Википедија

Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije

Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije je postojalo u razdoblju 1918. do 1945.

Nazivi uredi

  • Ministarstvo inostranih dela Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca
  • Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
  • Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, do oktobra 1929.
  • Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije

Formiranje uredi

Ukazom regenta Aleksandra od 7/20. decembra 1918. formiran je Ministarski savet Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, sa 17. ministarstava, među kojima i Ministarstvo inostranih dela (MIP). Ovim aktom je praktično dotadašnje Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srbije preimenovano u Ministarstvo inostranih dela Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.[1] Prva organizacija poslova sprovedena je donošenjem uredbe od 5. maja 1919, koja je bila zasnovana na tri projekta zakona iz 1886. godine.[2] Sprovedena organizacija je ukazivala da je shvaćen značaj konzularnih poslova, iako su bili zapostavljeni u odnosu na diplomatske poslove tokom čitavog perioda postojanja Kraljevine Jugoslavije.[3] [4] [5] [6] Uredbom je, takođe, dat veći značaj administrativnim, novinarskim, arhivskim i bibliotečkim poslovima, koji su bili podjednako zapostavljeni kao i konzularni u vreme Kraljevine Srbije.[7]

Diplomatska i konzularna mreža uredi

Prema vrsti diplomatska i konzularna predstavništva su bila: poslanstva, otpravništva poslova, diplomatske agencije, generalni konzulati, konzulati, vice-konzulat, počasni generalni konzulati, počasni konzulati i počasni vice konzulati.[1]

Poslanstva uredi

Ministarstvo je nastavilo da radi u novoj državi sa postojećom diplomatskom i konzularnom mrežom u inostranstvu. Dvanaest poslanstva Kraljevine Srbije nastavilo je rad praktično bez prekida. Četiri poslanstva obnovila su rad nakon obnove diplomatskih odnosa sa državama ratnim protivnicima 1920, odnosno 1924, dok je poslanstvo u Moskvi obnovljeno tek 1940. godine. Sa ostalih (13) država postepeno su uspostavljani diplomatski odnosi.

Bez prekida 1918. nastavila su rad poslanstva Kraljevine Srbije kao poslanstva K SHS u: Atini, Bernu, Briselu, Bukureštu, Vašingtonu, Londonu, Lisabonu, Madridu, Parizu, Rimu, Stokholmu i Hagu. Posle obnove diplomatskih odnosa sa državama ratnim neprijateljima obnovila su rad poslanstva u: Berlinu, Beču, Budimpešti, Sofiji, Carigradu 1926. Nova poslanstava otvorena su u: Pragu 1919, Varšavi, pri Svetoj Stolici (Vatikanu) u Rimu (1920), Buenos Ajresu 1921, Tirani 1923, Kairu 1926, planirano je otvaranje i u Tokiju 1931. ali se odustalo zbog državne politike štednje, Santjagu 1935, Teheranu 1937, Rio de Žaneiru 1938, Moskvi i Otavi 1940.[1] Postojalo je Otpravništvo poslova u Rigi od 1929. do 1933. godine.[8] Otvorivši Diplomatsku agenciju u Bratislavi, decembra 1939, Kraljevina Jugoslavija je priznala Slovačku kao novi međunarodni subjekt sa ograničenim suverenitetom.[9] Poslanstva u Beču i Tirani su svedena na rang generalni konzulata, marta 1938, odnosno aprila 1939. godine.[8]

Ambasade uredi

Kraljevina Jugoslavija je svega dva svoja poslanstva podigla je na nivo ambasade: u Bukureštu (Rumunija), decembra 1938. g. i u Carigradu, odnosno Ankari (Turska) 1939. godine. Tokom oktobra 1938, pokrenuti su pregovori da se jugoslovensko Poslanstvo u Varšavi i poljsko Poslanstvo u Beogradu podignu na rang ambasada, ali se od tog plana odustalo zbog rezervisanosti Poljaka koji su u to vreme vodili politiku "pete evropske sile". Poslanstvo u Atini nije podignuto na nivo ambasade, jula 1939, što je u grčkim krugovima tumačeno kao želja Jugoslavije da se ne svrstava potpuno na stranu Balkanskog pakta protiv Nemačke i Italije. Ambasada u Bukureštu je ponovo svedena na rang poslanstva marta 1941. godine. U toku Drugog svetskog rata 1942 na rang ambasada podignuta su poslanstva u Londonu, Vašingtonu i Moskvi.[10] [11] [1][12] [13]

