Масти

(преусмерено са Маст)

Масти су велика група једињења растворљивих у органским растварачима, али не у води. Хемијски речено, масти су триглицериди, у ствари триестри глицерола и било које од масних киселина. У зависности од хемијског састава, могу бити у чврстом или течном стању на собној температури. Мада се речи уље, маст и липид често користе као синоними, таква употреба је погрешна, јер су масти у ствари подгрупа липида. Прецизније, оне уз воскове чине групу простих липида.[1] Уље је, у прехрамбеном смислу, маст у течном агрегатном стању.[2] Масти се од осталих липида издвајају према саставу и физичким особинама.

Типови масти у храни
Види још

Све масти се категоришу у засићене и незасићене. Друге опет могу бити мононезасићене и полинезасићене, док се другом поделом деле на природне cis-масти и већином вештачке хидрогенизацијом настале trans-масти. Засићене масти су у чврстом агрегатном стању и у њиховим молекулима су све везе једноструке, док у незасићеним има и двоструких веза. Потребно је имати у виду да су масти ограничена група једињења и да, како је већ напоменуто, обухватају само триглицериде. Дакле, у ову групу не спадају остали липиди као што су холестерол и слични, иако се то често погрешно претпоставља, што је једна од последица мешања значења термина липид и маст.

У исхрани, биологији и хемији, маст обично означава било који естар масних киселина, или мешавину таквих једињења, најчешће оних која се јављају у живим бићима или у храни.[3] Израз се често посебно односи на триглицериде (трострукe естрe глицерола), који су главне компоненте биљних уља и масног ткива код животиња;[4] или, још уже, на триглицериде који су чврсти или получврсти на собној температури, дакле искључујући уља. Термин се такође може користити шире као синоним за липидe — сваку супстанцу од биолошке важности, која се састоји од угљеника, водоника или кисеоника, која је нерастворљива у води, али растворљива у неполарним растварачима.[3] У том смислу, поред триглицерида, термин би укључивао неколико других типова једињења као што су моно- и диглицериди, фосфолипиди (као што је лецитин), стероли (као што је холестерол), воскови (као што је пчелињи восак)[3] и слободне масне киселине киселине, које су обично присутне у људској исхрани у мањим количинама.[4]

Масти су једна од три главне групе макронутријената у људској исхрани, заједно са угљеним хидратима и протеинима,[3][5] и главним компонентама уобичајених прехрамбених производа као што су млеко, путер, лој, маст, слана свињетина и уља за кување. Масти су превасходни и густи извор енергије хране за многе животиње, и играју важне структурне и метаболичке функције у већини живих бића, укључујући складиштење енергије, хидроизолацију и топлотну изолацију.[6] Људско тело може произвести потребну маст из других састојака хране, осим неколико есенцијалних масних киселина које морају бити укључене у исхрану. Масти из исхране су такође носиоци дела састојака укуса и ароме и витамина који нису растворљиви у води.[4]

Хемија

уреди
 
Тродимензионални молекул масти тримиристина (C62H81O12)
 
Пример природног триглицерида са три различите масне киселине. Једна је засићена и све везе су јој исте, засићене. Друга је мононезасићена и има једну незасићену двоструку везу, док је трећа полинезасићена и има више двоструких веза унутар угљениковог ланца. Све везе су обичне, те је у питању cis-маст.

Постоји много врста масти, али свака је у ствари варијација исте хемијске структуре. Све масти састоје се од масних киселина и глицерола. Такви молекули се називају триацилглицеролима, односно триглицеридима. Настају реакцијом која се назива естерификација, а при којој се створи триестар глицерола (естар чије молекуле награђује реакција карбоксилне киселине и органског алкохола). Сем са глицеролом, масна киселина може реаговати са базом, натријум-хидроксидом, на пример, и тако наградити сапун.

Илустративно говорећи, када би се углови везе овог ланца исправили, молекул би попримио облик великог слова Е. Према тој илустрацији, три краће, хоризонталне црте овог слова биле би масне киселине, док би највећа, вертикална црта био алкохол глицерол. Према том облику се ова веза назива естарском.

Особине сваког молекула масти зависе од особина масних киселина које га граде. Различите масне киселине имају различит број атома угљеника и водоника, као и различите типове везе. Атоми угљеника у овој структури имају улогу држаоца везе и формирају ланац са вијугавом, цикцак грађом. Што више угљеника има, то је ланац дужи, те се лакше остварује Ван дер Валсова веза и повисује тачка топљења. Масти са дугачким масним киселинама такође имају већу енергетску вредност (пропорционално са запремином).

