^ a b v g d đ Bonjour, Edgar (1981). Theodor Kocher von Edgar Bonjour (2. izd.). Bern: Haupt. ISBN 978-3-258-03029-6. 
  8. ^ a b v Choong, Cheryl; Kaye, Andrew H. (decembar 2009). „Emil Theodor Kocher (1841–1917)”. Journal of Clinical Neuroscience. Volume 16, Issue 12: 1552—1554 — preko ELSEVIER. 
  9. ^ a b Chiesa, Fausto (decembar 2009). „Editorial, The 100 years Anniversary of the Nobel Price Award to Emil Theodor Kocher, a brilliant far-sighted surgeon, teacher, and research worker”. Acta Otorhinolaryngol Italica. Volume 29, Issue 6: 289 — preko PubMed Central. 
  10. ^ Kocher, Theodor (1894). Operative surgery (na jeziku: engleski). New York: Wood. 
  11. ^ "rcs%3A+E002461"&rt=false%7C%7C%7CIDENTIFIER%7C%7C%7CResource+Identifier „Plarr’s Lives of the Fellows, Obituary, Kocher, Theodor (1841 - 1917)”. Royal College of Surgeons of England. 14. 6. 2012. Pristupljeno 17. 11. 2023. 

Spoljašnje veze uredi

 
Emil Teodor Koher na Vikimedijinoj ostavi.
  • Emil Teodor Koher na sajtu Nobelprize.org   including the Nobel Lecture, 11 December 1909 Concerning Pathological Manifestations in Low-Grade Thyroid Diseases
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емил_Теодор_Кохер&oldid=27758511”