Žan Maksimilijan Lamark
Žan Maksimilijan Lamark (franc. Jean Maximilien Lamarque; 22. jul 1770 — 1. jun 1832) bio je francuski komandant za vreme Napoleonovih ratova, koji je kasnije postao član francuskog parlamenta. Lamark je služio u mnogim Napoleonovim kampanjama. Posebno je bio poznat po tome što je zauzeo britanski Kapri i porazio kraljevske snage u Vendeji 1815. godine. Ova druga kampanja je dobila velike pohvale od Napoleona, koji je rekao da je Lamark čini čuda, pa čak i nadmašuje moje nade.
| Žan Maksimilijan Lamark | |
|---|---|
 Žan Maksimilijan Lamark | |
| Vojna karijera | |
| Služba | |
| Čin | Divizijski general |
| Učešće u ratovima | Francuski revolucionarni ratovi Napoleonovi ratovi |
| Kasniji rad | Političar, pisac |
| Odlikovanja | Orden Dveju Sicilija Nacionalni orden Legije časti |
 | |
Nakon vraćanja Burbona na vlast, Lamark je postao otvoreni protivnik vraćanja Starog režima. Svrgavanjem Burbona u Julskoj revoluciji, 1830. godine, on je zapovedao snagama čija je uloga bila da potisnu sve pobune burbonskih pristalica, poznatih kao legitimisti.
Međutim, ubrzo je postao vodeći kritičar nove ustavne monarhije Luja Filipa I, tvrdeći da ona nije podržala ljudska prava i političku slobodu. Takođe, zalagao se za podršku Francuske u borbi za nezavisnost u Poljskoj i Italiji. Lamarkovi stavovi su ga učinili popularnom figurom. Njegova smrt je bila katalizator pariske Junske pobune iz 1832. godine, koja je poslužila kao pozadina za događaje prikazane u romanu Jadnici Viktora Igoa.
Biografija uredi
Rođen u Sent-Severu, u departmanu Land, Lamark je bio član moćne i uticajne porodice. Njegov otac Žozef Peter Lamark (1733–1802) bio je advokat i senšal (guverner) Sent-Severa. Njegov ujak Žan-Žak Lamark (1737–1809) bio je direktor teološkog fakulteta i bio je progonjen tokom Jakobinske diktature. Lamarkov otac je izabran u treći stalež na Skupštini staleža 1789. godine i položio je Tenisku zakletvu. Postao je član Ustavotvorne Narodne skupštine.
Lamark se pridružio svom ocu u Parizu i prišao vojsci 1791. godine. Bio je uključen u rane revolucionarne i protivverske aktivnosti. Bio je član bataljona koji je uništio i onda spalio katedralu Vabre, nakon što je uklonio mermerni oltar kako bi sagradio spomenik nedavno ubijenom Žanu Polu Mari. Godine 1793. bio je u Četvrtom volonterskom bataljonu Landa.
Revolucionarni ratovi uredi
Glavni članak: Francuski revolucionarni ratovi
Unapređen je u poručnika 3. aprila 1793. godine, a do maja je bio kapetan grenadira, sudelujući u zloglasnim colonne infernale (paklenim kolonama) koju je predvodio prvi grenadir Francuske, Teofil Malo Kore de la Tur d'Overn, u vojsci Zapadnih Pirineja.[1] Istakao se u julu 1794. uspešnim uzimanjem Hondaribije, koju je branilo 1700 ljudi, malom silom.[2] Još jednom je unapređen i prebačen u vojsku Rajne. Učestvovao je i istakao se u bitkama iz 1800. godine: kod Engena (3. maja), Meskirha (5. juna), Hehšteta na Dunavu (19. juna) i Hoenlindena (3. decembra). U poslednjoj akciji bio je toliko uspešan da ga je general Moro preporučio Napoleonu da dobije čin brigadnog generala.[1]
Pod Napoleonom uredi
Glavni članak: Napoleonovi ratovi
Kada je Napoleon preuzeo vlast, Lamark je služio u Napoleonovoj vojsci. Borio se u bici kod Austerlica, zatim je sledio maršala Masenu kako bi podržao Žozefa Bonapartu u Italiji i učestvovao je u opsadi Gaete. Žozef Bonaparta je imenovao Lamarka za svog načelnika štaba 1807. godine, u činu general-majora. Kada je Žoašen Mira preuzeo komandu od Žozefa Bonaparte, Lamark je poslat da učvrsti svoju poziciju zauzevši Kapri od Britanaca kojima je komandovao Hadson Louv. U hrabrom napadu, Lamark je iznenadio Britance i, nakon teške borbe, uspeo da zauzme ostrvo.[2]
U Italiji je vodio jednu od šest armija pod komandom Napoleonovog usvojenog sina Ežena de Boarnea. U Lobauu, kao član Velike armije pod Napoleonom, učestvovao je u bici kod Vagrama, tokom koje su četiri konja upucana dok ih je jahao.[2] Godine 1810. unapređen je u barona Prvog francuskog carstva. Nakon toga je prebačen u Španiju kako bi podržao Žozefa Bonapartu, kog je brat postavio za kralja Španije, ali je, zbog buntovnih Španaca i Britanaca pod komandom vojvode od Velingtona, polako bio prisiljen da se povuče.
