Istorija Jevreja u Češkoj koja se odnosi na jevrejsku populaciji Aškenazi, počela je da se naseljava na teritoriju današnje Češke u 10. veku. Među njima najvažnija je bila praška jevrejska zajednica koja se javlja od samog početka naseljavanja Češke, odakle su se potom Jevreji širili dalje i naseljavali mnogim većim i manjih opština, o čemu svedoče brojna groblja, bivše sinagoge i geta, uključujući i dvorac Trebič, mesto svetske baštine .
Istorija Jevreja u Češkoj
Jevreji u Češkoj, na slici Emanuela Salomona Friedberga-Mírohorskýa (1929—1908)
Izvor: Wikipedia
Jevreji su bili nekoliko vekova u neravnopravnom položaju kao manjina, što je uglavnom zavisilo od naklonosti pojedinih monarha. Situacija je tako fluktuirala od relativnog prosperiteta (u periodu Rudolfa II) do proterivanja Jevreja iz zemlje pod Marijom Terezijom i pogroma u srednjem veku.
Položaj Jevreja počeo je da se popravlja tek tokom prosvetiteljstva za vreme Josifa II., da bi se u 19. veku bili izjednačeni sa ostalim narodima i započeli delimičnu asimilacije sa većinskim stanovništvom.
Ponovnu netrpeljivost Jevreji u Češkoj doživeli su tokom holokausta koji se dogodio tokom nacističke okupacije u Drugog svetskog rata,nakonm koja nije preživela 80 hiljada čeških, moravskih i šleskih Jevreja. I nakon Drugog svetskog rata Jevrejsku manjinu ni komunistički režim nije podržavao tako da je dobar deo Jevreja napustio Češku, tako da danas u Češkoj živi samo delić prvobitnog broja Jevreja nakon obnavljanja demokratije .
Jevrejske zajednice u Češkoj i njihova sfera delovanja
Prema Američkom jevrejskom godišnjaku, u Češkoj je 2012. živelo 3.900 Jevreja.[4]
Prema preliminarnim rezultatima popisa stanovništva iz 2011. godine, 1.132 ljudi se izjasnilo da su Jevreji.[5] Međutim, Federacija jevrejskih zajednica (FZO) navodi da je registrovala oko 3.000 svojih članova i procenjuje ukupan broj Jevreja u Češkoj na 15-20.000.[6]
Trenutno u Češkoj postoji 10 jevrejskih zajednica (od toga 7 u Bohemiji i 3 u Moravskoj ), koje su grupisane u Federaciju jevrejskih zajednica.
Službe se redovno održavaju u:
Pragu u četiri sinagoge (španska, jerusalemska, staro-nova i visoka sinagoga ),
Brnu,
Plzenju,
Liberecu,
Teplicama,
Dečinu,
Olomoucu,
Ostravi, i neredovno u novoobnovljenoj sinagogi u Krnovu .
U Pragu ima nekoliko jevrejskih restorana, a od 2014. i jedini hotel u Centralnoj Evropi. Usluge obrazovanje se pružaju u jevrejskoj osnovnoj školi i gimnaziji u Pragu.
Uporedni prikaz broja Jevreja u Čehoslovačkoj u 1921. i 1930.
Višehrad, je bio jedna od prvih naseobina Jevreja u Češkoj
Prvo pismeno podaci o jevrejskom naseljavanja u Češkoj potiču iz 10. veka, kada se trgovac i diplomata Ibrahim Ibn Jakov kretao teritorijom češke kneževine (oko 965. godine).[7] Tokom ovog perioda, Jevreji su imali presudnu ulogu u spoljnoj trgovini češke kneževine u nastajanju - jer su uvozili zlato u Prag (kopano u Sudanu i transportovano preko Španije), u kome su ga zamenjivani za konje, krzno, a posebno slovenske robove.[8]
Prve jevrejske zajednice osnovane su u Pragu, kao poslovna naselja u praškom predgrađu, u Ujezdu i kod Višehrada (češki:Vyšehrad - „gornji dvorac“) istorijskoj tvrđava u Pragu, nešto više od 3 km jugoistočno od Praškog hrada (zamka), na istočnoj obali reke Vltave. Iako su ova naselja imala određeni stepen autonomije, pravna zaštita Jevreja u njima je i dalje bila vrlo neizvesna.
Tokom Prvog krstaškog rata, jevrejsko stanovništvo je 1096. godine ostavljeno na milost i nemilost pljačkaša, pa su mnogi Jevreji bili naterani da pobegnu u Poljsku ili Mađarsku.[9] U tom period mnoga Jevrejska naselja ispod Višehrada i Ujezda su nestala jer su se celokupne jevrejske četvrti preselila na teritoriju današnjeg Jozefova.
Statut Judaeorum (Statuta Iudaeorum)Premisla Otakar II, po kome su se Jevreji našli u posebnom položaju kao sluge kraljevske komore (servi camerae regiae), i postali kraljevsko vlasništvo
Nakon krstaškog masakra, Jevreji su shvatili da im puki trgovinski sporazumi neće pružiti sigurnost, pa su zaštitu potražili od samog monarha.[10] Položaj Jevreja postao je još nesigurniji nakon što su Treći ( 1179 ) i Četvrti lateranski sabor ( 1215 ), naredili odvajanje Jevreja od hrišćanskog stanovništva, tako što su im naredili da nose posebne oznake (obično žutu ili crvenu kapu ili žuti šešir) ), koja se mogla videti sa daljine i ograničili im kretanje. U takvim uslovima pojedina geta mogla samo da se bave trgovinom i finansijama.
