Konstantin „Kosta“ Cukić (Kraljevo, 13. april 1826Beč, 5. mart 1879) bio je srpski ekonomista i političar. Cukić je bio ministar finansija i prosvete u vladi kneza Mihaila.

Kosta Cukić
Lični podaci
Datum rođenja(1826-04-13)13. april 1826.
Mesto rođenjaKraljevo, Srbija
Datum smrti5. mart 1879.(1879-03-05) (52 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrougarska

Potpis
Kosta Cukić u listu Srpska zora, Beč 1878.
Kosta Cukić

Biografija

uredi

Konstantin Lazarević Cukić je rođen u Karanovcu (Kraljevu) 13. aprila 1826. godine, po starom kalendaru.[1] Njegov otac Petar Lazarević bio je posinak vojvode iz Prvog srpskog ustanka Pavla Cukića, član Sovjeta, najvišeg zakonodavnog i upravnog tela u Srbiji. Majka Ana bila je kćer poznatog vojvode iz Prvog ustanka Petra Nikolajevića Molera.

Završio osnovnu školu u Karanovcu (danas Kraljevo) i Kruševcu i nižu gimnaziju u Kragujevcu. U Beč je otišao 1838/39. godine i u početku učio jezike i privatno završio višu gimnaziju. Tu je započeo studije državnih nauka, čiji je centralni deo, po kameralističkom konceptu, predstavljala ekonomija. Zatim je prešao u Hajdelberg i kod profesora Karla Raua završio “filozofične i politično-pravoslovne nauke” i stekao titulu doktora filozofije.[1] Bio je član prvog kola srpskih đaka koji su otišli na studije na zapad, koje su činili Kosta Magazinović, Dimitrije Matić, Konstantin Nikolajević, Filip Hristić, Đorđe Cenić i Dimitrije Crnobarac.

Po završenim studijama, Cukić se vratio u Srbiju u proleće 1848. godine i dobio službu profesora na Liceju, gde je predavao Političku ekonomiju, Finansije, Nauku o trgovini i Ekonomsku politiku. Odmah se uključio i u rad Društva srpske slovesnosti i postao njegov sekretar.

Kako u Srbiji toga doba nije bilo nijednog ekonomskog udžbenika ili neke slične knjige na srpskom jeziku, Cukić se dao na posao i ubrzo objavio prvi deo svog udžbenika Državna ekonomija, a pod nazivom Narodna ekonomija (1851). Tome je sledio treći deo, pod nazivom Finansija (1853), dok je drugi deo Ekonomna policija bio objavljen tek desetak godina kasnije (1862), kada je Cukić već bio ministar finansija.

Slobodoumnost mladog profesora ubrzo ga je dovela u neprilike. Na predavanjima je jasno ispoljavao svoj liberalizam, zalaganje za pravnu državu i političke slobode, što je ostavljalo jak utisak na mlade slušaoce. Kako reče tadašnji licejac Jevrem Grujić, predavanja Koste Cukića (i Dimitrija Matića) i “razgovor i način na koji nas vodiše pobudi u nama... misli... o političkoj slobodi i liberalnim zakonima”. Bila je to prva pojava liberalnih ideja u onovremenoj Srbiji. Vrlo brzo su počela ogovaranja da “novi profesori kvare đake” i, kako lepo opisa Milan Đ. Milićević, “vlada nađe da je mladi doktor veoma bujan pa, bojeći se da ne pali mesto da osvetljava”, premesti Cukića u administraciju.

Po povratku na presto, knez Miloš Obrenović nudi Cukiću mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, ali se Kosta zahvaljuje na ponudi, tvrdeći da je isuviše mlad i da bi neki iskusniji državnik trebalo da zauzme to važno mesto.[1]

Pripadao je najužem krugu poverenika kneza Mihaila. Kada je trebalo spasavati Cukića od Miloševe ljutnje, priskakao je Mihailo; kada je trebalo obavljati poverljive poslove za Mihaila, Cukić je bio tu.

Kada je knez Mihailo sastavio vladu od najjačih ljudi toga vremena, Kosta Cukić je, u kabinetu Ilije Garašanina, postao ministar finansija kao najbolji ekonomski stručnjak koga je Srbija imala. Ubrzo mu je pridodat položaj vršioca dužnosti ministra prosvete. Ova je vlada trajala sve do kneževe pogibije maja 1868. godine. Savremenik Dimitrije Marinković tvrdi da je “Kosta Cukić, posle Garašanina, najjači u kabinetu”, jer “bio je čovek i kao stručnjak i kao političar vrlo spreman”.