Kada je Napoleon 1814. prognan u Elbu, Lamark mu je ostao odan, a tokom rata Sedme koalicije, služio je u carskoj vojsci. Dok je Napoleon marširao na Belgiju kako bi se sukobio sa britanskim i pruskim vojskama, Lamark je zapovedao divizijom od deset hiljada ljudi protiv ustanka rojalista u Vandeji pod generalom Kanuelom.[3] Lamarkue je u bici kod Rošservera pobedio ustanike, ali pobeda je poništena Napoleonovim porazom u bici kod Vaterloa. Napoleon je kasnije pohvalio Lamarkove napore: Lamark, koga sam poslao tamo na vrhuncu krize, činio je čuda, pa čak i nadmašio moje nade.[4]
Posle Napoleona uredi
Glavni članak: Julska monarhija
Posle Vaterloa, Napoleon je ponovo prognan iz Francuske. Lamark je, takođe, otišao u izgnanstvo, ali se vratio 1818. godine i postao politički aktivan kao levičar. Tokom tog perioda, on je trošio svoj novac na kupovinu zemljišta i moderne poljoprivredne opreme kako bi transformisao zemljište Landa, uljudio pejzaž i povećao produktivnost. Bio je snažan zagovornik poljoprivredne reforme i strateških investicija za podršku ekonomiji. Godine 1828. izabran je u Predstavnički dom da zastupa departman u Landu.[2] Tamo je Lamark bio popularni predstavnik levičarskih frakcija koje su se suprotstavljale Burbonima i njihovim pristalicama (legitimistima).[1]
Posle Julske revolucije, 1830. godine, dobio je komandu nad vojnim snagama kako bi potisnuo legitimističke ustanke protiv nove, Julske monarhije, Luja Filipa. Luj Filip ga je 21. avgusta 1830. odlikovao Nacionalnim ordenom Legije časti. Nastavio je da podržava liberalne ideje, koje je promovisao u svojim spisima. Takođe je bio poznat po svojim jakim napadima na pokušaje Rusije da potkopa ustavne slobode Poljske. Nakon izbijanja pobune u Poljskoj, Lamark je zagovarao francusku podršku pobunjenicima. 1831. Džon Stjuart Mil se žalio da je general Lamark dao još jedan od svojih žestokih podsticaja ratu.[5] Lamarkova odbrana ustavnih sloboda u Poljskoj i Italiji bila je veoma popularna u Francuskoj. Čarls Alan Fife je tvrdio da je veliki deo francuske nacije smatrao da je Luj Filip izdao ideju slobode: to je bio neoprostiv prekršaj Luja Filipa protiv časti Francuske, da je dozvolio Poljskoj i Italiji da podlegnu bez povlačenja mača protiv njihovih osvajača.[6]
Smrt i Junska pobuna uredi
Godine 1832. u Francuskoj je došlo do epidemije kolere, kojom se zarazio i Lamark. Prema istoričaru Marku Trugotu, kada je popularni Lamark pogođen bolešću, strah i ogorčenje zbog pretnji fizičkom i ekonomskom blagostanju stanovništva dostigli su kritičnu fazu.[7] Umro je 1. juna 1832. godine.[2] Zbog Lamarkovog statusa heroja republikanskih i Napoleonovih ratova, njegova smrt je ubrzala nemire u Parizu. Dana 5. juna velika grupa je pratila njegovu pogrebnu povorku, koja se prvo zaustavila na trgu Vandom iz poštovanja prema koloni u spomen Velike armije. Kako se kretala duž obližnjeg bulevara, vapili su: Dole Luj Filip, živela Republika![8] Grupa studenata je preuzela kontrolu nad kočijom koja je nosila kovčeg. Procesija je preusmerena na trg Bastilje gde su održani govori u korist Republike. Kada je član grupe viđen kako maše crveno-crnom zastavom sa natpisom Sloboda ili Smrt, gomila se pobunila, a pucnji su razmenjeni sa vladinim trupama.[7] Markiz de Lafajet, koji je održao govor u slavu Lamarka, pozvao je na smirenje, ali se nered raspršio.[9]
Nerede (5. i 6. juna) izazvali su i bonapartisti i republikanci i doveli su do pokušaja pobune poznate kao Junska pobuna. Potisnuta je od strane vojske i Nacionalne garde; procenjuje se da ih je 800 ubijeno ili ranjeno tokom sukoba. Iako je nasilje izbilo nakon Lamarkove sahrane, istoričari smatraju taj događaj jednostavno pogodnim izgovorom za pobunjenike. Postojale su konstantna nezadovoljstva, posebno jaka među republikancima, koji su smatrali da su prosuli svoju krv na barikadama 1830. godine, da bi njihovu revoluciju ukrao krug oportunista koji su uspeli da dovedu Luja Filipa za kralja.[7] Ustanak je bio kratkog daha i nije se proširio izvan Pariza.[10]
U Jadnicima uredi
Glavni članak: Jadnici
U romanu Jadnici Viktora Igoa nalazi se izmišljeni prikaz kratkog ustanka koji je usledio nakon smrti generala Lamarka. U Jadnicima, Igo vidi Lamarka kao vladinog zastupnika siromašnih. Igo kaže da je Lamark voljen od naroda jer je prihvatio šanse koje nudi budućnost, voljen od rulje jer je služio caru dobro. Igo prikazuje Lamarka kao amblem francuskog ponosa i časti:
Ugovore iz 1815. je shvatao kao neku ličnu uvredu. Mrzeo je Velingtona sa direktnom mržnjom koja je zadovoljavala mase; i sedamnaest godina, jedva obraćajući pažnju na posredne događaje, veličanstveno i konstantno je tugovao zbog Vaterloa. U svojim samrtnim mukama, u svom poslednjem času, prigrlio je na svoje grudi mač koji su mu službenici rata Sedme koalicije dali. Napoleon je umro izgovarajući reč armée, Lamark izgovarajući reč patrie - domovina.[11]
Ustanak je neuspešan u romanu, kao što je bio i u istoriji, ali je romantizovan, kako u romanu, tako i u potonjim filmskim, radio i pozorišnim adaptacijama.