Засићеност

уреди

Мада је глицерол увек исти, масне киселине могу имати другачији однос броја атома угљеника и водоника. Када све три киселине имају формулу CnH(2n+1)CO2H, маст створена од њих је засићена. Вредност n обично је од 13 до 17. Сваки атом угљеника у вези је засићен, што значи да је ковалентном везом повезан са највећим могућим бројем водоника. Општа формула за киселине које садрже мононезасићене масти је CnH(2n-1)CO2H. Оне имају једну двоструку везу унутар угљениковог ланца. Ако постоји више двоструких веза, формула масне киселине је CnH(2n-3)CO2H или CnH(2n-5)CO2H. То су полинезасићене масти. Све незасићене масти могу се трансформисати у засићене хидрогенизацијом. Тако се, на пример, производи маргарин за људску употребу.

Засићеност и незасићеност даје мастима различите особине. Оне које имају двоструке везе имају мање енергије у односу на запремину. Примера ради, незасићено и течно јестиво уље заузима више простора од коцке збијеног и чврстог путера. Такође, незасићене масти у уљу имају ниску тачку топљења у поређењу са засићенима у путеру.

Изомерија

уреди

Двоструке везе незасићених масти имају двојак начин организације. Ти начини се стручно називају изомерима, а сама појава изомеријом или изомеризмом. Конкретан случај се најпрецизније описује као cis/trans изомерија, тј. геометријски изомеризам. Изомер са оба дела ланца на истој страни двоструке везе сматра се уобичајеним, тј. цисизомером. Онај са деловима ланца на различитим странама двоструке везе назива се трансизомером.

Највећи део трансизомера се производи за тржиште, јер су они ретки у природи. Масти изграђене од њих називају се trans-мастима, док су насупрот њих cis-масти. Цисизомер смањује међумолекулске силе међу незасићеним мастима и спречава њихову пасивност. Стога оне тешко прелазе у чврсто стање, а лако се разлажу или метаболишу. Trans-масти, иако и даље незасићење, попримају све одлике засићених — у чврстом су агрегатном стању, пасивне су и згодне за употребу у исхрани.

Ипак, научно је доказана веза између trans-масти и повећаног ризика од коронарне болести срца.[7] Ово се дешава зато што се након конзумирања ових масти повећава ниво лошег LDL холестерола, али и смањује концентрација доброг HDL холестерола.[8] Актуелна је дебата како издвојити природне trans-масти од оних које је човек створио, али о томе не постоји научни консензус. Делимично хидрогенизована биљна уља треба разликовати од посебних уља насталих премештањем масне киселине са једног молекула триглицерида на други. То су интерестерификоване масти и користе се као безопасна замена за trans-масти.

Биологија

уреди

Ова група молекула важна је за многе облике живота, у којима има и градивну и метаболичку улогу. Део су свакодневне људске исхране, али и оне осталих хетеротрофа. У организму, масти се разлажу ензимом липазом синтетисаном у панкреасу. Примери јестивих масних производа су животињска маст, рибље уље, путер и ги, као и егзотична китова маст. Они се добијају из млека и меса или поткожних делова животиња. Од биљака се добија јестиво уље, на пример, сунцокретово уље. Процесом хидрогенизације добија се чврсти маргарин.[9]

Витамини А,[10][11][12] Д,[11][10][13] Е[14][11][15] и К[10][16][17] су у масти растворљиви витамини, што значи да могу бити сварени, апсорбовани и кроз организам преношени само ако су заједно са мастима. Врста масти су и есенцијалне масне киселине без којих људски живот није могућ.[18] Такође, масти играју улогу у одржавању коже и косе здравима, заштити телесних органа, одржавању телесне температуре, и нормалној функцији ћелије. Као извор енергије, масти садрже око 37,8 килоџула, тј. 9 килокалорија енергије по граму.[19] У телу се липазама разграђују, чиме се ослобађа глицерол, који затим јетра претвара у глукозу, примарни извор енергије. Постојање есенцијалних масних киселина значи да тело не може произвести све масти, већ да се поједине масти морају унети орално исхраном или на неки други начин, као и да је немогуће у потпуности избацити масти из исхране. Покушај неконзумирања супстанци из ове групе би могао довести до здравствених последица. Друге масти нису неопходне и само тело их може произвести.[20]

