Википедија

Kultura Albanije

Albanska kultura ili kultura Albanaca (alb. kultura shqiptare) je pojam koji oličava umetničke, kulinarske, književne, muzičke, političke i društvene elemente koji su reprezentativni za Albance. Albansku kulturu značajno je oblikovala geografija i istorija Albanije, Kosova, delova Crne Gore, delova Severne Makedonije i dela severne Grčke. Izrasla je iz paleobalkanskih kultura, uključujući protoalbansku, ilirsku, tračku, dačansku, sa njihovim paganskim verovanjima i specifičnim načinom života u šumovitim predelima daleke južne Evrope. Na albansku kulturu takođe su uticali stari Grci, Rimljani, Vizantinci i Osmanlije.

Naziv „Albanac“ potiče od ilirskog plemena Albana i njihove prestonice u Albanopolisu koju je Ptolomej zabeležio u antičko doba.[1][2] Ranije su Albanci svoju državu nazivali Arberija ili Arbenija i nazivali su se Arbereši ili Arbenezi do šesnaestog veka kao toponimi od Albanija ili Šćipnija. Endonimi Šćiptari ili Šćiptare postepeno su zamenili Arbere i Arbereše.[3][4] Termini Albanija i Albanci popularno se tumače kao „Zemlja orlova“ i „Deca orlova“/„Ljudi orlova“.

Albanci se mogu kulturno i lingvistički razdvojiti u dve grupe kao što su severni Gegi i južni Toski.[5] Linija razgraničenja između obe grupe, zasnovana na dijalektu, je reka Škumba koja prelazi Albaniju sa istoka na zapad.[6] Izvan Albanije, gegijskim uglavnom govore Albanci sa Kosova, severozapadne Severne Makedonije, Crne Gore i Hrvatske (Arbanasi). S druge strane, toskijskim govore Albanci Grčke (Arvaniti, Čam), jugozapadne Severne Makedonije i južne Italije (Arbereše). Različitost između Gega i Toska može biti značajna, obe strane se snažno identifikuju sa zajedničkom nacionalnom i etničkom kulturom.

Dom muslimana i hrišćana, verska tolerancija je jedna od najvažnijih vrednosti tradicije albanskog naroda. Opšte je prihvaćeno da su Albanci dobro poznati o tim vrednostima, o mirnoj koegzistenciji među vernicima različitih verskih zajednica u zemlji.[7]

Zahvaljujući svojoj dugoj istoriji, Albanija je dom mnogih vrednih spomenika kao što su ostaci Butrinta, srednjovekovni gradovi Berat i Đirokastra, rimski amfiteatar u Draču, ilirske grobnice i tvrđava Baštova. Drugi primeri značajnog doprinosa arhitekturi mogu se naći u Apoloniji, Bilisu, Amanciji, Fenici, Skadru i mnogim drugim.[8]

Uprkos tome što je mala zemlja, Albanija ima tri lokaliteta na Uneskovoj listi svetske baštine i jedan element nematerijalne kulturne baštine. Beratski kodeksi su od izuzetnog značaja za svetsku zajednicu, a takođe i za razvoj antičke biblijske, liturgijske i hagiografske književnosti. Zbog toga je 2005. godine upisan u Uneskov registar Pamćenje sveta.[9]

Životni stil uredi

Kanun uredi

 
Kanun i danas primenjuju Geg Albanci koji većinski žive na severu Albanije.

Kanun, sveobuhvatnu kompilaciju albanskih tradicionalnih običaja i kulturnih praksi, kodifikovao je Leka Dukađin u srednjem veku. Naučnici su pretpostavili da je Kanun mogao proizaći iz ilirskih plemenskih zakona, dok drugi sugerišu da je zadržao elemente iz indoevropskih praistorijskih epoha.[10] Kanun posebno odražava istorijski razvoj Albanaca kroz njegovu istoriju i obuhvata pravi statut koji reguliše različite aspekte života, uključujući običaje, tradiciju i mudrost u Albaniji.[11]

