Mikša Pelegrinović

Mikša Pelegrinović (oko 1500, Hvar - Zadar, 26. jul 1526) je bio hrvatski pesnik i hvarski plemić.

Mikša Pelegrinović
Datum rođenja	1500
Mesto rođenja	Hvar
Datum smrti	26. decembar 1562.(1562-12-26) (61/62 god.)
Mesto smrti	Zadar

Životopis

Mikša Pelegrinović je rođen oko 1500. godine u Hvaru u vlasteoskoj porodici poreklom iz Barlete (u Italiji). Otac mu je bio Marijan, majka Nikolica. Humanističku školu je završio u rodnom mestu, a studirao je pravo u Padovi. Već 1525. navodi ga Vinko Pribojević u svom govoru o poreklu i događajima Slovena među poznatim pesnicima. Petar Hektorović mu 1528. posvećuje svoj prevod Ovidijevog dela Od lika ljubenoga (De remedio amoris) i govori o njegovoj „slatkoj i naredno složenoj Ijubci“.

Kao prilično siromašan plemić prihvata dužnost defenzora hvarske komune 1530. godine. Pet godina kasnije prelazi na Korčulu i postaje kancelar tamošnje komune. Krajem 1538. vraća se na Hvar. Izabran je za kancelara kriminala u Zadru 5. februara 1548. Putuje u Veneciju dva puta 1556. i 1557. godine, verovatno s namerom da štampa svoju Ijubku, možda i neka druga svoja dela. Tom prilikom upoznaje Liviju Martinušević, kojom se oženio 1558. godine. S njom je imao kći Juliju i sina Julija.

Boraveći i dalje u Zadru, čija mu klima nije prijala, zdravlje mu se stalno pogoršavalo. Na Badnje veče 1562. godine pozvao je notara kojem je izdiktirao testament, a dva dana kasnije je umro.

Književno delo

Pelegrinovićev književni rad danas je slabo poznat. Znamo da je najverovatnije 1527. sastavio zbornik pokladnih pesama Ijubka, a sačuvana je i jedna njegova poslanica dubrovačkom pesniku Savku Bobaljeviću iz 1556. godine. Međutim, iz prepiske drugih pesnika (Nikole Nalješkovića, Mavra Vetranovića, Petra Hektorovića i dr.) znamo da ih je svakako napisao mnogo više.

Ijubka je pokladni ljubavno-šaljivi spevcu kojem Jeđupka, tj. Ciganka, govori (gata) bogatim gospođama.

Ijubka

Ijubka (ikavski oblik reči Jeđupka, što je, opet, italijanizovani oblik imenice Egipćanka i označava Romkinju, s obzirom na verovanje da Romi potiču iz Egipta) predstavlja zbornik koji je svakako imao 20 cingareski i još uvodnu pesmu kojim se gatara romske nacionalnosti predstavlja prisutnim damama i govori o sebi i svojim avanturama na putu do njih. Dve cingareske, međutim, izgubljene su i mi tako poznajemo osamnaest. Sâm pesnik je hteo da ih štampa, sačuvana je njegova posveta datirana 1556. godine ; u njoj on sâm visoko sudi o svom delu i smatra da je toliko savršeno da mu se ne može dodati ili oduzeti reč a da se ne pokvari.

Pod uticajem „sibila“ — proročica koje su predskazivale sudbinu pojedinim osobama — Pelegrinović je došao na ideju da načini zbornik čitavog niza proročanstava za različite žene i svakoj od tih pesama dao je ime srića (uz redni broj) po ugledu na vašarske sreće (venture). Takav oblik zbornika maskeratne poezije kasnije je oponašan i u italijanskoj poeziji, što je jedan od najređih izuzetaka u odnosima između književnosti na dve obale Jadrana.

Ijubka je tako postala pokladni zbornik. Mladić prerušen u Romkinju gataru došao bi u neko žensko društvo i najpre izgovorio uvodnu pesmu, kojom bi se predstavio, a zatim bi izabrao nekoliko pesama koje su odgovarale prisutnim damama. U svim srićama ima puno lokalnog verovanja i mitova, domaćeg života, folklornog gatanja, izražen je uticaj usmene poezije. Mnoge od tih sreća obeležene su sudbinama i navikama renesansnog života; u pojedinim ima i obesti. U nekima je sačuvan ton narodnih bajki i basmi. U čestim sentencama odzvanjaju renesansni pozivi na ljubav, opomene na prolaznost mladosti, koje su ponekad melanholične i setne. Sve pesme potpuno su istovetnog oblika: svaka se sastoji od deset katrena sa obgrljenom rimom, a nakon toga dolazi još jedan katren koji predstavlja uzdar (zahvalnost za dobijeni dar).

