Mirjana Miočinović
Mirjana Miočinović (Beograd, 23. decembar 1935)[1] srpska je teatrološkinja, prevoditeljka, profesorka Fakulteta Dramskih umetnosti u Beogradu, angažovana intelektualka i autorka tekstova. Objavljuje za Peščanik i druge platforme u periodici.
Mirjana Miočinović | |
|---|---|
| Datum rođenja | 23. decembar 1935. |
| Mesto rođenja | Beograd, Kraljevina Jugoslavija |
| Supružnik | Danilo Kiš |
Biografija uredi
Porodica
Otac joj se zvao Đura, a majka Ljubica, rođena Stoković.[2] Bila je prva supruga Danila Kiša sa kojim je provela u braku skoro dve decenije.
Školovanje uredi
Osnovnu školu (1942—1946), Prvu žensku gimnaziju i Filozofski fakultet (1954—1960) završila je u Beogradu. Diplomirala je na smeru za Opštu književnost sa teorijom književnosti 1960. godine.[3]
Studirala je na Sorboni (1958—1963) i stekla diplomu Savremene francuske književnosti. Magistrirala 1963, a doktorirala 1975. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa tezom: Pozorišne teorije Antonena Artoa.[2]
Posao uredi
Radila je u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu kao asistentkinja od 1964. do 1972. godine, potom na Akademiji za pozorišnu umetnost od 1972. do 1980. kao docentkinja, a do 1991. kao vanredna profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Predavala je Istoriju jugoslovenskog pozorišta i drame.
Profesorski poziv i etika angažovane intelektualke - Odlazak u penziju kao otpor ratu i zločinima
U znak protesta protiv rata i državne politike vođene ideologijom Velike Srbije, ne mireći se sa napadom na Dubrovnik, daje ostavku na mesto redovne profesorke Univerziteta umetnosti u Beogradu i odlazi u prevremenu penziju. Tim povodom u pismu dekanu Fakulteta dramskih umetnosti 9. oktobra 1991. piše:
„Suočena sa užasnim razaranjem zemlje koju i dalje smatram svojom domovinom, sa divljačkim rušenjem najvrednijih spomenika kulture u čijim su okvirima nastale i one duhovne vrednosti o kojima predajem na ovoj školi, s neizmernim ljudskim stradanjem, a svesna činjenice da u tome i kao žrtva i kao rušitelj ima krupnog udela i narod kome sama pripadam, vođena dubokim osećanjem ogorčenosti i stida, ja Vas obaveštavam da u ovakvim okolnostima ne mogu i ne želim da držim nastavu na Fakultetu koji nije našao načina da se svemu tome usprotivi.”[4]
Jedina je žena među osnivačima Beogradskog kruga, angažovane grupe intelektualaca koja je održavala tribine subotom na kojima se razgovaralo o uzrocima rata u Jugoslaviji, kritički analizirala uloga srpske strane, suprotstavljajući se ratnoj politici i preispitujući ulogu intelektualaca u vremenu rata.[5]
U tekstu objavljenom u dnevnom listu Naša Borba, 18. jula 1995, sedam dana posle pada Srebrenice, komentarišući emisiju lokalne beogradske televiziji Studio B o Srebrenici emitovane 15. jula 1995. piše:
„Onome ko je smogao snage da to odgleda do kraja, i želeo da vidi, pred očima se ukazala jedna od onih istina s kojom će svakom čestitom čoveku biti nepodnošljivo da živi. Svi podaci o „trijumfalnom” pohodu na ovaj gradić svedoče o moralnom padu srpskog naroda čije dimenzije slute antropološku katastrofu.”[6]
U službi vrhunske književnosti - rad na zaostavštini Danila Kiša uredi
Nakon odlaska u penziju, "godinama se bavila gotovo isključivo književnom ostavštinom Danila Kiša i priređivanjem njegovih sabranih dela, koja su od tada doživela tri izdanja, uz tri izdanja izabranih dela".[7] Sa kolegama sa Katedre za Opštu književnost beogradskog Filološkog fakulteta, čiji je Danilo Kiš bio prvi diplomirani student, ustanovila je godišnju nagradu za najbolji seminarski rad, koja nosi ime Danila Kiša. Poslednjih godina, ta nagrada se dodeljuje i za najbolji magistarski rad.[7]