Besa, „održati obećanje“, je albanski kodeks časti i glavna komponenta albanske kulture. To je jedan od najviših i najvažnijih koncepata Kanuna sa moralnom i etičkom konotacijom. Termin sadrži datu reč ili ispunjenje obećanja ili obaveze i zagarantovani dogovor između časnih ljudi.[12]

Plemena uredi

Tradicionalna albanska društvena struktura zasnovana je na plemenima koje karakteriše zajednička kultura, često zajedničko poreklo i zajedničke društvene veze. U prošlim vremenima većina njih je branila svoju teritoriju i interese od drugih klanova i spoljnih sila.[13] Albansko plemensko društvo jasno se iskristalisalo u planinama severne Albanije i susednim oblastima Crne Gore, a bilo je prisutno iu manje razvijenom sistemu u južnoj Albaniji. Jedan od posebnijih elemenata albanske plemenske strukture je njena zavisnost od kanuna Leke Dukađina. Prema istraživačima,[14][15] ova društvena struktura je nasleđena od starih Ilira, i napredovala je do ranih godina 20. veka, da bi ostala uglavnom netaknuta do dolaska na vlast komunističkog režima 1944. godine.[13]

Oda uredi

 
Tipična albanska oda.

Oda je tipična velika soba u albanskoj tradicionalnoj kući koju domaćin koristi za primanje i zabavu gostiju. Tradicionalno, domaćin i gosti u odi su starci i oženjeni muškarci.[16] Sve do kraja 20. veka ženama i mladićima nije bilo dozvoljeno da uđu u prostoriju. U odi muškarci razgovaraju, vode političke diskusije i pevaju epske pesme do kasnih sati. Tokom oda „sedanja“, istorijski događaji i tradicija se prenose usmeno kroz razgovore i pesme.[16]

Kuhinja uredi

Albanska kuhinja, predstavnik mediteranske kuhinje, razvijala se kroz vekove društvenih i ekonomskih promena i što je još važnije odnosila se na različite faktore koji stoje u bliskoj interakciji jedni sa drugima kao što su mala i planinska teritorija zemlje sa netaknutim šumama, uske doline, prostrane ravnice i povoljna klima koja nudi odlične uslove za rast raznovrsnog povrća, začinskog bilja i voća.

Hrana je za Albance važna komponenta njihove kulture i duboko je ukorenjena u istoriji, tradiciji i vrednostima zemlje. Tradicije kuvanja albanskog naroda su raznolike. Maslinovo ulje je najčešće korišćena biljna mast u albanskoj kuhinji, koja se proizvodila od antike širom zemlje, posebno duž obale.[17]

Albanska kuhinja koristi različite sastojke koji uključuju širu dostupnost povrća kao što su tikvice, patlidžan, paprike, paradajz, krastavci, krompir, kupus i spanać, kao i žitarice poput pšenice, kukuruza, ječma i raži. Bilje i začini uključuju origano, mentu, beli luk, luk i bosiljak. Široko rasprostranjene vrste mesa su jagnjeće, jareće, goveđe, teleće, pileće i druga živina i svinjetina. S obzirom na direktnu blizinu mora, specijaliteti od morskih plodova su posebno popularni duž albanske obale Jadranskog i Jonskog mora.

Gostoprimstvo je osnovni običaj albanskog društva i serviranje hrane je sastavni deo ugošćavanja gostiju i posetilaca. Nije retko da posetioci budu pozvani da jedu i piju sa meštanima. Srednjovekovni albanski kodeks časti, nazvan Besa, rezultirao je brigom o gostima i strancima kao čin priznanja i zahvalnosti.[12]

Religija uredi

 
Majka Tereza (1910-1997) bila je časna sestra, rođena je u Skoplju u rimokatoličkoj albanskoj porodici. Osnovala je red Misionarke milosrđa i dobila Nobelovu nagradu za mir 1979. za svoj humanitarni rad.

Hrišćanstvo, islam i judaizam su tradicionalne religije Albanije. Ustav proširuje slobodu veroispovesti na sve građane i vlada generalno poštuje ovo pravo u praksi. Albanija se oduvek smatrala jedinstvenom zemljom u pogledu vere, a verska tolerancija je jedna od glavnih karakteristika Albanaca.

