Морска видра
Morska vidra (lat. Enhydra lutris) je velika vrsta vidri poreklom sa severnog Pacifika: od severnog Japana i Kamčatke na istoku preko Aleutskih ostrva i južno do Kalifornije. Najteža od svih vidri, kao i od ostalih pripadnika porodice kuna, morska vidra je jedina vrsta roda Enhydra.
| Morska vidra | |
|---|---|
| |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Tip: | |
| Podtip: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Potporodica: | |
| Rod: | Enhydra |
| Vrsta: | E. lutris
|
| Binomno ime | |
| Enhydra lutris | |
| |
| Rasprostranjenost morskih vidri (zelena: aljaska podvrsta, ljubičasta: azijska podvrsta, žuta: kalifornijska podvrsta; crvena linija: prvobitna rasprostranjenost pre masovnog lova) | |
Široko lovljena zbog svog skupocenog i prefinjenog krzna, morska vidra ima najgušće krzno među svim ostalim sisarima - više od 101.560 dlaka po cm². Poređenja radi, ljudi u proseku imaju 156 dlaka po kvadratnom cm. Od 1741. godine pa nadalje, populacije morskih vidri su toliko bile smanjene da su ih ljudi doveli do ivice istrebljenja na mnogim mestima njihovog prvobitnog staništa. Do 1911. godine svetska populacija ovih vidri je procenjena na samo 1.000-2.000 jedinki raspoređenih u 13 kolonija. Vremenom je procenjeno da je od pola miliona do jednog miliona vidri ubijeno. Iako je nekoliko podvrsta i dalje ugroženo, otkako su morske vidre zakonom zaštićene, njihovo ponovno uvođenje je pokazalo pozitivne rezultate u mnogim područjima.
Fizički opis uredi
Sa svojim dugačkim i hidrodinamičnim telima, morske vidre su savršeno građene životu u vodu. Imaju izuzetno debelo krzno braon boje gde je gustina dlaki od 26.000 do 165.000 po kvadratnom centimetaru veoma pogodna za održavanje toplote tela. Morske vidre poseduju lojne žlezde koje luče skvalen koji se prirodno nalazi u telu ostalih sisara u manjim količinama. Ovaj ekskret stvara delotvornu prepreku između kože i vode i deluje kao zamena za subkutisno izolaciono salo, tj. sloj kože koji se nalazi odmah ispod pokožice ili epidermisa, koje je kod vidri samo jedan centimetar debljine.
Ispod svake snažne prednje šape se nalazi kožno proširenje koje služi da bi se sakupljena hrana tu privremeno odložila prilikom zaranjanja na velike dubine. Prednje šape takođe imaju kandže koje se mogu uvući, dok su zadnje noge dugačke i široko pljosnate, a prsti su spojeni opnom za plivanje. Za razliku od drugih sisara, peti prst zadnjih nogu je najduži čime se otežava vidrin hod na kopnu. Morske vidre imaju kratak, debeo i mišićav rep. Nemaju mirisne žlezde.
Morske vidre imaju veliki plućni kapacitet koji je u poređenju sa perajarima dva do četiri puta veći. 66% kiseonika se skladišti u njihova velika pluća, što je veoma pogodno prilikom njihovom čestom plitkom zaranjanju, a pomažu im i da se održe na površini vode.
Oči morske vidre su jedinstvene: akomodacija očiju je tri puta bolje razvijenija od svih drugih sisara. Ova osobina im omogućuje da oštro vide i usredsrede se na stvari iznad i ispod površine vode. Izuzetno dobro vide i ispod vode. Odrasle jedinke poseduju 32 zuba koji su zaobljeni i spljošteni, pre svega kutnjaci. Imaju složene kutnjake i jedini su mesojedi koji nemaju više od četiri donja sekutića. Zubna formula je:
| 3.1.3.1 |
| 2.1.3.1 |
Mužjaci mogu da dostignu maksimalnu težinu od 45 kilograma i dužinu od 1.5 metara. Za oko 35% su teži i za 8% duži od ženki i imaju veće glave i duže vratove.
