Ladoga

Ladoga (rus. Ла́дожское о́зеро, finski: Laatokka, istorijsko ime Нево) je jezero u evropskom delu Rusije, u blizini rusko-finske granice. Ovo je po površini najveće jezero u Evropi, a petnaesto u svetu.

Jezero Ladoga
Ladoga
Koordinate	60° 48′ 58″ S; 31° 31′ 43″ I
Tip	prirodno
Pritoke	Svir, Vuoksen, Jänisjoki, Tohmajoki, Burnaja, Kobona, Lava, Voronješka, Volhov, Olonka, Sjas
Zemlje basena	Rusija
Maks. dužina	219 km
Maks. širina	138 km
Površina	18.400 km2
Maks. dubina	250 m
Zapremina	908 km3
Nad. visina	5 m
DRV	01040300411102000010114
Jezero Ladoga
Vodena površina na Vikimedijinoj ostavi

Geografija

Jezero Ladoga se nalazi u republici Karelija, u Lenjingradskoj oblasti. Površina jezera u raznim izvorima varira od 17.700 do 18.400 km². Jezero je u pravcu sever-jug dugačko 219 km, a njegova najveća širina dostiže 138 km. Prosečna širina jezera iznosi 83 km. Dubina jezera se razlikuje od dela do dela: u severnom delu jezera ona se koleba od 70 do 260 m, a u južnom od 20 do 70 m. Prosečna dubina je 51 m. Površina sliva jezara iznosi oko 276.000 km², a zapremina 908 km³.

Reke

Basenu jezera Ladoga pripada oko 50.000 manjih jezera i oko 3.500 reka dužih od 10 km. Veće reke koje se ulivaju u jezero su:

• Svir iz jezera Onjega (prosečan protok 790 m³/s),
• Volhov — sa juga, iz jezera Iljmen (prosečan protok 580 m³/s),
• Vuoksen - iz Finskog jezera Sajme (prosečan protok 540 m³/s),

Neva je jedina reka koja ističe iz jezera Ladoga i povezuje ga sa Lenjingradom i Finskim zalivom. Reka Svir koja utiče u njega ga povezuje sa jezerom Onjega, a ono dalje sa Belim morem preko Belomorsko-baltičkog kanala.

Ostrva

U jezeru se nalazi oko 660 ostrva, sa ukupnom površinom od oko 435 km². Najveći deo ostrva, uključujući i poznato ostrvo Valam (rus. Валаам) se nalazi u severozapadnom delu jezera. U ovom delu jezera se nalazi Valamski arhipelag (rus. Валаамский архипелаг) sa oko 50 ostrva ukupne površine 36 km².

Geološka istorija

Vidi još: Geologija Baltičkog mora i Svekofenijska orogenija

Ansilsko jezero oko 7.000. p. n. e..

Geološki, depresija jezera Ladoga je grabenska i sinklinalna struktura iz proterozoikčkog doba (prekambrijuma). Ova „Ladoga–Paša struktura”, kako je poznata, sadrži jotnijanske sedimente. Tokom pleistocenskih glacijacija ova depresija je bila delom oslobođena njenih sedimentnih stena putem glacijalnog produbljivanja. Tokom posledljeg glacijalnog maksimuma, pre oko 17.000 godina, ovo jezero je verovatno služilo kao kanal u kome se koncentrisao led Fenoskandinavske ledene ploče u ledenu struju koja je napajala glečerske režnjeve dalje na istoku.

Deglacijacija nakon Vajhselske glacijacije odvila se u basenu jezera Ladoga pre između 12.500 i 11.500 radiokarbonskih godina. Ladoško jezero je u početku bilo deo Baltičkog ledenog jezera (70–80 m iznad današnjeg nivoa mora), istorijske slatkovodne faze Baltičkog mora. Moguće je, iako nije sigurno, da je Ladoga bila izolovana od njega tokom regresije naredne bočate faze Joldiskog mora (pre 10.200–9.500 godina). Prag izolacije trebalo bi da bude u Heinjokiju, istočno od Viborga, gde su Baltičko more i Ladoga bili povezani moreuzom ili rečnim izlivom najmanje do formiranja reke Neve, a možda čak i mnogo kasnije, do 12. veka nove ere.