Hrišćanstvo ima dugu i bogatu istoriju u zemlji po kojoj pripada jednoj od najstarijih zemalja hrišćanstva. Smatra se da je još u vreme apostola u Draču bilo oko sedamdeset hrišćanskih porodica. Apostol Pavle je bio osnivač Dračke arhiepiskopije dok je propovedao u Iliriji i Epiru.[18] U jedanaestom veku, Albanci se prvi put pojavljuju u vizantijskim izvorima i tada su već bili potpuno hristijanizovani.

Istorija judaizma u zemlji može se pratiti do klasičnog doba. Jevrejska migracija iz Rimskog carstva smatra se najverovatnijim izvorom prvih Jevreja na teritoriji zemlje. Možda je prvi put stigao u Albaniju u prvom veku pre nove ere. Oni su izgradili prvu sinagogu u Sarandi početkom petog veka. U šesnaestom veku postojala su jevrejska naselja u većini većih gradova kao što su Berat, Elbasan, Valona, Drač, kao i u regionu Kosova. Albanija je bila jedina zemlja tokom Holokausta u Evropi u kojoj je jevrejsko stanovništvo doživelo porast. Posle masovne emigracije u Izrael nakon pada komunističkog režima, danas je u zemlji ostalo samo 200 albanskih Jevreja. Godine 2010. nova sinagoga „Hečal Šlomo“ počela je da pruža usluge jevrejskoj zajednici u Tirani.[19]

Islam je prvi put stigao u region u devetom veku, kada su muslimanski Arapi izvršili raciju na istočno Jadransko more.[20] U petnaestom veku, islam se pojavio kao većinska religija tokom vekova osmanske vladavine, iako je ostala značajna hrišćanska manjina. Nakon proglašenja nezavisnosti 28. novembra 1912. godine, albanski republikanski, monarhijski, a kasnije i komunistički režim vodili su sistematsku politiku odvajanja vere od zvaničnih funkcija i kulturnog života. Albanija nikada nije imala zvaničnu državnu religiju, ni kao republika, ni kao kraljevina.

Umetnost uredi

Slikarstvo uredi

 
Motra Tone, slika Kola Idromena, poznata je kao "albanska Mona Liza".

U petnaestom veku, tokom osmanske invazije, mnogi Albanci su migrirali sa tog područja da bi izbegli različite društveno-političke i ekonomske teškoće. Među njima su srednjovekovni slikari Marko Basaiti i Viktor Karpači, vajar i arhitekta Andrea Nikole Aleksi i kolekcionar umetnosti Alesandro Albani iz porodice Albani. Osmansko carstvo je vladalo zemljom i većim delom Balkana skoro pet vekova. Ovaj uticaj je apsorbovan i reinterpretiran opsežnom izgradnjom džamija koja je otvorila novi deo u albanskoj umetnosti, islamsku.[21]

U devetnaestom veku počinje značajna era za albansku umetnost. Veliki oslobodilački činovi počevši od Prizrenske lige 1878. godine, koji su doveli do nezavisnosti 1912. godine, stvorili su klimu za novi umetnički pokret, koji će realističnije odražavati život i istoriju, a impresionizam i realizam su došli do dominacije.[22]

Savremena albanska umetnička dela obuhvataju borbu svakodnevnih Albanaca, međutim novi umetnici koriste različite umetničke stilove da prenesu ovu poruku. Albanski umetnici nastavljaju da pomeraju umetnost napred, dok njihova umetnost i dalje ostaje izrazito albanska po sadržaju. Iako je među albanskim umetnicima postmodernizam uveden relativno skoro, postoji veliki broj umetnika i dela poznatih na međunarodnom nivou.

Narodna nošnja uredi

 
Tradicionalna albanska nošnja iz Laberije.

Tradicionalna albanska odeća razvila se kao rezultat dugih procesa. Zabeležena istorija odeće seže u klasična vremena. Obuhvata više od dve stotine različitih oblika odeće u celoj Albaniji i susednim zemljama, uključujući Albance na Kosovu, Zapadnoj Severnoj Makedoniji, Južnoj Crnoj Gori, Italiji i Grčkoj.