Među najbolje pesme u ovom zborniku ubraja se Prva srića: u njoj gatara proriče dami neizmernu sreću jer će imati dva sina kojima će sudbina biti veoma sklona: jedan će biti veliki govornik, drugi će biti ban „od jezika od svih naju“, a stolovaće „na Dunaju“ — ova neobična konstrukcija, posebno za hvarskog pisca, mletačkog podanika (i službenika) svakako potiče iz usmene tradicije; u dve poslednje strofe gatara daje „službeni savet“ gospođi u kojem potpuno napušta svet patrijarhalnih vrednosti i i prelazi u renesansnu atmosferu karnevala istučući prednost ljubavi nad svim drugim vrednostima, pa i patrijarhalnim.

U Trećoj srići zbog navodne bolesti gatara preporučuje — očigledno devojci — različite trave kojima će izlečiti svoje bolove i ulepšati se; i ova pesma sasvim je u folklornoj tradiciji, a čudnovati nazivi biljaka i uputstva za njihovu primenu bude vrlo slobodne asocijacije („cvitja dragoljuba“ treba da nosi „zanjedarje“, pa njen „vojno“ nikada neće nijednu drugu devojku „ni dragovat ni želiti“).

Centralni motiv Sedme sriće jeste nevernost „vojna“ kojeg dotična dama nije svesna. Interesantno je da se ona ovde ne posmatra kao etička ili emotivna kategorija, već kao izvor nevolja: zbog toga su stalno u svađi, on deli njenu odeću ljubavnicama, okreće joj leđa u postelji… Slika njegove nevere karnevalski je groteskna, sva je u hiperbolama i tautologijama: njemu nisu dovoljne dve, tri ili četiri ljubavnice, već sto i sl. Poseban ton ove pesme zasniva se na specifičnom minus-postupku: apostrofe, koje su prirodno česte u svim proricanjima, ovde gotovo u potpunosti izostaju, tako da nestaje dijaloški ton karakterističan za ovu vrstu komunikacije, a gatarine reči, koje treba da predstavljaju otkrovenje za damu, dobijaju još više na uverljivosti. Kompozicija pesme zasnovana je na gradaciji, iznenađujuće vesti koje gatara iznosi pred gospođu sve su grublje, a interesantno je da na kraju tog niza, kao vrhunac vojnovog nepoštenog odnosa prema dami navodi se činjenica da on tim ljubavnicama čak poklanja njene haljine. Završetak je tipično karnevalski otvoren poziv na ljubav iznesen antologijskim stihovima er je luda svaka žena / zajam s vrhom ka ne vraća. Ova sentenca zabeležena je mnogo kasnije kao poslovica, a ova pesma bila je, po svedočenju arhivskih dokumenata, izuzetno popularna u Dubrovniku.

Šesnaesta sreća predstavlja izvanrednu varijaciju motiva carpe diem. Širok motivski opseg, ton narodne pesme, nežnost izraza inače karnevalski otvorenog poziva na ljubav i, posebno, izvanredna lepota uzdara svrstavaju je u red najvrednijih Pelegrinovićevih ostvarenja.

Ocena

Izuzetno popularan među dubrovačkim pesnicima, ali i među tamošnjom publikom, svakako mnogo plodniji pesnik nego što to danas znamo, Mikša Pelegrinović ostavio je za sobom ovaj zbornik izuzetne poezije, čiji je trag u potonjoj književnosti neobično dubok — i neobičan! — ali i vrlo uzan. Naime, 1599. godine u Veneciji se pojavila knjiga pod imenom Andrije Čubranovića u kojoj se nalazi barem četiri (a možda i šest) Pelegrinovićevih cingareski. Međutim, iako su se Pelegrinovićeve pesme čitale i pevale, ali kao da se niko nije usudio da pođe njegovim stopama, tako da su srazmerno retke potonje jeđupke komponovane bitno drugačije od ove i bile su neuporedivo manje vrednosti.

Bibliografija

Važnija izdanja

• Pjesme Nikole Nalješkovića, Andrije Čubranovića, Miše Pelegrinovića i Saba Mišetića Bobaljevića i Jegjupka neznana pjesnika (životopise napisali Luka Zore i Franjo Rački; tekst za štampu priredio Sebastijan Žepić), JAZU, Stari pisci hrvatski, knj. VIII, Zagreb, 1876.
• Mikša Pelegrinović, Jejupka, Mogućnosti, XX, 1973, 781–808.
• Počinje Jejupka gospodina Miše Pelegrinovića vlastelina hvarskoga, Mogućnosti, XXI, 1974, 684–710.

Važnija literatura

• Milivoj A. Petković, Dubrovačke maskerate, SANU, Posebna izdanja, knj. CLXVI, Odeljenje literature i jezika, knj. 1, Beograd, 1950, 75–89.
• Anton Kolendić, "Jeđupka" i njen autor, Republika, XVIII, 1962, 79-92, 155-162, 253-260.
• Anton Kolendić, Mikša Pelegrinović i njegova "Jejupka", Mogućnosti, XX, 1973, 771-780.