Mustafa III

Mustafa III (28. januar 1717 — 21. januar 1774) bio je sultan osmanskog carstva od 1757. sve do 1774. godine. Želeo je da sprovede sveobuhvatne reforme u Carstvu i vrati mu staru slavu. Međutim, u tome nije uspeo usled stalnih otpora i spoljnih konflikata. Nakon stravičnog zemljotresa 1766. godine imao je značajnu ulogu u rekonstrukciji Istanbula.

Mustafa III
Mustafa III
Lični podaci
Puno ime	Mustafa od Ahmeda
Datum rođenja	(1717-01-28)28. januar 1717.
Mesto rođenja	Istanbul, Osmansko carstvo
Datum smrti	21. januar 1774.(1774-01-21) (56 god.)
Mesto smrti	Istanbul, Osmansko carstvo
Porodica
Supružnik	Sultanija Mihrišah
Potomstvo	Selim III, Hatice Sultan, Bejhan Sultan i drugi
Roditelji	Ahmed III Emine Mihrišah
Dinastija	Osmanska dinastija
26. Sultan Osmanskog carstva
Period	1757 — 1774.
Prethodnik	Osman III
Naslednik	Abdul Hamid I

Nasledio ga je mlađi brat Abdul Hamid I.

Biografija

Rođen je u Jedrenskom saraju. Bio je jedan od mlađe dece sultana Ahmeda III. Majka mu je bila sultanija Emine Mihrišah. Studirao je astrologiju, književnost, matematiku, medicinu, osmansku i islamsku istoriju.

Nasledio je svog rođaka Osmana III na prestolu zato što je njegov brat Mehmed preminuo u isto vreme kad i sultan.

Unutrašnja politika

Još od mira u Beogradu iz 1739. godine Osmansko carstvo je ušlo u period mira. Kodža Ragip Mehmed- paša bio je tvorac politike, a ujedno i veliki vezir još iz vremena Mustafinog prethodnika. Tako je ostalo sve do njegove smrti 1763. godine. Započete su fiskalne reforme i poboljšan je kvalitet snabdevanja vodom u Istanbulu. U stvari, reforme finansija pokazale su se kao neefikasne. Željene administracione reforme mogle su samo da se sprovedu u Istanbulu. Provincije su bile u rukama njihovih guvernera. Veliki vezir želeo je da izvrši vojnu reformu, ali je otpor janičara bio očigledan.

U vreme Sedmogodišnjeg rata sklopljen je prijateljski sporazum sa Pruskom. Sultan je tamo poslao Ahmed Rešmi-efendiju da proučava njihove reforme. Veliki vezir je čak želeo da sklopi savez sa Pruskom, ali mu se u tome suprotstavio sultan i veliki deo moćnika iz ulame.

Nakon smrti velikog vezira 1763. godine, Mustafa III vlada apsolutistički, iako je, u međuvremenu, promenio nekoliko velikih vezira.

Sultan je sagradio novo predgrađe u Istanbulu. Sagradio je džamiju Laleli, čija je gradnja započeta još 1759. godine. U vreme njegove vladavine desio se zemljotres 1766. godine koji je uništio veći deo Istanbula. Za rekonstrukciju koristio je i svoju privatnu svojinu. Restaurirao je Fatihovu džamiju i Ejup Sultan džamiju. Preuzeo je i projekat izgradnje kanala između izničkog zaliva i Crnog mora, koji nije realizovan. Isto je bilo i sa izgradnjom Sueckog kanala između Crvenog i Sredozemnog mora.

Pokušaj obnove moći Osmanskog carstva

Posle smrti Mahmuda I, sultan je postao njegov brat Osman III (1754-1757). Bila je to, po istoriju Osmanskog carstva, beznačajna ličnost, bez karaktera i potpuno nezainteresovana za tehničke i intelektualne inovacije. Tokom njegove kratke vladavine smenilo se šest vezira kojima suviše kratak boravak na čelu državnih poslova nije dozvolio da preduzmu bilo kakvu značajnu akciju. Najznačajniji događaji vladavine Osmana III jesu veliki požar u septembru 1755. godine i još jedan veliki požar jula 1756. godine, kao i otvaranje džamije Nuru Osmanije 5. decembra 1755. godine. Pošto sultan nije nimalo dobio simpatije stanovništva prestonice ukazima kojim je zabranio prodaju vina, pristup žena javnim šetalištima i uveo obavezu da nemuslimansko stanovništvo nosi odeću po kojoj će se prepoznavati njihova vera- mada je primena ovih mera bila veoma ograničena- njegov odlazak s prestola nije izazvao veliko žaljenje.