Svaki kulturni i geografski region Albanije ima svoju specifičnu odeću koja je posebno šarena i bogata detaljima. Nošnje su često ukrašene paganskim simboličkim elementima Ilira, između ostalog sunca, orlova, meseca, zvezda i zmija, ali pretežno ukrasom cik-cak i koncentričnim krugovima, koji se nalazio u antičko doba širom Balkana, ali i u narodnim nošnjama drugih balkanskih naroda.[23]

Ova odeća se najčešće nosi u vezi sa posebnim događajima i proslavama, uglavnom na etničkim festivalima, verskim praznicima, svadbama i plesnim grupama. Neki konzervativni starci i žene uglavnom iz visokih severnih kao i južnih zemalja nose tu tradicionalnu odeću u svom svakodnevnom životu.

Tradicionalna albanska odeća, igra i folklor prikazuju se na nekoliko festivala, uključujući i Đirokastra nacionalni festival folklora u Đirokastri, Sofra Dardane svakog juna u Bajram Curiju, Oda Dibrane u Peškopiji, Logu i Bješkeve svakog avgusta u Klimentima, i mnogi drugi festivali u različitim gradovima.

Muzika uredi

Glavni članak: Albanska muzika

Albanska muzika je veoma raznolika i potiče od njenih autohtonih zvukova i nasleđa. Narodna muzika je istaknuti deo nacionalnog identiteta sa velikim stilskim razlikama između tradicionalne muzike severnih Gega i južnih Labsa i Toska. Severna i južna tradicija su u suprotnosti sa grubim i herojskim tonom severa i opuštenim oblikom juga. Albanska narodna muzika je bila uticajna u susednim oblastima kao što su Kosovo, Grčka, Bugarska i Turska, gde živi značajan broj Albanaca.

Gegovi su poznati po izrazitoj raznolikosti pevane epske poezije. Mnoge pesme govore o drevnoj istoriji zemlje i stalnim albanskim temama časti, gostoprimstva, izdaje i osvete. Nasuprot tome, Tosk muzika je meka i nežna, i polifona po prirodi. Posebno, albanska izopolifonija sa juga je proglašena Uneskovom nematerijalnom kulturnom baštinom čovečanstva.

Tradicija crkvenog pevanja izvođena je tokom srednjeg veka na teritoriji zemlje od strane horova ili solista u crkvenim centrima kao što su Berat, Drač i Skadar. Srednji vek u Albaniji obuhvata horsku muziku i tradicionalnu muziku. Šen Jan Kukuzeli, pevač, kompozitor i muzički inovator albanskog porekla, jedan je od najranijih poznatih muzičara.[24]

Albanija je doživela još jedan talas zapadnog kulturnog uticaja, koji je doveo do razvoja mnogih ranije nepoznatih pojava. Najživopisniji primer je albanska rok, hip hop i pop muzika, a neki izvođači su stekli međunarodno priznanje albanskog porekla iz Albanije, Kosova ili albanske dijaspore, kao što su Ekšn Bronson, Ava Maks, Bibi Reksa, Dua Lipa, Era Istrefi, Eljvana Đata, Dafina Zećiri, Albert Stanaj, G4SHI, Ermal Meta, Enca, Noizi i Rita Ora.

Klasična muzika je postala izuzetno popularna u devetnaestom i dvadesetom veku i bila je poznata čak iu najruralnijim delovima zemlje. Definisano je napetostima između klasičnog kompozitora Martina Đoke, zajedno sa Fan Nolijem i Mikelom Kolićijem, koji su prihvatili nacionalni identitet i dodali verske i narodne elemente svojim kompozicijama. Najugledniji albanski soprani i tenori stekli su i međunarodno priznanje, među najpoznatijima su Inva Mula, Mari Kraja, Saimir Pirgu i Ermonela Jaho.

Ples uredi

Albanci imaju bogatu tradiciju igara sa velikom raznolikošću koreografija i stilova koji se razlikuju u regionu uglavnom zbog činjenice da je Albanija zemlja sa raznolikom topografijom pa su se razvile različite varijante plesa. Nekoliko plesova je drevno iu izvesnoj meri postoji i danas. Plesovi Albanaca, posebno Gegova sa severa, imaju više solo karakter od onih iz južnih Toska koji imaju više društvenog karaktera, izraženog u linijskim i polukružnim igrama.

