Kraljevska privredna banka

Kraljevska privredna banka bila je novčani zavod osnovan u Kraljevu 1912. godine. Imala je najveći osnivački kapital od svih novčanih zavoda osnovanih u ovom gradu pre Drugog svetskog rata. Po okončanju Prvog svetskog rata spojila se sa Kraljevskom akcionarskom zadrugom. Tokom tridesetih godina Banka je morala da se stavi pod zaštitu države zbog sve većih poteškoća izazvanih u poslovanju Velikom krizom. Zaštita pod kojom se Banka nalazila ukinuta je neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, koji je označio i kraj njenog poslovanja.

Osnivanje Banke

Akcije Kraljevske privredne banke

Nakon Berlinskog kongresa počeo je da raste broj novčanih zavoda osnovanih u Srbiji. Godine 1885. Kraljevo je dobilo svoj prvi novčani zavod - Kraljevsku akcionarsku štedionicu, a 1902. godine osnovana je i Kraljevska akcionarska zadruga. Zbog nepovoljnih odnosa sa Austrougarskom u vreme Carinskog rata i Aneksione krize, počela se osećati oskudica novca. Zbog toga je u Srbiji broj novčanih zavoda naglo porastao. U periodu od 1888. do 1908. godine osnovano je preko 100 ovakvih ustanova. U tom svetlu treba posmatrati i osnivanje Kraljevske privredne banke. Ona je osnovana 15. jula 1912. godine. Kako su dva novčana zavoda u Kraljevu koja su joj prethodila imala nedovoljni kapital da pomognu privredu u potrebnoj meri, pojavila se potreba za osnivanjem ove Banke. Njen osnivački kapital je bio 300.000 dinara. Akcije Banke su bile u nominali od 100 dinara, a prvo kolo je uplatilo 111 akcionara. Osnivači Kraljevske privredne banke za trgovinu i industriju bili su: Petar Bogavac, Stevan Milosavljević, Krsman S. Dugalić, Filip M. Cvetić, Milan Kovačević, Ljuba G. Radović, Dimitrije Ivković, dr Rafail A. Biđerani i Velisav T. Malović. Svi članovi prve uprave Banke osim jednog su bili trgovci, što je ukazivalo da je na njihov cilj pomaganje trgovine i privrede. Neki od osnivača ove Banke su već učestvovali u osnivanju prethodna dva kraljevačka novčana zavoda, što pokazuje da je grupa finansijski najmoćnijih Kraljevčana želela da kontroliše sve glavne finansijske tokove u gradu, čime bi sebi obezbedila što jači ekonomski i društveni položaj.

Kao i druge srpske banke, i Kraljevska privredna banka je svoju glavnicu uvećavala uplatom po kolima. Uplate su bile nedeljne, a kada se jedno kolo uplati otpočinjalo se sa uplatom novog kola. Međutim, dešavalo se da se pojedina kola preskaču ili da se kasni sa njihovom uplatom jer je finansijska moć akcionara bila ograničena. Po pravilima Banke, akcionar je gubio svoj položaj ukoliko kasni sa uplatama 10 nedelja, a potom, nakon opomene Banke, ne uplati svoj dug u narednih 5 nedelja. Njemu je tada vraćana jedna trećina kapitala koji je uložio, a preostale dve trećine su uplaćivane u rezervni fond Banke.

Iako je Banka bila osnovana u julu 1912. godine, zbog izbijanja Balkanskih ratova njen rad je otpočeo tek 1. novembra 1913. Međutim, već 1. jula 1914. godine banka je ponovo morala da obustavi svoj rad, ovaj put zbog izbijanja Prvog svetskog rata. Tokom rata samo jedan član Upravnog odbora Kraljevske privredne banke je ostao u Kraljevu. Preostali članovi su bili internirani ili evakuisani. Tokom okupacije uništavana su zvanična dokumenata i knjige koji su nosili pečat Kraljevine Srbije. Sve knjige Kraljevske privredne banke su bile uništene, izuzev knjige zaloga. Inventar je bio oštećen ili odnet, tako da je šteta za kasu, knjige, nameštaj i arhivu procenjena na 12.238 dinara. Najzaslužniji za čuvanje preostale imovine banke, uključujući i knjigu zaloga, bili su Petar Bogavac, jedan od njenih osnivača, i njegova supruga Bisenija.

