Китњак
Kitnjak ili hrast kitnjak (lat. Quercus petraea) je vrsta listopadnog drveta iz roda hrastova. Narodni nazivi za kitnjak su i brdnjak, gorun, beljik, črepinjak, graden, ljutik.
| Kitnjak | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Carstvo: | Plantae |
| Kladus: | Tracheophytes |
| Kladus: | Angiospermae |
| Kladus: | Eudicotidae |
| Kladus: | Rosids |
| Red: | Fagales |
| Porodica: | Fagaceae |
| Rod: | Quercus |
| Sekcija: | Q. sect. Quercus |
| Vrsta: | Q. petraea
|
| Binomno ime | |
| Quercus petraea | |
| |
| Rasprostranjenost kitnjaka u Evropi | |
| Sinonimi | |
|
Spisak
| |
.jpg)
Rasprostranjenost uredi
Kitnjak je veoma rasprostranjena evropska vrsta, sa arealom nešto manjim od lužnjaka. Rasprostranjen je u zapadnoj, srednjoj, delom u severnoj i istočnoj Evropi. Severna granica u Norveškoj dopire do 60° s.g.š. Nema ga na Siciliji, Sardiniji i u južnoj Španiji. Istočna granica proteže se od juga Švedske, kroz Poljsku do Crnog mora. Ima ga delom i u zapadnoj Aziji. Izbegava oblasti sa kontinentalnom klimom.[2]
Izgled uredi
Hrast kitnjak je visoko drvo. dostiže visinu od 30-40 m i prsni prečnik 1-3 m. Deblo ravnije i pravilnije nego deblo hrasta lužnjaka. Krošnja je impozantna, gusta i prilično pravilna, nešto uža i pravilnija nego kod lužnjaka. Dostiže starost 600-700 godina.[2]
Kora stabla je u mladosti žućkasta i tanka i glatka, a kod starijih stabala beličasto siva, izbrazdana ispucala u uzdužnim brazdama i ljuspasta. Tanja je i pliće ispucala nego kod hrasta lužnjaka.[3][2][4]
Pupoljci su smeđi, goli, čunjasto–zašiljeni. Listovi su dosta simetrični, 8-12 cm dugi, 6-7 cm široki, eliptični do obrnuto jajasti. Po obodu su režnjeviti, sa 4-8 pari režnjeva čiji su urezi oštriji i simetričniji nego kod lužnjaka. Mladi listovi su malo dlakavi, kasnije kruti, kožasti i goli. Peteljka lista je duga 15-40 mm.[2] Lice lista sjajno zeleno, naličje svetlije. Listovi koji se razvijaju u senci manje su kruti od onih izloženih suncu.[3]
Plod je žir, dosta varijabilan, ali kraći i deblji od žira hrasta lužnjaka (dug 1,5-4 cm, širok 1-2,5 cm), na kratkoj dršci ili sedeći (bez drške). Rastu u grupama od 2 do 5. Kupula je ravnog oboda, ljuspe zbijene, ispupčenije i maljavije nego kod lužnjaka. Žir je u kupuli do 1/3 dužine, jajasto eliptičan, bez tamnih pruga. Lista i cveta sredinom proleća, nešto kasnije od lužnjaka.[2]
-
Kora -
Pupoljci -
Listovi -
Žir
Stanište uredi
Hrast kitnjak raste na brežuljkastim i brdskim terenima. Gornja granica prostiranja ide i do 1.360 m n.v. u južnom Tirolu. U Srbiji zauzima niže položaje, pojedinačno i do 1.300 m n.v. van vodoplavnih i suvih terena. U brdskim krajevima, u dodirnom području sa bukvom, obično raste na toplim, pretežno južnim ekspozicijama.[2]
U pogledu zahteva prema tlu daleko je skromniji od lužnjaka. Najbolje uspeva na svežim zemljištima, ali ne podnosi vlažna. Slabo raste na krečnjačkoj podlozi, ali uspeva na plitkim i skeletnim,[5] kao i na kiselim zemljištima.[2] Heliofilna Odgovara mu vlažan vazduh. Ne podnosi kasne mrazeve.[3]
Šume kitnjaka u Srbiji uredi
Šume hrasta kitnjaka u Srbiji javljaju se iznad klimatogene šume sladuna i cera. Kompleks kitnjakovih šuma obuhvata gornji deo brdskog pojasa (ime brdnjak) i nisko planinski-gorski pojas (otud ime gorun), na nadmorskim visinama od 300 m (Fruška gora, Homoljske planine) do 1.300 m n.v. (Kopaonik, Stara planina). Donja granica kitnjakovog pojasa rasprostranjenja.[4]
