Википедија

Mucuhito

122. јапански цар

Mucuhito (jap. 睦仁) ili Meidži (jap. 明治天皇; Kjoto, 3. novembar 1852 — Tokio, 30. jul 1912) je bio japanski car, koji je tokom vladavine 1867—1912. ukinuo šogunate, uspostavio centralnu vlast i transformisao Japan u modernu državu. Na presto je došao 3. februara 1867. godine i vladao je do svoje smrti 30. jula 1912.[1][2][3][4][5][6][7][8][9][10]

Mucuhito
car Mucihito
Lični podaci
Datum rođenja(1852-11-03)3. novembar 1852.
Mesto rođenjaKjoto, Japan
Datum smrti30. jul 1912.(1912-07-30) (59 god.)
Mesto smrtiTokio, Japan
Porodica
SupružnikŠoken, Sono Sačiko, Janagihara Naruko, Našimoto Nacuko
PotomstvoVakamicuteruhiko no mikoto, Takenomija Jukihito-šino, Jošihito, Akinomija Mičihito-šino, Masako Takeda, Fusako Kitaširakava, Nobuko Asaka, Micunomija Terihuto-šino, Tošiko Higašikuni, Johime Mikito, Hisanomija Šizuko-najšino
RoditeljiOsahito
Nakajama Jošiko
DinastijaJamato
Period3. februar 1867 – 30. jul 1912.
PrethodnikKōmei, Sunjong of the Korean Empire
NaslednikJošihito
Potpis[[File:|frameless|upright=0.72|alt=]]

U vreme rođenja cara Meidžija 1852. godine, Japan je bio feudalna, predindustrijska zemlja u kojoj je dominirao izolacionistički Tokugava šogunat i daimjo koji mu je bio podložan, koji je vladao nad 270 decentralizovanih domena zemlje.[11] Do njegove smrti 1912. godine, Japan je prošao kroz opsežnu političku, ekonomsku i društvenu revoluciju i pojavio se kao jedna od velikih sila na svetskoj sceni. Njujork tajms je rezimirao ovu transformaciju na carevoj sahrani 1912. godine rečima: „Kontrast između onog što je prethodilo pogrebnom vagonu i onog koji je sledilo bio je zaista upečatljiv. Ispred nego je otišao stari Japan; posle je došao novi Japan.“[12]

Od modernog doba, kada japanski car umre, on dobija posthumno ime. Takvo ime je kombinacija epohe tokom koje je vladao i poklapa se sa carevim doprinosom prestolu dok je bio živ. Stoga, iako je tokom svog života bio poznat samo kao „Car“, on je istorijski poznat kao „Car Meidži“ nakon svoje smrti.[a] Ovu trenutnu titulu je dobio u kontekstu meidži ere, koja se protezala skoro čitavim periodom njegove vladavine. Njegovo lično ime (koje se ne koristi u bilo kom formalnom ili zvaničnom kontekstu, osim njegovog potpisa) je bilo Mucuhito (睦仁).

Zaleđina uredi

 
Car Komej (otac cara Meidži)
 
Nakajama Jošiko (majka cara Meidži)

Tokugava šogunat se uspostavio početkom 17. veka.[14] Pod njegovom vlašću, šogun je upravljao Japanom. Oko 180 lordova, poznatih kao daimjoi, vladalo je autonomnim oblastima pod šogunom, a povremeno je šogun pozivao daimjoe na davanje poklona, ali im nije naplaćivao porez. Šogun je kontrolisao daimjoe i na druge načine; samo je šogun mogao da odobri brakove daimjoa, a šogun je mogao da oduzme daimjou njegove zemlje.[15]

Tokugava Jedžasu, koji se zvanično povukao sa svog položaja do 1605. godine, bio je prvi Tokugava šogun. Po penzionisanju, Tokugava Jedžasu i njegov sin Tokugava Hidetada, titularni šogun, izdali su kodeks ponašanja za plemstvo 1605. Prema zakonu, car je morao da posveti svoje vreme učenosti i umetnosti.[16] Smatra se da su se carevi pod šogunatom blisko pridržavali ovog kodeksa proučavajući konfučijanske klasike i posvećujući vreme poeziji i kaligrafiji.[17] Carevi su poučavani samo osnovama japanske i kineske istorije i geografije.[17] Šogun nije tražio saglasnost ili savet od cara za svoje postupke.[18]

