Википедија

Karl Kraus (pisac)

Karl Kraus (1874-1936), аустријски писац

Karl Kraus (nem. Karl Kraus; Jičin, 28. april 1874 — Beč, 12. jun 1936) bio je austrijski pisac i novinar, poznat kao satiričar, esejista, aforističar, dramaturg i pesnik. Satiru je usmerio na štampu, nemačku kulturu, nemačku i austrijsku politiku. Tri puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.[1]

Karl Kraus
Datum rođenja(1874-04-28)28. april 1874.
Mesto rođenjaJičin, Kraljevina Bohemija
Datum smrti12. jun 1936.(1936-06-12) (62 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija
Zanimanjepisac, novinar, satiričar, esejista, aforističar, dramaturg i pesnik
Aktivni period1896-1936

Biografija uredi

Kraus je rođen u bogatoj jevrejskoj porodici Jakoba Krausa, proizvođača papira, i njegove supruge Ernestine, rođene Kantor, u Jičinu, Kraljevina Češka, Austro-Ugarska (danas Češka). Porodica se preselila u Beč 1877. godine. Majka mu je umrla 1891.

Kraus se upisao kao student prava na Univerzitetu u Beču 1892. godine. Počevši od aprila iste godine, počeo je da sarađuje u listu Bečke književne novine (nem. Wiener Literaturzeitung), počevši od kritike Tkalaca Gerharta Hauptmana. Otprilike u to vreme, bezuspešno je pokušao da igra kao glumac u malom pozorištu. Godine 1894. promenio je oblast studija u filozofiju i nemačku književnost. Studije je prekinuo 1896. godine. Otprilike u to vreme počelo je njegovo prijateljstvo sa Peterom Altenbergom.

 
Prvo izdanje Baklje

Kraus je 1896. napustio univerzitet bez diplome da bi počeo da radi kao glumac, režiser i izvođač.1998, kao beskompromisni zagovornik jevrejske asimilacije, napao je osnivača modernog cionizma, Teodora Hercla, svojom polemikom Kruna za Sion (nem. Eine Krone für Zion). Naslov je igra reči, jer "kruna" je bila valuta Austrougarske od 1892. do 1918. godine; jedna kruna je bila minimalna donacija potrebna za učešće na cionističkom kongresu u Bazelu, a Hercl je često bio ismevan od strane bečkih anticionista kao „kralj Siona“ (nem. König von Zion).

Kraus se 1. aprila 1899. odrekao judaizma i iste godine osnovao svoje novine Baklja (nem. Die Fackel), koju je nastavio da uređuje do svoje smrti. Baklja je napadala licemerje, psihoanalizu, korupciju Habzburškog carstva, nacionalizam pan-nemačkog pokreta, kao i liberalne ekonomske politike (franc. laissez-faire).

1900–1909 uredi

Baklja je postajala časopis privilegovan u svojoj uređivačkoj nezavisnosti, zahvaljujući Krausovoj finansijskoj nezavisnosti. Baklja je štampala ono što je Kraus želeo da bude štampano. U prvoj deceniji, saradnici su bili poznati pisci i umetnici kao što su Peter Altenberg, Rihard Demel, Egon Fredel, Oskar Kokoška, Elze Lasker-Šiler, Adolf Los, Hajnrih Man, Arnold Šonberg, August Strindberg, Georg Trakl, Frank Vedekind, Franc Verfel, Hjuston Stjuart Čemberlen i Oskar Vajld.

Pored izdavačke delatnosti, Kraus je često držao predavanja.

Elijas Kaneti je redovno posećivao Krausova predavanja, pa je tako naslovio drugi tom svoje autobiografije „Baklja“ u uhu" (nem. "Die Fackel" im Ohr) pozivajući se na časopis i njegovog autora. Na vrhuncu popularnosti, Krausova predavanja privukla su četiri hiljade ljudi, a njegov časopis je prodat u četrdeset hiljada primeraka.[2]

1910–1919 uredi

Posle 1911, Kraus je bio jedini autor većine brojeva Baklje.

Nakon čitulje za Franca Ferdinanda, koji je ubijen u Sarajevu 28. juna 1914. godine, Baklja nije izašla nekoliko meseci. U decembru 1914. ponovo se pojavljuje sa esejem „U ovom velikom vremenu“ (nem. "In dieser großen Zeit"):

„U ovom velikom vremenu, koje sam znao dok je još bilo malo, i koje će ponovo biti malo ako bude vremena; … u ovom glasnom vremenu koje odjekuje iz jezive simfonije dela koja rađaju izveštaje i izveštaja koji izazivaju dela: sada od mene nećete čuti ni reč“.