Nastavljajući svoju misiju angažovane intelektualke, u otvorenom pismu gradonačelniku Subotice, Bogdanu Labanu iz Srpske napredne stranke, u junu 2019. godine, zahtevala je da se "bespogovorno povuče odluka" kojom se Danilu Kišu posthumno dodeljuje titula počasnog građanina Subotice, poručujući da su Skupština Subotice i gradonačelnik Laban ”nepomirljiva suprotnost svega što predstavlja Danilo Kiš svojim delom i životom.” U otvorenom pismu gradonačelniku Mirjana Miočinović piše:
”Stoga su Vaši motivi nečasni i cilj im je zloupotreba imena Danila Kiša za najprizemnije ciljeve jedne političke partije, čiji ste vi član, partije koja je svojim destruktivnim delovanjem, uz ostalo, nanela ogromnu štetu kulturi”.[8]
Knjige, studije, eseji, članci uredi
Autorka je knjiga: Eseji o drami (1975), Rađanje moderne književnosti – Drama (1975), Surovo pozorište (1976), Moderna teorija drame (1981), Pozorište i giljotina (1990),[3] Nemoć očiglednog (1997);[9]
Priredila je Sabrana dela Danila Kiša (Beograd, Prosveta 2004—2007).[9]
Prevela je sa francuskog i ruskog jezika dela Lotreamona, Antonen Artoa, Žerara Ženeta, An Ibersfeld[9], Florans Dipon - Aristotel ili vampir zapadnog pozorišta i Žan Pjer Sarazaka - Poetika moderne drame: Od Henrika Ibzena do Bernara-Mari Koltesa[7]
Časopisi i publikacije u kojima je pisala ili za koje je prevodila članke: Vidici (1960), Susreti (1960-1961), Delo (1962—1964, 1966—1967), Književnost (1965), Scena (1967-1968, 1978—1979), Zbornik o Miroslavu Krleži (Beograd 1967), Književna istorija (1969, 1971, 1973, 1979), Zbornik Miloš Crnjanski (Beograd 1972), Prolog (1975), Filološki pregled (1975), Rukoveti (1976), Politika (1976), Radio Sarajevo - 3. program (1977), Književna kritika (1978), Istorija francuske književnosti (Sarajevo-Beograd, 1980), nedeljnik Vreme (1996, 2014), Peščanik (od 2000), Danas (od 2019).
Članica je redakcije časopisa Književna kritika od 1968.
Jedan je od osnivača i član redakcije časopisa Književna istorija.[1]
Napisala je predgovore knjigama: Lotreamon: Sabrana dela (Beograd 1964), Antonen Arto: Pozorište i njegov dvojnik (Beograd 1968), Rađanje moderne književnosti – Drama (1975), Žan Divinjo: Sociologija pozorišta (Beograd 1978); Moderna teorija drame (1980) i komentare uz Lotreamonova Sabrana dela (1964).
Članica je udruženja književnih prevodilaca Srbije od 1964. godine.
Nagrade i priznanja uredi
Dobitnica je:
- Sterijine nagrade za teatrologiju (1991)
- Sterijine nagrade za naročite zasluge (2005)[10]
- Lovorovog venca - nagrade za životno delo koju dodeljuje Pozorišni muzej Vojvodine (2011)
Reference uredi
- ^ a b Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 510.
- ^ a b Boškov, Živojin, ur. (1997). Leksikon pisaca Jugoslavije. Tom 4, M - NJ. Novi Sad: Matica srpska. str. 493.
- ^ a b Jovanović, Raško V. (2013). Leksikon drame i pozorišta. Dejan Jaćimović. Beograd. ISBN 978-86-07-01999-1. OCLC 883837997.
- ^ Colic, Nina (2019-07-13). „Mirjana Miočinović: Hrabra i dosledna - Ljudi - Dnevni list Danas” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-10-25.
- ^ Čolović, Ivan. „Rađanje Beogradskog kruga”.
- ^ Miočinović, Mirjana. „Primeri "čojstva i junaštva"”.
- ^ a b v Lupiga (2016-12-02). „Mirjana Miočinović – intervju”. Peščanik (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-10-26.
- ^ „Supruga Danila Kiša zabranila vlastima da zloupotrebe njegovo ime”.
- ^ a b v Miočinović, Mirjana (2008). Pozorište i giljotina : rasprave o drami (2. dop. izd izd.). Beograd: Fabrika knjiga. ISBN 978-86-7718-072-0. OCLC 320775595.
- ^ Kolarić, Aleksandra. „60 GODINA STERIJINOG POZORJA – (dokumentarna građa)”. Sterijino pozorje.
Literatura uredi
- Ostojić, Danko. Tajna dramskih umetnosti, eseji o pozorištu i filmu: Teatrološka sinteza Mirjane Miočinović, Novi Sad, Prometej, 2019.