Код људи и многих животиња, масти служе као извори енергије и као складишта енергије која је већа од онога што је телу тренутно потребно. Сваки грам масти када се сагори или метаболише ослобађа око 9 прехрамбених калорија (37 kJ = 8,8 kcal).[21]

Масти играју виталну улогу у одржавању здраве коже и косе, изолацији телесних органа од шока, одржавању телесне температуре и промовисању здраве функције ћелија. Маст такође служи као користан пуфер против мноштва болести. Када одређена супстанца, било хемијска или биотичка, достигне небезбедне нивое у крвотоку, тело може ефикасно да разблажи — или бар да одржи равнотежу — штетне супстанце тако што их складишти у новом масном ткиву.[22] Ово помаже у заштити виталних органа, све док се штетне супстанце не могу метаболисати или уклонити из тела путем излучивања, мокрења, случајног или намерног пуштања крви, излучивања себума и раста длаке.

Масно ткиво

уреди
 
Гојазни миш са леве стране има велике залихе адипозног ткива. Миш нормалне масе, с друге стране, има значајно мање количине истог ткива.

Код животиња, кроз масно, односно адипозно ткиво тело чува метаболичку енергију током одређеног временског периода. У зависности од тренутног физиолошког стања организма, адипоцити складиште маст насталу прерадом оне у тело унесене исхраном, или је пак разлажу на масне киселине и глицерол, које шаљу у крвни систем. Према положају, масно ткиво може бити висцерално (налази се испод абдоминалног зида) или поткожно (било где под кожом, укључујући и област изнад абдоминалног зида).[23] Under energy stress these cells may degrade their stored fat to supply fatty acids and also glycerol to the circulation. These metabolic activities are regulated by several hormones (e.g., insulin, glucagon and epinephrine). Adipose tissue also secretes the hormone leptin.[24]

Висцералне масти, у српском језику познате и као стомачно сало, имају додатну улогу тако што производе управна једињења (хормоне), међу којима су и они који учествују у упалној реакцији. Један од њих је и резистин, који је повезан са гојазношћу, отпорношћу на инсулин, као и дијабетесом. Ипак, како су ово информације добијене релативно новим истраживањима, постоје и студије које оповргавају ове тврдње.[25]

Телесна маст има улогу као корисна помоћ зараженим организмима. Понекад може доћи до појаве да количина одређене супстанце у крвотоку, било хемијске или биотичке, достигне превисок ниво. Како би ситуацију вратило на почетни стадијум, тело дотична једињења може ускладиштити у масно ткиво. До овога долази када су у питању једињења штетна по организам, па је потребно заштитити виталне органе док се она не избаце кроз екскрецију, мокрење, крварење, лучење себума, па чак и раст длака.[26]

Нутриционизам

уреди

Масти су липиди, једни од четири макромолекула, једињења најважнијих за живе организме. Као што, шире гледано, имају значајну биолошку улогу, такву улогу имају и у људској исхрани. Значај су извор енергије, јер садрже 9 килокалорија по граму, наспрам угљених хидрата и протеина са само 4 по истој маси.

Према Удружењу нутрициониста Немачке (Deutsche Gesellschaft für Ernährung) нормални унос масти за здравог човека је 30% укупних калорија. Према рачуници базираној на конзумирању 2400 до 3200 килокалорија дневно, то је отприлике 80 до 100 грама дневно, а око 560 грама масних једињења недељно. Ова препорука важи за особе са неактивним начином живота.[27]

Ова препорука не укључује trans-масти са доказаним штетним дејствима. У људској крви, ниво масти (триглицерида) мери се заједно са холестеролом. Што се тиче триглицерида, према нивоу њих у крви резултати су следећи (потребно је узети у обзир и да доле дате граничне вредности варирају од лабораторије до лабораторије као и од особе до особе):[28]

  • препоручљиво: мање од 150mg/dL (8,5mmol/l)
  • гранично висок: 150—199mg/dL (8,5—11mmol/l)
  • висок ниво: 200—499mg/dL (11—28mmol/l)
  • веома висок: више од 500mg/dL (28mmol/l)

Остале области

уреди
Изучавање масти

Мада првенствено имају биолошку улогу и хемијске одлике, масти се од давнина користе у разне сврхе. Као хемијска једињења, први их је проучавао Мишел Ежен Шеврел. Стручност овог француског хемичара били су липиди уопштено, о којима је издавао многе радове. Истраживања масти и масних киселина као подгрупа липида започео је 1823. Његов рад прате студије Хајнриха Вилхелма Хајнца о палмитинској и стеаринској киселини.[29]