Književna dela uredi
Tokom svog prvog izgnanstva u Belgiji i Holandiji, Lamark se posvetio književnosti i prevođenju na francuski stihove pesme Osijan od Džejmsa Makfersona. U predgovoru opisuje kulturu drevnih kaledonaca i analizira osijanske pesme u svetlu romantičarskih ideja, upoređujući ih sa Vergilijem, Tasom, Miltonom i Homerom. Objavio je i Odbranu generala Maksimilijana Lamarka, opravdavajući svoje postupke.[1]
Tokom zalaganja za poljoprivrednu reformu, Lamark je objavio Memoare o prednosti navigacionog kanala paralelnog Aduru (1825) u kojoj je naglasio potrebu za strateškim investicijama i kritikovao kratkoročno traženje dobiti. Lamark je verovao da će kanal u zemlji koji povezuje Garonu i Adur doneti dugoročne ekonomske koristi.
Lamark je, takođe, objavio izveštaje o svojoj vojnoj karijeri i političkim idejama. On je napisao suštinski odgovor na zapise Simona Kanuela o Vendeovoj pobuni iz 1815. godine. Kanuel je bio zapovednik rojalističkih armija, koje je Lamark porazio.[12] Njegovu autobiografiju, Memoari i uspomene, uredila je i objavila njegova porodica 1835.[13] Njegova analiza britanskih vojnih formacija u delu Neka zapažanja o vežbama engleskih trupa objavljena je u delu barona Žušeroa de Sen Deni, Britanska armija: manevri pešadije (1828).
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g The Popular Encyclopedia. 1836. str. 354.
- ^ a b v g d «Jean Maximilien Lamarque» in Charles Mullié. Biographie des célébrités militaires des armées de terre et de mer de 1789 à 1850. 1852. str. 153—9.
- ^ Encyclopædia Britannica Eleventh Edition Waterloo Campaign
- ^ John S. C. Abbott, Napoleon at St. Helena: Or, Interesting Anecdotes and Remarkable Conversations of the Emperor during the Five and a Half Years of His Captivity, Harper. . New York. 1855. pp. 459.
- ^ Georgios Varouxakis (2002). Mill on Nationality. London: Routledge. str. 80.
- ^ Charles Alan Fyffe (1890). A History of Modern Europe. 2. New York: Henry Holt. str. 415.
- ^ a b v Traugott, Mark (2010). The Insurgent Barricade. University of California Press. str. 4—5.
- ^ Philip Mansel, "Paris Between Empires – Monarchy and Revolution 1814–1852",
- ^ Memoirs of General Lafayette and of the French revolution of 1830, Volume 2, R. Bentley. 1832. str. 393.
- ^ Harsin, Jill.
- ^ Victor Hugo, Les Miserables, Random House, 2010
- ^ Jean Maximilien Lamarque, Réponse a M. le Lieutenant-Général, Plancher, 1818.
- ^ Mémoires et souvenirs du général Maximien Lamarque: Souvenirs.
Literatura uredi
- Traugott, Mark (2010). The Insurgent Barricade. University of California Press. str. 4—5.
- Charles Alan Fyffe (1890). A History of Modern Europe. 2. New York: Henry Holt. str. 415.
- Alfred Koban, Istorija moderne Francuske, 1992.
- Žil Harsin, Barikade: Rat ulica u revolucionarnom Parizu, 1830–1848, 2002.
- Vinsent H. Espozito i Džon Elting, Vojna istorija i atlas Napoleonovih ratova, 1999.
