Komonvelt nacija

Komonvelt nacija (engl. Commonwealth of Nations) je udruženje nezavisnih suverenih zemalja širom sveta, od kojih je većina bila deo teritorije Britanske imperije. Poznat je još i pod nazivima Komonvelt (The Commonwealth), Britanski Komonvelt nacija (British Commonwealth of Nations) i Britanski Komonvelt (British Commonwealth). Udruženje je labavog karaktera; članice, kojih trenutno ima 53, mogu da napuste Komonvelt kad god žele.

Komonvelt nacija
Logotip Komonvelta
Zemlje članice Komonvelta
Osnovana	11. decembar 1931.
Datum osnivanja	11. decembar 1931.
Tip	međuvladina organizacija
Metod delovanja	zemlje članice
Lokacija	London, SW1 Ujedinjeno Kraljevstvo
Sedište	Marlboro kuća
Članovi	53 države članice
Službeni jezici	engleski
Predsednik	Riši Sunak
Generalni sekretar	Patriša Skotland
Vođa	Kralj Čarls III
Veb-sajt	thecommonwealth.org

Zastava Komonvelta nacija

Na čelu Komonvelta tradicionalno se nalazi britanski monarh, trenutno kralj Čarls III. Kralj predstavlja simbol jedinstva država Komonvelta i nema nikakvu suštinsku izvršnu moć. Većina članica ima sopstvene šefove država, dok 16 njih priznaje britanskog monarha kao vođu. Te članice se nazivaju Krunske zemlje Komonvelta (engl. Commonwealth Realms). Ujedinjeno Kraljevstvo nema moć da kroz strukture Komonvelta na bilo koji način utiče na politiku i unutrašnja pitanja zemalja članica. Države članice nemaju pravne obaveze jedne prema drugima. Umesto toga, one su ujedinjene jezikom, istorijom, kulturom i njihovim zajedničkim vrednostima demokratije, ljudskih prava i vladavine zakona. Ove vrednosti su sadržane u povelji Komonvelta i promovišu se Igrama Komonvelta svake četiri godine.

Glavne institucije organizacije su Sekretarijat Komonvelta, koja ima fokus na međuvladinim aspektima, i Fondacija Komonvelta, koja se bavi nevladinim odnosima između država članica. Na čelu Sekretarijata Komonvelta, glavne poveznice svih članica, nalazi se generalni sekretar Kamaleš Šarma. Sedište Komonvelta se nalazi u Vestminsteru, London.

Komonvelt datira iz prve polovine 20. veka kada je dekolonizacijom Britanskog carstva došlo do povećanog stepena samouprave njegovih teritorija. Originalno je bio kreiran kao Britanski komonvelt nacija putem Balfurske deklaracije na Imperijalnoj konferenciji iz 1926. godine, i Ujedinjeno Kraljevstvo ga je formalizovalo putem Vestminsterskog statuta iz 1931. godine. Sadašnji Komonvelt nacija je bio formalno konstituisan Londonskom deklaracijom iz 1949. godine, kojom je modernizovana zajednica, i zemlje članice su uspostavljene kao „slobodne i jednake”.

Zemlje Komonvelta pokrivaju više od 29958050 km², što je ekvivalentno sa 20% svetske kopnene površine raspoređene na šest naseljenih kontinenata.

Istorija

Iako je na brojnim konvencijama strogo naglašeno da Komonvelt nema nikakve sličnosti sa nekadašnjom Britanskom imperijom, činjenica je da je Komonvelt nezvanični sukcesor raspadnute imperije.

Već krajem 19. veka, u britanskim prekomorskim posedima — kolonijama najrazličitijeg statusa — javljaju se snažni nacionalni pokreti koji su za cilj imali oslobađanje od britanske vlasti. Raspad imperije je bio postepen i ne preterano turbulentan. Niz kolonija dobija samoupravu dok se drugima daju izvesne povlastice. Britanski političari sa početka 20. veka se trude da naglase kako kolonije ni na koji način nisu podređene Britaniji već da je to unija jednakih koji dele vernost prema Kruni. Ova formulacija bila je osnov Vestminsterskog statuta iz 1931. kojom se ovakvo stanje nazvalo Britanskim Komonveltom nacija.

