Narodno pozorište u Pragu
Narodno pozorište u Pragu (češ. Národní divadlo) je poznato kao alma mater češke opere i kao nacionalni spomenik češke istorije i umetnosti.
.jpg) Narodno pozorište u Pragu | |
| Lokacija | Prag Češka |
|---|---|
| Tip | Opera, Balet i Drama |
| Konstrukcija | |
| Otvoreno | 1881.6.11, 1883.11.18, |
| Period aktivnosti | 1862. — danas |
| Renovirano/obnovljeno | 1881. – 1883, i 1977. – 1983. |
| Arhitekta | Josef Zitek, Josef Šulc |
Narodno pozorište spada u najznačajnije češke kulturne institucije, sa bogatom umetničkom tradicijom, koja je pomogla da se očuvaju i razviju najvažnije odlike nacije - češki jezik i osećaj za češki muzički i dramski način razmišljanja.
Danas se Narodno pozorište sastoji od tri umetnička ansambla: opere, baleta i drame. Naizmenično se izvode u istorijskim zgradama Narodnog pozorišta, u Gradskom pozorištu (Stavovské divadlo) i u Pozorištu Kolovrat (Kolowrat divadlo). Sva tri umetnička ansambla biraju svoj repertoar iz klasičnog repertoara, kao i od savremenih autora.
Početni projekat i izgradnja, 1844. do 1881. uredi
Kamen temeljac Narodnog pozorišta postavljen je 16. maja 1868. godine, ali ideja o izgradnji pozorišta datira još od jeseni 1844. godine sa skupova rodoljuba u Pragu. Zahtev je podneo František Palacki Pokrajinskom komitetu Češke skupštine 29. januara 1845. godine, zahtevajući „privilegiju izgradnje, opremanja, održavanja i upravljanja“ nezavisnog češkog pozorišta. Prijava je odobrena u aprilu 1845. godine, ali tek šest godina kasnije - u aprilu 1851. - Društvo za osnivanje Češkog narodnog pozorišta u Pragu uputilo je prvi javni apel za pokretanje sakupljanja sredstava. Godinu dana kasnije prihod je otišao u kupovinu zemljišta nekadašnje solane na površini od nepunih 11 hektara kojim je određeno veličanstveno mesto pozorišta na obali reke Vltave, okrenuto prema panorami Praškog dvorca, ali istovremeno ograničen prostor i trapezni oblik predstavljali su izazovne probleme dizajnerima zgrade.[1]
Doba von Bahovog apsolutizma zaustavilo je pripreme za predviđeno pozorište i podržalo koncept skromne privremene zgrade, koja je podignuta na južnoj strani parcele prema planovima arhitekte Vojteha Injaca Ulmana i otvorena 18. novembra 1862. godine. Zgrada Privremenog pozorišta postala je sastavni deo konačne verzije Narodnog pozorišta; njegova spoljašnja obloga vidljiva je i danas u zadnjem delu zgrade, a unutrašnji izgled je uklonjen tek nakon najnovije rekonstrukcije Narodnog pozorišta 1977 - 1983.[2]
Istovremeno sa realizacijom ovog minimalnog programa koji su potvrdili F.L.Riger i Pokrajinski komitet, mladi progresivni zagovornici originalnog ambicioznog koncepta zgrade (Sladkovski, Tirš, Neruda, Halek) pokrenuli su ofanzivu. Oni su 1865. godine stekli vodeće položaje u Društvu i zatražili od 33-godišnjeg profesora građevinskog inženjerstva na Praškom tehničkom fakultetu, arhitekte Josefa Ziteka, da napravi projekat Nacionalnog pozorišta. On je pobedio na konkursu i 1867. započeli su građevinski radovi.
16. maja 1868. položen je kamen temeljac, a u novembru su dovršeni temelji. 1875. godine nova zgrada je dostigla punu visinu, a 1877. godine pozorište je prekriveno. Od 1873. u toku je bio konkurs za unutrašnje uređenje zgrade, čiji je scenario razradila posebna komisija pod vođstvom Sladkovskog.[3] S jedne strane, teme su bile u duhu neorenesansnog koncepta klasične zgrade.[4] S druge strane, bili su inspirisani trenutnim oduševljenjem slovenskom mitologijom i pričama "Rukopisa" (Rukopis královédvorský i Rukopis zelenohorský); oba ova koncepta su se zasnivala na slikamaJosefa Manesa i povezana su savremenim stilom romantičnog pejzažnog slikarstva (takođe povezanim sa češkom istorijom). Oni su pružili osnovnu ideologiju koja je vodila umetnički izraz, a koja se danas opisuje kao umetnost generacije Narodnog pozorišta.