Podvrste uredi
Poznato je tri podvrsta, svaka ima različitu zubnu formulu, a razlika se ogleda i u veličini i obliku lobanje:[1][2]
- Enhydra lutris lutris, obična ili azijska morska vidra (Linnaeus, 1758) - naseljava obale od Kurilskih do Komandirskih ostrva. To je najveća podvrsta sa širokom lobanjom i kraćim nosnim kostima.
- Enhydra lutris kenyoni, aljaska morska vidra (Wilson, 1990) - poreklom je sa Aleutskih ostrva, a ima je u unutrašnjosti Aljaske. Od ostalih podvrsta se razlikuje po dužim donjoviličnim kostima.
- Enhydra lutris nereis, kalifornijska morska vidra (Merriam, 1904) - može se naći na priobalnim oblastima centralne Kalifornije. Ima užu lobanju i duži rostrum, a takođe i sitnije zube.
Stanište i ishrana uredi
Obično žive u priobalnim plitkim vodama, gde je voda dubine do 55 metara. Međutim, morske vidre su često nađene pri stenovitim obalama, u vodama gustih podvodnih šuma kelpa. Omiljena hrana morskih vidri jesu morski ježevi i abalon (morsko uho), vrsta školjki. Kako bi jeli ove školjke koriste se kamenjem: u vodi leže na leđima, dok kamen drže na stomaku udarajući ga o oklop školjke da bi došli do mesa.
Krabe, dagnje, kapice, glavonošci, ribe i morski puževi su takođe hrana morskim vidrama. Svakog dana im je potrebno 20-25% hrane u odnosu na težinu njihovog tela, stoga često idu u potragu za hranom, svakih 5 sati. Metabolizam vidri u zatočeništvu je sporiji nego kod njihovih divljih rođaka. Crevni trakt vidri je najslabiji nego kod bilo kojih drugih karnivora (82%). Zbog toga što žive u vodenoj sredini brzo gube telesnu toplotu jer je voda dobar toplotni provodnik. Morske vidre popiju najveći količinu morske vode od svih drugih morskih sisara. U poređenju s telom, morske vidre imaju najveće bubrege od svih drugih morskih sisara. Vidre od svojih majki uče tehniku hranjenja.
Najveći neprijatelji morskih vidri su ljudi, ajkule i kitovi ubice.
Ponašanje uredi
Morske vidre su samotnjaci, a žive i u grupama, takozvanim „splavovima“. Obavijene jednom vrstom algi (kelpom), usidre se dok spavaju ili se odmaraju. Vidre se dele u posebne oblasti na kojima samo žive mužjaci, a na drugim samo ženke. Jedino se spajaju kada dođe vreme za parenje. Teritorije na kojima žive su velike do 5,4 km². Migriraju u zavisnosti od dostupnosti hrane.
Dnevne su životinje, a većinu dana provedu u ishrani i čišćenju. Hranjenje se odvija u sumrak i rano ujutru. Ronjenje relativno kratko traje, ne duže od 90 sekundi. Morske vidre su jedne od retkih vrsta sisara koje se koriste alatkama kako bi došli do hrane.
Razmnožavanje uredi
Ne postoje određeni vremenski periodi kada se morske vidre pare, dok je vrhunac u maju i junu kod severnijih populacija, a od januara do marta kod južnijih populacija. Mužjaci su polno zreli sa oko 5-6 godina, a poznato je da su sve do 19 godine života ostali očevi. Ženke su polno zrele sa 4-5 godina, dok neke već sa 2-3 godine. Morske vidre su poligine životinje, što znači da mužjaci imaju po nekoliko partnerki sa kojima se pare. Ženka je „u teranju“ od 3 do 5 dana. Tokom ovih dana mužjaci brane svoje teritorije, mada su tuče retke. Ženke imaju karakteristične ožiljke na njuškama od mužjaka koji imaju običaj da ih drže u čeljustima tokom kopulacije.
Udvaranja su česta i šaljiva. Tada mužjaci i ženke plivaju brže nego inače i zaranjaju zajednički, u kombinaciji sa mužjakovim izvrtnjem i uvijanjem. Sam čin parenja se odvija u vodi i može biti težak i buran - mužjak grize njušku i lice ženke, ponekad držeći je glavu pod vodom, pa ishod može čak biti fatalan.