U takvim uslovima napetosti između jevrejskog i hrišćanskog stanovništva, podstaknute crkvenim antijudaizmom, neprestano su se uvećavale, sve dok konačno papa Inoćentije IV nije izdao dva de zabranjujući svako nasilje nad Jevrejima.[11]
Češki kraljevi su takođe pokušali da spreče nepravdu prema Jevrejima, ali su situaciju iskoristili u svoju korist. Prve privilegije Jevrejima su dodelili Vaclav I Pšemisla (ali njihov karakter ostaje nepoznat) i Premisl Otakar II, koje su stupile na snagu negde između 1254. i 1262. godine, pod naslovom Statut Judaeorum (Statuta Iudaeorum). Jevreji su se tako našli u posebnom položaju kao sluge kraljevske komore (servi camerae regiae), i postali kraljevsko vlasništvo, pa se svaki napad na Jevreje tretirao napadom na imovinu kraljevske komore i bio je strogo kažnjen. Međutim za kraljevsku zaštitu Jevreji su morali uredno da plaćaju porez i dragovoljno su pozajmljivali novac monarhu.[12]
U drugoj polovina 13. veka Jevreji su već bili naseljeni na nekoliko mesta u Češkoj, posebno u važnim tržnim centrima (Prag, Brno, Olomouc, Jihlava, Znojmo, Litomerice, Pribram).[13] U Pragu je u tom veku izgrađena dvobrodna gotička staro-nova sinagoga na koju su uticali francuski i rajnski arhitekti.[14] U većim gradovima jevrejska naselje nastanjivalo je od 100-200 ljudi, ali u manjim gradovima najviše je boravilo di dve porodice.[15]
Glavni centar jevrejskog obrazovanja nalazio se u Porajnju i Španiji, a Češka je tako bila udaljena od glavnih centara jevrejskog obrazovanja. Tako su naučnici iz francuske i rajnske ješive dolazili u Češku samo povremeno da bi podučavali druge učenike. Među najznačajnije naučnicima koji su živeli u Češkoj posebno su bili Jichak Ha Lavan, Petašia ben Jakob ili Itzšak ben Moše.[16]
U hebrejskoj literaturi napisanoj u Češkoj dokumentovani su češki glosi (npr. U najstarijem sačuvanom hebrejskom rukopisu u Češkoj, takozvanoj Šeb-ovoj Bibliji), koji ukazuju na mogućnost da su Jevreji u to vreme mogli da komuniciraju na češkom. Nadgrobni spomenici ukazuju da su Jevreji čak ponekad koristili i češka imena.[17] Međutim, pored dijalekata hebrejskog, verovatno je bio korišćen i nemački jezik.[18]
Jedna od najstarijih sinagoga u PraguStaro jevrejsko groblje u Kelnu, osnovano 1418
Pristupanje Luksemburga Češkom presto doveo je veću stabilnost Jevrejima u češkim zemljama. Iako je Karlo IV. dozvolio carskim gradovima da organizuju antijevrejske pogrome,[19] u Koruna češki Jevreji zaštitili su tako masovni talas jevrejskih pogroma koji je besneo u zapadnoj Evropi krajem 40-ih i 50-ih godina 14. veka i bio povezan sa širenjem zaraze kugom, Češka, uz retke izuzetke, izbegla je (pogromi su se dogodili u Znojmu 1338. godine, u Vroclavu 1349. i u Hebu 1350. godine). Razlozi Karlove zaštite bili su pre svega ekonomski, pa iako su bili zaštićeni od fizičkog napada, ukidanje hrišćanskih dugova među Jevrejima bilo je relativno često.[20] Jevreji su takođe često bili žrtve zločina i ograničenja iz prethodnih vekova su se nastavila.[21]
Tokom vladavine Vaclava IV, na početku čije vladavine je u Pragu bilo oko 750 Jevreja (a imali su groblje u Novom gradu), situacija se pogoršala. Iako su Vaclava ponekad nazivali „filozofom“, činjenica je bila da je 1385. godine otkazao sve dugove jevrejskim poveriocima i mnogi od njih su uhapšeni. U 1389, na Uskrs u odsustvu kralja, velika pogroma održan u Pragu, opisao u svojoj elegiji od praške rabina i pesnika Avigdor Kara, i čiji uzroci su prošli nekažnjeno.[22]
Protiv Husita osećamo prvo saosećanje sa Jevrejima, a Husitska revolucija je u početku oslabila feudalne društvene odnose i ublažila neka ograničenja prema Jevrejima. Ubrzo su, međutim, Jevreji trezni - Husiti su početkom 20-ih godina 15. veka vodili nekoliko pogroma, a u narednih deset godina Jevreji su proterivani iz nekih gradova, jer tadašnja valjanost statuta Iudaeorum nikada nije garantovala. Posle Husitskih ratova situacija je postala stabilnija, ali ni Jevreji ni u kom slučaju nisu mogli biti sigurni pre proterivanja gradova (uglavnom zbog konkurencije hrišćanskih zanatlija) ili pogroma,[traži se izvor] koji su izbili posebno u vremenima od anomiju (npr. godina 1448 tokom osvajanja PraguGeorgija Podedebradskog ili tokom praškog puča 1483.).[23]
Mikulov. Kada su u prvoj polovini 16. veka Jevreji bili razapeti između kralja, gradova i plemstva, Najpodnošljivije uslove je Jevrejima pružalo plemstvo, u Mikulovu
U prvoj polovini 16. veka Jevreji su bili na udaru između kralja, gradova i plemstva. Najpodnošljivije uslove je Jevrejima pružalo plemstvo, na primer u Mikulovu.