Pozorište ukrašava Triga (Kvadriga sa tri konja) i 10 spoljašnjih alegorijskih skulptura Bohuslava Šnirha, 10 spoljašnjih skulptura Antonina Vagnera, kamene figure Maksa Veriha i skulpture preko prednjeg dela pozornice od Šnirha.
Svečano otvaranje uredi
Narodno pozorište otvoreno je prvi put 11. juna 1881. u čast posete prestolonaslednika austrijskog princa Rudolfa. Opera Bedžiha Smetane Libuše imala je svoju svetsku premijeru u režiji Adolfa Čeha. Nakon toga prikazano je još 11 predstava. Tada je pozorište zatvoreno kako bi se omogućilo završavanje finalnih detalja. Dok je ovaj posao bio u toku, 12. avgusta 1881. izbio je požar, koji je uništio bakarnu kupolu, auditorijum i pozornicu.[5]
Požar je doživljen kao nacionalna katastrofa i izazvao je snažan talas odlučnosti da se preduzme nova akcija sakupljanja novca: za 47 dana prikupljeno je milion guldena. Taj nacionalni entuzijazam, međutim, nije odgovarao zakulisnim bitkama koje su se rasplamsale nakon katastrofe. Arhitekta Josef Zitek više nije bio aktivan, a njegov učenik arhitekta Josef Šulc pozvan je da obnovi radove. On je bio taj koji je zagovarao proširenje građevine, uključujući i stambeni blok dr Polaka koji se nalazio iza zgrade Privremenog pozorišta. Ovu zgradu je učinio delom Narodnog pozorišta i istovremeno donekle promenio područje auditorijuma kako bi poboljšao vidljivost. Međutim, on je s najvećom osećajnošću uzeo u obzir stil Zitekovog dizajna i tako je uspeo da spoji tri zgrade raznih arhitekata i formira apsolutno jedinstvo stila.
Rekonstrukcija i ponovno otvaranje, 1883. do 1977. uredi
Umetnička dela u enterijeru radili su Mikolaš Aleš i František Ženišek. Zgrada Narodnog pozorišta otvorena je 18. novembra 1883. godine. Zgrada, sa savršenom tehničkom opremom (električno osvetljenje, čelična konstrukcija), služila je bez ikakvih opsežnih modifikacija gotovo stotinu godina. Tek 1. aprila 1977, nakon predstave „Lantern“ Jirašeka, pozorište je zatvoreno na šest godina.[6]
Dodatna rekonstrukcija, 1977. do 1983. i posle uredi
Arhitekta Zdenek Vavra postavljen je da preduzme celokupne radove na rekonstrukciji. Ovaj projekat je završen da bi se ispunio važan rok, a to je bio datum 100. godišnjice otvaranja Narodnog pozorišta: 18. novembar 1983. godine. Toga dana pozorište je ponovo predato publici predstavom Libuše Bedžiha Smetane.[7]
Istorijska zgrada, koja je poznata po svojoj lepoj arhitekturi, takođe sadrži aneks modernog dizajna gde su kancelarije i blagajna. Danas ona funkcioniše kao glavna pozornica tri umetnička ansambla Narodnog pozorišta: drame, opere i baleta.
1989. godine generalni direktor Narodnog pozorišta, kompozitor Jirži Pauer, otpušten je sa svoje funkcije zbog svoje podrške politici bivše komunističke čehoslovačke vlade. Pauer je 17. novembra 1989. zatvorio svo osoblje iz nacionalnog teatra i teatra Smetana kako bi sprečio članove opere, baleta i drame da postave protestne predstave. Nakon tronedeljnog štrajka, Pauera je zamenio Ivo Židek.[8]
Menadžment uredi
U početku je Narodno pozorište bilo podržano od strane privatnog udruženja pojedinaca sa direktorom koji je rukovodio njegovim poslovima u ime udruženja. Nedostatak novca prouzrokovao je neke finansijske i umetničke teškoće, ali bez dugoročne štete za rast ili status institucije.[9] 1900. godine regionalna vlada nije obnovila ugovor sa udruženjem koje je upravljalo pozorištem, a kao rezultat rastućeg nezadovoljstva umetničkim nivoima, Narodno pozorište je prebacilo svoje upravljanje na novu Nacionalnu pozorišnu kompaniju. Pored toga, većina ljudi povezanih sa udruženjem smatrana je konzervativnim, dok je nova kompanija bili liberalnija, sklonija svežim idejama.