Уље у сликарству

Уље уметници користе на више начина. Прва је употреба уља као везивне материје у боји. Масно једињење везује обојен пигмент и ствара уљане боје. Та врста ликовног стваралаштва назива се уљана техника, обично уље на картону или платну. Нека од најпознатијих уметничких дела рађена су на овај начин. Између осталих, Мона Лиза ренесансног сликара Леонарда да Винчија израђена је уљаном техником на дрвеној плочи од тополе. На исти начин, користећи везивна својства, прави се и лак за премазивање дрвета. У ове сврхе, дакле, служи течна биљна маст.[30]

Пресретач масти

Масти нису растворљиве у води и стога се одлажу, тј. бацају у рециклирају на посебан начин. Справе које спречавају да масти и уља прођу у канализациони систем називају се пресретачи масти. Њих користе велики ресторани који пржењем у дубоком уљу производе велике количине након неког времена неупотребљивог уља. Пресретачи купе уље, које касније може бити бачено у смеће или рециклирано претварањем у биодизел.[31]

Производња и прерада

уреди

Различите хемијске и физичке технике се користе за производњу и прераду масти, како у индустрији тако и у приватним или кућним условима. То укључује:

Метаболизам

уреди

Липаза панкреаса делује на естарску везу, хидролизујући везу и „ослобађајући” масну киселину. Кад су у облику триглицерида, дуоденум не може апсорбовати липиде. Масне киселине, моноглицериди (један глицерол, једна масна киселина) и неки диглицериди се апсорбују у дуоденуму, након што се триглицериди разграде.[49][50][51][52]

У цревима, након лучења липаза и жучи, триглицериди се деле на моноацилглицерол и слободне масне киселине у процесу који се назива липолиза.[53][54] Они се затим премештају у апсорптивне ћелије ентероцита које облажу црева. Триглицериди се поново граде у ентероцитима из њихових фрагмената и пакују заједно са холестеролом и протеинима да би формирали хиломикроне.[55][56][57] Они се излучују из ћелија и сакупљају у лимфном систему и транспортују до великих судова у близини срца пре него што се мешају у крв. Разна ткива могу ухватити хиломикроне, ослобађајући триглицериде који ће се користити као извор енергије. Ћелије јетре могу да синтетишу и складиште триглицериде. Када су телу потребне масне киселине као извор енергије, хормон глукагон сигнализира разградњу триглицерида помоћу липазе осетљиве на хормоне како би се ослободиле слободне масне киселине. Пошто мозак не може да користи масне киселине као извор енергије (осим ако се не претвори у кетон),[58] глицеролна компонента триглицерида може се претворити у глукозу, путем глуконеогенезе[59][60][61][62] претварањем у дихидроксиацетон фосфат, а затим у глицералдехид 3-фосфат, за мождано гориво када се разложи. Масне ћелије се из тог разлога такође могу разградити, ако су потребе мозга икада веће од потреба тела.

Триглицериди не могу слободно да прођу кроз ћелијске мембране. Посебни ензими на зидовима крвних судова звани липопротеинске липазе морају разградити триглицериде у слободне масне киселине и глицерол. Масне киселине затим могу да се унесу у ћелије преко протеина за транспорт масних киселина (FATP).

Триглицериди, као главне компоненте липопротеина веома ниске густине (VLDL) и хиломикрона, играју важну улогу у метаболизму као извори енергије и транспортери масти у исхрани. Они садрже више него двоструко више енергије (отприлике 9 kcal/g или 38 kJ/g) од угљених хидрата (приближно 4 kcal/g или 17 kJ/g).[63]

Нутритивни и здравствени аспекти

уреди

Најчешћи тип масти, у људској исхрани и већини живих бића, је триглицерид, естар троструког алкохола глицерола H(–CHOH–)
3
H
и три масне киселине. Молекул триглицерида се може описати као резултат реакције кондензације (конкретно, естерификације) између сваке од глицеролових –OH група и HO– дела карбоксилне групе HO(O=)C− сваке масне киселине, формирајући естарски мост −O−(O=)C− са елиминацијом молекула воде H
2
O
.