Pre 9.500 godina, Onješko jezero, koje se prethodno ulivalo u Belo more, počelo je da se uliva u Ladogu preko reke Svir. Pre između 9.500 i 9.100 godina, tokom transgresije jezera Ansil, sledećeg slatkovodnog stadijuma Baltika, Ladoga je svakako postala njegov deo, čak i ako nisu neposredno pre toga bili povezani. Tokom naknadne regresije Ansilskog jezera, pre oko 8.800 godina Ladoga je postala izolovana.

Ladoga je polako prestupala u svom južnom delu zbog podizanja Baltičkog štita na severu. Pretpostavlja se, mada to nije dokazano, da su vode Litorinskog mora, sledećeg stepena sa bočatom vodom na Baltiku, povremeno dopirale do Ladoge pre između 7.000 i 5.000 godina. Pre oko 5.000 godina voda jezera Sajma prodrla je u Salpauselku i formirala novi istok, reku Vuoksi, koja je ušla u jezero Ladoga u severozapadnom uglu i podigla nivo za 1–2 1–2 m.

Reka Neva je nastala kada su vode Ladoge konačno probile prag kod Porogija u donje delove reke Ižore, tada pritoke Finskog zaliva, pre između 4.000 i 2.000 godina. Datiranje nekih sedimenata u severozapadnom delu jezera Ladoga sugeriše da se to dogodilo pre 3.100 radiougljeničnih godina (što je pre 3.410–3.250 kalendarskih godina).

• 
  Ladoško jezero kao deo Baltičkog ledenog jezera (pre između 11200 i 10500 godina). Svetloplava linija označava ivicu ledenog pokrivača pre 13300 godina.
• 
  Ladoško jezero kao deo jezera Ankil (pre između 9300 i 9200 godina). Tamnozelena linija označava južnu obalu jezera Ladoga tokom joldijskog stadijuma Baltičkog basena.

Istorija

U srednjem veku jezero je činilo vitalni deo trgovačkog puta koji je povezivao Varjage (skandinavsko pleme Vikinga) i Vizantiju.

Između 1611. i 1715. godine na najvećem jezerskom ostrvu Valam (rus. Валаам), je osnovan Valamski manastir (rus. Валаамский монастырь)

Za vreme rata između Rusije i Švedske koji se vodio od 1610. do 1617. godine jezero su okupirali Šveđani. Godine 1617. po miru u Stoblovu, severna i zapadna obala je pripala Švedskoj. Posle Velikog severnog rata, 1721. godine, ove teritorije su Ništadskim mirom (rus. Ништадтский мир) vraćene Rusiji. Kasnije, od 1812. do 1940. godine severna obala jezera je pripadala Finskoj i jezero je činilo Rusko-Finsku granicu. Međutim 1940. godine obal je sa Finsko-Kareliskom prevlakom priključena Sovjetskom Savezu.

Za vreme opsade Lenjingrada (1941—1944), jezero Ladoga je bilo jedini izlaz iz opkoljenog grada. Lenjingrad se snabdevao namirnicama preko zaleđenog jezera. Put kojim je zimi grad mogao da komunicira sa ostatkom Rusije je nazivan „Put života“ (rus. Дорога Жизни).

Gradovi na obali jezera Ladoga

• Šliselburg (rus. Шлиссельбу́рг, 59° 56′ N 31° 02′ E)
• Novaja Ladoga (rus. Но́вая Ла́дога, 60° 06′ N 32° 18′ E)
• Sjastroj (rus. Сясьстрой, 60° 08′ N 32° 34′ E)
• Pitkjaranta (rus. Питкяранта, 61° 34′ N 31° 28′ E)
• Sortavala (rus. Сортавала, 61° 42′ N 30° 41′ E)
• Lahdenpohja (rus. Лахденпо́хья, 61° 31′ N 30° 12′ E)
• Priozersk (rus. Приозе́рск, 61° 02′ N 30° 08′ E)

Galerija

• 
  Arhipelag jezera
• 
  Splavovi na kanalu Petra Velikog
• 
  Ostrvo Konevec
• 
  Sortavalska luka
• 
  Ostrvo Valam
• 
  Valamski arhipelag
• 
  Stena na Vidlitsi, zapadna obala
• 
  Miraž na jezeru
• 
  Oreška tvrđava
• 
  Pogled