Kraljevska moć je bila oslabljena i monarhu je bilo teško da povrati svoje pozicije, uključujući i vlast nad Jevrejima. Pored toga, zabrana lihvarenja koja se do sada primenjivala na hrišćane sve je više kršena, pa je interesovanje za jevrejske kredite opalo. Jevreji su takođe pokušavali da zarađuju za život od zanata, pa kako su bili u tome uspešni postali su konkurenti hrišćanskim zanatlijama, tako da su tenzije između hrišćana i Jevreja porasle, a Jevreji su ponovo proterani iz gradova.[24]
Tokom vladavine Jagelonaca situacija se malo popravila. Liberalni aspekt Jagelonaca ogledao se u velikoj verskoj toleranciji. Tolerancija se održavala čak u doba prevrata, ratova i tokom razdoblja reformacije. Tokom sledećih 130 godina Jagelonacci su vladali ogromnim teritorijama od Baltika do Jadrana i Crnog mora i bila katolička teritorija, ali nije kažnjavala druge vere, a predstavljala je i utočište mnogima iz drugih delova Evrope. Posle 1550—ih na ovom prostoru nastaje najveća koncentracija Jevreja na svetu. Bilo ih je 1582. oko 150.000. Pod Jagelovićima Jevreji su imali mnogo manje ograničenja nego u ostalim zemljama Evrope, a mnogi su postati i veliki trgovci ili upravnici plemićkih imanja.
Tokom vladavine Jagelonaca, došlo je do temeljnih promena u jevrejskim naseljima u Češkoj. Dok su Jevreji nekada živeli uglavnom u kraljevskim gradovima, u ovo vreme su počeli da se sele na selo i u kmetske gradove pod jurisdikcijom (posebno moravskog) plemstva, koje je svojevoqno pružalo zaposlenje i zaštitu preduzimljivim jevrejskim porodicama i na taj način moglo da se nadmeće sa kraljevskim gradovima.[25]
Pristupanjem Ferdinanda I, cara Svetog rimskog carstva na presto 1526. godine za novog kralja Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije i svih ostalih krunovina koje su se računale kao zemlje krune Svetog Stefana situacija za Jevreje u njegovom kraljevstvu počela je da se razvija obećavajuće. U 1527, Ferdinand je potvrdio privilegije Jevrejima, a u narednih 15 godina broj Jevreja u Pragu se udvostručio.[26] Plemstvo je štitilo Jevreje, ali u gradovima su Jevreji bili opasna konkurencija zanatskim cehovima, koji su zbog svog konzervativizma imali poteškoća da se nose sa razvojem spoljne trgovine i tehnološkim napretkom.[27] S druge strane, Jevreji nisu bili vezani nikakvim cehovskim pravilima, pa su mogli relativno lako da prilagode svoje aktivnosti promenljivim uslovima. Zbog toga su stanovnici grada neprestano pokušavali da ne izvrše kraljevo naređenje o zabrani proterivanja Jevreja,[28] tako da se proterivanje ipak dogodilo.
U početku proterivanja Jevreja bila su samo u pojedinim gradovi (pa su u tom naletu 1522. Jevreji proterani iz Opava, a 1535. i iz Hlubčice).[traži se izvor] Da bi se ubrzalo proterivanje 1541. godini Jevreji su bili optuženi za izazivanje požara u Maloju i Hradčanima i da rade kao špijuni za Turake, i da ih treba proterani iz Češke.[traži se izvor] Međutim, u Moravskoj i Šleziji plemstvo nije bilo zainteresovano za proterivanje Jevreja, i nisu poštovali edikt o svedočenju, pa su se izgnanici iz Češke naselili uglavnom u ovim krajevima.[traži se izvor]
Nakon proterivanja Jevreja sa imanja izbila je pobuna 1547. godine koja nije značajno promenila odnos snaga između kralja, plemstva i gradova - moć gradova bila je slomljena, tako da nisu mogli da sebi priušte da protestuju protiv odluke Ferdinanda iz 1545. godine. Ovakav stav omogućio je da se Jevreji vrate u Češku.