Stalne i povremene delegacije i komisije uredi

Stalni delegati su zvanično prepoznati u činovčkoj hijerarhiji zakonom od 25. marta 1930. godine.[14] Diplomatskim i konzularnim predstavništvima treba dodati i stalne i povremene delegacije i komisije:

1. Diplomatski predstavnici pri vojsci Carske Rusije 1919-1920,

2. Delegacija na konferenciji mira u Parizu 1919-1920,

3. Delegacija pri Konferenciji za reparaciju u Parizu 1919-1930,[15]

4. Stalni delegat pri Društvu naroda u Ženevi 1924-1925, 1927-1941,

5. Vladin delegat pri Međunarodnoj dunavskoj komisiji: Budimpešta, Beč, Bratislava 1920-1932, odnosno pri Međunarodnom dunavskom savetu 1932-1941,[16]

6. Državni zastupnici pri mešovitim izbornim sudovima Kraljevine Jugoslavije / SHS sa Nemačkom 1922-1939; Kraljevine Jugoslavije / SHS sa Austrijom 1921-1939; Kraljevine Jugoslavije / SHS sa Bugarskom 1921-1939; Kraljevine Jugoslavije / SHS sa Mađarskom 1924-1939,

7. Predstavnik u likvidacionoj komisiji u Beču 1922.[1]

Odeljenja Ministarstva inostranih dela uredi

Radi bržeg i tačnijeg obavljanja poslova u ministarstvu 1919. su obrazovana odeljenja: Političko, Administrativno, Konzularno-trgovačko, Odsek računovodstva, Glavna arhiva i Pres biro za zvanična saopštenja, koji je do tada bio u nadležnosti Predsedništva Ministarskog saveta. Ubrzo posle donošenja uredbe od 5. maja 1919, kojim je predviđeno postojanje samo tri odseka Političkog odeljenja, ubrzo je počelo formiranje novih odseka. Najvažniji je bio Četvrti odsek, poznatiji među činovnicima kao "Arbanski" ili "Č" odsek, čije aktivnosti su držane u strogoj tajnosti. Do marta 1922, formirano je ukupno osam novih odseka koji nisu bili predviđeni uredbom.[17]

Pri Predsedništvu Ministarskog saveta od 1918-1922. postojalo je Odeljenje za izvršavanje međunarodnih ugovora koje je obavljalo poslove koji su se odnosili na: ugovore o miru, Društvo naroda, razgraničenja, manjine, naoružavanje i razoružavanje i naknadu ratne štete. 1922. ovo odeljenje prelazi u sastav Ministarstva inostranih dela u svojstvu savetodavnog tela za pravna pitanja međunarodnog karaktera.

Ministar Momčilo Ninčić je rešenjem od 28. decembra 1922, ustanovio novu organizacionu jedinicu Drugo političko odeljenje. Odeljenje je bilo zaduženo za sve poslove vezane za Društvo naroda i manjinska pitanja. Cilj promena je bio da se iskoriste pređašnja iskustva Kraljevine Srbije na polju propagandno-prosvetnog rada za unapređenje delatnosti u vezi sa jugoslovenskom dijasporom, ali i da se bolje odgovori na preuzete nove međunarodne obaveze koje su proisticale iz Pakta Društva naroda i aktivnosti sprovođenih u Ženeva|Ženevi. Dotadašnje Političko odeljenje, koje je preimenovano u Prvo političko odeljenje, bilo je zaduženo za komunikaciju sa poslanstvima, dok je Drugo političko odeljenje bilo zaduženo za komunikaciju sa konzularnim predstavništvima. Svi činovnici Političke sekcije Odeljenja za izvršenje međunarodnih ugovora, koji su bili zaduženi za rad na manjinskim pitanjima, su premešteni u Drugo političko odeljenje. Drugo političko odeljenje je funkcionisalo do 25. februara 1925. godine.[18]