Kitnjak gradi čiste sastojine ili fitocenoze sa različitim vrstama drveća. U Srbiji najčešće raste u zajednici sa bukvom i grabom. Čiste sastojine kitnjaka (Quercetum montanum Čer. et Jov. 1953. s.l.) široko su rasprostranjene u gornjem brdskom pojasu mnogih planina, kao i na većim površinama u brdskom regionu istočne Srbije (Kopaonik, Rtanj, Suva planina, Stara planina, Rudnik...). Mešovite šume kitnjaka i graba (Querco-Carpinetum moesiacum Rud. 1949. s.l.) se pojavljuje na nižim planinskim masivima(Fruška gora, Avala, Cer, Vidojevica, Miroč...), na nadmorskim visinama između 300 i 600 m. Mešovita šuma bukve i kitnjaka (Querco-Fagetum Gliš. 1971) je zajednica prelaznog karaktera, koja povezuje brdske bukove šume severnih ekspozicija i zaklonjenih uvala sa čistim kitnjakovim šumama koje se nalaze na grebenima i južnim ekspozicijama ili mešovitim kitnjakovo-grabovim šumama.[5]
U Srbiji čiste i mešovite šume kitnjaka zauzimaju površinu od oko 180.000 ha, što je skoro 8% od ukupne površine šumskog fonda, a ukupna zapremina drvne mase u šumskom fondu se procenjuje na 21.542.890 m³, po čemu je ova vrsta na trećem mestu.[5][4] Velike površine pod hrastovim šumama iskrčene su u prvoj polovini 19. veka. U tom periodu je, stvaranjem slobode i državnosti, Srbija privlači mnoštvo stanovništva iz krajeva koji još nisu bili oslobođeni. Sve je to dovelo do krčenja hrastovih šuma radi stvaranja novih površina kvalitetnog zemljišta, pogodnog za poljoprivrednu proizvodnju.[6]
Veštačko podizanje šuma hrasta kitnjaka danas je vrlo često nužnost usled sveprisutnog sušenja hrastovih šuma, ali i ekspanzivnosti bukve na graničnim područjima bukovih i hrastovih šumskih kompleksa jer se radi o agresivnijoj, izrazito konkurentskoj vrsti. Isto tako, veštačke sastojine hrasta kitnjaka podižu se setvom semena ili sadnjom sadnica na površinama u postojećim sastojinama kitnjaka gde nije došlo do prirodnog obnavljanja.[4]
Bolesti kitnjaka uredi
Prvi zapisi o propadanju i sušenju raznih vrsta hrastova datiraju s početka 19. veka. Od 80-ih godina 20. veka počelo je intenzivno sušenje šuma u Evropi (tzv. "novi tip sušenja"), i to prvo četinara, a odmah zatim i lišćara. Među hrastovima posebno se pokazao kao osetljiv kitnjak, čije je sušenje u slabijem ili većem intenzitetu zabeleženo u svim evropskim zemljama i pokazuje tendenciju daljeg širenja. Većina stručnjaka i naučnika slaže se da ne postoji samo jedan uzročnik, već da na proces sušenja utiče više faktora abiotičke i biotičke prirode. Među ovim faktorima poseban značaj pripisuje se parazitnim gljiva (pepelnici i gljivama koje se razvijaju u sprovodnim sudovima - traheomiokoze), štetnim insektima (osobito defolijatorima), direktnim ili indirektnim uticajima aerozagađenja, globalnoj promeni klime (opšte otopljavanje, oštre i hladne zime i sušna leta), što sve utiče i dovodi do stalnih promena u šumskim ekosistemima.
Upotreba uredi
Drvo kitnjaka je kvalitetno i cenjeno. Beljika je žućkasto bele boje, uska, širine 1 do 3 cm, a srčevina svetlo žućkasto smeđa. Drvo je fino, nekada nepravilne teksture. Prstenovi prirasta markantni. Prstenasto porozna vrsta, sa vidljivim drvnim tracima. Pravilno smenjivanje svetlog i tamnog drveta na preseku debla omogućava savršenu rekonstrukciju hronologije godova, a time i klimatskih uslova u pojedinim periodima života drveta. Upotrebljava se, između ostalog, za izradu greda, podnih obloga, nameštaja, opremanje enterijera i u brodogradnji.[3]
Poznato je da je u doba vladavine Kneza Miloša Obrenovića tzv. "žirenje svinja" bio jedan od najčešćih načina ekstenzivnog tova svinja u Srbiji, u hrastovim i bukovim šumama.[7] Danas je ovakva vrsta ishrane naročito popularna u organskoj poljoprivredi.