Tokom 1557. godine ponovo su stanovnici gradova optužili Jevreje, ovoga puta za izvoz srebra kako bi time potstakli dalje proterivanje iz Češke, što se, međutim, nije dogodilo zbog birokratskih kašnjenja.[29]
Period dvorskih Jevreja (Rudolfinijev period i Tridesetogodišnji rat)uredi
Maisel Sinagoga koju je izgradio dvorski Jevrej Rudolf II
Tokom vladavine Maksimilijana II situacija se donekle popravila, jer je 1567. godine potvrdio njihove privilegije,[30] ali stvarni razvoj jevrejske zajednice dogodio se zek tokom vladavine njegovog sina Rudolfa II, koju nije slušao žalbe varošana na Jevreje, što je Jevrejim posle dužeg vremena, donelo željene stabilne uslove. Rudolf II koristio je usluge dvorskog Jevreja Mordechai Maisla, koji je finansirao mnoge građevine u jevrejskom getu (Jevrejska gradska kuća, Visoka sinagoga, Maisel sinagoga ). Druge jevrejske zajednice u Češkoj razvijale su se slično.[31]
Jevreji su svoje zlatno doba doživeli ne samo materijalno već i duhovno. Mnogi naučnici su radili u Češkoj, kao što su Maharal, Jom Tov Lipman Heller, istoriograf David Gans ili kabalistkinja Iesaja Horovitz.[32] Pored toga, u Pragu je radila hebrejska štamparija porodice Gersonid, koja je radila počev od 1527. godine.[33]
Tokom Tridesetogodišnjeg rata, Jevreji su stali na stranu Habsburgovaca, jer nisu mogli biti sigurni u status kvo. Habsburgovcima su, pak, bile potrebne ogromne sume od Jevreja za ratovanje, za šta su dobili relativnu sigurnost i ukidanje nekih ograničenja (posebno su povećane slobode u zanatstvu i sloboda naseljavanja širom zemlje). Visoki zajmovi doveli su do toga da su Jevreji siromašili, a rizične mahinacije novcem ( duga afera sa novčićima ) dovele su do propadanja jevrejskog biznismena Jakoba Bashevija . Jevreji su, kao i ostatak stanovništva, imali ratne poteškoće, a u Pragu su, na primer, 1648. godine učestvovali u odbrani grada od Šveđana. [34]Tragičnu sudbinu Jevreja Kromeržiža nakon osvajanja Kromeržiža tokom Tridesetogodišnjeg rata sa Šveđanima živopisno je opisao Kromeriž Seliša.[35]
Jevrejska sinagoga u Plzenju izgrađena 1892. godine na rubu Starog grada, pored katedrale Svetog Bartolomeja
Životna situacija za Jevreje se znatno popravila početkom 19. veka. Nacionalizam u nastajanju imao je glavnu ulogu, podeli Jevreje između dva misaona pokreta. Pristalice asimilacije (iako krštenje više nije bilo neophodan uslov u narednom periodu sekularizacije društva) više su voleli zbližavanje sa nemačkom ili češkom kulturom, tako da su postali Nemci ili Česi „izraelske vere“ (ili „Mojsijeve vere“). Nasuprot tome, cionisti su isticali nacionalni i kulturni identitet Jevreja.
Obe struje su formirale svoja udruženja (cionistička, češko-jevrejska ili nemačko-jevrejska), što je omogućeno daljom liberalizacijom - nakon revolucije 1848. godine kada su Jevreji stekli slobodu kretanja, naseljavanja i venčanja, i Jevreji više nisu morali da plaćaju porez na toleranciju.
U 1867, ove promene su potvrđeni od strane ustav koji odobrava Jevrejima ista prava kao i ostatku zemlje. Jevreji su tako mogli da se presele na ranije zabranjena mesta, broj jevrejskih zajednica se povećao, pa je 1890. godine trebalo izdati zakon koji je naredio osnivanje i funkcionisanje jevrejskih zajednica.
Međutim, uspon nacionalizma nije doveo samo do cionizma, već i do antisemitizma, koji je, za razliku od verskog antijudaizma, bio motivisan samom idejom nacije i nacionalne borbe - jevrejska nacija je postala konkurent drugih naroda. Nacionalna propaganda često je dovodila do mržnje prema drugim narodima, a neprijateljstvo prema jevrejskom narodu manifestovalo se 1899. godine tokom Hilsneriade, u kojoj se pojavila do sada nedokazana optužba građanina jevrejske vere za ritualno ubistvo. Raspoloženje protiv Jevreja u celini i dalje je eskaliralo. Antisemitizam je takođe bio manifestacija žalbi na uspešne jevrejske biznismena koji su stajali uz osnivanje mnogih važnih fabrika, i mnoge druge bogate trgovace, koji su govorili nemački, i koji su davali svoju podršku Habzburškom carstvu. Istovremeno verbalni napadi na Jevreje bili su i sredstvo političke borbe i dobijanja glasov biračkog tela.
Ali nisu svi Jevreji bili zadovoljni jednakošću. Kada su srušeni zidovi praškog geta, siromašni Jevreji postavili su žičane ograde. Zidovi su štitili Jevreje u getu i pružali im osećaj zajedništva kada su bili ponižavani i proterivani.
Lekar i pisac Zigfrid Kaper (1820–1879) koji je govorio u korist boemskih Jevreja, nije tražio samo njihovu intelektualnu slobodu, već i punu jednakost u svim pravima, koja je stupila na snagu tek nakon njegove smrti.
