Википедија

Žan Kokto

француски уметник

Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 1889 — 11. oktobar 1963)[1] bio je francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti – kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha ("Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“).[2] Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955−1963. Novine Nacionalni posmatrač su sugerisale da je „od umetničke generacije čija je smelost iznedrila umetnost dvadesetog veka, Kokto bio najbliži tome da bude renesansni čovek“.[3]

Žan Kokto
Žan Kokto, 1923.
Lični podaci
Datum rođenja(1889-07-05)5. jul 1889.
Mesto rođenjaMezon Lafit, Francuska
Datum smrti11. oktobar 1963.(1963-10-11) (74 god.)
Mesto smrtiMi la Fore, Francuska
ObrazovanjeSrednja škola Kondorset
Književni rad
Najvažnija delaLes enfantes terribles
La Machine infernale
Potpis

On je najpoznatiji po romanima Le Grand Écart (1923), Le Livre blanc (1928), and Les Enfants Terribles (1929); pozorišnim predstavama Ljudski glas (1930), Paklena mašina (1934), Grozni roditelji (1938), Pisaća mašina (1941) i Dvoglavi orao (1946); i filmovima Krv pesnika (1930), Užasni roditelji (1948), Lepotica i zver (1946), Orfej (1950) i Orfejev testament (1960), koji uz Krv pesnika i Orfeja čini takozvanu orfičku trilogiju. AllMovie ga je opisao kao „jednog od najuspešnijih i najuticajnijih filmskih stvaralaca avangarde.“[4] Kokto je, prema Anet Insdorf, „ostavio iza sebe masu radova bez premca po njihovim raznovrsnostima umetničkog izraza.“[3]

Iako je njegovo delo obuhvatalo mnogo različitih medija, Kokto je insistirao na tome da sebe naziva pesnikom, klasifikujući veliku raznolikost svojih dela – pesama, romana, drama, eseja, crteža, filmova – kao „poezija“, „romaneskna poezija“, „pozorišna poezija“, „kritička poezija“, „grafička poezija“ i „filmska poezija“.[5]

Biografija uredi

Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariskim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Od 1900. do 1904. godine, Kokto je pohađao srednju školu Kondorset, gde je upoznao i započeo vezu sa školskim kolegom Pjerom Dargelosom, koji će se ponovo pojavljivati u Koktovom delu, „Žan Kokto: Erotski crteži.“[6] On je otišao od kuće sa petnaest godina. Svoj prvi tom pesama, Aladinovu lampu, objavio je sa devetnaest godina. Kokto je ubrzo postao poznat u boemskim umetničkim krugovima kao Neozbiljni princ, što naslov knjige koju je objavio u dvadeset i drugoj godini. Edit Vorton ga je opisala kao čoveka „kome je svaki veliki stih poezije bio izlazak sunca, svaki zalazak sunca temelj Nebeskog grada...“[7]

Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu "Aladinova svetiljka".

 
Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej

Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom "Iznenadi me!" bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet "Parada": Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner.

Kasnije je Kokto pisao:

Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama.

 
Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine

Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mare. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pijaf, s kojom je bio i veliki prijatelj.

Upoznao je mladog pisca imenom Remon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvojice postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Remonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu.

Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji.

Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963, bio Veliki majstor Sionskog priorata.

U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala.

Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pijaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pijaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.

Filmografija uredi

Godina Originalni naziv Engleski naziv
1932 Le Sang d'un poète The Blood of a Poet
1946 La Belle et la Bête The Beauty and the Beast
1948 L'Aigle à deux têtes The Eagle with Two Heads
Les Parents terribles The Terrible Parents, a.k.a. The Storm Within
1950 Orphée Orpheus
1960 Le Testament d'Orphée The Testament of Orpheus

Dela uredi

Poezija uredi

  • 1909 : La Lampe d'Aladin
  • 1910 : Le Prince frivole
  • 1912 : La Danse de Sophocle
  • 1919 : Ode à Picasso - Le Cap de Bonne-Espérance
  • 1920 : Escale - Poésies (1917—1920)
  • 1922 : Vocabulaire
  • 1923 : La Rose de François - Plain-Chant
  • 1925 : Cri écrit
  • 1926 : L'Ange Heurtebise
  • 1927 : Opéra
  • 1934 : Mythologie (objavljeno sa deset litografija Đorđa de Kirika)
  • 1939 : Énigmes
  • 1941 : Allégories
  • 1945 : Léone
  • 1946 : La Crucifixion
  • 1948 : Poèmes
  • 1952 : Le Chiffre sept - La Nappe du Catalan (u saradnji sa Žoržom Unjeom)
  • 1953 : Dentelles d'éternité - Appoggiatures
  • 1954 : Clair-obscur
  • 1958 : Paraprosodies
  • 1961 : Cérémonial espagnol du Phénix - La Partie d'échecs
  • 1962 : Le Requiem
  • 1968 : Faire-Part (posthumno)

Romani i priče uredi

  • 1919 : Le Potomak (konačno izdanje 1924)
  • 1923 : Le Grand Écart - Thomas l'imposteur (roman)
  • 1928 : Бела књига
  • 1929 : Дерлад
  • 1940 : La Fin du Potomak
  • 2012 : La Croisière aux émeraudes (posthumno)