Kao ministar finansija, Cukić je puno uradio – pokrenuo je modernizacijske procese u tadašnjoj primitivnoj Srbiji. Izveo je reformu neposrednih poreza i zamenio glavnicu jednom kombinacijom ličnog poreza i poreza prema imućnosti. Potpuniju reformu onemogućio je neuspeh popisa imanja, jer su seljaci “bestidno” lagali, uz pomoć svojih komšija, opštinskih kmetova, i sakrivali imovinu.

U vreme svog ministrovanja, Cukić je uspeo da znatno poveća državni budžet, ali je to bilo nedovoljno za ambiciozne oslobodilačke planove kneza Mihaila. Stoga se morala trošiti državna gotovina, što takođe nije bilo dovoljno. Preostalo je zaduživanje u inostranstvu i 1867. godine uzet je zajam u Rusiji od 200 hiljada dukata.

Formirao je 1862. godine Upravu fondova, prvu kreditnu instituciju u zemlji. Njen zadatak je bio obezbeđenje jeftinih kredita koji će podstaći ekonomski napredak i ugušiti zelenaštvo.

Kosta se trudio i oko podizanja železnica i Narodne banke, ali za ove institucije još nije sazrelo vreme. Ipak, postavio je temelj novčanog sistema Srbije i iskovao prvi srpski bakarni (sitan) novac. Formirao je odeljenje statistike u Ministarstvu, koje je proizvodio dela od velikog kulturnog značaja (Državopis Srbije).

Kao vršilac dužnosti ministra prosvete, pretvorio je Licej u Veliku školu sa tri fakulteta, reformisao je osnovne škole, gimnazije i bogosloviju i stvorio Realku i Višu žensku školu. U školskim programima dao je više mesta prirodnim i tehničkim naukama i uveo u srednje škole muzičko i likovno obrazovanje. Osnovao je Srpsko učeno društvo.

Nekoliko meseci po ubistvu kneza Mihaila, postavljen je za poslanika u Bukureštu, a zatim u Beču[2], gde je i umro od tuberkuloze 1879. godine. Ruski ambasador Novikov je dobro poznavao Cukića sa kojim se družio u Beču. Nakon prijateljeve smrti je izjavio: Srbi ne slute koliko im je Cukić u Beču vredio i koliko je uvaženje stekao u ovdašnjim službenim krugovima. Ristiću je, verujte mi, Cukićeva introdukcija kod Andrašija mnogo vredila, a koliko je i on bio na ruci Ristiću o Berlinskom kongresu i koliko je svojom ličnošću doprineo, te se srpsko pitanje rešilo povoljno, to ja znam najbolje.[3]

Bio je ozbiljan i skroman čovek, vredan činovnik, koji radi od jutra do mraka, posvećen svom poslu, starovremenski solidan i pošten. Služio je Srbiji na mnoge načine: trudio se oko osnivanja Narodnog pozorišta, jedan je od osnivača I pevačkog društva, “mnogo je pomogao” da Miša Anastasijević podigne zgradu Velike škole, odigrao je bitnu ulogu prilikom stvaranja književnog fonda Ilije Kolarca, svoga prijatelja, rodonačelnik je teorijske demografije u Srbiji.

Cukićeve ideje

uredi

Nema sumnje da su na intelektualno formiranje Koste Cukića najviše uticale studije u Hajdelbergu. U to vreme, hajdelberški univerzitet bio je jedan od najjačih nemačkih univerziteta i centar liberalizma i pokreta za nemačko ujedinjenje. Šef katedre za političku ekonomiju bio je Karl Rau, pristalica liberalnog, individualističkog pristupa ekonomiji i sledbenik Adama Smita. I danas važi za vodećeg nemačkog ekonomistu svoga vremena i “velikog apostola umerenog ekonomskog liberalizma”, a njegov program ekonomske politike predstavljao je program deregulacije tadašnjeg preregulisanog ekonomskog života. Cukić je, tako, imao sreću da postane student tada najslavnijeg i najboljeg nemačkog ekonomiste.

Ni sam Cukić ne krije da je profesor Rau presudno uticao na njega i navodi da njegov udžbenik nije posebno originalno delo, već je Rauova knjiga bila “poglaviti izvor” njegove. Ali, koristio je radove Adama Smita, Žan-Batist Seja, MakKuloha, Loca i više danas manje znanih ili neznanih nemačkih i drugih autora.

Hajdelberškog studenta Cukića sigurno je zagrejao plamen evropske revolucije iz 1848. godine, koja je bila liberalna i demokratska po svom karakteru i koja je prvih meseci žnjela uspehe. Osnovni zahtevi u Nemačkoj ticali su se garantija prava građana, donošenja ustava i ujedinjenja Nemačke na federalnim osnovama.