Ponovo ustanovljeno jedinstveno Političko odeljenje je krajem iste godine reformisano u Generalnu političku direkciju. Nekadašnje Drugo političko odeljenje MID, pretvoreno je u Drugo odeljenje GPD MID. Treće odeljenje GPD MID bilo je zaduženo za balkanske zemlje, Četvrto odeljenje GPD MID bilo je zaduženo za države u Centralnoj Evropi (kojima je pridodata i Italija), a Peto odeljenje GPD MID za sve ostale države. Januara 1926, oformljen je Obaveštajni odsek I odeljenja koji je bio zadužen za klasifikaciju svih instrukcija Ministarstva i izveštaja poslanstava, a potom i za obaveštavanje diplomatskih predstavništava o važnim promenama u jugoslovenskoj spoljnoj politici i diplomatskim aktivnostima, ali i o značajnim događajima u međunarodnim odnosima.[19]

Odeljenje za izvršavanje međunarodnih ugovora podignuto je u rang Direkcije za ugovore, početkom 1926. godine. U sastav ove direkcije bilo je Trgovinsko-političko odeljenje, u čijoj je nadležnosti bila trgovina i zaključivanje trgovinskih ugovora. Godine 1929. ova direkcija je ukinuta, a poslovi iz njene nadležnosti preneti su u nadležnost Političkog odelenja.[20]

Posle zavođenja Šestojanuarskog režima 1929, sprovedene su dve nove reorganizacije. Uredom od 19. aprila 1929, koja se odnosila na Predsedništvo Ministarskog saveta i sva ministarstva, MIP je podeljen na pet odeljenja: Političko, Upravno sa računovodstvom, Konzularno-privredno, Pravno odeljenje i Glavna arhiva. Ministar Vojislav Marinković je na osnovu Uredbe o uređenju vrhovne državne uprave od 31. marta, inicirao izradu novog zakona. Na nacrtu zakona zajedno su radili predsednik vlade Petar Živković, ministar inostranih dela Vojislav Marinković i njegov zastupnik, ministar bez portfelja Konstantin (Kosta) Kumanudi. Prema njihovom planu, ministarstvo je trebalo da bude podeljeno u šest odeljenja, razdvajanjem poslova upravnog odeljenja i računovodstva. Umesto Konzularno-prvirednog, bilo je predviđeno samo Privredno odeljenje čiji III odsek bi bio zadužen za konzularne poslove. Međutim, ovaj nacrt zakona nije usvojen. Novi zakon je donet 25. marta 1930. godine. Ministarstvo je bilo podeljeno na pet odeljenja: Političkom, Upravno, Konzularno-privredno, Pravno i Glavnu arhivu. Potom je donet zasebni zakon o arhivama ministarstva, diplomatskih i konzularnih predstavništava, 5. aprila 1930. godine. Nova organizacija ministarstva je ostala najduže na snazi, tokom međuratnog perioda.[21]