Pozorište, muzika i balet uredi

 
Plakat za balet Parada
  • 1912 : Le Dieu bleu, muzika Renaldo An, koreografija Mišel Fokin, kostimi i scenografija Leon Bakst
  • 1917 : Parade, muzika Erik Sati, koreografija Leonid Masin, kostimi i scenografija Pablo Pikaso
  • 1921 : Les Mariés de la tour Eiffel, muzika Žorž Orik, Artur Oneger, Darijus Mijo, Fransis Pulank i Žermen Tajfer
  • 1922 : Antigone
  • 1924 : Les Biches, muzika Fransis Pulank, koreografija Bronislava Nižinska, kostimi i scenografija Mari Lorensen
  • 1924 : Roméo et Juliette
  • 1926 : Orphée
  • 1930 : La Voix humaine
  • 1934 : Паклена машина
  • Avril 1936 : L'École des veuves A.B.C.
  • 1937 : Œdipe-roi. Les Chevaliers de la Table ronde
  • 1938 : Les Parents terribles
  • 1940 : Les Monstres sacrés
  • 1940 : Le Bel Indifférent
  • 1941 : La Machine à écrire
  • 1943 : Renaud et Armide. L'Épouse injustement soupçonnée
  • 1944 : L'Aigle à deux têtes
  • 1946 : Le Jeune Homme et la Mort, ballet de Roland Petit
  • 1948 : Théâtre I et II
  • 1951 : Bacchus
  • 1960 : Nouveau théâtre de poche
  • 1962 : L'Impromptu du Palais-Royal
  • 1971 : Le Gendarme incompris (posthumno, u saradnji sa Rajmonom Radigeom)

Poezija i kritika uredi

  • 1918: Le Coq et l'Arlequin
  • 1920: Carte blanche
  • 1922: Le Secret professionnel
  • 1926: Le Rappel à l'ordre – Lettre à Jacques Maritain – Le Numéro Barbette
  • 1930: Opium
  • 1932: Essai de critique indirecte
  • 1935: Portraits-Souvenir
  • 1937: Mon premier voyage (Around the World in 80 Days)
  • 1943: Le Greco
  • 1946: La Mort et les Statues (photos by Pierre Jahan)
  • 1947: Le Foyer des artistes – La Difficulté d'être
  • 1949: Lettres aux Américains – Reines de la France
  • 1951: Jean Marais – A Discussion about Cinematography (with André Fraigneau)
  • 1952: Gide vivant
  • 1953: Journal d'un inconnu. Démarche d'un poète
  • 1955: Colette (Discourse on the reception at the Royal Academy of Belgium) – Discourse on the reception at the Académie Française
  • 1956: Discours d'Oxford
  • 1957: Entretiens sur le musée de Dresde (with Louis Aragon) – La Corrida du 1er mai
  • 1950: Poésie critique I
  • 1960: Poésie critique II
  • 1962: Le Cordon ombilical
  • 1963: La Comtesse de Noailles, oui et non
  • 1964: Portraits-Souvenir (posthumous; A discussion with Roger Stéphane)
  • 1965: Entretiens avec André Fraigneau (posthumous)
  • 1973: Jean Cocteau par Jean Cocteau (posthumous; A discussion with William Fielfield)
  • 1973: Du cinématographe (posthumous). Entretiens sur le cinématographe (posthumous)

Reference uredi

  1. ^ „Jean Cocteau”. britannica.com. Pristupljeno 29. 1. 2019. 
  2. ^ „Jean Cocteau”. www.artnet.com. Arhivirano iz originala 19. 3. 2022. g. Pristupljeno 2021-12-29. 
  3. ^ a b Foundation, Poetry (2021-12-28). „Jean Cocteau”. Poetry Foundation (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 29. 12. 2021. g. Pristupljeno 2021-12-29. 
  4. ^ „Biography”. AllMovie. Arhivirano iz originala 5. 10. 2018. g. Pristupljeno 5. 10. 2018. 
  5. ^ Francis Steegmuller "Jean Cocteau: A Brief Biography", Jean Cocteau and the French Scene, Abbeville Press 1984
  6. ^ Guédras, Annie, ur. (1999). Jean Cocteau: Erotic Drawings. Köln: Evergreen. str. 11. ISBN 3-8228-6532-X. 
  7. ^ Wharton, Edith (17. 12. 2014) [1st pub. 1934]. „Chapter 11”. A Backward Glance. eBooks@Adelaide. Arhivirano iz originala 29. 8. 2017. g. Pristupljeno 9. 4. 2016. 

Literatura uredi

  • Breton, André (1953). La Clé des champs, p. 77. Paris: Éditions du Sagittaire.
  • Crucifixion translated into Bengali by Malay Roy Choudhury
  • Steegmuller, Francis (1970). Cocteau: A Biography. Boston: Atlantic-Little Brown & Company. ISBN 0-316-81219-6.
  • Williams, James S. (2008). Jean Cocteau . London: Reaktion. ISBN 978-1861893543. 
  • Evans, Arthur B. (1977). Jean Cocteau and his Films of Orphic Identity. Philadelphia: Art Alliance Press. ISBN 9780879820114.
  • Peters, Arthur King. (1986) Jean Cocteau and His World. New York: Vendôme Press. ISBN 0865650683
  • Tsakiridou, Cornelia A., ed. (1997). Reviewing Orpheus: Essays on the Cinema and Art of Jean Cocteau. Lewisburg, Pa.: Bucknell University Press. ISBN 0-8387-5379-5.
  • Album Cocteau. Biographie et iconographie de Pierre Bergé. Bibliothèque de la Pléiade. Éditions Gallimard, 2006. ISBN 2070118088.

Spoljašnje veze uredi

 
Žan Kokto na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жан_Кокто&oldid=27549568”