Korisnik:Danilo217/pesak

Biblija

• Hrišćanska biblija
• Prevodi Biblije
• Biblijski izvori
• Prevodi Biblije kod Južnih Slovena
• Biblijski muzeji

Prevodi Biblije na srpski jezik

Hrišćanska Biblija

Hrišćanska Biblija je naziv za skup tekstova podeljenih u Stari i Novi Zavet koji, po određenom Hrišćanskom kanonu, sačinjava svete spise neke Hrišćanske crkve. Rana Hrišćanska crkva je koristila Septuagintu, s obzirom da je napisana na Koine Grčkom široko rasprostranjenim jezikom na području Rimskog Carstva, ili Targume, prevod Tanaha na Aramejski jezik, na govornom području onih koji su govorili Aramejski. Ubrzo su ovim spisima dodati Jevanđelja, Pavlove poslanice, i drugi spisi kao Novi Zavet.

Stari Zavet

U Hrišćanstvu Stari Zavet predstavlja svete spise koji su nastali pre dolaska Hrista koji je uspostavio novi savez ili zavet. U krugovima Biblista u upotrebi je i naziv Prvi Zavet ili Hebrejski deo svetih spisa. Ovi spisi su pisani na Hebrejskom i njemu s rodnom Aramejskom jeziku.

Postoji rasprostranjeno mišljenje da su Tanah i Stari Zavet dva naziva za isti pojam. Međutim zapravo se razlikuju u broju knjiga, redosledu i organizaciji istih. Većina kanona uvrštavaju sve knjige Tanaha i razlike su u prihvatanju Devterokanonskih knjiga.

Stari Zavet je u većini slučaja podeljen u četiri ili pet celine.

• Pentateuh ili Petoknjižje
• Istorijske knjige
• Spisi ili Hagiografi
• Proroci
• Devterokanonske knjige

Pentateuh je sačinjen od istih knjiga kao i Tora. I prate isti raspored kao u Tanahu.

Istorijske knjige sačinjavaju knjige Prvobitnih proroka Nevi'ima, Istorijske knjige Ketuvima bez Danila i knjige Rute i Jestire. Redosled i broj knjiga je takođe drugačiji u odnosu na Tanah. Redosled i podela ovih knjiga je isti kao u Septuaginti. U zavisnosti od kanona knjiga Jestire može sadržati proširenja.

Hagiografi sadrže ostale knjige Ketuvima koje se ne nalaze u Istorijskim knjigama. Međutim prate malo drugačiji raspored. Knjige su raspoređene u sledećem rasporedu Jov, Psalmi, Poslovice, Propovednik i Pesma nad Pesmama. U zavisnosti od kanona mogu da sadrže proširenja u Psalmima.

Proroci sadrže knjige Kasnijih proroka Nevi`ima i knjigu Danila. Knjige prate isti redosled kao u Tanahu. Sem knjige Danila koja dolazi pre 12 "malih" proroka. U zavisnosti od kanona knjiga Danila može sadržati proširenja.

Devterokanonske knjige su knjige koje nisu deo Tanaha, a nalaze se u Septuaginti ili Pešiti zajedno sa ostalim spisima. Sadržaj ovih knjiga varira od kanona do kanona.

Kanon i Apokrifija Starog Zaveta

Hrišćanske crkve su kroz istoriju imali različite poglede na knjige Starog Zaveta. Neke knjige su smatrane svetima i svrstane su u njihov kanon. Dok su ostale smatrane samo kao istorijske ili poučne i svrstane su u Apokrifne knjige. Pored toga prema nekim knjigama je ukazano i nepoverenje te su nazvane Pseudoepigrafi. Crkve su za ovakve knjige tvrdile da su sadržaj, pisac ili oba nepouzdani tako da ih ne treba koristiti.

O proširenju kanona van knjiga Tanaha govorilo se rano u Hrišćanskoj crkvi. Na saboru u Kartagini 397. godine došlo je do predloga da se kanonu doda 7 knjiga međutim ovakav predlog nije usvojen. Zvanične promene su nastale mnogo kasnije.