Друге мање уобичајене врсте масти укључују диглицериде и моноглицериде, где је естерификација ограничена на две или само једну од –OH група глицерола. Други алкохоли, као што је цетил алкохол (преовлађујући у спермацетима), могу заменити глицерол. У фосфолипидима, једна од масних киселина је замењена фосфорном киселином или њеним моноестром. Предности и ризици различитих количина и типова масти у исхрани били су предмет многих студија и још увек су веома контроверзне теме.[64][65][66][67]

Есенцијалне масне киселине

уреди

Постоје две есенцијалне масне киселине (EFA) у људској исхрани: алфа-линоленска киселина (омега-3 масна киселина) и линолна киселина (омега-6 масна киселина).[68][21] Одрасло тело може да синтетише друге липиде који су му потребни из ова два.

Референце

уреди
  1. ^ Шербан, Нада М. (2010). Биологија 1. Београд: ЗУНС. стр. 11. ISBN 978-86-17-17585-4. 
  2. ^ Maton, Anthea (1993). Human Biology and Health. Englewood Cliffs: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-981176-0. OCLC 32308337. 
  3. ^ а б в г Entry for "fat" Архивирано 2020-07-25 на сајту Wayback Machine in the online Merriam-Webster disctionary, sense 3.2. Accessed on 2020-08-09
  4. ^ а б в Thomas A. B. Sanders (2016): "The Role of Fats in Human Diet". Pages 1-20 of Functional Dietary Lipids. Woodhead/Elsevier, 332 pages. ISBN 978-1-78242-247-1doi: 10.1016/B978-1-78242-247-1.00001-6
  5. ^ „Macronutrients: the Importance of Carbohydrate, Protein, and Fat”. McKinley Health Center. University of Illinois at Urbana–Champaign. Архивирано из оригинала 21. 9. 2014. г. Приступљено 20. 9. 2014. 
  6. ^ „Introduction to Energy Storage”. Khan Academy. 
  7. ^ Dietary reference intakes for macronutrients. National Academies Press. 2005. стр. 423—. Архивирано из оригинала 25. 06. 2007. г. Приступљено 17. 04. 2013. 
  8. ^ „Trans fat: Avoid this cholesterol double whammy”. Mayo Foundation. Приступљено 19. 4. 2013. 
  9. ^ Недељковић, Татјана; Анђелковић, Драгана (2011). Хемија 8. Београд: Логос. стр. 170—173. ISBN 978-86-6109-055-4. 
  10. ^ а б в „Fact Sheet for Health Professionals – Vitamin K”. US National Institutes of Health, Office of Dietary Supplements. јун 2020. Приступљено 26. 8. 2020. 
  11. ^ а б в „Vitamin A”. Micronutrient Information Center, Linus Pauling Institute, Oregon State University, Corvallis. 1. 7. 2016. Приступљено 21. 12. 2021. 
  12. ^ Blaner WS (2020). „Vitamin A”. Ур.: Marriott BP, Birt DF, Stallings VA, Yates AA. Present Knowledge in Nutrition (Eleventh изд.). London, United Kingdom: Academic Press (Elsevier). стр. 73—92. ISBN 978-0-323-66162-1. 
  13. ^ Bikle DD (март 2014). „Vitamin D metabolism, mechanism of action, and clinical applications”. Chemistry & Biology. 21 (3): 319—29. PMC 3968073 . PMID 24529992. doi:10.1016/j.chembiol.2013.12.016. 
  14. ^ Traber MG, Bruno RS (2020). „Vitamin E”. Ур.: BP Marriott, DF Birt, VA Stallings, AA Yates. Present knowledge in nutrition, eleventh edition. London, United Kingdom: Academic Press (Elsevier). стр. 115—36. ISBN 978-0-323-66162-1. 
  15. ^ „Vitamin E”. Office of Dietary Supplements, U.S. National Institutes of Health. 12. 7. 2019. Приступљено 3. 8. 2019. 
  16. ^ „Vitamin K”. Corvallis, OR: Micronutrient Information Center, Linus Pauling Institute, Oregon State University. јул 2014. Приступљено 20. 3. 2017. 
  17. ^ Shearer, MJ; Okano, T (август 2018). „Key Pathways and Regulators of Vitamin K Function and Intermediary Metabolism”. Annual Review of Nutrition. 38 (1): 127—51. ISSN 0199-9885. PMID 29856932. S2CID 207573643. doi:10.1146/annurev-nutr-082117-051741. 