Kosta Cukić je pravi liberal jer zastupa sve tri osnovne ideje klasičnog liberalizma: prvo, zagovara poštovanje ljudskih prava i sloboda, a na osnovu individualistikog etičkog principa da pojedinac poseduje prava i pre pojave bilo kakve društvene zajednice ili države; drugo, podržava privatnu svojinu, koja neposredno vodi slobodnom tržišnom sistemu koji je i u skladu sa načelom slobode i efikasniji od drugih sistema; i treće, pristalica je ideje o ograničenoj, konstitucionalnoj vladi, čiji je osnovni zadatak zaštita individualnih prava od ugrožavanja kako od strane drugih pojedinaca, tako i od same države.

Nema sumnje da Cukić pripada individualističkom pravcu političke filozofije, jer smatra da je pojedinac mera svih stvari i da njegove potrebe i ciljevi određuju njegove odnose sa drugima, uključujući i državu, a ne obratno. Za njega “građani nisu samo tek sredstva za praviteljstvene celji, nego je, naprotiv, praviteljstva opredeljenje da mogućnim čini, olašava i potpomaže težnje građana ka posebnoj i opštoj sreći”, čime preslikava Lokovu ideju da država postoji radi građana, a ne građani radi države. Država je, znači, instrument za ostvarenje ciljeva pojedinica i – ništa više. Ona nije posebno biće, ona nema svoje ciljeve koji bi bili različiti od ciljeva čoveka, odnosno ljudi, ona nema više ciljeve nego što su ljudski, pa tako ne predstavlja ni otelotvorenje božjeg carstva na zemlji, ni realizaciju kraljevske ili nacionalne ideje o snazi i nepobedivosti, ni sredstvo za vladavinu jedne klase nad drugima. Time Cukić odbacuje sve ostale, neliberalne teorije države i ostaje privržen klasičnoj liberalnoj ideji o državi kao instrumentu pojedinaca da na najbolji način izbegnu međusobne sukobe i ostvare svoje najbolje interese.

“Lična sloboda... ideal je politične svesti sadašnjeg vremena”, kaže Cukić, a njegovo delo je spomenik slobodama. Za njega je “utvrđivanje pravice i zakone slobode u državi važan uslov narodnog blagostanja i sreće”. Cukić, znači, brani ideju slobode na oba poznata načina – i kao fundamentalnu vrednost iznad svih ostalih i kao politički i ekonomski sistem koji daje najbolje rezultate. On poznaje i koncept negativno definisanih sloboda pojedinca: “kao što on želi u postizavanju svojih celi neuznemiren ostati, tako i svi drugi mogu zahtevati da im onaj njiovo pravo i njiove interese ne povredi i da im državna vlast u slučaju nužde u pomoć priteče”.

“Pravo privatnog imanja i osobne slobode su... sa životom sadašnjeg čovečijeg roda srasle”, tvrdi Cukić, sledeći klasična Lokova razmatranja o značaju privatne svojine za individualne slobode. “Gde despotizam vlada, nema... sigurnosti privatnog imanja” jer tada “despot je učesnik u imanju svakog pojedinca”. Štaviše, despotizam je štetan, po Cukiću, i za ekonomski napredak naroda: “radinost se despotizma plaši i sklanja se u one zemlje koje su zakonom prava i interese svojih građana od svake napasti zaštitile i osigurale”; Slično tome, “pod vladom nezakonosti kapitali se ne plode, jer zbog opšte nesigurnosti velike kamate otežavaju svaki uspeh kakvog preduzeća, i zato se u takvim zemljama kapitali kriju i izvan zemlje šalju, jer su tamo sigurniji”.

Cukić u svom udžbeniku zagovara konstitucionalizam, kao najbolji načina zaštite individualnih prava i metod uređenja države na načelima zakonitosti i vladavine prava. On traži da “pravo i sloboda duhu naroda i vremena odgovarajućim ustavom i zakonima osugurane” budu, čime bi se sprečila samovolja vladara i države u celini i pružile potrebne garantije da će ljudska prava, uključujući i ona politička, biti poštovana i imati široko polje za razvitak. “U pravnoj državi želi svaki pojedini građanin da mu se osobno udovoljstvo posredstvom državnog društva ne samo ne narušava, nego, naprotiv, po mogućstvu još potpomaže”. Da ne bi bilo zabune o tome na kakva prava misli, naveo je da se “u pravnoj državi sloboda govora, pisanja i religije dozvoliti mora”. Takvo otvoreno zagovaranje slobode govora i štampe svakako je bilo velika novost u Srbiji polovinom devetnaestog veka. Interesantno je i Cukićevo zalaganje za verske slobode, što je tada bilo još manje raširena ideja.

Cukić, pak, nije demokrata, pošto, kao i mnogi drugi pripadnici klasične liberalne škole, ne svrstava demokratiju među najviše političke vrednosti, niti se za nju zalaže. Razlog tome je verovatno klasičan – bojazan od tiranije većine, koja bi mogla ugroziti prava pojedinaca i privatnu svojinu.