Tradicije venčanja uredi

 
Venčanje u Skadru, slika Kola Idromena, 1924. godine.

Haljina muslimanske neveste odlikuje se svojom elegancijom i transparentnošću, dok se katoličke odlikuju raznim bojama. Katoličku haljinu neveste karakterišu slikoviti efekti i harmonija. Postoje dve vrste muslimanskih venčanica. Jedna je obrađena na "šajaku" (velikom komadu vune) i sa floralnim motivima obrađena "gajtanom" (vrsta užeta) crnim pamukom, ponekad pomešanim sa zelenim. Drugi je obrađen od istog materijala ali crvene boje. Za razliku od prvih, ovde su motivi obogaćeni punim bojama. Razlika između ove dve haljine u tome što na prvoj haljini motivi zauzimaju celu površinu, na drugoj zauzimaju mali deo napred i pozadi. Ove haljine imaju pojas obrađen zlatnim i zrnatim ogrlicama u crvenoj, ružičastoj, narandžastoj boji stvarajući sve zajedno toplu površinu. Ovde su motivi veoma mali.

Haljina katoličke skadranske neveste uredi

Haljina je od providno bele, sjajne, meke, koja se prostire po celom telu, a namenjena je da sugeriše spokoj i toplu čistotu. Ovaj koncept tradicije je postignut belom osnovnog materijala i zlatnim koncem preko. Haljinu sačinjavaju "barnaveke": neka vrsta veoma dugih pantalona koje izgledaju kao suknja.

Paja uredi

U obrednim pesmama se imenuju različiti elementi koji sadrže „paja” devojke, a to su dobra koja roditelji daju ćerki da nosi, da opremi kuću, poklone za muža i bliske rođake. Elementi se obično prave tkanjem odeće pomoću razboja. Pripremanje "paje" za roditelje neveste predstavlja zadovoljstvo što podrazumeva i ispunjavanje obaveza prema ćerki.

Duntija uredi

„Duntija“ u Skadru označava poklone koje mladoženja sprema za nevestu tokom veridbi, uglavnom odeću, nakit, zlatni nakit i trikove, koji joj se šalju nekoliko dana pre venčanja. Pored onih koje dobija porodica njegovog oca, mlada uzima mnogo poklona od mladoženje i njegove porodice. Duntiju priprema mladoženjina porodica koja treba da uloži mnogo pažnje, truda i novca u nju. Na taj način se pokazuje ljubav i poštovanje prema mladoj nevesti, kojoj pokloni bivaju uručeni, kao i prema svom sinu koji se ženi. Duntija predstavlja porodicu u ekonomskom i estetskom smislu.

Jezik uredi

Za više informacija pogledajte: Albanski jezik
 
Dijalekti albanskog jezika i njihova govorna područja.

Albanski je najrasprostranjeniji jezik u Albaniji. Ima dva glavna različita dijalekta: Tosk koji se govori na jugu i Geg koji se govori na severu. Čini se da je geografska linija razdvajanja ovih dijalekata reka Škumba. Štaviše, albanski dijalekti su tradicionalni lokalni varijeteti i potiču do različitih albanskih plemena.

Albanski je indoevropski jezik i zauzima samostalnu granu unutar ove porodice. Naučnici i lingvisti tvrde da albanski potiče od drevnog ilirskog jezika, kojim su u zapadnom delu Balkanskog poluostrva govorila ilirska plemena.[25]

Danas se tim jezikom prvenstveno govori na Kosovu, u Severnoj Makedoniji, Grčkoj i Crnoj Gori. Zbog velike albanske dijaspore širom sveta, vekovima stare zajednice koje govore albanskim dijalektima mogu se naći posebno raštrkane u Grčkoj (Arvanitika, Čam), Italiji (Arbereše), južnoj Srbiji i u Hrvatskoj (Arbanasi). Međutim, ukupan broj govornika je mnogo veći od izvornih govornika u Južnoj Evropi.[26] Četiri dijalekta uključuju: toski albanski, geg albanski, arbereš i arvanitika. Većina Albanaca govori više jezika, govore mnoge regionalne i strane jezike kao što su grčki, italijanski, srpsko-hrvatski, engleski i drugi.