("In dieser großen Zeit, die ich noch gekannt habe, wie sie so klein war; die wieder klein werden wird, wenn ihr dazu noch Zeit bleibt; … in dieser lauten Zeit, die da dröhnt von der schauerlichen Symphonie der Taten, die Berichte hervorbringen, und der Berichte, welche Taten verschulden: in dieser da mögen Sie von mir kein eigenes Wort erwarten.")[3]

Kraus je pisao protiv svetskog rata, a cenzori su u više navrata konfiskovali ili opstruisali izdanja Baklje. Krausovo remek-delo Poslednji dani čovečanstva (nem. Die letzten Tage der Menschheit) se generalno smatra masivnom satiričnom predstavom o Prvom svetskom ratu. Ova satira kombinuje dijaloge iz savremenih dokumenata sa apokaliptičnom fantazijom i komentarima.[4]

1919. godine, Kraus je objavio svoje sabrane ratne tekstove pod naslovom Svetski sud pravde (nem. Weltgericht). Godine 1920. objavio je satiru Književnost, ili ćeš tek da vidiš (nem. Literatur oder man wird doch da sehn).

 
Spomen ploča Karlu Krausu na kući u kojoj je rođen u Jičinu

1920–1936 uredi

Tokom januara 1924. Kraus je započeo borbu protiv Imrea Bekešija (mađ. Imre Békessy), izdavača tabloida Sat (nem. Die Stunde), optužujući ga da je iznuđivao novac od vlasnika restorana tako što im je pretio lošim kritikama ako mu ne plate. Bekeši je uzvratio kampanjom klevete protiv Krausa, koji je zauzvrat napisao tekst „Izbacite nitkova iz Beča!“ Godine 1926. Bekeši je zaista pobegao iz Beča da bi izbegao hapšenje.

Vrhunac Krausove političke posvećenosti bio je njegov senzacionalni napad 1927. na moćnog šefa bečke policije Johana Šobera, takođe bivšeg kancelara u dva mandata, nakon što je policija ubila 89 demonstranata tokom Julske pobune 1927. godine. Kraus je napravio poster koji je u jednoj rečenici tražio Šoberovu ostavku; plakat je objavljen širom Beča i smatra se ikonom austrijske istorije 20. veka.[2] Godine 1928. Kraus je objavio dramu Nepobedivi (nem. Die Unüberwindlichen) punu aluzija na borbe protiv Bekešija i Šobera.

Kraus je podržavao Socijaldemokratsku partiju Austrije još od ranih 1920-ih,[2] a 1934. godine, nadajući se da bi Engelbert Dolfus mogao da spreči da nacizam zavlada Austrijom, podržao je Dolfusov državni udar, kojim je zapravo i uspostavljen austrijski fašistički režim.[2] Ova podrška je Krausa udaljila od nekih njegovih sledbenika.

Kraus je 1933. napisao Treća Valpurgijeva noć (nem. Die Dritte Walpurgisnacht), koja počinje sada već poznatom rečenicom "Ne mogu da se setim ničega o Hitleru" (nem. "Mir fällt zu Hitler nichts ein"). Dugim obrazlaganjima Kraus se kajao zbog ćutanja prilikom Hitlerovog dolaska na vlast.

Poslednji broj Baklje izašao je u februaru 1936. godine. Ubrzo nakon toga, Kraus je pao u sudaru sa biciklistom i doživeo intenzivne glavobolje i gubitak pamćenja. Poslednje predavanje održao je u aprilu, a 10. juna u Kafeu Imperijal doživeo je težak srčani udar. Umro je u svom stanu u Beču 12. juna 1936. godine, a sahranjen je u Središnjem bečkom groblju.

Kraus je 1911. kršten kao katolik, ali je 1923., razočaran podrškom Crkve ratu, napustio Katoličku crkvu, sarkastično tvrdeći da je motivisan „pre svega antisemitizmom“, odnosno ogorčenjem što je Maks Rajnhart koristio crkvu u Salcburgu kao mesto za pozorišnu predstavu.[5]

Austrijski pisac Štefan Cvajg je svojevremeno nazvao Krausa „majstorom otrovnog ismevanja“ (nem. der Meister des giftigen Spotts).[6] Sve do 1930. Kraus je svoje satirične spise usmeravao na ličnosti iz centra i na levici političkog spektra, jer je smatrao da su mane desnice suviše očigledne da bi bile vredne njegovog komentara.[7]