Nasuprot tome, dolazak na presto sultana Mustafe III, starijeg sina sultana Ahmeda III, 30. oktobra 1757. godine dočekan je sa oduševljenjem. Među prvim delima njegove vladavine bila je odluka da zadrži na položaju poslednjeg velikog vezira Osmana III, Kodža Mehmed Ragib-pašu, jednog od najistaknutijih državnika tog doba, koji je na funkciji ostao preko šest godina. Pošto je delio sultanova shvatanja prema kojima je mir sa velikim silama bio neophodan za razvoj države, Ragib-paša je i pored pritisaka nekih Osmanlija i izvesnih ambasadora, neprestano izbegavao da uvodi Osmansko carstvo u sukobe koji bi po njega bili samo pogubni. Posvetio je pažnju poboljšanju raznih državnih službi. Pravosuđe je ojačano zahvaljujući većim ovlašćenjima datim kadijama i proglašenju propisa čija je svrha bila zaštita stanovništva od zloupotrebe velikaša i provincijskih administrativnih činovnika. Pored toga primorao je uživaoce zemljišnih dobara-timarnike, zakupnike poreza (mukatadži) da poštuju rokove za plaćanje poreza i zabranio im da tlače stanovništvo. Čak su protiv prekršitelja bile poslane trupe, što govori o rešenosti velikog vezira da zakoni i propisi države budu primenjeni i poštovani.

Pobornik mira, Ragib-paša održavao je dobre odnose sa stranim silama, uključujući Rusiju i Austriju. Potpisivani su i obnavljani trgovinski ugovori sa Napuljskom kraljevniom, Danskom, Persijom (prvi prijateljski sporazum Osmanlija sa ovom zemljom potpisan je u aprilu 1761. godine). Ovo je bio period u kome su Francuska i Engleska bile u odličnim odnosima sa Osmanskim carstvom, a u Istanbulu su ih predstavljali istaknuti ambasadori: Francusku je predstavljao Veržen (1755-1768), a Džejms Porter Englesku u periodu od 1746. do 1761. godine. Prvi je skrenuo pažnju sultanu na ličnost barona De Tota, ugarskog oficira koji je prešao u službu Francuske, a zatim sa njim došao u Osmansko carstvo. Baron de Tot je nešto kasnije, nakon 1774. godine, izvršio korenite reforme u Osmanskoj vojsci.

Da li je želja za mirom ili nedostatak sredstava navodila osmanske vlasti da ne intervenišu u provincijama, posebno u arapskim protiv izbijanja pokreta za autonomiju? Ili su konstantovali zalaganje namesnika provincija da ne dođe do otcepljenja od Osmanskog carstva, da bi tako sačuvali zaštitu koju bi im Osmansko carstvo pružilo u slučaju okupacije od strane neke druge zemlje; ili su ti namesnici smatrali da nisu dovoljno jaki da proglase potpunu nezavisnost i da u odnosu na politički i ekonomski napredak Evropljana muslimanski svet treba da ostane jedinstven pod autoritetom jednog vođe, koga su još uvek smatrali moćnim vladarem?

Naime, osmansko sizerenstvo nije bilo dovođeno u pitanje i osmanske vlasti su možda sa izvesnim zadovoljstvom prihvatile prelazak njihovih vojnih, ako ne i političkih odgovornosti, u ruke lokalnih vlasti koje su bile mnogo više zainteresovane za napredak svoje zemlje nego beskrupulozni namesnici postavljani na relativno kratak period i koji nisu ostvarivali dublji kontakt ni sa stanovništvom, niti su razumeli stanje u provinciji. Može se reći da je to bila neka vrsta prenošenja prava, izazvana neočekivanim događajima, ali prihvaćena i priznata od vlade u Istanbulu u meri u kojoj je ta situacija odgovarala, pod uslovom da unitarni duh Osmanskog carstva ne bude doveden u pitanje. Interesantno je da su to stanje stvari implicirano priznale velike sile, koje su imale ambasade samo u prestonici Osmanskog carstva, a u glavnim gradovima provincija konzulate, što ih nije sprečavalo da u slučaju potrebe direktno pregovaraju sa provincijskim vlastima, posebno u zemljama Magreba i Egiptu, obilazeći Istanbul; za takve ugovore trebalo je, obično, da traže odobrenje centralne vlasti: nije sigurno da je to uvek bio slučaj. Ipak, Osmansko carstvo i dalje predstavlja realnost i bila je sposobna da se odupre prvim napadima snaga zainteresovanih za njeno oslabljenje.

Reformski pokušaji nekih velikih vezira imali su privremenog uspeha, ali bi zatim usledili koraci unazad, donošenjem mera koje su poništavale njihove pokušaje. Iako su konzervativni krugovi ponekad savijali glavu i propuštali talas obnove, ponekad su i reagovali vraćajući i namećući svoje koncepcije. Finansijske i ekonomske potrebe države favorizovale su vlasnike kapitala koji su ga koristili za kupovinu zemlje, timari manje veličine gubili su se u korist vlasnika velikih timara koji su posedovali nasledna imanja, omogućavajući na taj način stvaranje društvene kategorije velikih zemljoposednika koji nisu uvek bili seoskog porekla. Kapital je, takođe, bio reinvestiran u trgovinu, pogotovo u tranzitnu i međunarodnu trgovinu. S druge strane, nije se smanjivao poreski pritisak na seljake i vanredni porezi pretvorili su se u redovne poreze, što je izazvalo pobune u različitim delovima Osmanskog carstva. U početku ekonomske prirode, ovi problemi sve su više poprimali socijalni i politički karakter, a velike sile su u njima igrale sve važniju ulogu.

