Nada Šakić
Nada Esperanca Šakić rođena Tambić (Livno, 4. avgust 1926 — Zagreb, 5. februar 2011[1]) je bila pripadnik ustaša, čuvar ženskog logora Stara Gradiška u sastavu ustaškog logora Jasenovac, žena Dinka Šakića i polusestra Vjekoslava Maksa Luburića.[2]
Nada Šakić | |
|---|---|
| Datum rođenja | 4. avgust 1926. |
| Mesto rođenja | Livno, Kraljevina SHS |
| Datum smrti | 5. februar 2011. (84 god.) |
| Mesto smrti | Zagreb, Republika Hrvatska |
| Supružnik | Dinko Šakić |
Život uredi
Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. |
Njena majka je bila udata za Ljubomira Luburića, a posle smrti muža se preudala za Joza Tambića, s kojim je izrodila još troje dece.
Osnivač logora smrti u Jasenovcu Maks Luburić, sredinom oktobra 1942. godine u dužnost uvodi i svoje dve polusestre, Zoru i Nadu. U ženskom logoru „Stara Gradiška“, u kome je za svega tri godine ubijeno skoro 80.000 žena i dece (procenjuje se da je u hrvatskim radnim logorima umoreno više od deset hiljada dece), Nada Tambić je bila jedna od najvećih zlotvora.
Logoraši se sećaju da je jednom prilikom, nakon molitve u katoličkoj crkvi u dnu logora, sedela na klupi u parku. Ispred nje, na jedno dvadesetak metara, jedna mlada zatočenica je metlom čistila lišće sa staze. Bez ikakvog povoda, Nada je izvukla pištolj i ubila je na licu mesta. Nastavila je potom da sedi kao da se ništa nije desilo.
Uvek je bila u ustaškoj zelenoj uniformi sa opasačima, pištoljem i kamom u čizmi. Patološki je uživala u zverskom mučenju i najčešće ubijala bez ikakvog povoda. Postoje svedočenja preživelih zatvorenica koja opisuju njena klanja logorašica. Nakon pokolja bi se malo „utegla“, rukom pročešljala kosu i nastavila dalje kao da je prethodno učinila nešto najnormalnije.
U Muzeju žrtava genocida u logorima smrti Stara Gradiška i Jasenovac, Nada Tambić-Šakić je identifikovana po fotografiji u ustaškoj uniformi sa upraviteljicom logora Marijom Majom Buždon. A upravo su one, po sećanju logoraša, zajedno sa Božicom Obradović bile takozvana „crna trojka“ koja se najviše hvalila počinjenim zločinima. U istrazi Državne komisije nakon oslobođenja, nesumnjivo je utvrđeno da su počinile niz ubistava i svirepih mučenja nad logorašicama, zbog čega je Maja Buždon osuđena na smrt. Nažalost, Nada je uspela da pobegne iz zemlje, emigrira u Argentinu i izbegne odgovornost za počinjena dela.
Kada su sredinom jula 1998. godine vlasti SR Jugoslavije zatražile od Argentine njeno izručenje, sa istim zahtevom je požurila i Republika Hrvatska. Pokazalo se, nažalost, da njen zahtev nije motivisan željom da se sudi osvedočenom ratnom zločincu, već naprotiv, da se zaštiti od izručenja i najavljenog suđenja u Jugoslaviji. Županijski sud u Zagrebu je već naredne godine odbacio sve dokaze protiv Šakićeve, proglasio je nevinom i oslobodio krivice.
Državni advokat u Zagrebu Radovan Santek je svojevremeno demantovao da je Centar „Simon Vizental“ dostavio izjave svedoka koji su videli Nadu Šakić kako ubija logoraše. Nakon tromesečne istrage, Županijsko državno tužilaštvo je zaključilo da nema dokaza protiv Nade Šakić, te je puštena na slobodu. S obzirom na to da se osumnjičena nije mogla vratiti kući i da je bila skromnog materijalnog stanja, država Hrvatska je preuzela i obavezu staranja o njoj i njenog smeštanja u starački dom. Bio je to još jedan šamar istini i pravdi. – Osjećam se izvrsno, pravda je pobjedila. Sretna sam što sam došla u svoju zemlju, što mi je bila najveća želja – izjavila je Nada po izlasku iz zatvora.
Nada Šakić je ostala u Hrvatskoj gde su se o njoj revnosno starali. Umesto na robiji, Nada Šakić živela je u elitnom domu penzionera u Zagrebu i uživala sve privilegije dostojne nacionalnog heroja i zaslužnog građanina.
Interpol je 15. 7. 2011. godine na zahtev Srbije raspisao poternicu za Nadom Šakić, osumnjičenom za zločine u ustaškim logorima. Istoga dana hrvatski mediji su objavili da je optužena umrla 5. februara 2011. i da je kremirana na Zagrebačkom groblju Mirogoj.[3]
Njen lik je zastupljen i obrađen u filmu Dara iz Jasenovca.[4]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ „Raspisali potjernicu za mrtvom Nadom Šakić”. Glas Srpske. 15. 7. 2011. Pristupljeno 27. 4. 2012.
- ^ Vlada Arsić (2009). „Krvnik sa osmehom na licu”. Srpski list. Pristupljeno 27. 4. 2012.
- ^ „Ustaša Nada Šakić kremirana još 5. februara?”. Radio-televizija Vojvodine. 15. 7. 2011. Pristupljeno 27. 4. 2012.
- ^ „Alisa tumači ulogu Nade Šakić koja je uživala u mučenju i ubijanju Srba”. Večernje novosti. 21. 2. 2021. Pristupljeno 21. 2. 2021.
Literatura uredi
Napomena: Autor Vlada Arsić objavio je delove ovog članka u beogradskom Press magazinu od 1. 2. 2009, a Srpskom listu ga je prosledila Vlada RSK u progonstvu. Kao merodavan, članak je u svoju arhivu uvrstio Fond za istraživanje genocida „Dr Milan Bulajić“, Beograd, i pokrenuo Predlog za obnovu postupka.
Spoljašnje veze uredi
- Press Online: Krvnik sa osmehom na licu, 1. 2. 2009. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. mart 2012) (jezik: srpski)
- Jasenovac: Zločini NDH[mrtva veza] (jezik: srpski)
- Radio-televizija Srbije: Poternica za preminulom Nadom Šakić, 15. 7. 2011. (jezik: srpski)
- B92: Serbia issues warrant for "deceased WW2 Ustasha", 15. 7. 2011. (jezik: engleski)
- Srbija raspisala poternicu za mrtvom Nadom Šakić („Blic“, 15. jul 2011)