Prinudno prebivalište za Jevreje u getu ukinuto je 1849. godine, a 1850. godine jevrejski okrug je uključen u Prag kao peti okrug pod imenom Josefstadt (Josefov). Od 1900. godine nadalje, većina bivšeg geta je nestala, a 1913. više nije bilo razlike u odnosu na ostale delove grada, jer su gotovo sve zgrade tamenjene ili obnovljene.
Od 1871. godine Prag je postao centar za pisce i umetnike u Češkoj. Pored Praga, postojali su i drugi boemski i moravski gradovi u kojima se razvijao živi kulturni život, u koji su bili uključeni i mnogi Jevreji. Brno, Olomuc, Leitmeritz, Lobositz, Češke Buđejovice, Karlovi Vari, Marienbad, i drugi gradovi su poznati po svojim kafe kućama, pozorištima i muzikim objektima.
Tokom 1846. do 1880. godine, popisi stanovništva u Češkoj i Moravskoj pokazali su da je jevrejsko stanovništvo zastupljeno sa 1,6–1,8 procenta u Češkoj i sa 1,9–2,2 procenta u Moravskoj. Tokom istog perioda, udeo boemskih i moravskih Jevreja u ukupnom jevrejskom stanovništvu monarhije opao je sa 24,5 na 13,7 procenata. Razlog tome je snažan rast jevrejskog stanovništva u ostalim krunskim zemljama Galicije i Bukovine kao i snažna jevrejska migracija iz svih delova monarhije u Beč i okolinu, gde je udeo ukupnog judaizma monarhije bio 0,9% 1846. godine, da bi narastao na 9,4% 1880) godine.
Tekstilna fabrika Fridek-Misteku koju su izgradila jevrejska preduzeća; iako su Jevreji u ovom gradu činili samo 2% lokalnog stanovništva, posedovali su više od polovine lokalnih fabrika
Osnivanje Čehoslovačke republike iako imao je u načelu negativni uticaj na Jevreje, neki su pozdravili novu državu, ali drugi su bili prilično oprezni. Na kraju je, međutim, prevladao pozitivan stav i Jevreji su se aktivno uključili u politički i ekonomski život republike. U nastojanju da oslabe nemačku nacionalnost, Jevrejima je bilo dozvoljeno da se izjasne kao „stanovnici jevrejske nacionalnosti“ a Jevreji su osnovali i Jevrejsku stranku, koja je na izborima 1929. i 1935. dobila nekoliko mesta u parlamentu . Pojavila su se i mnoga jevrejska sportska udruženja (npr. Makabi ) i cionistička udruženja.
Pored cionista, svoje aktivnosti su razvijali i asimilatori, koje je uglavnom predstavljao Savez Čeha i Jevreja. Mnogi pisci i pesnici, kao što su Karel Polaček, Jiri Langer, Egon Hostovski, Jiri Orten, Franz Kafka, Mak Brod, Egon Ervin Kisch, ili slikar Robert Gutman i vajar Oto Gutfreund, kompozitori Hans Krasa i Pavel Has, brat poznatiji glumac Hugo Has .
Jevreji su zadržali svoj ekonomski uticaj, stojeći iza rađanja i razvoja mnogih kompanija koje i danas posluju (Avia, ČKD, Slezan, Solo Sušice, Moser itd.).
Velika depresija u svetu teško je pogodila jevrejske biznismene i ponovo je doprinela porastu antijevrejskog raspoloženja.
Nekadašnje sedište Centralnog ureda za jevrejsku emigraciju u Strešovicama
Pored ekonomske krize, na jevrejsku zajednicu uticali su i događaji u Nemačkoj, u kojoj je 1933. godine formirana nacistička Nemačka, koja je pet godina kasnije zauzela suverenu teritoriju Austrije.[36] Mnogi Jevreji iz ovih zemalja potražili su utočište u Čehoslovačkoj. Malo je češko-slovačkih Jevreja ozbiljno shvatilo ove znakove upozorenja i nije napustilo zemlju. Neke antijevrejske mere su već preduzete tokom Druge republike .
Nakon uspostavljanja protektorata Češke i Moravske u martu 1939, Jevreji su postepeno sistematski isključeni iz ekonomskog i društvenog života. Za sve jevrejske poslove bio je zadužen Centar za jevrejsku emigraciju, koji je prvo pokušao da natera Jevreje da emigriraju u inostranstvo, ali je potom promenio strategiju i počeo da se priprema za sprovođenje tzv. Konačno rešenje za jevrejsko pitanja.