  18. ^ Goodhart, Robert S. (1980). Modern Nutrition in Health and Disease. Philadelphia: Lea and Febinger. стр. 134—138. ISBN 978-0-8121-0645-9. 
  19. ^ Stern, David P. (2008). „From Stargazers to Starships”. ISTPGSFC. Приступљено 19. 4. 2013. 
  20. ^ Whitney, Ellie (2008). Understanding Nutrition. California: Thomson Wadsworth. стр. 154. ISBN 978-11-3358-752-1. 
  21. ^ а б Government of the United Kingdom (1996): "Schedule 7: Nutrition labelling Архивирано 2013-03-17 на сајту Wayback Machine". In Food Labelling Regulations 1996 Архивирано 2013-09-21 на сајту Wayback Machine. Accessed on 2020-08-09.
  22. ^ Wu, Yang; Zhang, Aijun; Hamilton, Dale J.; Deng, Tuo (2017). „Epicardial Fat in the Maintenance of Cardiovascular Health”. Methodist DeBakey Cardiovascular Journal. 13 (1): 20—24. ISSN 1947-6094. PMC 5385790 . PMID 28413578. doi:10.14797/mdcj-13-1-20. 
  23. ^ Švarc, Daniela. „Visceralno masno tkivno”. Pansport. Приступљено 19. 4. 2013. 
  24. ^ „The human proteome in adipose - The Human Protein Atlas”. www.proteinatlas.org. Приступљено 2017-09-12. 
  25. ^ Lazar, MA (2007). „Resistin- and Obesity-associated metabolic diseases”. Horm. Metab. Res. 39 (10): 710—6. PMID 17952831. doi:10.1055/s-2007-985897. 
  26. ^ Burne, Jerome. „Why your love handles may be GOOD for you”. Daily Mail. Приступљено 19. 4. 2013. 
  27. ^ „Referenzwerte für die Nährstoffzufuhr”. Deutsche Gesellschaft für Ernährung. Архивирано из оригинала 01. 01. 2014. г. Приступљено 19. 4. 2013. 
  28. ^ „Triglyceride level”. Medline Plus. Приступљено 19. 4. 2013. 
  29. ^ Dr. W. Gellendien (1952). „Michel Eugène Chevreul Vater der Fett- und Seifenforschung und Textilchemiker”. Fette und Seifen. 54 (4). doi:10.1002/lipi.19520540416. 
  30. ^ Barry, Carolyn. „Earliest Oil Paintings Found in Famed Afghan Caves”. National Geographic Society. Приступљено 19. 4. 2013. 
  31. ^ Assessment of Grease Interceptor Performance (PDF). Alexandria, VA: WERF. 2008. ISBN 978-1-84339-526-3. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 10. 2013. г. Приступљено 22. 04. 2013. 
  32. ^ „Polyunsaturated Fats”. Clark's Nutrition. Приступљено 13. 3. 2019. 
  33. ^ Touma, J. G.; Coblyn, M.; Freiberg, L. J.; Kowall, C.; Zoebelein, A.; Jovanovic, G. N. (2024). „Intensification of Solvent Extraction in an Additively Manufactured Microfluidic Separator”. Chemical Engineering Journal. 484: 149285. doi:10.1016/j.cej.2024.149285. 
  34. ^ Mansour, Fotouh R.; Khairy, Mostafa A. (2017-08-09). „Pharmaceutical and biomedical applications of dispersive liquid–liquid microextraction”. Journal of Chromatography B (на језику: енглески). 1061-1062: 382—391. PMID 28802218. doi:10.1016/j.jchromb.2017.07.055. 
  35. ^ Wilson, Ian D. (2000). „EXTRACTION | Analytical Extractions”. Encyclopedia of Separation Science (на језику: енглески). Academic Press. стр. 1371—1382. ISBN 978-0-12-226770-3. doi:10.1016/B0-12-226770-2/02271-7. 
  36. ^ Rezaee, Mohammad; Assadi, Yaghoub; Milani Hosseini, Mohammad-Reza; Aghaee, Elham; Ahmadi, Fardin; Berijani, Sana (2006). „Determination of organic compounds in water using dispersive liquid–liquid microextraction”. Journal of Chromatography A. 1116 (1–2): 1—9. ISSN 0021-9673. PMID 16574135. doi:10.1016/j.chroma.2006.03.007. 
  37. ^ Brannt, William Theodore (1896). A Practical Treatise on Animal and Vegetable Fats and Oils (на језику: енглески). H. C. Baird. стр. 110. „Yellow grease is made by packers. All the refuse materials of the packing houses go into the yellow grease tank, together with any hogs which may die on the packers' hands. 