Imperatori skoro nikada nisu napuštali svoje palate, ili Gošo u Kjotu, osim nakon što bi se car penzionisao ili da bi se sklonili u hram ako bi palatu zahvatio požar.[19] Nekoliko careva je živelo dovoljno dugo da se povuče; od pet prethodnika cara Meidži, samo su njegov deda i pradeda živeli iznad 40 godina.[18] Carska porodica je pretrpela veoma visoke stope smrtnosti novorođenčadi; svih petoro careve braće i sestara umrlo je kao dojenčad, a samo petoro od njegove vlastite 15 dece je dostiglo punoletstvo.[18]

Ubrzo nakon preuzimanja kontrole u ranom sedamnaestom veku, zvaničnici šogunata (generički poznati kao bakufu) okončali su skoro svu zapadnu trgovinu sa Japanom i zabranili hrišćanskim misionarima pristup ostrvima prema Sakoku ediktu iz 1635. Pored značajne kineske trgovine, samo su Holanđani nastavili trgovinu sa Japanom, zadržavajući položaj na ostrvu Dedžima kod Nagasakija.[20] Međutim, početkom 19. veka, evropska i američka plovila su se sve češće pojavljivala u vodama oko Japana.[21]

 
Baron Oka Genkej, dvorski lekar cara Meidžija. Zajedno sa baronom Aojama Tanemičijem, lečio je Meidžija do careve smrti.
 
Baron Aojama Tanemiči, dvorski lekar cara Meidži.

Srodnički brakovi su bili uobičajeni u ranoj istoriji japanske više klase kao način da se zaštiti idealna ili kraljevska krvna loza; međutim, to je imalo neočekivane posledice. Njemu u to vreme nepoznato, Meidži je imao nasledne bolesti koje su bile rezultat inbridinga. Ovi genetski defekti su uključivali, ali nisu bili ograničeni na mandibularni prognatizam i deformaciju kičme, koji su se takođe mogli naći kod njegove dece.[22]

Pored urođenih bolesti, Meidži je patio i od beriberija izazvanog neuhranjenošću, posebno zbog nedostatka tiamina (vitamina B1). Carska porodica je iz verskih razloga imala lošiju ishranu od prosečnih ljudi. Zbog beriberija je jedva hodao.

Sa svojim konkubinama imao je petnaestoro dece. Deset ih je umrlo prerano. Princ Jošihito (kasnije car Tajšo) bio je jedini muški naslednik koji je postao punoletan, ali su njegovo telo i um bili slabi, i patio je od meningitisa, dijabetesa, cerebralne tromboze i mentalnih bolesti. Poznato je da car Meidži nije voleo svoje unuke, ali da voleo sina Godžonga od Koreje, poslednjeg korejskog prestolonaslednika, Ji Una.[23]

Rani život uredi

Princ Mucuhito je rođen 3. novembra 1852. godine u maloj kući na imanju svog dede po majci na severnom kraju reke Gošo. U to vreme se kulturno verovalo da je rođenje izvor zagađenja, tako da carski princ nije rođen u palati. Umesto toga, bilo je uobičajeno da se članovi carske porodice rađaju u objektu, često privremenim, u blizini kuće oca trudne žene. Majka princa Mucuhita, Nakajama Jošiko, bila je konkubina (jap. 権の典侍) njegovog oca, cara Komeja, i bila je ćerka vršioca dužnosti glavnog savetnika, Nakajame Tadajasu.[24] Mladi princ je dobio titulu Sači-no-mija, odnosno princ Sači.[25]

Mladi princ je rođen u eri velikih promena u Japanu. Jedna takva promena je dramatično simbolizovana u julu 1853. kada su komodor Metju Peri i njegova američka mornarička eskadrila (ono što su Japanci nazvali „Crni brodovi“), uplovili u luku Edo (poznatu od 1868. kao Tokio).[26] Peri je nastojao da otvori Japan za međunarodnu trgovinu i upozorio je Japance na vojne posledice ako se ne slože.[27] Po prvi put posle najmanje 250 godina, šogunat je preduzeo veoma neobičan korak i konsultovao se sa Carskim dvorom zbog krize izazvane Perijevim dolaskom.[28] Zvaničnici cara Komeja su savetovali da smatraju da treba da pristanu na trgovinu sa Amerikancima i tražili su da budu unapred obavešteni o svim koracima koje treba preduzeti po Perijevom povratku.[29] Japanska vlada je odlučila da njihova vojska nije dorasla američkoj vojsci i stoga je dozvolila trgovinu i podvrgla se onome što je nazvala „Nepravednim sporazumima“.[30] „Nejednaki ugovori“ su značili odustajanje od tarifnih ovlašćenja i prava da sudi strancima pred sopstvenim sudovima.[27] Spremnost šogunata da se konsultuje sa Dvorom bila je kratkog veka: 1858. godine stigla je vest o ugovoru sa pismom u kome se navodi da zbog kratkog vremena nije bilo moguće se izvrši konsultacija.[31] Car Komej je bio toliko ljut da je zapretio da će abdicirati — iako bi čak i ova akcija zahtevala saglasnost šoguna.[32]