Kompozitor Karel Kovarovic bio je operski režiser, a njegov rad kao dirigenta zapažen je kroz poboljšanja u orkestru, horu i solo ansamblu. Takođe je privukao vodeće pevače u ansambl, poput Karela Buriana (kasnije "vagnerskog" tenora u Bajrojtu), Otakara Maraka, Emila Polerta i Gabriele Horvatove.[9] Nakon smrti Kovarovica 1920. godine, njegovu funkciju preuzeo je Otakar Ostrčil, nastavljajući progresivni umetnički pravac i sprovodeći temeljnu obnovu pozornica. On je počeo sa prvim izvođenjem Ekskurzije gospodina Broučeka, i postavio <i>Вочек</i> Albana Berga odmah nakon premijere, što je dovelo do skandala i pretnji za njegovu smenu.
Narodnim pozorištem upravlja direktor, i savetodavno telo Saveta Narodnog pozorišta. Savetodavni odbor ima 11 do 13 članova, koje imenuje i razrešava direktor.[10]
U 2019. Nacionalno pozorište i Državna opera u Pragu bili su mesto protesta i nereda od strane umetnika i osoblja, uključujući otvoreno pismo u kome se žale na 'netransparentno' imenovanje Per Boje Hansena za umetničkog direktora.[11]
Nagrada Komerčni banke uredi
Komerčni banka je 4. maja 2005. godine potpisala sporazum sa Narodnim pozorištem u Pragu da godišnje odaje počast najistaknutijim delima izvedenim u Češkom narodnom pozorištu u sve tri kategorije - balet, drama i opera. Dobitnici nagrade KOBANADI (KOBANADI = KOmerčni BAnka + NArodni DIvadlo) dobijaju statuu koju je dizajnirao akademik Jaroslav Rona,[12] i 100 000 čeških kruna (oko 4.000 evra od marta 2011).[13] Prva ceremonija održana je 26. oktobra 2006. godine na bini Narodnog pozorišta.[14]
Reference uredi
- ^ Šemberová, Kristina (6. 4. 2015). „Národní divadlo je klenot. Peníze na opravu daroval císař i ruský car”. iDNES.cz (na jeziku: češki). Pristupljeno 24. 11. 2016.
- ^ „Prozatímní divadlo bylo otevřeno před 150 lety”. ceskatelevize.cz (na jeziku: češki). 20. 11. 2012. Pristupljeno 24. 11. 2016.
- ^ „History of The National Theatre - Art of the National Theatre Generation”. narodnidivadlo.cz (na jeziku: engleski). 24. 11. 2016. Pristupljeno 24. 11. 2016.
- ^ Tibor Iván Berend (2003). History Derailed: Central and Eastern Europe in the Long Nineteenth Century. University of California Press. str. 80. ISBN 0-520-23299-2.
- ^ „Do Národního divadla v Praze na Libuši a Prodanou nevěstu”. iDNES.cz (na jeziku: češki). 2. 6. 2015. Pristupljeno 24. 11. 2016.
- ^ „Restaurátoři opravili Alšovy a Ženíškovy lunety v Národním”. Lidovky.cz (na jeziku: češki). 26. 6. 2013. Pristupljeno 24. 11. 2016.
- ^ Strašíková, Lucie (18. 11. 2008). „Smetanova Libuše otevírala Národní divadlo i v roce 1983”. ceskatelevize.cz (na jeziku: češki). Pristupljeno 24. 11. 2016.
- ^ News item in Opera, March 1990, p291.
- ^ a b Eckstein, Pavel. Prague's National Opera. Opera, August 1964, Vol 15 No 8, p517-524.
- ^ „Council of the National Theatre”. National Theatre. Pristupljeno 18. 3. 2017.
- ^ Newsdesk. Opera, July 2019, Vol.70 No.7, p819-820.
- ^ 'Umělecké ztvárnění ceny KB pro Národní divadlo vytvořil akad. malíř a sochař Jaroslav Róna' Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. новембар 2014) (in Czech) Retrieved 30 March 2011
- ^ 'Cena Komerční banky (in Czech)' Архивирано на сајту Wayback Machine (13. новембар 2014) Retrieved 30 March 2011
- ^ 'Cena Komerční banky' (in Czech) Retrieved 30 March 2011 Архивирано 2009-03-06 на сајту Wayback Machine