Mitologija uredi

Mitologiju Albanije čine mitovi, legende, folklor, bajke i bogovi albanskog naroda. Mnogi likovi u mitologiji uključeni su u Pesme graničnih ratnika (alb. Këngë Kreshnikësh or Cikli i Kreshnikëve). Podeljen je u dve velike grupe kao što su legende o metamorfozi i istorijske legende. Albanska mitologija vodi poreklo od starih Ilira, koji su naseljavali modernu oblast Albanije u klasično vreme.[27] Neke od legendi, pesama i likova su Barda, Baloz, E Bukura e Deut, E Bukura e Kijelit, En, Perendi, Prende, Tomor i Zana e malit.

Književnost uredi

Kulturna renesansa je pre svega izražena kroz razvoj albanskog u oblasti crkvenih tekstova i publikacija, uglavnom katoličkog regiona na severu, ali i istočne pravoslavne crkve na jugu. Protestantske reforme ojačale su nadu u razvoj lokalnog jezika i književne tradicije kada je sveštenik Gjon Buzuku preveo katoličku liturgiju na albanski, pokušavajući da za albanski učini ono što je Luter učinio za nemački.

Danas je najpoznatiji savremeni pisac u Albaniji Ismail Kadare, rođen 1936. godine, čiji su romani prevedeni na 45 jezika. Svojim romanima General mrtve vojske (1963), Opsada (1970), Hronika u kamenu (1971), Most sa tri luka (1978), Slomljeni april (1980), Dosije o H. (1981), Palata snova (1981), Piramida (1992); i Naslednik (2002), Kadare je albansku književnost uveo u glavne tokove moderne evropske književnosti.

Arhitektura uredi

Glavni članak: Arhitektura Albanije

Arhitektura Albanije jedan je od najvažnijih dokaza albanske istorije, kulture i identiteta. Njeno poreklo seže do antike, što je potvrđeno brojnim arheološkim nalazima. Zadržala je svoja originalna svojstva, ali se vide i elementi rimske, starogrčke, vizantijske, venecijanske, otomanske i zapadne arhitekture.