  38. ^ а б Teresa Tarrago-Trani, Maria; Phillips, Katherine M.; Lemar, Linda E.; Holden, Joanne M. (2006). „New and Existing Oils and Fats Used in Products with Reduced Trans-Fatty Acid Content” (PDF). Journal of the American Dietetic Association. 106 (6): 867—880. PMID 16720128. doi:10.1016/j.jada.2006.03.010. 
  39. ^ „Deadly fats: why are we still eating them?”. The Independent. 2008-06-10. Архивирано из оригинала 2008-06-14. г. Приступљено 2008-06-16. 
  40. ^ „New York City passes trans fat ban”. NBC News. 2006-12-05. Приступљено 2010-01-09. 
  41. ^ „F.D.A. Gives Food Industry 3 Years to Eliminate Trans Fats”. The New York Times. 2015-06-16. Архивирано из оригинала 2015-06-16. г. Приступљено 2015-06-16. 
  42. ^ Institute of Shortenings and Edible oils (2006). „Food Fats and oils” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2007-03-26. г. Приступљено 2009-02-19. 
  43. ^ Costales-Rodriquez, R.; Gibon, V.; Verhe, R.; De Greyt, W. (2009), „Chemical and Enzymatic Interesterification of a Blend of Palm Stearin: Soybean Oil for Low Trans-Margarine Formulation.”, J Am Oil Chem Soc, 86 (7): 681—697, doi:10.1007/s11746-009-1395-2 
  44. ^ “Chemical vs. Enzymatic Interesterification.” De Greyt, Wim. IUPAC-AOCS Workshop on Fats, Oils & Oilseeds Analyses & Production, 6 Dec. 2004. Retrieved October 20, 2010
  45. ^ „The Differences Between Winterized and Distillate Cannabis Oil”. BAS Research - The Oil In Cannabis Brands™ (на језику: енглески). 2019-03-26. Приступљено 2019-04-09. 
  46. ^ Ribeiro Grijó, Daniel; Vieitez Osorio, Ignacio Alberto; Cardozo-Filho, Lúcio (март 2019). „Supercritical Extraction Strategies Using CO2 and Ethanol to Obtain Cannabinoid Compounds from Cannabis Hybrid Flowers”. Journal of CO2 Utilization. 30: 241—248. doi:10.1016/j.jcou.2018.12.014 . 
  47. ^ „Clarified butter – Glossary – How to cook”. BBC Good Food. Приступљено 2010-06-07. 
  48. ^ Poncet, Fabrice (2022-12-06). Les Beurres d’Isigny: Aux origines d'une Normandie laitière XVIIe-XIXe siècles (на језику: француски). Presses universitaires François-Rabelais. ISBN 978-2-86906-845-2. 
  49. ^ Chapus C, Rovery M, Sarda L, Verger R (1988). „Minireview on pancreatic lipase and colipase”. Biochimie. 70 (9): 1223—1234. PMID 3147715. doi:10.1016/0300-9084(88)90188-5. 
  50. ^ Persson B, Bengtsson-Olivecrona G, Enerback S, Olivecrona T, Jornvall H (1989). „Structural features of lipoprotein lipase. Lipase family relationships, binding interactions, non-equivalence of lipase cofactors, vitellogenin similarities and functional subdivision of lipoprotein lipase”. Eur. J. Biochem. 179 (1): 39—45. PMID 2917565. doi:10.1111/j.1432-1033.1989.tb14518.x . 
  51. ^ Blow D (1990). „Enzymology. More of the catalytic triad”. Nature. 343 (6260): 694—695. Bibcode:1990Natur.343..694B. PMID 2304545. S2CID 4281247. doi:10.1038/343694a0. 
  52. ^ McLean J, Fielding C, Drayna D, Dieplinger H, Baer B, Kohr W, Henzel W, Lawn R (1986). „Cloning and expression of human lecithin-cholesterol acyltransferase cDNA”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 83 (8): 2335—2339. Bibcode:1986PNAS...83.2335M. PMC 323291 . PMID 3458198. doi:10.1073/pnas.83.8.2335 . 
  53. ^ Nielsen, TS; Jessen, N; Jørgensen, JO; Møller, N; Lund, S (јун 2014). „Dissecting adipose tissue lipolysis: molecular regulation and implications for metabolic disease.”. Journal of Molecular Endocrinology. 52 (3): R199—222. PMID 24577718. doi:10.1530/JME-13-0277 . 