Isključenje Jevreja iz ekonomskog i društvenog životauredi
Postupak za dobijanje potvrde o arijevskom (tj. Nejevrejskom) poreklu (Kalendar češkog čitaoca za 1942)Od 1. septembra 1941. i Jevreji u Protektoratu morali su da nose jevrejsku zvezdu
Istovremeno sa politikom emigracije nastojalo se da se jevrejsko stanovništvo što više isključi iz kulturnog i ekonomskog života. Tokom 1939. Jevreji su izbačeni iz nemačkog srednjeg i visokog obrazovanja, a broj Jevreja u češkim školama bio je ograničen na kvotu od 4%.[37] U prvoj trećini 1940. godine naredba zaštitnika rajha isključila je Jevreje iz određenih sektora privrede.[38] Vladinom uredbom sve jevrejske advokatske prakse prekinute su iste godine, iako su invalidi mogli da se prijave za imenovanja kod zamenika od strane jevrejskih advokata, ali mogli su samo da obavljaju jevrejska pravna pitanja i njihov broj bio je ograničen kvotom od 2% na broj preostalih pravnika. Na primer, vlasti su ukinule notare, licence civilnih tehničara i rudarskih inženjera ili medicinska praksa. Takođe, jevrejski lekari mogli su i dalje da leče samo Jevreje ili članove njihovih porodica.[39]
Međutim, ove mere donele su novi problem u vidu brzog gubitka zaposlenja jevrejskog stanovništva. Stoga je Jevrejska verska zajednica (ŽNO) morala da osnuje odeljenje pod nazivom Jevrejski centar rada, gde su se registrovali jevrejski nezaposleni. Ovi Jevreji su tada bili „zaposleni“ u izgradnji puteva i železnica ili u šumarstvu i takođe su morali da učestvuju u, na primer, izgradnji poligona za kobile, regulaciji vodotokova, uklanjanju snega sa aerodroma Ruzine ili poljoprivrednoj žetvi.[40]
Za Jevreje nesposobne za rad, Jevrejska verska zajednica je pružao podršku u naturi i u novcu, a takođe je osnovao nekoliko socijalnih ustanova za siročad, decu i starije osobe.[41] Kao rezultat represivnih mera javljao se gubitak telesne težine, a morbiditet Jevreja se povećavao. Kako su Jevreji praktično bili isključeni iz opšte medicinske zaštite, Jevrejska verska zajednica je takođe morao da osnuje nekoliko bolničkih ustanova.[42]
Jevrejska verska zajednica u Pragu pribavljao je sredstva za svoje aktivnosti uglavnom zahvaljujući prenosu na njega imovine drugih jevrejskih zajednica, koje su ukinute ili degradirane na puke filijale praške Jevrejske verske zajednice. Pored toga, u martu 1940. ukinuta su sva jevrejska udruženja, a tokom 1941. i svi jevrejski fondovi i fondacije. Njihova imovina pripadala je emigracionom fondu za Češku i Moravsku.[43]
Nakon isključivanja iz kulturnog i ekonomskog života, nacističke vlasti nastavile su da isključuju Jevreje iz društva. Pored lokalnih uredbi kojima se jevrejskom stanovništvu zabranjuje ulazak na određena mesta, kretanje jevrejskog stanovništva posebno je ograničeno policijskom uredbom u jesen 1940, koja je Jevrejima dozvoljavala da napuštaju političku četvrt u kojoj su boravili samo uz posebnu dozvolu. U septembru 1941. sličan dekret čak je zabranio napuštanje opštine stalnog boravka bez dozvole.[44]
Razni drugi pravilnici i propisi ograničili su upotrebu prevoznih sredstava (Jevrejima, na primer, nije bilo dozvoljeno da putuju autobusom ili brzim vozom), zabranili upotrebu telefona i strogo ograničili radno vreme tokom kojeg su Jevreji mogli da kupuju u prodavnicama.
Najznačajniji znak segregacije jevrejskog stanovništva utvrđen je policijskom uredbom o identifikaciji Jevreja od 1. septembra 1941. godine, kojom je Jevrejima naređeno da nose žutu jevrejsku zvezdu čvrsto vezanu za odeću.[45]
Učešće Jevreja u deportacijama u logore
Za većinu Jevreja, logor Terezin je bila samo usputna stanica na putu do logora za istrebljenje
Vlast je primorala prašku jevrejsku versku zajednicu da poslušno izvršava nacističke propise i učestvuje u deportacijama Jevreja u koncentracioni logor Terezin, započetim u jesen 1941. i početkom 1943. godine, tako da je na slobodi bilo samo 3.000 Jevreja.[46]
Iz Terezina, Jevreji su deportovani na nemačke okupirane teritorije Sovjetskog Saveza ili Poljske. Međutim, Terezin je imao poseban položaj među ostalim koncentracionim logorima, jer je pored funkcije u istrebljenju Jevreja imao ulogu i u nacističkoj propagandi, kada su nacisti vodili nekoliko delegacija Crvenog krsta modifikovanim ulicama Terezina da bi ima pokazali kako u njemo vlada blagostanje za zatvorenike.[47]
Stanje jevrejskog stanovništva do sredine 1942. godine prema zvaničnim statistikama Po uspostavljanju protektorata Češke i Moravske, na ovom području je živelo preko 120.000 Jevreja. Oko 30.000 Jevreja uspelo je da emigrira, ali je velika većina ostalih deportovana. Tačan broj čeških jevrejskih žrtava holokausta nije sasvim poznat, ali postoji procena da je najmanje 80.000 Jevreja ubijeno.[48] Mnogi Jevreji su se aktivno uključili u pokret otpor tokom rata i činili su značajan deo čehoslovačke vojske u inostranstvu. U nekim jedinicama iz inostranstva u SSSR-u Jevreji su činili 70% sastava.[49]
Smigovska sinagoga, danas sedište Arhiva Jevrejskog muzeja u Pragu
Plišana revolucija i promena socijalnog sistema u Čehoslovačkoj 1989. godine takođe su pozitivno uticali na život jevrejskih zajednica u Češkoj, Moravskoj i Šleskoj. U 1991. godini se strtogo kontrolisani od strane bivšeg komunističkog režima Savet jevrejskih verskih zajednica transformiše u Saveza jevrejskih opština (FZO), koji trenutno ujedinjuje deset jevrejskih zajednice u Češkoj .