Međutim, završetkom Drugog svetskog rata, ratom razorena Britanija više nije imala moć da sačuva Imperiju. Nezavisnost bivših protektorata i kolonija značila je njen kraj. Iz ovih razloga iz naziva zajednice se izbacuje asocijacija sa Britanijom što budućoj organizaciji ostavlja ime Komonvelt nacija.

Uzima se da moderan Komonvelt nastaje Londonskom deklaracijom iz 1949. kada je ozvaničena činjenica da su njegove članice nezavisne suverene države. Članstvu nisu pristupili brojni bivši protektorati (Egipat, Izrael, Irak, Sudan, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein…). Irska je, takođe, odlučila da ne pristupi Komonveltu.

Poreklo koncepta i uspostavljanje pojma

Glavni članci: Britanska imperija i Istoriografija Britanske imperije

Premijeri pet zemalja članica 1944. godine na Konferenciji premijera Komonvelta. (L-D) Makenzi King (Kanada), Džen Smats (Južna Afrika), Vinston Čerčil (Ujedinjeno Kraljevstvo), Piter Frejzer (Novi Zeland) i Džon Kurtin (Australija)

Kraljica Elizabeta II, u njenom obraćanju Kanadi na Dan Kanade 1959. godine, istakla je da je konfederacija Kanade 1. jula 1867. bila dan rođenja „prve nezavisne zemlje unutar Britanskog carstva”. Ona je izjavila: „Dakle, to takođe označava početak tog slobodnog udruživanja nezavisnih država koje je sada poznato kao Komonvelt nacija.” Još je davne 1884. godine Lord Rozberi opisao, tokom svoje posete Australiji, izmenjenu Britansku imperiju, budući da su neke od njenih kolonija postale u većoj meri nezavisne, kao „Komonvelt nacija”. Konferencije britanskih i kolonijalnih premijera se odvijale periodično od prve održane 1887. godine, što je dovelo do kreiranja imperijalnih konferencija 1911. godine.

Komonvelt se razvio iz imperijalnih konferencija. Specifični predlog je predstavio Džen Smats 1917. godine kad je skovao termin „Britanski komonvelt nacija” i predvideo „buduće ustavne odnose i usklađivanja u suštini” na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. učešćem delegata iz dominiona kao i Britanije. Termin je prvobitno poprimio imperijalno statutarno priznanje u Anglo-irskom sporazumu iz 1921. godine, kada je pojam Britanski komonvelt nacija zamenio Britansko carstvo u tekstu zakletve članova parlamenta Irske slobodne države.

Članstvo

Članstvo u Komonveltu (2018)

  Članice

  Bivše članice (Maldivi, Irska i Zimbabve)

  Suspendovane članice

  Britanske prekomorske teritorije i Krunski posedi

Komonvelt trenutno broji 53 članice. Zajedno one imaju 1,9 milijardi stanovnika, što znači da je oko 30% svetske populacije u Komonveltu. Najmnogoljudnija je Indija, sa oko 1.210.200.422 stanovnika, a Tuvalu je član sa najmanjim brojem stanovnika, oko 11.000. Komonvelt, odnosno njegove članice, zauzimaju površinu od oko 32 miliona kvadratnih kilometara.

Iako je članstvo otvoreno za sve koji prihvataju osnovne principe i vrednosti Komonvelta, sve članice su imale nekakve veze sa istorijskom kolonizacijom od strane Britanije. Izuzetak su Kamerun i Mozambik.

Brojne druge zemlje su potencijalni kandidati za članstvo u Komonveltu. Palestina i Jemen su podneli prijave dok se sličan potez očekuje i od Mjanmara. Izrael, Jordan i Alžir će se možda odlučiti za članstvo. Politička scena Irske je podeljena po pitanju da li bi Irska trebalo da se ponovno priključi Komonveltu.