Veći deo carevog dečaštva poznat je samo kroz kasnije izveštaje, za koje njegov biograf Donald Kin ističe da su često kontradiktorni. Jedan savremenik opisao je Mucuhita kao zdravog i snažnog, pomalo nasilnog i izuzetno talentovanog za sumo. Drugi navodi da je princ bio delikatan i često bolestan. Neki biografi navode da se onesvestio kada je prvi put čuo pucnjavu, dok drugi to poriču.[33] Dana 16. avgusta 1860, Sačinomija je proglašen za princa po krvi i prestolonaslednika, te ga je formalno usvojila supruga njegovog oca. Kasnije te godine, 11. novembra, proglašen je za prestolonaslednika i dobio je odraslo ime Mucuhito.[34] Princ je započeo školovanje sa sedam godina.[35] Pokazao se kao ravnodušan učenik, a kasnije u životu pisao je pesme sa žaljenjem što se nije više zalagao u pisanju.[36]

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Osahito
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Mucuhito
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Nakajama Jošiko
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene uredi

  1. ^ The name was officially given to him on 27 August 1912.[13]

Reference uredi

  1. ^ „The Meiji Restoration and Modernization”. afe.easia.columbia.edu. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  2. ^ „Meiji Period in Japan”. facinghistory.org. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  3. ^ „Meiji emperor of Japan”. britannica.com. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  4. ^ „27 Imperial Facts About Emperor Meiji, The Man Who Opened Japan”. factinate.com. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  5. ^ Mehl, Margaret. „Emperor Meiji (2): Becoming a Constitutional Monarch”. margaretmehl.com. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  6. ^ „Emperor Meiji”. newworldencyclopedia.org. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  7. ^ „THE MEIJI PERIOD (1868-1912)”. japan-experience.com. Arhivirano iz originala 07. 03. 2021. g. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  8. ^ „Meiji Period (1868 - 1912)”. japan-guide.com. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  9. ^ „Portrait of the Meiji Emperor, 1872”. artmuseum.princeton.edu. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  10. ^ „Emperor Meiji”. artsandculture.google.com. Pristupljeno 29. 1. 2021. 
  11. ^ Keene 2002, str. 200.
  12. ^ "The Funeral Ceremonies of Meiji Tenno", reprinted from the Japan Advertiser Article 8—No Title], New York Times. 13 October 1912.
  13. ^ Keene 2002, str. 706.
  14. ^ Jansen 1995, str. vii.
  15. ^ Gordon 2009, str. 14–15.
  16. ^ Keene 2002, str. 3.
  17. ^ a b Gordon 2009, str. 3–4.
  18. ^ a b v Gordon 2009, str. 2.
  19. ^ Gordon 2009, str. 4–5.
  20. ^ Gordon 2009, str. 19.
  21. ^ Gordon 2009, str. 47.
  22. ^ 森岡, 清美 (2002). 『華族社会の「家」戦略』. str. 399—400. ISBN 978-4642037389. 
  23. ^ Herbert P. Bix, Hirohito and the making of modern Japan (New York 2016), page 35.
  24. ^ Keene 2002, str. 10.
  25. ^ Keene 2002, str. 14.
  26. ^ Keene, Donald (2005). Emperor of Japan : Meiji and his world, 1852-1912. Columbia University Press. str. 18. ISBN 0231123418. OCLC 1059567148. 
  27. ^ a b Gordon 2009, str. 50–51.
  28. ^ Keene, Donald (2005). Emperor of Japan : Meiji and his world, 1852-1912. Columbia University Press. ISBN 0231123418. OCLC 1059567148. 
  29. ^ Keene 2002, str. 18.
  30. ^ Gordon, Andrew (2003). A modern history of Japan : from Tokugawa times to the present. Oxford University Press. str. 51–52. ISBN 0195110609. OCLC 49704795. 
  31. ^ Keene, Donald (2005). Emperor of Japan: Meiji and his world, 1852-1912 (na jeziku: engleski). New York; Chichester: Columbia University Press. str. 18. ISBN 9780231123419. OCLC 1059567148. 
  32. ^ Keene 2002, str. 39–41.
  33. ^ Keene 2002, str. xii.
  34. ^ Keene 2002, str. 51–52.
  35. ^ Keene 2002, str. 46.
  36. ^ Keene 2002, str. 48.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Mucuhito na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Муцухито&oldid=27549426”