Obrazovanje uredi

Obrazovni sistem u Albaniji je sekularni. Stopa pismenosti odraslog stanovništva iznosi 96%.[28] Osnovno obrazovanje je obavezno (razredi 1-9), ali većina učenika nastavlja obrazovanje i završava barem srednju školu (razredi 10-12). Učenici moraju da prođu maturske ispite na kraju 9. i 12. razreda kako bi nastavili dalje školovanje. Postoji oko 5.000, uglavnom državnih škola u zemlji, a akademska godina je podeljena u dva semestra. Školska godina počinje u septembru i završava se krajem maja ili početkom juna. Postoje državni i privatni univerziteti širom zemlje, kao i onlajn univerzitet - WORLDWIDE University, koji nudi obrazovanje iz različitih struka.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Ramadan Marmullaku - 1975, Albania and the Albanians - Page 5
  2. ^ Hanbury-Tenison, Robin (2014-06-30). Land of Eagles: Riding Through Europe's Forgotten Country (na jeziku: engleski). Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-78076-502-0. 
  3. ^ „RADIO-ARBERESH-MARRI-SAN BENEDETTO ULLANO”. web.archive.org. 2010-04-02. Arhivirano iz originala 02. 04. 2010. g. Pristupljeno 2023-04-01. 
  4. ^ Lloshi, Xhevat. "The Albanian Language" (PDF). United Nations Development Programme. Archived from the original (PDF) on 9 July 2011.
  5. ^ Elsie, Robert (2015-04-24). The Tribes of Albania,: History, Society and Culture (na jeziku: engleski). I.B.Tauris. ISBN 978-0-85773-932-2. 
  6. ^ Mate Kapović, Anna Giacalone Ramat, Paolo Ramat (2017). The Indo-European languages (Second edition izd.). Abingdon, Oxon. ISBN 978-1-317-39152-4. OCLC 970636060. 
  7. ^ Hargitai, Quinn. „The country that’s famous for tolerance”. www.bbc.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-01. 
  8. ^ Centre, UNESCO World Heritage. „Butrint”. UNESCO World Heritage Centre (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-01. 
  9. ^ UNESCO. "MEMORY OF THE WORLD REGISTER NOMINATION FORM Codex Beratinus 1 and 2" (PDF). unesco.org.
  10. ^ Dukagjini, L., Gjecov, S., Fox, L. Kanuni i Lekë Dukagjinit. Gjonlekaj Publishing Co., 1989. p. xvi.
  11. ^ Malmö University. "THE KANUN OF LEKË DUKAGJINI AMONG KOSOVAALBANIANS IN SWEDEN" (PDF). muep.mau.se. Malmö.
  12. ^ a b Sadiku, Mirjona (2014-07-10). „A Tradition of Honor, Hospitality and Blood Feuds: Exploring the Kanun Customary Law in Contemporary Albania”. Balkan Social Science Review (na jeziku: engleski). 3. ISSN 1857-8772. 
  13. ^ a b Elsie, Robert (2015-05-30). The Tribes of Albania: History, Society and Culture (na jeziku: engleski). Bloomsbury Academic. ISBN 978-1-78453-401-1. 
  14. ^ Villar, Francisco (1996). Los indoeuropeos y los orígenes de Europa: lenguaje e historia (na jeziku: španski). Gredos. ISBN 978-84-249-1787-6. 
  15. ^ Parkinson, William A. (2002-03-01). The Archaeology of Tribal Societies (na jeziku: engleski). Berghahn Books. str. 109—121. ISBN 978-1-78920-171-0. 
  16. ^ a b Lanzinger, Margareth (2006). Women's Movements: Networks and Debates in Post-communist Countries in the 19th and 20th Centuries (na jeziku: engleski). Böhlau. str. 244. ISBN 978-3-412-32205-2. 
  17. ^ S. Velo; D. Topi. "The Production Potential of the Olive Oil from Native Cultivars in Albania" (PDF). ijoer.com. Tirana.
  18. ^ „Early Christianity | Albania | Reformation Christian Ministries - Albania & Kosovo”. www.reformation.edu. Arhivirano iz originala 14. 03. 2023. g. Pristupljeno 2023-04-01. 
  19. ^ Ynetnews (2010-12-17). „1st chief rabbi inaugurated in Albania”. Ynetnews (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-01. 
  20. ^ Jørgen Nielsen; Samim Akgönül; Ahmet Alibašić; Egdunas Racius (2013). "Albania". Yearbook of Muslims in Europe. Vol. 5. Leiden, Boston, New York: Brill. p. 23. ISBN 9789004255869. Retrieved 12 March 2016.
  21. ^ Edmond Manahasa, İlknur Aktug Kolay. "Observations on the existing Ottoman mosques in Albania" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2020) (PDF). az.itu.edu.tr.
  22. ^ Knowlton, MaryLee (2005). Albania (na jeziku: engleski). Marshall Cavendish. ISBN 978-0-7614-1852-8. 
  23. ^ Belkaid, Leyla (2013), „Albania”, Ur.: Jill Condra, Encyclopedia of National Dress: Traditional Clothing Around the World, I, ABC-CLIO, str. 16, ISBN 9780313376368 
  24. ^ Elsie, Robert (2010-03-19). Historical Dictionary of Albania (na jeziku: engleski). Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-7380-3. 
  25. ^ J. P. Mallory, Douglas Q. Adams (1997). Encyclopedia of Indo-European culture. London: Fitzroy Dearborn. ISBN 1-884964-98-2. OCLC 37931209. 
  26. ^ Mejdini, Fatjona Mejdini, Fatjona (2015-12-15). „Albania Aims to Register its Huge Diaspora”. Balkan Insight (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-04. 
  27. ^ Bonnefoy, Yves (1993). American, African, and Old European mythologies. Internet Archive. Chicago : University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-06457-4. 
  28. ^ „Albania - Statistics”. UNICEF. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 2012-09-17. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Култура_Албаније&oldid=27699574”