U 4. veku Jeronim je nastojao da prevede Stari Zavet na Vulgarni Latinski. Tokom prevođenja Jeronim je tvrdio da se drži načela Hebraica Veritas (Istiniti Hebrejski tekst). To je značilo da je želeo da približi originalni Hebrejski tekst Starog Zaveta hrišćanima. Jeronim u prevođenju nije bio naklonjen prema knjigama koje nije prevodio sa Hebrejskog odnosno knjigama prisutnim samo u Septuaginti. U skladu s tim Devterokanonske knjige je izdvojio, zajedno sa proširenjima knjiga Tanaha, i napravio zaseban odeljak za njih.

Po ugledu na njega isti korak je preduzeo i Martin Luter. U 16. veku kao deo reformacije sve knjige koje nisu deo Tanaha svrstane su u Apokrifne zajedno sa proširenjima iz Septuaginte.

Katolička crkva nije preduzela iste korake kao i Protestantska Reformacija već je otišla u suprotnom smeru i na saboru u Tridentu 1546. zvanično usvojila proširenja kanonu. Spisi koji su prihvaćeni su sledeći:

• Knjiga o Tobitu
• Knjiga o Juditi
• dodaci Jestiri (Jestira 10:4-12:6)
• Premudrosti Solomonove ili knjiga Mudrosti
• Knjiga Sirahova
• Knjiga Varuhova
• tri dodatka Danilu
  • Molitva Azarijina i Pesma trojice mladića u peći vavilonskoj (Danilo 3:24-90)
  • Priča o Susani (Danilo 13)
  • Priča o Vilu i Drakonu (Danilo 14)

• 1. Makabejcima
• 2. Makabejcima

Pravoslavna ili Ortodoksna Vaseljenska crkva do danas nema zvaničan stav prema devterokanonskim knjigama ne svrstava ih ni u kanon ni kao apokrife. Kroz istoriju istočnjačke i orijentalne hrišćanske crkve nisu stavljale veliki značaj na zvaničnu listu prihvaćenih knjiga.

Pored već navedenih knjiga koje su deo Katoličke Biblije u Grčkoj, Slovenskim i Gruzinskoj pravoslavnoj crkvi su u upotrebi:

• Molitva Manasijina (Završetak 2. Dnevnika)
• 3. Jezdrina
• 3. Makabejcima
• 151. Psalam

Orijentalne Pravoslavne crkve u upotrebi imaju još veći broj knjiga. Pored već spomenutih knjiga i proširenja knjigama ove crkve koriste:

Spisak knjiga koji su deo Biblija Orijentalnih crkava

	Orijentalne pravoslavne crkve
Knjiga	Jermenska	Sirijska	Koptska	Etiopska	Asirska
3. Jezdrina
4. Jezdrina
1. Makabejcima
2. Makabejcima
3. Makabejcima
Jubilej
Enoh
1., 2. i 3. Etiopska Makabejaca
Psalmi 152-155
Etiopske Tužbalice
Sirijska Apokalipsa Varuhova
Poslanica Varuhova
4. Varuhova

Novi Zavet

U Hrišćanstvu Novi Zavet predstavlja drugi deo svetih spisa koji su nastali nakon dolaska Hrista. Novi Zavet je nastao u prvom i početkom drugog veka nove ere. Pisali su ga ljudi iz različitih staleža i obrazovanosti. Mesto pisanja knjiga Novog Zaveta nije precizno utvrđeno ali pretpostavlja se da je većina nastala na teritoriji tadašnjeg Rimskog carstva.

I ako neki naučnici tvrde da je originalni jezik Novog Zaveta Aramejski, velika većina je stava da su spisi pisani na Koine Grčkom koji je bio zajednički jezik širom Mediterana. Međutim postoje razlozi da se veruje da je Grčki kojim je pisan Novi Zavet, bio pod velikim uticajem Semitskih jezika i stila pisanja. Što ukazuje da su pisci bili Semitskog porekla. Postoji razlog da verujemo da je pored Grčkog i Hebrejski jezik Novog Zaveta. Jeronim je u svojim tekstovima ukazao da je jevanđelje po Mateju nastalo prvo na Hebrejskom, a da je zatim preveden na Grčki.