Krausov rad je opisan kao vrhunac književnog pogleda. Kritičar Frenk Fild je citirao reči koje je Bertolt Breht napisao o Krausu, čuvši za njegovu smrt: „Kad je epoha podigla ruku da okonča svoj život, on je bio ta ruka“.[8]

Izabrana dela uredi

Neki radovi su izdati u zadnjih 40 godina:

Radovi prevedeni na engleski: uredi

  • The last days of mankind; a tragedy in five acts . An abridgement translated by Alexander Gode and Sue Allen Wright. New York: F. Ungar Pub. Co. 1974. ISBN 9780804424844. 
  • No Compromise: Selected Writings of Karl Kraus (1977, ed. Frederick Ungar, includes poetry, prose, and aphorisms from Die Fackel as well as correspondences and excerpts from The Last Days of Mankind.)
  • In These Great Times: A Karl Kraus Reader (1984), ed. Harry Zohn, contains translated excerpts from Die Fackel, including poems with the original German text alongside, and a drastically abridged translation of The Last Days of Mankind.
  • Anti-Freud: Karl Kraus' Criticism of Psychoanalysis and Psychiatry (1990) by Thomas Szasz contains Szasz's translations of several of Kraus' articles and aphorisms on psychiatry and psychoanalysis.
  • Half Truths and One-and-a-Half Truths: selected aphorisms (1990) translated by Hary Zohn. Chicago ISBN 0-226-45268-9.
  • Dicta and Contradicta, tr. Jonathan McVity (2001), a collection of aphorisms.
  • The Last Days of Mankind (1999) a radio drama broadcast on BBC Three. Paul Scofield plays The Voice of God. Adapted and directed by Giles Havergal. The 3 episodes were broadcast from 6 to 13 December 1999.
  • Work in progress. An incomplete and extensively annotated English translation by Michael Russell of The Last Days of Mankind is available at http://www.thelastdaysofmankind.org. It consists currently of Prologue, Act I, Act II and the Epilogue, slightly more than 50 percent of the original text. This is part of a project to translate a complete performable text with a focus on performable English that in some (modest) ways reflects Kraus's prose and verse in German, with an apparatus of footnotes explaining and illustrating Kraus's complex and dense references. The all-verse Epilogue is now published as a separate text, available from Amazon as a book and on Kindle. Also on this site will be a complete "working'" translation by Cordelia von Klot, provided as a tool for students and the only version of the whole play accessible online, translated into English with the useful perspective of a German speaker.
  • The Kraus Project: Essays by Karl Kraus (2013) translated by Jonathan Franzen, with commentary and additional footnotes by Paul Reitter and Daniel Kehlmann.
  • In These Great Times and Other Writings (2014, translated with notes by Patrick Healy, ebook only from November Editions. Collection of eleven essays, aphorisms, and the prologue and first act of The Last Days of Mankind)
  • www.abitofpitch.com is dedicated to publishing selected writings of Karl Kraus in English translation with new translations appearing in irregular intervals.
  • The Last Days of Mankind (2015), complete text translated by Fred Bridgham and Edward Timms. Yale University Press.
  • The Last Days of Mankind (2016), alternate translation by Patrick Healy, November Editions
  • Third Walpurgis Night: the Complete Text (2020), translated by Fred Bridgham. Yale University Press.

Izvori uredi

  1. ^ „Nomination Database”. www.nobelprize.org. Pristupljeno 19. 4. 2017. 
  2. ^ a b v g Siegfried Mattl (2009) "The Ambivalence of Modernism From the Weimar Republic to National Socialism and Red Vienna", Modern Intellectual History, Volume 6, Issue 01, April 2009, pp. 223–234
  3. ^ Die Fackel, No. 404, December 1914, p. 1
  4. ^ Edward Timms, Karl Kraus, Apocalyptic Satirist: Culture and Catastrophe in Habsburg Vienna (1986), 374, 380.
  5. ^ Edward Timms, Karl Kraus, Apocalyptic Satirist: The Post-War Crisis and the Rise of the Swastika (2005), pp. 282–283.
  6. ^ Stefan Zweig, Die Welt von Gestern. Erinnerungen eines Europäers (Frankfurt am Main: Fischer, 1986), 127.
  7. ^ Knight, Charles A. (2004) Literature of Satire pp. 252–6
  8. ^ Frank Field, The Last Days of Mankind: Karl Kraus and his Vienna, Macmillan, 1967, p. 242

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карл_Краус_(писац)&oldid=27519531”