Kod morskih vidri je prisutna embrionalna dijapauza ili odloženo oplođenje kada se jaje ne oplodi odmah u zidu materice gde ostane netaknuto. Kod kalifornijskih vidri ova dijapauza traje 2-3 meseca, kada ukupna trudnoća potraje oko 6 meseci. Kod aljaskih podvrsta trudnoća je još duža, oko 7-8 meseci, dok tri i po do četiri i po meseci otpadne na odloženo oplođenje. Po porođaju, obično se jedno mladunče rodi, dok su blizanci retkost (obično samo jedan preživi). Mladi imaju braon-žuto krzno koje traje 3-4 meseca. Teški su od 1 do 2 kg. Tokom prvih meseci u potpunosti zavise od majke koja ih hrani i čisti. Ona ih sve vreme nosi za sobom na svom gore okrenutom stomaku. Prvih četiri nedelja se hrane mlekom, posle čega postepeno dobijaju čvrstu hranu. Sastav mleka je sličniji mleku perajara nego mleku drugih pripadnika porodice Mustelidae. Mleko sadrži 23% masti, 13% proteina i samo 1% laktoze. Mladunci posle 5 do 15 (prosečno 6) meseci postaju nezavisni od majki. Nažalost, oko 30% mladih preživi samo prvu godinu. Majke uče svoje mlade kako da rone, love i da se čiste.
Veliki lov uredi
Tokom 1600-tih do 1700-ih godina, Rusija je uveliko bila umešana u trgovini krznom samura (samurovine). Petar Veliki je izricao da bi Rusija trebalo da napravi monopol ove trgovine i da pronađe nove populacije samura kako bi ih lovili. Rusi su osvojili poluostrvo Kamčatku gde su nesmetano mogli da love ove krznaše, uključujući i morske vidre. Nastavljali su da pretražuju severni Pacifik, tražeći pomorske puteve ka Japanu i Americi. Dva komandanta mornarice, Vitus Bering i Aleksij Ćirikov su imali zadatak da iscrtaju mapu arktičke obale i pronađu put do Amerike. Đirikov je, posle mnogih teškoća, uspeo da se vrati na Kamčatku 1741. godine. Beringovi moreplovci su oboleli od skorbuta od čega su umrli na Beringovom ostrvu, zajedno sa komandantom Beringom. Preživeli su zimu proveli loveći morske vidre kockajući se s vidrinim krznom. Konačno su se vratili u Rusiju 1742. sa 900 komada sirove kože i krzna, vrednih dovoljno da plate celokupnu ekspediciju. Beringova ekspedicija je bila ta koja je započela Veliki lov koji se nastavio u narednih 100 godina.
Rusi su poslali mnogo brodova kako bi sakupili još krzna da bi populacija morskih vidri uskoro skoro nestala sa Komandantskih ostrva. Prešli su na Aleutska ostrva na kojima su već odavno živeli Aleuti, koji nisu mogli da se suprotstave Rusima. Rusi su terali ostrvljane da love za njih, čak su neke držali kao taoce. Rusi nisu lovili jedino vidre - celokupna populacija lisica je zbrisana, zajedno sa Aleutima. 1776. godine kapetan Džejms Kuk je doplovio do severnog Pacifika, kada su se i Englezi pridružili lovu i shvatili pravu vrednost ovog krzna.
Veliki lov se nastavio; Rusi, Amerikanci i drugi Evropljani su se takmičili međusobno oko ove skupocene robe. Populacija vidri sa Aljaske je gotovo iscrljena, što je usledilo da je Rusija proda Americi 1867. godine. Sada su Amerikanci bili ti koji su lovili vidre. Sve do 1911. godine je lov trajao, kada je međunarodnim dogovorom sprečen njegov nastavak. Tako je približno 1,000-2,000 morskih vidri preživelo, pa su mnogi pretpostavljali da će ova vrsta izumreti. 1938. godine, grupa biologa je pronašla koloniju morskih vidri duž južne obale Kalifornije. Ova grupa, zajedno sa ostalim preživelim vidrama, je predstavljala jezgro za budući oporavak ove vrste.
Reference uredi
- ^ „Enhydra Lutis”. Animal Diversity Web. University of Michigan Museum of Zoology. Pristupljeno 24. 11. 2007.
- ^ Enhydra lutris - itis.gov, Pristupljeno 13. 4. 2013.
