Žan-Ogist-Dominik Engr

Žan-Ogist-Dominik Engr (franc. Jean-Auguste-Dominique Ingres; 29. avgust 178014. januar 1867) bio je francuski slikar neoklasicizma. Iako je težio da postane slikar istorijskih događaja u tradiciji Nikole Pusena i Žaka Luja Davida, njegovi portreti su priznati kao njegova najveća zaostavština istoriji umetnosti. Naročito se ističu oni u tehnikama crteža, zbog vitalnosti i skoro fotografske preciznosti linije.

Žan-Ogist-Dominik Engr
Jean-Auguste-Dominique Ingres.jpg
Engr oko 1855.[1]
Ime po rođenjuŽan-Ogist-Dominik Engr
Datum rođenja29. avgust 1780.(1780-08-29)
Mesto rođenjaMontoban
 Francuska
Datum smrti14. januar 1867.(1867-01-14)(86 god.)
Mesto smrtiPariz
 Francuska
Autoportret, 1804. godine, Muzej Konde, Šantiji
Tursko kupatilo, 1863. godine, Luvr
Velika odaliska, 1814. godine, Luvr
Jovanka Orleanka na krunisanju kralja Šarla VII, u katedrali u Remsu 1854. Luvr

Rođen u skromnoj porodici u Montobanu, on je otputovao u Pariz da studira u Davidove studije. Godine 1802, on je debitovao na izložbi Salon i osvojio Rimsku premiju za svoju sliku Ambasadori Agamemnona u šatoru Ahila. U vreme kada je 1806. odlazio na boravk u Rimu, njegov stil otkriva njegovo blisko proučavanje italijanskih i flamanskih renesansnih majstora. On je tad već bio potpuno razvijen i malo se promenio do kraja života. Dok je radio u Rimu, a potom i Firenci od 1806. do 1824. godine, redovno je slao slike na Pariski Salon, gde im kritičari nisu davali visoke ocene, jer su smatrali da je njegov stil bio bizaran i arhaičan. Tokom ovog perioda dobio je mali broj angažmana za slike iz istorije koje je težio da slika, ali bio je u stanju da izdržava sebe i svoju suprugu kao portretni slikar i crtač.

On je bio konačno priznat na Salonu 1824. godine, kada se njegova rafaelska slika Zaveta Luja XIII dobila visoke ocene. Engr je priznat kao vođa neoklasične škole u Francuskoj. Iako su mu prihodi od komisija za istorijske slike omogućili da slika manje portreta, njegov Portret gospodina Bertina obeležio je njegov sledeći javni uspeh 1833. godine. Naredne godine, njegovo ogorčenje zbog oštrih kritika njegove ambiciozne kompozicije Mučeništva svetog Simforijana, primoralo ga je da se vrati u Italiju, gde je preuzeo direktorsku poziciju Francuske akademije u Rimu 1835. On se trajno vratio se u Pariz 1841. godine. U kasnijim godinama slikao je nove verzije mnogih svojih ranijih kompozicija, seriju dizajnova za vitraže, nekoliko važnih portreta žena, i Tursko kupatilo, koja je poslednja od nekoliko njegovih orijentalističkih slika nagih žena, koju je završio u svojoj 83. godini života.

Biografski podaciUredi

Rođen je 29. avgusta 1780. godine u Montobanu i već u mladosti je došao u dodir sa umetnošću. Njegov otac je bio svestrani umetnik (skulptor, štukater, slikar minijaturista),[2] i učio ge je slikarstvu i sviranju na violini.[3] 1791. godine je svoga sina poslao na akademiju u Tuluz.

U avgustu 1796. godine putovao je u Pariz i tu je našao mesto u ateljeu Žak Luj Davida i bio je u klasi Škole lepih umetnosti u Parizu. Godine 1801. je dobio nagradu "Prix de Rome" koja je studentima bila preporuka za dobijanje stipendije za studije na akademijama. Dobio je četvorogodišnju stipendiju i boravak na Francuskoj akademiji u vili Mediči u Rimu koju je otišao 1806. godine.