  54. ^ Frühbeck, G; Méndez-Giménez, L; Fernández-Formoso, JA; Fernández, S; Rodríguez, A (јун 2014). „Regulation of adipocyte lipolysis.”. Nutrition Research Reviews. 27 (1): 63—93. PMID 24872083. doi:10.1017/S095442241400002X . 
  55. ^ Gofman, John W.; Jones, Hardin B.; Lindgren, Frank T.; Lyon, Thomas P.; Elliott, Harold A.; Strisower, Beverly (1950). „Blood Lipids and Human Atherosclerosis” (PDF). Circulation. 2 (2): 161—178. PMID 15427204. S2CID 402420. doi:10.1161/01.cir.2.2.161 . 
  56. ^ Schwenk, Robert W.; Holloway, Graham P.; Luiken, Joost J. F. P.; Bonen, Arend; Glatz, Jan F. C. (2010-04-01). „Fatty acid transport across the cell membrane: Regulation by fatty acid transporters”. Prostaglandins, Leukotrienes and Essential Fatty Acids (на језику: енглески). 82 (4): 149—154. ISSN 0952-3278. PMID 20206486. doi:10.1016/j.plefa.2010.02.029. 
  57. ^ Kiani, Reza (2018-01-01), Maleki, Majid; Alizadehasl, Azin; Haghjoo, Majid, ур., „Chapter 18 - Dyslipidemia”, Practical Cardiology (на језику: енглески), Elsevier, стр. 303—309, ISBN 978-0-323-51149-0, doi:10.1016/b978-0-323-51149-0.00018-3, Приступљено 2022-12-06 
  58. ^ White, Hayden; Venkatesh, Balasubramanian (2011). „Clinical review: Ketones and brain injury”. Critical Care. 15 (2): 219. PMC 3219306 . PMID 21489321. doi:10.1186/cc10020 . 
  59. ^ Nelson DL, Cox MM (2000). Lehninger Principles of Biochemistry. USA: Worth Publishers. стр. 724. ISBN 978-1-57259-153-0. 
  60. ^ Silva P. „The Chemical Logic Behind Gluconeogenesis”. Архивирано из оригинала 26. 8. 2009. г. Приступљено 8. 9. 2009. 
  61. ^ Kaleta C, de Figueiredo LF, Werner S, Guthke R, Ristow M, Schuster S (јул 2011). „In silico evidence for gluconeogenesis from fatty acids in humans”. PLOS Computational Biology. 7 (7): e1002116. Bibcode:2011PLSCB...7E2116K. PMC 3140964 . PMID 21814506. doi:10.1371/journal.pcbi.1002116 . 
  62. ^ Swe MT, Pongchaidecha A, Chatsudthipong V, Chattipakorn N, Lungkaphin A (јун 2019). „Molecular signaling mechanisms of renal gluconeogenesis in nondiabetic and diabetic conditions”. Journal of Cellular Physiology. 234 (6): 8134—8151. PMID 30370538. S2CID 53097552. doi:10.1002/jcp.27598. 
  63. ^ Drummond, K. E.; Brefere, L. M. (2014). Nutrition for Foodservice and Culinary Professionals (8th изд.). John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-05242-6. 
  64. ^ Rebecca J. Donatelle (2005): Health, the Basics, 6th edition. Pearson Education, San Francisco; ISBN 978-0-13-120687-8
  65. ^ Frank B. Hu, JoAnn E. Manson, and Walter C. Willett (2001): "Types of dietary fat and risk of coronary heart disease: A critical review". Journal of the American College of Nutrition, volume 20, issue 1, pages 5-19. doi: 10.1080/07315724.2001.10719008
  66. ^ Lee Hooper, Carolyn D. Summerbell, Julian P. T. Higgins, Rachel L. Thompson, Nigel E. Capps, George Davey Smith, Rudolph A. Riemersma, and Shah Ebrahim (2001): "Dietary fat intake and prevention of cardiovascular disease: systematic review". The BMJ, volume 322, pages 757-. doi: 10.1136/bmj.322.7289.757
  67. ^ George A. Bray, Sahasporn Paeratakul, Barry M. Popkin (2004): "Dietary fat and obesity: a review of animal, clinical and epidemiological studies". Physiology & Behavior, volume 83, issue 4, pages 549-555. doi: 10.1016/j.physbeh.2004.08.039
  68. ^ Dariush Mozaffarian, Martijn B. Katan, Alberto Ascherio, Meir J. Stampfer, and Walter C. Willett (2006): "Trans fatty acids and cardiovascular disease". New England Journal of Medicine, volume 354, issue 15, pages 1601–1613. doi: 10.1056/NEJMra054035 PMID 16611951

Литература

уреди