Википедија

Mihail Skobeljev

руски генерал и стратег

Mihail Dmitrijevič Skobeljev (rus. Михаи́л Дми́триевич Ско́белев; 17/29. septembar 1843 — 25. jun/7. jul 1882) bio je ruski vojskovođa i strateg, general-ađutant (1878) i general pješadije (1881).

Mihail Dmitrijevič Skobeljev
Mihail Dmitrijevič Skobeljev
Lični podaci
NadimakBijeli general
Datum rođenja(1843-09-29)29. septembar 1843.
Mesto rođenjaSankt Peterburg, Ruska Imperija
Datum smrti7. jul 1882.(1882-07-07) (38 god.)
Mesto smrtiMoskva, Ruska Imperija
ObrazovanjeDržavni univerzitet u Sankt Peterburgu, General Staff Academy
Vojna karijera
Služba1861 — 1882.
VojskaRuska imperatorska armija
RodPješadija
ČinGeneral pješadije
Učešće u ratovimaJanuarski ustanak (1863)
Hivski pohod (1873)
Kokandski pohod (1875—1876)
Rusko-turski rat (1877—1878)
Opsada Plevena (1877)
Bitka kod Šejnova (1877)
Ahal-tenkinska ekspedicija (1880—1881)

Poznat je po svom učešću u ruskom osvajanju srednje Azije i heroizmu tokom Rusko-turskog rata od 1877. do 1878. godine. Obučen u bijelu uniformu, jašući bijelog konja, nalazeći se uvijek u najvećoj gužvi, postao je poznat i omiljen među vojnicima kao „Bijeli general” (rus. Белый генерал, tur. Ak-paşa). Tokom pohoda u Hivi, njegovi turkmenski protivnici su ga zvali „Krvave oči” (turkm. goz zanli). Britanski feldmaršal Bernard Montgomeri ocenio je Skobeleva kao „najsposobnijeg pojedinačnog komandanta“ na svetu između 1870. i 1914.[1] i pisao o njegovom „veštom i inspirativnom“ vođstvu.[2] Frensis Vinton Grin je takođe visoko ocenio Skobeljeva.[3]

Biografija uredi

Skobeljev je rođen u Sankt Peterburgu 29. septembra 1843.[4] Majka mu je bila ruski filantrop Olga Skobeljeva, a otac ruski general Dmitrij Ivanovič Skobeljev.[5] Nakon što je završio Generalštabnu akademiju kao štabni oficir, 1868. je poslat u Turkestan i, sa izuzetkom razmaka od dve godine, tokom kojih je bio u štabu velikog kneza Mihaila na Kavkazu, ostao je u Centralnoj Azija do 1877.[4]

Tokom hivanskog pohoda 1873. komandovao je naprednom gardom kolone generala Lomakina iz zaliva Kinderli, u Kaspijskom moru, da se pridruži generalu Verevkinu, iz Orenburga, u ekspediciji na Hivski kanat i, posle velikih stradanja na pustinjski marš, uzeo je istaknuto učešće u zauzimanju hivanske prestonice. Kasnije, obučen kao Turkom, on je neustrašivo istraživao na naprijateljskoj teritoriji: put od Hive do Igdija kod reke Oks. Godine 1875. dobio je važnu komandu u ekspediciji protiv Kokandskog kanata pod generalom Konstantinom Petrovičem fon Kaufmanom, pokazujući veliku sposobnost u akciji Makrama, gde je nadmašio znatno nadmoćnije snage i zarobio 58 topova, i to u vojnički izuzetno izvedenom noćom napadu prilikom povlačenja iz Andijana, kada je razbio veliku silu neprijateljske vojske sa malim brojem konjanika.[4]

Unapređen je u čin general-majora, odlikovan Ordenom Svetog Đorđa i imenovan za prvog guvernera Ferganske oblasti. U Turskom ratu 1877. godine zauzeo je most preko Siret kod Barbošija (danas naselje Galac, gde se Siret uliva u Dunav) u aprilu; tokom juna je sa 8. korpusom prešli Dunav. Skobeljev je komandovao Kavkaskom kozačkom brigadom u napadu na Zelena brda u drugoj bici kod Plevena.[4] Pešadijska divizija pod komandom Skobeljeva napala je redut Grivica na severu. Šakofski je uspeo da zauzme dva reduta, ali su do kraja dana osmanske snage uspele da odbiju sve napade i povrate izgubljeno tlo. Ruski gubici iznosili su 7.300, a osmanlijski 2.000.

U osvajanju Loveča 3. septembra, general se ponovo istakao u očajničkim borbama na Zelenim brdima tokom treće bitke kod Plevena u kojoj je Skobeljev zauzeo dva južna reduta. Rumunska 4. divizija koju je predvodio general Džordž Manu zauzela je redut Grivica posle četiri krvava napada, uz ličnu asistencij princa Kerola. Sledećeg dana Turci su ponovo zauzeli južne redute, ali nisu mogli da istisnu Rumune, koji su odbili tri kontranapada. Od početka septembra, ruski gubici su iznosili oko 20.000, dok su Osmanlije izgubile 5.000.