Nove izmene su unete neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, uredbom sa zakonskom snagom od 10. avgusta 1939, u vreme već zaoštrenh međunarodnih odnosa u Evropi, promene granica i nestanka pojedinih država. Novonastale međunarodne okolnosti imale su veliki uticaj na rad diplomatsko-konzularne mreže, koja je bila vrlo osetljiva na različite promene koje su se iznenada pojavljivale u pojedinim državama i regionima. Zbog toga je bilo neophodno da se sprovede i nova organizacija poslova kako bi se odgovorilo izazovima vremena. Reorganizacijom su uvedena nova odeljenja u Ministarstvu: Odeljenje za štampu, Glavna arhiva promenila je naziv u Istorijsko odeljenje, od ranijeg Upravnog odeljenja sa računovodstvu formirana su dva: Upravno odeljenje i Odeljenje računovodstva. Ministarstvo je tada imalo 7 odeljenja: Političko, Upravno, Konzularno-privredno, Pravno, Istorijsko i Odeljenje računovodstva.[1] [22]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ „Milić F. Petrović: Pljevljaci u službi diplomatije Kraljevine Jugoslavije 1919-1945”. Arhivirano iz originala 29. 03. 2017. g. Pristupljeno 28. 03. 2017. 
  2. ^ Stevanović, Dragomir L. (1920). Reorganizacija naše diplomatske struke. Zagreb. str. 4—6. 
  3. ^ Stevanović, D. L. Reorganizacija naše diplomatske struke. str. 10—13. 
  4. ^ Popović, Dimitrije (15. septembar 1920). „Naša diplomatija”. Srpski književni glasnik, Nova serija. Knjiga II, tom 2: 108—110. 
  5. ^ Petrović, Nada; Đokić, Vesna; Opojevlić-Hofman, Lidija (2011). „Konzularno-privredno odeljenje Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije (1919–1941)”. Arhiv. Časopis Arhiva Jugoslavije. 1—2. Arhivirano iz originala 11. 07. 2020. g. Pristupljeno 09. 04. 2020. 
  6. ^ Mićić, Srđan (2018). Od birokratije do diplomatije. Istorija jugoslovenske diplomatske službe 1918-1939. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. passim. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  7. ^ Stevanović, D. L. Reorganizacija naše diplomatske struke. str. 8—18. 
  8. ^ a b Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. 232. 
  9. ^ Sovilj, Milan (2016). Československo-jugoslávské vztahy v letech 1939–1941. Od zániku Československé republiky do okupace Království Jugoslávie. Praha: Filozofická fakulta Univerzity Karlovy. str. 145—146. ISBN 978-80-7308-686-2. 
  10. ^ Garlicka, Anna (1977). Połska–Jugoslawia 1934–1939. Z dziejów stosunków politycznych. Wrocław : Warszawa : Kraków : Gdańsk: Polska Akademia Nauk Institut Historii. str. 173—174. 
  11. ^ Župančić, Tonka (2004). „Poslanstvo Kraljevine Jugoslavije u Turskoj – Carigrad, Ankara 1919–1945. (1890-1945). Istorijat stvaraoca i značaj arhivske građe fonda”. Arhiv. Časopis Arhiva Jugoslavije. 2: 14. Arhivirano iz originala 11. 01. 2021. g. Pristupljeno 10. 04. 2020. 
  12. ^ Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. 234. 
  13. ^ Đurišić, Jelena, priređivač (2015). Izveštaji Ministarstva inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije za 1939. godinu. Izvori za istoriju međunarodnih odnosa 1930-1940, Knjiga X. Beograd: Arhiv Jugoslavije. str. 310. ISBN 978-86-80099-59-0. Arhivirano iz originala 11. 01. 2021. g. Pristupljeno 08. 01. 2021. 
  14. ^ Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. 236. 
  15. ^ Opojevlić-Hofman, Lidija (2012). „Delegacija Kraljevine Jugoslavije pri Komisiji za reparacije u Parizu (1919–1930)”. Arhiv. Časopis Arhiva Jugoslavije. 1—2: 19—27. Arhivirano iz originala 18. 01. 2020. g. Pristupljeno 10. 04. 2020. 
  16. ^ Gulić, Milan (2014). Kraljevina Jugoslavija i Dunav. Dunavska politika jugoslovenske kraljevine 1918-1944. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 75—82. ISBN 978-86-7403-192-6. [mrtva veza]
  17. ^ Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. 82—90. 
  18. ^ Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. 91—94, 97. 
  19. ^ Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. 97—101, 243, 244. 
  20. ^ Đokić, Vesna; Opojevlić-Hofman, Lidija (2011). „Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije – Direkcija za ugovore 1919–1929 (1915–1930)”. Arhiv. Časopis Arhiva Jugoslavije. 1—2: 43—44. Arhivirano iz originala 11. 07. 2020. g. Pristupljeno 09. 04. 2020. 
  21. ^ Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. 102—117. 
  22. ^ Mićić, S. Od birokratije do diplomatije. str. 118—127. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Министарство_иностраних_послова_Краљевине_Југославије&oldid=26940518”