Razvoj jevrejskog verskog života nagovestio je uspon jevrejskih zajednica (osim ortodoksnih kao i konzervativnih i reformističkih) i održavanje kulturnih događaja sa jevrejskom tematikom.
Istovremeno, sa ovim promenama prosečna starost članova jevrejskih zajednica se smanjivala, a mnogi od njih su se obogaćivali povratkom članova iz inostranstva ili novim potomcima asimilovanih Jevreja iz prve posleratne generacije, tako da danas u Češkoj živi oko 4.000 Jevreja.
Jevrejske zajednice su ponovo slobodne da obavljaju verske i kulturne aktivnosti, uključujući predstavljanje izraelske kulture u Češkoj, koja je faktički bojkotovana pod komunističkim režimom. Ove aktivnosti uključuju i izdavačku delatnost, jer FŽO podržava izdavačku kuću Sefer i mesečnik Roš chodeš .
Takođe su osnovane institucije koje pomažu u učenju o istoriji i kulturi Jevreja u Češkoj, uključujući Jevrejski muzej u Pragu (u okviru koga je i Arhiv Jevrejskog muzeja u Pragu) i Terezinsku inicijativu .
Od 2008. godine Stolpersteine, na češkom nazvan kamen nestalih, instaliran je u češkim gradovima ( Brno, Kolin, Kromeriž, Neratovice, Olomouc, Ostrava, Prag, Teplice, Trebon, Liberec ) kao poseban podsetnik na žrtve holokausta .
Odnos judaizma prema drugim religijama i Češkojuredi
Leo Pavlat, direktor Jevrejskog muzeja u Pragu, odnos Jevreja sa drugim verskim zajednicama u Češkoj ocenio je kao „odličan, jer nije bilo problema ne samo sa hrišćanima već ni sa muslimanima.[50]
Direktor muzeja jevrejske kulture u Pragu smatra da je preplitanje politike i religije štetno. i da sukob između naroda jevrejske države i Palestinaca je upravo politički i da se... uvođenje verskog aspekta netrpeljivosti pogoršava, posebno na strani izraelskih protivnika.[50]
Značaj identiteta, jevrejske kulture, porodične tradicije i odražavanja veza sa državom Izrael, za opstanak Jevreja na tlu Češke, Leo Pavlat, direktor Jevrejskog muzeja ovim rečima je obražložio:
Jevrejski verski identitet je originalan, najtrajniji, i da nije toga bilo, jevrejska zajednica bi sigurno odavno nestala. Međutim, ovaj identitet je takođe povezan sa tragedijom Šoe, identitet je porodične tradicije i takođe odražava pripadnost državi Izrael. Takođe je reč o kulturnom identitetu.[50]
^ PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha: Sefer. 2001. ISBN80-85924-33-1. стр. 50-52.
^JANÁČEK, Josef. České dějiny I. Doba předbělohorská. Kniha I, díl I. 1. vyd. Praha: Academia, 1968. S. 178.
^PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer. 2001. ISBN80-85924-33-1. стр. 62.
^JANÁČEK, Josef. České dějiny I. Doba předbělohorská. Kniha I, díl I. 1. vyd. Praha : Academia, 1968. S. 70.
^JANÁČEK, Josef. České dějiny I. Doba předbělohorská. Kniha I, díl I. 1. vyd. Praha : Academia, 1968. S.178.
^PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer. 2001. ISBN80-85924-33-1. стр. 66-67..
^PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer. 2001. ISBN80-85924-33-1. стр. 71..
^PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer. 2001. ISBN80-85924-33-1. стр. 72-77..
^PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer. 2001. ISBN80-85924-33-1. стр. 437-461..
^PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer. 2001. ISBN80-85924-33-1. стр. 436..
^PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer. 2001. ISBN80-85924-33-1. стр. 77-88..
^KUDĚLA, Jiří. Poznámky k dějinám židů v habsburské monarchii v 16. - 19. století. In Folia Historica Bohemica 16, Praha: Historický ústav, 1993. Str. 8. ISSN 0231-7494.
^PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer, 2001. [ďalej len Pěkný (2001)]. ISBN80-85924-33-1. стр. 318.
^KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN80-85270-67-6. стр. 289.
^KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN80-85270-67-6. стр. 280.
^KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN80-85270-67-6. стр. 116-124.
^KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN80-85270-67-6. стр. 79-85.
^KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN80-85270-67-6. стр. 97-104.
^KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN80-85270-67-6. стр. 128–131, 134–138.a 218–225.
^KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN80-85270-67-6. стр. 148–156.
^KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha: Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN80-85270-67-6. стр. 275-280.
^KREJČOVÁ, Helena, a kol. Židé v protektorátu: Hlášení Židovské náboženské obce v roce 1942. 1. vyd. Praha : Maxdorf & Ústav pro soudobé dějiny AV ČR. 1997. ISBN80-85270-67-6. стр. 7 – 28..
^KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha : Academia, 1991. Ďalej len Kárný. 2001. ISBN80-200-0389-4. стр. 87 – 109..
^KÁRNÝ, Miroslav. „Konečné řešení“: Genocida českých židů v německé protektorátní politice. 1. vyd. Praha : Academia, 1991. Ďalej len Kárný. 2001. ISBN80-200-0389-4. стр. 110-115.
^PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. vyd. Praha : Sefer, 2001. [ďalej len Pěkný (2001)]. ISBN80-85924-33-1. стр. 571 – 574..
BARÁNEK, Daniel. Židé na Frýdecku a Místecku. Židovské společenství a jeho tvůrci. Praha: Univerzita Karlova v Praze, Filozofická fakulta, 2015. 202 s. ISBN978-80-7308-561-2.
BONDY, Ruth. Boží hody : jak jedli Židé v Čechách a na Moravě. Praha: Nakladatelství Franze Kafky, 2008. 177 s. ISBN978-80-86911-16-8.
BONDY, Ruth. Mezi námi řečeno : jak mluvili Židé v Čechách a na Moravě. Praha: Nakladatelství Franze Kafky, 2003. 187 s. ISBN80-85844-88-5.
FRANKL, Michal. "Emancipace od židů". Český antisemitismus na konci 19. století. Praha – Litomyšl: Paseka, 2007. 403 s. ISBN978-80-7185-882-9.
HEITLINGEROVÁ, Alena. Ve stínu holocaustu a komunismu : čeští a slovenští židé po roce 1945. Praha: G plus G, 2007. 274 s. ISBN978-80-86103-97-6.
CHRASTILOVÁ, Jiřina; PROKOP, Ivan. Devět židovských cest : procházky po památkách Čech, Moravy a Slezska. Praha: Paseka, 2008. 395 s. ISBN978-80-7185-905-5.
JESENSKÁ, Milena. Nad naše síly : Češi, Židé a Němci 1937-1939. Olomouc: Votobia, 1997. 258 s. ISBN80-7198-233-4.
KÁRNÍK, Zdeněk, a kol. Sborník k problematice multietnicity : české země jako multietnická společnost: Češi, Němci a Židé ve společenském životě českých zemí 1848-1918. Praha: Univerzita Karlova, Filozofická fakulta, 1996. 130 s. ISBN80-85899-17-5.
MILLER, Michael L. Moravští Židé v době emancipace. Překlad Klára Míčková. Praha: Nakladatelství Lidové noviny, 2015. 360 s. ISBN978-80-7422-307-5.
NIEDHAMMER, Martina. Jen pro peníze? Pražské židovské elity v 19. století - skupinová biografie. Praha: Nakladatelství Lidové noviny, 2017. 380 s. ISBN978-80-7422-512-3.
OSTERLOH, Jörg. Nacionálněsocialistické pronásledování Židů v říšské župě Sudety 1938–1945. Praha: Argo, 2010. 774 s. ISBN978-80-257-0213-0.
PĚKNÝ, Tomáš. Historie Židů v Čechách a na Moravě. 2. přeprac. a rozš. vyd. Praha: Sefer, 2001. 702 s. ISBN80-85924-33-1.
PUTÍK, Alexandr; SIXTOVÁ, Olga. Dějiny Židů v Čechách a na Moravě. I, Od počátků po emancipaci : [Maiselova synagoga]. Praha: Židovské muzeum v Praze, 2005. 107 s. ISBN80-86889-00-9.
ROTHKIRCHNENOVÁ, Livie; SCHMIDT-HARTMANNOVÁ, Eva; DAGAN, Avigdor. Osud Židů v protektorátu 1939–1945. Praha: Trizonia ; Ústav pro soudobé dějiny ČSAV, 1991. 160 s. ISBN80-900953-7-2. ISBN80-85270-01-3.
TOMASZEWSKI, Jerzy; VALENTA, Jaroslav, a kol. Židé v české a polské občanské společnosti. Praha: Univerzita Karlova, Filozofická fakulta, 1999. 192 s. ISBN80-85899-80-9. (česky, polsky)
VESELÁ-PRUDKOVÁ, Veronika. Židé a česká společnost v zrcadle literatury : od středověku k počátkům emancipace. Praha: Nakladatelství Lidové noviny, 2003. 153 s. ISBN80-7106-430-0.
VESELSKÁ, Dana; CERMENOVÁ, Iveta; PUTÍK, Alexandr. Nechť mu Bůh dá vyrůst : narození dítěte v kultuře a zvycích českých a moravských Židů. Praha: Židovské muzeum v Praze, 2009. 312 s. ISBN978-80-86889-94-8.
HARTMANN, Karel: Terezínská epopej. To je ghetto. Praha : Academia. 2017. ISBN978-80-200-2742-9.