U Rimu je studirao i kopirao stare majstore i zarađivao portretiranjem guvernera i drugih ličnosti. Godine 1813, oženio se svojom prijateljicom Madlenom Hapele sa kojom je dugo imao uspešan i primeran brak.

Posle 1824. godine Engr je doživeo uspeh i osnovao je atelje u Parizu gde su se školovali mnogi koji su kod njega dolazili da uče a dobijao je i sve veći broj slikarskih zadataka, a postao je i profesor na Školi lepih umetnosti u Parizu. Kada je posle otišao u Rim postao je tamo profesor i direktor Pariske škole. Godine 1841, ponovo se vraća u Pariz.

Godine 1849, umrla je njegova žena i on je ožalošćen krenuo na putovanja. Kao sedamdesetgodišnji je ponovo vitalan i ženi se po drugi put. Za parisku Svetsku izložbu 1855. godine će biti veliki prostor posvećen za retrospektivu njegovih dela i dela Ežen Delakroa koji je sa njim bio značajan predstavnik nepomirljivih pravaca u umetnosti klasicizma i romantizma čija su se dela tokom vremena sve više udaljavala od sebe i postajala sve različitija kako u shvatanjima umetnosti tako i po samom izgledu. Kao osamdesetogodišnjak još uvek je vitalan i aktivan i postaje rektor u Školi lepih umetnosti u Parizu. Umro je u Parizu 1867. godine i iza sebe je ostavio više od 4.000 crteža.

Delo i karakteristikeUredi

Engreova dela nisu bila dugo vremena cenjena i poštovana. U početku je slikao u pseudo- klasicističkom stilu Žak Luja Davida a kasnije sasvim prema delu Rafael Santija. Poslednjih se godina vraća antičkim uzorima i crpi iz etrurskog slikarstva, slika vodenih boja koje on sa velikom umešnošću i preciznošću izvodi.

Crtežu i modulaciji Engr posvećuje veću pažnju nego boji. Tako se javlja veliki raskorak između njegovih dela i dela Ežen Delakroa koji koristi već skoro impresionističku paletu. Engr je gajio jedan strogi stil klasicizma u kome se oslanjao na antičke uzore i karakteriše se preciznim linijama i obrisima.

Neka od njegovih najpoznatijih delaUredi

GalerijaUredi

ReferenceUredi

  1. ^ Fine Arts Museums of San Francisco. Pristupljeno 15 December 2018.
  2. ^ Parker 1926.
  3. ^ Arikha 1986, str. 103