Poslovanje Banke u međuratnom periodu

Nakon rata, bilo je potrebno izvesno vreme kako bi se Banka oporavila i ponovo otpočela svoj rad. Prema Zakonu o likvidaciji moratornog stanja uprava je morala da isplati plate zaposlenima u Banci za period od 1914. do 1919. godine. Jedni izuzetak je bio slučaj bivšeg blagajnika Banke Božidara Đorđevića, koji je tokom rata ostao u Srbiji i zbog trgovine i saradnje sa okupatorom mu je bilo suđeno. Ikao nije želela da mu isplati platu, Banka mu je ipak ponudila 1000 dinara. Kako bi utvrdila stanje svoje pasive, Banka je 1. februara 1920. godine pozvala sve svoje ulagače da se sa knjižicama prijave radi ponovnog knjiženja. Kako je dokumentacija Banke nestala, ona je prilikom utvrđivanja stanja zavisila od svojih ulagača i dokumenata koje su oni donosili kao dokaz.

Fuzija sa Kraljevskom akcionarskom zadrugom

Pošto su u teškom stanju nakon rata bila i druga dva novčana zavoda u Kraljevu, njihove uprave i uprava Kraljevske privredne banke su odlučili da se ova tri novčana zavoda spoje u jedan. Međuti, bila je potrebna i saglasnost akcionara. Uprava Kraljevske privredne banke je, kako bi ubedila svoje akcionare, isticala da je minimalni kapital potreban jednom novčanom zavodu kako bi mogao obavljati svoje poslove iznosio milion dinara, što bi se moglo ostvariti spajanjem tri manja novčana zavoda u jedan. Takođe, uprava je predlagala da se banka bavi ne samo bankarskim, već i trgovinskim i spekulativnim poslovima, jer su oni donosili veću zaradu. Iako su akcionari Kraljevske privredne banke prihvatili fuziju novčanih zavoda, do nje nije došlo. Nju su odbili akcionari Kraljevske akcionarske štedionice, ali razlozi za takvu njihovu odluku nisu poznati. Moguće je da su se bojali premoći grupe oko Petra Bogavca i Stevana Milosavljevića, koji su bili ne samo akcionari Kraljevske akcionarske štedionice, već i članovi uprave drugih dveju banaka.

Pošto su akcionari Kraljevske privredne banke i Kraljevske akcionarske zadruge glasali za fuziju, njihova dva novčana zavoda su se ujedinila. Planirano je bilo da početni kapital nove banke bude milion dinara, a da se uplata izvrši u dva kola od po 500.000 dinara. Uplata drugog kola je trebalo da počne čim prvo kolo bude bilo uplaćeno. Akcije banke su bile 500 dinara, i emitovano je ukupno 2000 akcija. Početni kapital je iznosio milion dinara i zbog toga što je Narodna banka davala povoljne zajmove onim bankama čija je glavnica iznosila bar toliko. Ministar trgovine i industrije dr Mehmed Spaho dao je odobrenje za spajanje zavoda i povećanje kapitala, ali je visinu akcija ostavio na ranijem nivou, od 100 dinara. Ministar je na spajanje dva zavoda gledao kao na pripajanje, jer je kapitalom smatrao samo glavnicu Privredne banke u visini od 150.000 dinara. Dozvolio je povećanje osnovnog kapitala, ali na realan način: da se u roku od šest meseci uplati 350.000 dinara, dok bi preostalih 500.000 dinara bilo uplaćeno u roku od godinu dana po izvršenoj uplati prvog kola.