Skobeljev je unapređen u čin general-potpukovnika i dobio je komandu nad 16. divizijom, učestvovao je sa svojom vojskom u investiciji Plevena, kao i u borbi 9. decembra, kada se Osman-paša predao. Januara 1878. prešao je Balkan u jakoj snežnoj oluji porazivši Turke kod Šejnova, kod Šipke, zarobivši 36.000 ljudi i 90 topova.[4]

Skobeljev se vratio u Turkestan nakon rata. Tokom 1880. i 1881. se dodatno istakao u zavođenju reda nakon značajnih problema i gubitaka koje su naneli tekijski Turkomani:[4] nakon jurišne opsade Geoktepea, general Skobeljev je zauzeo utvrđenje. Oko 8.000 turkmenskih vojnika i civila, uključujući žene i decu, masakrirano je zajedno sa dodatnih 6.500 ljudi koji su umrli u tvrđavi. Ruski masakr je obuhvatio sve turkmenske muškarce u tvrđavi koji nisu pobegli, ali su poštedeli oko 5.000 žena i dece i oslobodili 600 robova. Poraz kod Geok Tepea i sledeći pokolj slomili su otpor Turkmena i rešili sudbinu Transkaspije, koja je pripojena Ruskom carstvu. Veliki pokolj se pokazao previše za lidera suparničke vojske i sveo je zemlju Ahal-Tekke na potčinjenost.[6][7] Skobeljev je smenjen sa komande zbog masakra. Napredovao je na Aškabad i Kalat i-Nadiri kada je dezavuisan i pozvan u Moskvu. Dobio je prekomandu u Minsk. Zvanični razlog njegovog prelaska u Evropu bio je smirivanje evropskog javnog mnjenja zbog pokolja u Geok Tepeu. Neki su sugerisali da je patio od iluzija veličine i da je pokazivao znake političke ambicije.[8][9]

Poslednjih godina svog života, Skobeljev se aktivno bavio politikom, podržavajući ideje ruskog nacionalizma i militantnog panslavizma.[10] Takođe je zaslužan kao jedan od prvih promotera koncepta „Rusija za Ruse“.[11] Početkom 1882. držao je govore u Parizu i u Moskvi, predviđajući duboku zavadu između Slovena i Germana.[12] Odmah je pozvan u Sankt Peterburg. Odseo je u hotelu Dusseauk u Moskvi i na putu do svog imanja na selu kada je iznenada preminuo od srčanog udara 7. jula 1882.[4][13][14][15] U Rusiji je bio veoma popularan čovek u vreme svoje smrti, i nije iznenađujuće što je njegova smrt izazvala sumnju kod mnogih od čega je preminuo jer je bio relativno mlad (38) i snažan čovek. Rana smrt Skobeljeva lišila je Rusiju velikog vojskovođe.[16] Ovo je postalo posebno evidentno tokom rusko-japanskog rata 1904-05. Ruski generali koji su komandovali u tom ratu bili su iz generacije Skobeljeva, ali niko od njih nije imao njegov vojni genije ili harizmu.

Odlikovanja uredi

Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta.[17]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ A History of Warfare by Field-Marshal Viscount Montgomery of Alamein . Cleveland and New York: T he World Publishing Company. 1968. str. 456 — preko Internet Archive. „The ablest single commander of this period was the Russian conqueror of Turkestan, Mikhail Skobelev (1843-82).” 
  2. ^ A History of Warfare by Field-Marshal Viscount Montgomery of Alamein . Cleveland and New York: T he World Publishing Company. 1968. str. 461 — preko Internet Archive. „This war presents various interesting features. One was the skilful and inspiring leadership of Skobelev.” 
  3. ^ Greene, F. V. (1881). „Russian Generals”. Sketches of Army Life in Russia. London: W.H. Allen & Co. str. 126—143. Pristupljeno 26. 7. 2018 — preko Internet Archive. 
  4. ^ a b v g d đ e   Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  5. ^ „Dmitriй Ivanovič Skobelev | Istoriя, kulьtura i tradicii Rяzanskogo kraя”. 62info.ru. Arhivirano iz originala 2019-04-13. g. Pristupljeno 2019-02-07. 
  6. ^ Lansdell, Henry (1885) Russian Central Asia: Including Kuldja, Bokhara, Khiva and Merv S. Low, Marston, Searle and Rivington, London, pp. 464–465
  7. ^ The legal historian Sir Henry Maine discussed the incident in his last lectures. Maine, Henry (1888). International Law: A Series of Lectures Delivered Before the University of Cambridge, 1887. (1 izd.). London: John Murray. str. 143—144. Pristupljeno 24. 1. 2016. 
  8. ^ Peter Hopkirk, "The Great Game", 1994, page 408,
  9. ^ In Letter VII of the Willy-Nicky correspondence,written from the Neues Palais, Potsdam, on 25 October, 1895, Kaiser Wilhelm II took a more sinister view of Skobelev.
  10. ^ Astrid S. Tuminez (2000), Russian Nationalism Since 1856: Ideology and the Making of Foreign Policy, p. 77.
  11. ^ Ivanov A. «Rossiя dlя russkih»: pro et contra // Tribuna russkoй mыsli. Religiozno-filosofskiй i naučno-publicističeskiй žurnal. 2007. № 7. Sentяbrь. S. 92.
  12. ^ Novikova, Olǵa Alekseevna and Skobelev, Mikhail Dmitrievich (1883) Skobeleff and the Slavonic cause, by O.K. Longmans, Greene & Co., London,
  13. ^ In his memoirs, Frank Harris described how a Russian officer told him that Skobelev died in a brothel, not a hotel: see My Life and Loves (NY: Grove Press, 1963), 232–33.
  14. ^ Novikova, Olʹga Alekseevna (1883). „Skobeleff and the Slavonic Cause”. 
  15. ^ Bыvšaя gostinica "Dюsso"
  16. ^ Alexander III wrote: "His loss to the Russian army is one it is hard to replace, and it must be deeply lamented by all true soldiers.
  17. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 624. 

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаил_Скобељев&oldid=27410810”