Markionov kanon

U 2. veku među Hrišćanima se pojavio pokret koji je predvodio Markion od Sinope. On je bio glavni zagovornik Apokrifije Tanaha. Markion je tvrdio da su Stari i Novi zavet nespojivi i da samo bi trebalo samo Novi Zavet uvrstiti u kanon Biblije. Ovakva razmišljanja su bila ograničena na malu skupinu hrišćana i odbačena je od strane ostalih.

Sirijski kanon ili Pešita

Ideja o hrišćanskoj Bibliji kao Novom zavetu proistekla je iz ranohrišćanskih tekstova koji su u Hristu videli posrednika u novom savezu sa Bogom. Hrišćanska Biblija, odnosno Novi zavet, sadrži 27 spisa. Ti spisi se mogu podeliti na 4 vrste religijskih tekstova:

• četiri jevanđelja,
• jedna rana crkvena povest,
• dvadeset i jedna poslanica,
• jedna apokalipsa

Biblija, ili Sveto pismo, kod hrišćana označava zbirku svetih spisa koji se dele na knjige Starog zaveta i Novog zaveta.

Pravoslavna crkva uvrstila je u Stari zavet 39 knjiga. Prema kanonu Rimokatoličke crkve, Stari zavet sadrži 46 knjiga, jer obuhvata, pored 39 protokanonskih, i sedam devterokanonskih knjiga (protestanti ih nazivaju apokrifnim):

• Judita,
• Tovija,
• Varuh,
• Premudrosti Solomonove,
• Premudrosti Sirahove,
• 1. i 2. Makavejska.

Sveti Atanasije Veliki u 39. uskršnjoj poslanici (Pidalion, str. 768-770), deli starozavetne knjige u dve grupe: kanonske, 22 knjige po jevrejskim slovima azbuke, ali u stvarnosti 39, i anaginoskomene, dakle korisne i dobre za čitanje, njih deset.

Kanonske starozavetne knjige su: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, Ponovljeni Zakon, Isusa Navina, Sudije, Ruta, 1. i 2. Knjiga Samuilova, 1. i 2. Knjiga o carevima, 1. i 2. Knjiga Dnevnika, Jezdra, Jestira, Jov, Psalmi, Priče Solomonove, Propovednik, Pesma nad pesmama, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo, Plač Jeremijin, Osija, Joil, Amos, Avdije, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sofonije, Agej, Zaharija i Malahija.

Knjige „anaginoskomene“ - dobre za čitanje (nazvane u XVI veku na Zapadu devterokanonskim, zato što je njihovo unošenje u kanon Zapadne crkve, pored „protokanonskih knjiga“, bilo stavljeno na diskusiju), uključene su u biblijski kanon od najstarijih vremena (kanon Svetog Atanasija Velikog), i to su sledeće; Judita, Tovija, 3. Jezdrina (Jezdra u Septuaginti), Varuh, Poslanica Jeremijina, Premudrosti Solomonove, Premudrosti Sirahove, 1, 2, i 3. Makavejska.

Jedna hrišćanska Biblija

U prvim vekovima kružile su mnoge knjige - bilo apokrifne, bilo autentične, veoma cenjene od hrišćana - koje Crkva na kraju nije unela u novozavetni kanon. Otkrivenje Jovanovo je prihvaćeno u kanon sa izvesnim izbegavanjem. Osamdeset peti Apostolski kanon ne pominje Otkrivenje, ali zauzvrat preporučuje dve Poslanice Korinćanima od Klimenta Rimskog i Učenje Dvanaestorice Apostola (odbačeno na Šestom vaseljenskom saboru, kanon 2, na osnovu toga što su ga koristili neki jeretici); to isto čini i Laodikijski sabor (60. kanon) i Sveti Kirilo Jerusalimski. Prihvata ga Sveti Atanasije Veliki, koji spominje i Jermin Pastir (kao i Sveti Maksim Ispovednik), a takođe i Kartaginski sabor (kanon 30), koji u isto vreme preporučuje Žitija Svetih (kanon 54) i, na kraju, Dionisije Areopagit. Pod uticajem katihetskih škola u Siriji i Palestini, Otkrivenje se nije upotrebljavalo u liturgijskoj praksi, mada ga je ipak na kraju aleksandrijska škola stavila u kanon.