Članstvo u Komonveltu je dobrovoljnog karaktera, tako da svaka od članica može da ga napusti po želji. Iako Komonvelt nema instituciju isključenja iz članstva poslednjih godina je niz članica (privremeno) suspendovano iz Sekretarijata Komonvelta zbog neuspeha u održavanju demokratskih vrednosti i ljudskih prava. Ukoliko bi neka od članica Krunskih zemalja Komonvelta proglasila republiku automatski bi prestala da bude članica osim, kao što je to bio slučaj sa Indijom, ukoliko se ne donese posebna odluka. Slična situacija se odigrala i sa Maldivima posle njihovog unilateralnog proglašenja nezavisnosti od Britanije, koji su kasnije ponovno primljeni u članstvo.

Principi, vrednosti i ciljevi

Principi i vrednosti Komonvelta u koje članice veruju su uobličeni u Deklaraciji objavljenoj u Harareu, Zimbabve tokom sastanka šefova vlada članica. Oni su, kako u Deklaraciji (član 4.) stoji, sledeći:

• „mi verujemo da su međunarodni red i mir, globalni ekonomski napredak i vladavina međunarodnog prava presudni za bezbednost i napredak čovečanstva;
• mi verujemo u slobodu pojedinca po zakonu, u jednaka prava za sve građane bez obzira na pol, rasu, boju, poreklo ili političko opredeljenje, i u neotuđivo pravo pojedinca da kroz slobodne i demokratske političke procese učestvuje u uređenju društva u kome živi;
• mi vidimo rasne predrasude i netoleranciju kao opasnu bolest i pretnju zdravom razvitku, i rasnu diskriminaciju kao apsolutno zlo;
• mi se protivimo svim oblicima rasne opresije, i posvećeni smo principima ljudskog dostojanstva i jednakosti;
• mi shvatamo važnost i hitnost ekonomskog i socijalnog razvitka radi zadovoljenja osnovnih potreba i aspiracija ogromne većine naroda sveta, i želimo progresivno uklanjanje širokih razlika u standardima življenja između naših članica.”

Međutim, mnogi veruju da je ova idealizovana slika Komonvelta daleko od istine. U skorije vreme državnici kao predsednik Zimbabvea Robert Mugabe, su kritikovali Komonvelt tvrdnjama da „Beli Komonvelt” koga čine članice sa pretežno belom populacijom žele da preko Komonvelta iskoriste siromašnije afričke članice utičući na političke promene u afričkim državama koje su motivisane rasističkim i kolonijalističkim nagonima. On smatra da „Beli Komonvelt” želi da kontroliše Komonvelt kao celinu što ga čini neokolonijalističkom organizacijom.

Članice Komonvelta su inicijalno od članstva imali daleko više koristi nego što je to slučaj danas. Naime, po osnivanju Komonvelt je bio značajan ekonomski blok u kojem su članice pod povoljnim uslovima na obostranu korist međusobno trgovale. Međutim, ulaskom UK u EU većina ovih povlastica se ugasilo. Mnogi analitičari se pitaju da li je opravdano postojanje organizacije čiji je osnovni povezujući faktor istorijska povezanost za Britaniju. Činjenica da značajnije države zapadne Evrope i Severne Amerike nisu članice Komonvelta u velikoj meri utiče na ugled ove grupacije. Veruje se da na globalnom nivou Komonvelt nema preterani uticaj i da je generalno on remnant prošlosti i čuvar tradicije. Jedina polja na kojima je Komonvelt posebno aktivan su širenje ljudskih prava i sloboda kao i demokratije uopšte. Kulturni aspekat saradnje među članicama je takođe i bitan a državljani ugroženijih članica imaju određene privilegije kada je u pitanju školovanje i imigracija u UK.

Unutrašnja organizacija

Marlboro Haus (engl. Marlborough House) u Londonu je sedište sekretarijata.

Kao što je prethodno rečeno, na čelu Komonvelta se nalazi britanski kralj Čarls III. Iako se tradicionalno na čelu Komonvelta nalazi vladajući britanski monarh ovo pravo nije zagarantovano. Čarlsov naslednik, Princ Vilijam od Velsa ukoliko postane kralj će morati da dobije podršku zemalja članica ispred Sekretarijata Komonvelta ukoliko bude želeo da predvodi Komonvelt.