LiteraturaUredi

  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  • Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Istorija slikarstva, Nolit, Beograd 1973.
  • Arikha, Avigdor (1986). J.A.D. Ingres: Fifty Life Drawings from the Musée Ingres at Montauban. Houston: The Museum of Fine Arts. ISBN 978-0-89090-036-9. 
  • Barousse, Pierre, Jean-Auguste-Dominique Ingres, and Michael Kauffmann Ingres, Drawings from the Musée Ingres at Montauban and Other Collections: Arts Council of Great Britain; [Victoria and Albert Museum shown first]. [London]: Arts Council of Great Britain. 1979. ISBN 978-0-7287-0204-2.
  • Betzer, Sarah E., & Ingres, J.-A.-D. Ingres and the Studio: Women, Painting, History. University Park, Pa. Pennsylvania State University Press.2012. ISBN 9780271048758.
  • Canaday, John (1969). The Lives of the Painters: Volume 3. New York: W.W. Norton and Company Inc. OCLC 34554848
  • Clark, Kenneth The Romantic Rebellion: Romantic versus Classic Art. London [u.a.]: Murray [u.a.]. 1976. ISBN 978-0-7195-2857-6.
  • Clay, Jean (1981). Romanticism. New York: Vendome. ISBN 978-0-86565-012-1. 
  • Cohn, Marjorie B.; Siegfried, Susan L. (1980). Works by J.-A.-D. Ingres in the Collection of the Fogg Art Museum. Cambridge, Mass.: Fogg Art Museum, Harvard University OCLC 6762670
  • Condon, Patricia. "Ingres, Jean-Auguste-Dominique." Grove Art Online. Oxford Art Online. Oxford University Press. Web.
  • Condon, Patricia; Cohn, Marjorie B.; Mongan, Agnes In Pursuit of Perfection: The Art of J.-A.-D. Ingres. Louisville: The J. B. Speed Art Museum. 1983. ISBN 978-0-9612276-0-9.
  • Delaborde, Henri (1870). Ingres, sa vie, ses travaux, sa doctrine: D'apres les notes manuscrites et les lettres du maitre. Paris: H. Plon OCLC 23402108
  • Fleckner, Uwe (2007). Jean-August-Dominique Ingres (na jeziku: French). H.F. Ullmann. ISBN 978-3-8331-3733-4. 
  • Gaudibert, Pierre (1970). Ingres. Paris: Flammarion. OCLC 741434100. 
  • Gowing, Lawrence Paintings in the Louvre. New York: Stewart, Tabori & Chang. 1987. ISBN 978-1-55670-007-1.
  • Grimme, Karin H. (2006). Jean-Auguste-Dominique Ingres, 1780–1867. Hong Kong: Taschen. ISBN 978-3-8228-5314-6. 
  • Guégan, Stéphane; Pomaréde, Vincent; Prat, Louis-Antoine Théodore Chassériau, 1819–1856: The Unknown Romantic. New Haven and London: Yale University Press.2002. ISBN 978-1-58839-067-7.
  • Jover, Manuel (2005). Ingres (na jeziku: French). Paris: Terrail/Édigroup. ISBN 978-2-87939-287-5. 
  • Mongan, Agnes; Naef, Dr. Hans (1967). Ingres Centennial Exhibition 1867–1967: Drawings, Watercolors, and Oil Sketches from American Collections. Greenwich, Conn.: Distributed by New York Graphic Society. OCLC 170576
  • Parker, Robert Allerton (March 1926). "Ingres: The Apostle of Draughtsmanship". International Studio 83 (346): 24–32.
  • Prat, Louis-Antoine Ingres. Milan: 5 Continents. 2004. ISBN 978-88-7439-099-1.
  • Radius, Emilio (1968). L'opera completa di Ingres. Milan: Rizzoli. OCLC 58818848
  • Ribeiro, Aileen (1999). Ingres in Fashion: Representations of Dress and Appearance in Ingres's Images of Women. New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-07927-2. 
  • Rosenblum, Robert (1985). Jean-Auguste-Dominique Ingres. London: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-09045-9. 
  • Schneider, Pierre (June 1969). "Through the Louvre with Barnett Newman". ARTnews. pp. 34–72.
  • Schwartz, Sanford (13 July 2006). "Ingres vs. Ingres". The New York Review of Books 53 (12): 4–6.
  • Siegfried, S. L., & Rifkin, A. Fingering Ingres. Oxford: Blackwell.2001. ISBN 978-0-631-22526-3.
  • Tinterow, Gary; Conisbee, Philip; Naef, Hans Portraits by Ingres: Image of an Epoch. New York: Harry N. Abrams, Inc. 1999. ISBN 978-0-8109-6536-2.
  • Turner, J. From Monet to Cézanne: Late 19th-century French Artists. Grove Art. New York: St Martin's Press.2000. ISBN 978-0-312-22971-9.
  • French painting 1774–1830: the Age of Revolution. New York; Detroit: The Metropolitan Museum of Art; The Detroit Institute of Arts. 1975.  (see index)

Spoljašnje vezeUredi