U ekonomskoj oblasti Cukić je takođe vrlo liberalan. Saglasan je sa ocem ekonomske nauke Adamom Smitom: “Slobodnom konkurencijom opredeljavaju se najugodnije cene espapa, namiruju se najlakše sve potrebe čovečje i podstrekava se najbolje radinost naroda”, što znači da slobodne cene i slobodna konkurencija obezbeđuju na najbolji način rešenje centralnog ekonomskog problema – najveću proizvodnju i najpotpunije zadovoljenje potreba.[4] Pošto najvažnije poslove obavlja Smitova nevidljiva ruka tržišta, to državna vlast ne treba mnogo da se petlja u ekonomske poslove, jer samo može da pokvari, a ne i da popravi: “vlada neka se samo toliko u ekonomska zanimanja naroda meša koliko tek da prepreke samo uklanja, koje radinosti na putu stoje i koje pojedinci ukloniti ne bi mogli; inače neka neograničenu slobodu u radinosti, osobito u stranoj trgovini, dozvoli”. “Konkurencija je tako korisna za kućenje svako da bi se svaka ekonomna težnja osujetila kad ne bi pod uplivom konkurencije stajala”, kaže Cukić.

Iako je Cukićeva osnovna namera da ukaže na načine kako se može povećati blagostanje naroda, on svoja razmatranja zasniva na čvrstoj ekonomskoj teoriji. To svakako nije danas preovlađujuća neoklasična teorija, ali je Cukić poznavao njene brojne elemente, pa čak bio napredniji u nekim pogledima od mnogih savremenika, zastupnika klasične tradicije. Cukić je imao sreću da bude student profesora Raua i da nauči i kasnije zastupa ideje koje i danas dominiraju ekonomskom naukom. Manje sreće imali su oni naši ekonomisti koji su prigrlili teorije svojih profesora pristalica nemačke istorijske škole (kao Mihailo Vujić), a koje danas u ponečemu izgledaju naivno i pogrešno.

Cukićev uticaj

uredi

Cukićev uticaj na srpsku publiku bio je veliki. Mnoge generacije studenata Liceja i Velike škole bile su, neposredno ili posredno, Cukićevi učenici bilo kao slušaoci njegovih predavanja, bilo kao čitaoci njegovog udžbenika.

Kosta Cukić je uveo ozbiljnu ekonomsku nauku u Srbiju, što je njegov osnovni doprinos. Srpska ekonomska nauka, tako, nije morala da preboljeva dečje bolesti postepenog uvođenja valjanih ideja, uz brojne pogrešne, već je odmah postavljena na solidan temelj Cukićevim radom.

Knjiga Državna ekonomija je Srbima iz sredine 19. veka morala delovati gotovo kao kamen mudrosti, jer je svojom kompleksnošću i argumentacijom nadilazila sposobnost razumevanja ondašnjih obrazovanih čitalaca.[5] Ova knjiga nije bila običan leksikon činjenica, već intelektualno zahtevno delo koje je od čitaoca tražilo uzdizanje na zapadnoevropske visine, što je malo kome u tadašnjoj Srbiji polazilo za rukom. Stoga je Cukić stekao veliku slavu i bio smatran za jednog od najobrazovanijih Srba svoga vremena.

Kosta Cukić je gotovo dve decenije bio najbolji ekonomista u Srbiji. Od kraja 1840-ih do pred kraj 1860. tih godina njegov autoritet bio je neprevaziđen. Tek je Čedomilj Mijatović postepeno preuzeo mesto vodećeg srpskog ekonomiste. Kao ministar finansija i prosvete bio je graditelj i pokretač modernizacije Srbije.

Reference

uredi
  1. ^ a b v Branković, Ljiljana. „Kosta Cukić”. Ideje i pokreti na Beogradskom univerzitetu od osnivanja do danas : saopštenja i prilozi sa Simpozijuma održanog u Beogradu, 15-17. novembra 1988. godine. Knj. 1.- pp. 27-38. 
  2. ^ "Srbija 1878. godine", zbornik dokumenata, Beograd 1978.
  3. ^ Todor Stefanović Viloski: "Svetli i tamni dani", Beograd 1985.
  4. ^ Anđelković, Milivoj. „Kosta Cukić - tvorac srpskog dinara”. Danica : srpski narodni ilustrovani kalendar za godinu... ISSN 0354-4974.- God. 14 (2007), pp. 132-141.  Spoljašnja veza u |journal= (pomoć)
  5. ^ Boarov, Dimitrije. Apostoli srpskih finansija. Beograd : Stubovi kulture, 1997. str. 5—20. 

Literatura

uredi
  • Boarov, Dimitrije. Apostoli srpskih finansija. Beograd : Stubovi kulture, 1997. str. 5—20. 

Spoljašnje veze

uredi


rektor Liceja
1851