Sekretarijat Komonvelta ima izvesnu izvršnu moć. Postoji od 1965. Stacioniran je u Londonu. Na čelu se nalazi Generalni Sekretar koji ima jednog Zamenika.

Najvažnije mesto donošenja odluka su Sastanci šefova vlada zemalja Komonvelta na kojima se razmatraju pitanja od zajedničkog interesa. Na ovim sastancima teži se postizanju kompromisa i konsenzusa među članicama pre nego nametanje rešenja koje podržava većina.

Zvanični jezik organizacije je engleski.

Vidi još

• Krunske zemlje Komonvelta

Literatura

• Ashton, Sarah R. „British government perspectives on the Commonwealth, 1964—71: An asset or a liability?.” Journal of Imperial and Commonwealth History 35.1 (2007): 73—94.
• Bloomfield, Valerie. Commonwealth Elections 1945—1970 (1976).
• Cook, Chris and John Paxton. Commonwealth Political Facts (Macmillan, 1978).
• Jebb, Richard (1905). „Imperial Organization”. The Empire and the century. London: John Murray. str. 332—348. 
• Lloyd, Lorna. Diplomacy with a difference: the Commonwealth Office of High Commissioner, 1880—2006 (Brill, 2007).
• McIntyre, W. David. The commonwealth of nations: Origins and impact, 1869—1971 (U of Minnesota Press, 1977); Comprehensive coverage giving London's perspective on political and constitutional relations with each possession.
• McIntyre, W. David. A Guide to the Contemporary Commonwealth, Palgrave. 2001. ISBN 978-0-333-96310-4..
• McIntyre, W. David. „The Unofficial Commonwealth Relations Conferences, 1933—59: Precursors of the Tri-sector Commonwealth.” Journal of Imperial and Commonwealth History 36.4 (2008): 591—614.
• Madden, Frederick and John Darwin, eds. The Dependent Empire, 1900—1948: Colonies, Protectorates, and the Mandates (1994) 908 pp online
• Maitland, Donald. ed. Britain, the Commonwealth and Europe (Palgrave Macmillan UK, 2001) online
• Mansergh, Nicholas The Commonwealth in the World, University of Toronto Press. 1982. ISBN 978-0-8020-2492-3..
• Moore, R.J (1988). Making the New Commonwealth. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-820112-0. .
• Murphy, Philip (2013). Monarchy and the End of Empire. Oxford UP. ISBN 978-0-19-921423-5. doi:10.1093/acprof:oso/9780199214235.001.0001. 
• Perkin, Harold. „Teaching the nations how to play: sport and society in the British empire and Commonwealth.” International Journal of the History of Sport 6.2 (1989): 145—155.
• Shaw, Timothy M. Commonwealth: Inter- and Non-State Contributions to Global Governance, Routledge. 2008. ISBN 978-0-415-35120-1.
• Srinivasan, Krishnan. The rise, decline and future of the British Commonwealth. (Springer, 2005).
• Wheare, K. C (1960). The Constitutional Structure of the Commonwealth. Clarendon Press. ISBN 978-0-313-23624-2. .
• Williams, Paul D. „Blair's Britain and the Commonwealth.” The Round Table 94.380 (2005): 381—391.
• Winks, Robin, ed. The Historiography of the British Empire-Commonwealth: Trends, Interpretations and Resources (1966) online
• Madden, Frederick, ed. The End of Empire: Dependencies since 1948: Select Documents on the Constitutional History of the British Empire and Commonwealth: The West Indies, British Honduras, Hong Kong, Fiji, Cyprus, Gibraltar, and the Falklands (2000) online 596pp
• Madden, Frederick, and John Darwin, ed. The Dependent Empire: 1900—1948: Colonies, Protectorates, and Mandates (1963) 908pp online
• Mansergh, Nicholas, ed. Documents and Speeches on Commonwealth Affairs, 1952—1962 (1963) 804pp online

Spoljašnje veze

• The Commonwealth Secretariat zvanični sajt
• Harare Declaration Deklaracija u Harareu, pdf dokument
• The Commonwealth sajt britanske vlade, sekcija o Komonveltu
• The Commonwealth of Nations Network
• Commonwealth Foundation