Međutim, osmanska administracija, ma koliko bila korumpirana, ostala je organizovana i relativno efikasna. Administrativnom osoblju nedostajala je sigurnost u svoju sudbinu i samim tim duh inicijative, nova koncepcija njihovog zadatka i uloge: to je podrazumevalo obrazovanje i način prihvatanja ideja i novih metoda koji još nisu postojali u Osmanskom carstvu usled nedostatka intelektualnog otvaranja zapadnom svetu.

Rat sa Rusijom

Još od 1762. godine tenzije između osmanske i ruske imperije su drastično porasle. One su posledice agresivne ruske politike u Poljskoj i na Krimu. Sultan je lično bio spreman za rat. Rat su u početku sprečavale ruska diplomatija i članovi uleme. Međutim, sultan je 1768. godine, dobijanjem fetve, proglasio ratno stanje.

Tako je počeo rusko-turski rat koji je trajao od 1768. do 1774. godine. Sultan se nadao pobedi. Međutim, vrlo brzo se videlo da osmanska imperija uopšte nije bila spremna za tako dug rat. Rat na kopnu razvijao se na štetu osmanskog carstva. Mustafa je naredio da se pogubi jedan od velikih vezira koji je bio neuspešan u tom ratu. Čak je i ruska flota uspešno operisala na području Mediterana. Osmanska flota je 1770. godine doživela težak poraz u bici kod Česme. Kopnenim putem, Rusija je osvojila Krim. Osmanlijama su ostala samo utvrđenja Očakiv i Kilburnu. Čak i Rumunija i delovi današnje Bugarske bili su okupirani od strane Rusije.

U Istanbulu, nekoliko ambasada je želelo da Austrija i Pruska posreduju između dve zaraćene strane. Primirje je zaključeno 22. juna 1772. Prvi pregovori o miru bili su neuspešni. Primirje je produženo i novi mirovni pregovori su se u novembru održali u Bukureštu. U martu, pregovori su prekinuti. U Istanbulu se ulama žestoko protivila ruskim mirovnim uslovima.

Rat je 1773. doneo uspeha na kopnu obema stranama. Ustanak u Egiptu izazvao je bombardovanje ruske flote u Bejrutu. Mustafa je planirao da u vreme leta 1774. stane na čelo vojske i pođe sa trupama protiv Rusa. On to nije učinio zbog tadašnjih okolnosti u carstvu.

Nakon ovog rata Krimski kanat postao je ruska satelit država. Tako će biti sve do ruske aneksije Krima 1783. godine.

Ukidanje Pećke patrijaršije

Ivan Jastrebov navodi deo iz berata po kojem je Pećka patrijaršija bila zatvorena. Taj berat je izdao sultan Mustafa 11. septembra 1766. godine.

Vojne reforme

Iskustvo ruske vojske nateralo je Mustafu III da načini izmene u vojsci za vreme rata sa Rusijom. U tome mu je pomogao Baron de Tot. U stvari, ovaj francuski stručnjak reformisao je artiljeriju. Tada su Turci svesno počeli da koriste razvijene zemlje Evrope kao uzor. Sultan je 1773. otvorio školu za inženjere u mornarici, koju je morao da zatvori 1774. godine pod pritiskom janičara. Takođe, on je otvorio matematičku školu za potrebe mornarice. Međutim, promene nisu bile dovoljno temeljne jer je osmanska vojska još uvek bila inferiorna naspram ruske modernizovane armije. Vojna organizacija bila je veoma loša, moglo bi se reći da je čak bila i zapuštena.

Nasledstvo

Nakon dva sultana koja nisu imala naslednika, Mustafa je imao desetoro dece, dva sina i devet kćeri, od kojih je samo četiri preživelo detinjstvo. Velike nade je polagao u svog sina Selima, kasnije sultana Selima III, koji je imao odlično obrazovanje.

Mustafa III je preminuo pre nego što je sklopljen Kučukkainardžijski mir. Mir je sklopio njegov brat i naslednik sultan Abdul Hamid I. Za sobom je ostavio ekonomske i administrativne probleme. Ekonomski rast, koji se odvijao prethodnih 60 godina tada je stao, a ruska osvajanja osmanskih teritorija značajno su oslabila centralnu vladu.

Sinovi

• Selim III
• princ Mehmed (1767—1772); umro kada je imao 5 godina.

Kćeri

• sultanija Hatidže (1768—1822); umrla u 54. godini, udata jednom. Iz braka je imala jednog sina.
• sultanija Bejhan (1766—1824); umrla u 58. godini,udata jednom. Iz braka je imala ćerku.
• sultanija Šah (1761—1803); umrla u 41. godini, udata jednom. Iz braka je imala dve ćerke.
• sultanija Mihrimah (1743—1764); umrla u nepunoj 21. godini, udata jednom. Umrla je na porođaju.

Porodično stablo

2. Ahmed III

1. Mustafa III

3. Amina Mihr-i Shah