Hrastov žir upotrebljavao se i u ljudskoj ishrani od najdavnijih vremena. Utvrđeno je da su se žirovi lužnjaka i kitnjaka koristili u ishrani još u neolitu. Žir mnogih vrsta hrastova, pa tako i kitnjaka, bogat je skrobom, šećerom, belančevinama, mastima, smolom i taninom. Jestivost žirova zavisi upravo od sadržaja tanina u njima. Veliki sadržaj tanina rezultira gorkim ukusom plodova i ograničava njihovu upotrebu u ljudskoj ishrani. Kitnjak spada u vrste čiji žir ima mali sadržaj tanina, a dosta skroba. Žir i danas koriste u ishrani pobornici prirodne ishrane, a može se koristiti pečen poput pitomog kestena, kao pire, samleven u brašno kao dodatak hlebu ili pržen i mleven kao zamena za kafu. U Nemačkoj je i danas poznat izraz "žirova kafa" (Eichelkaffe).[8]
Kora hrasta kitnjaka i lužnjaka (Cortex Quercus) služi u medicini kao sredstvo za stezanje, ispiranje i zaustavljanje krvarenja.[9] Po potrebi može se upotrebiti i kao antidot kod trovanja teškim metalima. Prikuplja se u rano proleće, pre olistavanja ili u jesen, po opadanju lista i to samo sasvim glatka kora, sa mladih stabljika, letorasta ili grana.[10]
Hrastove šume stanište su na kom najbolje uspevaju tartufi, što često može imati veliki ekonomski značaj. Tartufi najbolje rastu u simbiozi sa korenjem hrasta kitnjaka i lužnjaka.[11]
Značaj u ozelenjavanju uredi
Obzirom na veličinu odraslih jedinki kitnjak je vrsta koja se uglavnom sadi na velikim zelenim površinama. Zabeleženo je više varijeteta i formi. Među najčešće gajenim ukrasnim formama su:
- Quercus petraea 'Columna' - habitus valjkast, listovi usko lancetasti, sivkasto zeleni, slabo i nepravilno režnjeviti;
- Quercus petraea 'Laciniata' - listovi duboko urezani;
- Quercus petraea 'Mespilifolia' - listovi grana prvog reda tamnozeleni, sjajni, skoro celog oboda, zašiljeni na vrhu;
- Quercus petraea 'Purpurea' - mladi listovi mrko purpurni, kasnije crvenkasto sivo zeleni sa crvenim nervima.[2]
-
Quercus petraea 'Laciniata' - list -
Quercus petraea 'Mespilifolia' - list
_AR2bJPG.jpg)
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Gorener, V.; Khela, S.; Barstow, M. (2017). „Quercus petraea”. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2017: e.T62539A3116237. Pristupljeno 19. 7. 2018.
- ^ a b v g d đ e ž Vukićević, Emilija (2005). Dekorativna dendrologija. 781 (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 272—304.
- ^ a b v g Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska knjiga.
- ^ a b v g Hrast kitnjak (Quercus petraea agg. Ehrendorfer 1967) u Srbiji. Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2007. ISBN 978-86-7299-134-5.
- ^ a b v Cvjetićanin, Rade; Košanin, Olivera; Krstić, Milun; Perović, Marko; Novaković-Vuković, Marijana (2013). „FITOCENOLOŠKE I EDAFSKE KARAKTERISTIKE ŠUMA HRASTA KITNjAKA NA MIROČU U SEVEROISTOČNOJ SRBIJI”. Glasnik Šumarskog Fakulteta. 107: 27—56.
- ^ Bukva u Srbiji : (Fagus moesiaca/Domin, Mally/ Czeczoott.). Beograd: Udruženje šumarskih inženjera i tehničara Srbije : Šumarski fakultet Univerziteta. 2005. ISBN 86-906937-0-X.
- ^ Dušanović Pasello, Đorđo. „Žir kao dopunsko hranivo za životinje”. GAUS Agencija. Arhivirano iz originala 16. 09. 2020. g. Pristupljeno 28. 01. 2016.
- ^ Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: August Cesarec. str. 83—85.
- ^ „Hrast”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 31. 1. 2016.
- ^ Tucakov, Jovan (1984). Lečenje biljem : fitoterapija. Beograd: Rad. str. 664—665.
- ^ „Tartufi”. Pristupljeno 30. 1. 2016.
Literatura uredi
- Vukićević, Emilija (2005). Dekorativna dendrologija. 781 (2 izd.). Beograd: Privredno finansijski vodič. str. 272—304.
- Lanzara, Paola (1982). Drveće. Zagreb: Mladinska kwiga.
Spoljašnje veze uredi