Literatura

• Mala enciklopedija Prosveta - Opšta enciklopedija (A-Lj). Beograd: Izdavačko preduzeće „Prosveta“. 1959. 
• Šliaupa, Salius; Hoth, Peer (2011). „Geological Evolution and Resources of the Baltic Sea Area from the Precambrian to the Quaternary”. Ur.: Harff, Jan; Björck, Svante; Hoth, Peter. The Baltic Sea Basin. Springer. ISBN 978-3-642-17219-9. 
• Väli, E.; Valgma, I.; Reinsalu, E. (2008). „Usage of Estonian oil shale” (PDF). Oil Shale. A Scientific-Technical Journal. Estonian Academy Publishers. 25 (2): 101—114. ISSN 0208-189X. doi:10.3176/oil.2008.2S.02. Pristupljeno 2008-10-25. 
• IEA (2013). Estonia 2013. Energy Policies Beyond IEA Countries. str. 71. ISBN 978-92-6419079-5. ISSN 2307-0897. 
• Zdanaviciute, O.; Lazauskiene, J.; Khoubldikov, A.I.; Dakhnova, M.V.; Zheglova, T.P. (2013). The Hydrocarbon Potential of the Baltic Basin: Geochemistry of Source Rocks and Oils of the Lower Paleozoic Succession. Beijing, China: AAPG Hedberg Conference. 
• Eliason, Sara; Bassett, Michael G.; Willman, Sebastian (2010). Geotourism highlights of Gotland. Tallinn. str. 5, 41. ISBN 978-9985-9973-4-5. 
• Harff, Jan; Björck, Svante; Hoth, Peter, ur. (2011). The Baltic Sea Basin. Springer. ISBN 978-3-642-17219-9. 
• Usaityte, Daiva (2000). „The geology of the southeastern Baltic Sea: a review”. Earth-Science Reviews. 50 (3–4): 137—225. doi:10.1016/S0012-8252(00)00002-7. 
• Andrén, Thomas; Björck, Svante; Andrén, Elinor; Conley, Daniel; Zillén, Lovisa; Anjar, Johanna (2011). „The Development of the Baltic Sea Basin During the Last 130 ka”. Ur.: Harff, Jan; Björck, Svante; Hoth, Peter. The Baltic Sea Basin. Springer. ISBN 978-3-642-17219-9. 
• Lidmar-Bergström, Karna; Olvmo, Mats; Bonow, Johan M. (2017). „The South Swedish Dome: a key structure for identification of peneplains and conclusions on Phanerozoic tectonics of an ancient shield”. GFF. 139 (4): 244—259. S2CID 134300755. doi:10.1080/11035897.2017.1364293. 
• Kleman, Johan; Stroeven, Arjen O.; Jan, Lundqvist (2008). „Patterns of Quaternary ice sheet erosion and deposition in Fennoscandia and a theoretical framework for explanation”. Geomorphology. 97 (1–2): 73—90. doi:10.1016/j.geomorph.2007.02.049. 
• Lidmar-Bergström, Karna (1997). „A long-term perspective on glacial erosion”. Earth Surface Processes and Landforms. 22 (3): 297—306. doi:10.1002/(SICI)1096-9837(199703)22:3<297::AID-ESP758>3.0.CO;2-R. 
• Amatov, Aleksey; Fjeldskaar, Willy; Cathles, Lawrence (2011). „Glacial Erosion/Sedimentation of the Baltic Region and the Effect on the Postglacial Uplift”. Ur.: Harff, Jan; Björck, Svante; Hoth, Peter. The Baltic Sea Basin. Springer. str. 53. ISBN 978-3-642-17219-9. 

Spoljašnje veze

• Sajt o jezeru (jezik: ruski)
• Članak o jezeru na morozovka.by.ru (jezik: ruski)
• Članak o jezeru sa detaljnom mapom (na www.map.infoflot.ru) (jezik: ruski)
• Jezero na karti Rusije (sa okolnim naseljima, može se uvećavati) (jezik: ruski)
• Ladoga Lake (photos) Архивирано на сајту Wayback Machine (2. август 2020)
• War on Lake Ladoga, 1941–1944
• Maps