Rimokatolička crkva je tek 1546. godine, na protivreformatorskom saboru u Trentu, uključila u kanon svih 27 knjiga Novog zaveta. Tom prilikom je Jeronimov latinski prevod Biblije, poznatiji kao Vulgata prihvaćen kao zvanična, punopravna verzija katoličkog Svetog pisma.

Biblija je (naročito) počela da se širi svetom u 16. veku, i danas je, u celini ili delimično, prevedena na preko hiljadu pet stotina jezika. Biblija je izazvala divljenje, manje ili veće, relativno priznanje ili prihvatanje pripadnika drugih verskih tradicija, ali uopšte uzev, ona je kao i drugi sveti spisi sveta po svom sopstvenom tradicionalnom karakteru jedino za pripadnike odgovarajuće vere.

Literatura

• Bandstra, Barry L. (2009). Reading the Old Testament: an introduction to the Hebrew Bible (na jeziku: engleski) (IV izd.). Wadsworth Cengage Learning. ISBN 978-0-495-39105-0. 
• Riches, John (2000). The Bible: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285343-1. 
• Bruce, Frederick (1988). The Canon of Scripture. Downers Grove, Illinois: IVP Academic. str. 214. ISBN 978-0-8308-1258-5. 
• Gravett, Sandra L.; Bohmbach, Karla G.; Greifenhagen, F. V.; Polaski, Donald C. (2008). An introduction to the Hebrew Bible: a thematic approach (na jeziku: engleski). Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-23030-2. 
• Lim, Timothy H. (2017). The Dead Sea Scrolls: a very short introduction (na jeziku: engleski) (II izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-877952-0. 
• Hayes, Christine Elizabeth (2012). Introduction to the Bible. Open Yale Courses (na jeziku: engleski). Yale University Press. ISBN 978-1-283-65655-9. 
• Carr, David McLain (2010). An introduction to the Old Testament: sacred texts and imperial contexts of the Hebrew Bible (na jeziku: engleski). Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4443-1995-8. 
• Harris, Stephen L.; Platzner, Robert Leonard (2008). The Old Testament: an introduction to the Hebrew Bible (na jeziku: engleski) (II izd.). McGraw-Hill Higher Education. ISBN 978-0-07-299051-5. 
• Brown, Raymond E. (2010). An Introduction to the New Testament. The Anchor Yale Bible Reference Library (na jeziku: engleski). Yale University Press. ISBN 978-0-300-14016-3. 
• Ulrich, Eugene (2013). „The Old Testament text and its transmission”. Ur.: Paget, James Carleton; Schaper, Joachim. Volume 1: From the Beginnings to 600. The New Cambridge History of the Bible (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 83—104. ISBN 978-0-521-85938-7. 
• VanderKam, James C.; Flint, Peter W. (2013). The meaning of the Dead Sea scrolls: their significance for understanding the Bible, Judaism, Jesus, and Christianity (na jeziku: engleski). HarperCollins. ISBN 978-0-06-224330-0. 
• Parker, David C. (2013). „The New Testament text and versions”. Ur.: Paget, James Carleton; Schaper, Joachim. Volume 1: From the Beginnings to 600. The New Cambridge History of the Bible (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 412—454. ISBN 978-0-521-85938-7. 
• Driver, Godfrey (2009). Introduction to the Old Testament of the New English Bible (na jeziku: engleski). [. 
• The Oxford dictionary of the Christian church. Cross, F. L. (na jeziku: engleski). Oxford University Press. 2005. 
• Đuro Daničić i Vuk Karadžić(1865, 1857); Sveto Pismo staroga i novoga zavjeta
• Fitzmyer, Joseph (2008). A Guide to the Dead Sea Scrolls and Related Literature. (na jeziku: engleski). Eerdmans. ISBN 978-0-8028-6241-9. 
• McDonald, L. M.; Sanders, J. A. (2002). „Introduction”. The Canon Debate. Hendrickson Publishers.