Dvadesete godine su bile vrlo povoljne za rad banaka, što je koristila i Kraljevska privredna banka. Ona je takođe ulazila u poslove sa nekretninama, pa je u njenom vlasništvu bilo i nekoliko objekata u centru grada. Zahvaljujući dobrom poslovanju Banka je u dva navrata, 1924. i 1926. godine, povećala svoj osnovni kapital. Zbog privredne krize krajem dvadesetih godina, Kraljevska privredna banka je morala da potraži nove klijente. Umesto privrednika, najveći broj novih klijenata su činili seljaci, ali iznosi za koje su se oni zaduživali nisu mogli da nadomeste sve manji broj poslovnih ljudi među klijentelom Banke. Kredibilitet Banci je obezbeđivao ugled koji je uživao Petar Bogavac. Takođe, na poslovanje Banaka je uticala i politička pripadnost, odnosno znalo se koje su banke „demokratske” a koje „radikalske”. Kako su stanovništvu uvek bili potrebni krediti, banke su postajale i svojevrsni centri za regrutaciju birača. Ovo je u mnogome doprinelo pobedama Petra Bogavca na parlamentarnim izborima u Kraljevu u međuratnom periodu.

Kriza i stavljanje Banke pod zaštitu države

Godine 1929. otpočela je privredna kriza u Sjedinjenim Američkim Državama. Ipak, ova kriza nije odmah pogodila Jugoslaviju. Kako je ovo bila mahom poljoprivredna zemlja, nju je znatno teže pogodio pad cena žitarica 1931. godine i i agrarna kriza koja je potom usledila. Prezaduženo stanovništvo nije više moglo da vraća svoje dugove. Zakon o zaštiti zemljoradnika iz 1932. godine je uveo moratorijum na vraćanje dugova poljoprivrednika. Iako je on pružao i zaštitu bankama kod kojih su seljaci bili zaduženi, u praksi on je u potpunosti paralisao njihov rad. Kako je ovaj moratorijum konstantno bio produžavan, sve banke su se našle u vrlo teškoj situaciji. Usled nemogućnosti da podmiri zahteve potražilaca Kraljevska privredna banka zatražila je zaštitu na osnovu Zakona o zaštiti novčanih zavoda i njihovih verovnika i Uredbe o regulisanju isplata kod pojedinih novčanih zavoda od 27. decembra 1932. godine. Kako izvršne vlasti nisu dovoljno efikasno radilo na izvršenju dugova, Banka nije mogla da dođe do neophodnih sredstava. Sa druge strane, oni ulagači i dužnici koji su redovno izvršavali svoje obaveze, počeli su zbog toga da gube poverenje u Kraljevsku privrednu banku. Stoga je Kraljevska privredna banka stavljena je pod zaštitu odlukom ministra trgovine i industrije od 7. jula 1936. godine.

Nakon stavljanja pod zaštitu, Banka je svoje poslovanje svela na isplatu štednih uloga od sume koja je dobijana na osnovu zemljoradničkih menica od Privilegovane agrarne banke. Dugovanja Banke smanjena su i prebijanjem dugova poverilaca i dužnika. Veliku polemiku izazvala je odluka Upravnog odbora Banke doneta na sednici 1. februara 1939. godine da se bančinim dužnicima i akcionarima: Aleksi Aleksiću, Petru Bogavcu, Milanu Paunoviću i Dimitriju Ivkoviću otpiše 50% dugovanja. Odluka je doneta u vreme kada u Banci nije bio postavljen komesar, a obrazložena je time što su njihovim dugovanjima po tekućim računima zaračunavane veće kamate od predviđenih. Međutim, iako je ovu odluku odobrio zbor akcionara 17. aprila 1940. godine, određeni komesar pri Banci Anđelko Trajić nije se složio sa ovom odlukom jer nije utvrđena nemogućnost naplate, a radilo se o licima koji su bila dobrog materijalnog stanja. Da bi sproveo svoju odluku, Upravni odbor je zatražio skidanje zaštite, pravdajući zahtev time da zaštita nije više potrebna jer su isplatili preko dva miliona dinara obaveza. Preostale obaveze su bili u stanju da isplate prodajom dela svoje imovine. Zaštita je ukinuta 23. oktobra 1940. godine, ali je isplatu preostalih obaveza i potpunu normalizaciju rada Kraljevske privredne banke prekinulo izbijanje Drugog svetskog rata u Jugoslaviji.