Nacizam

Nacizam ili nacionalsocijalizam (nem. Nationalsozialismus), odnosi se uglavnom na totalitarnu ideologiju i praksu Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije (NSDAP) pod vođstvom Adolfa Hitlera. Nacizmom se takođe naziva i politika koju je usvojila i sprovodila nemačka vlada u periodu od 1933. do 1945, period koji se u nemačkoj istoriji još naziva Nacistička Nemačka ili Treći rajh.

Svastika kao simbol nacizma u Nacističkoj Nemačkoj

Dana 5. januara 1919. godine osnovana je Nemačka radnička partija (DAP), a u njenom osnivanju su učestvovali Anton Dreksler i još šest članova. Hitler, koji je tada bio u činu kaplara, dobio je zadatak od nemačke obaveštajne službe da ispita aktivnost ove partije. Nakon što je impresionirao članove partije svojim govorničkim sposobnostima, Hitleru je ponuđeno članstvo u partiji koje je prihvatio u septembru 1919. i ubrzo je postao glavni čovek stranke zadužen za propagandno delovanje. Partija je 1. aprila 1920. preimenovana u Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, protivno Hitlerovom predlogu da se partija nazove Socijalno-revolucionarna partija. 29. jula 1921. Hitler je istisnuo Drekslera sa pozicije prvog čoveka u partiji.

Nacizam nije bio koncizna, teoretski utemeljena ideologija jedinstvenog pokreta već se u stvari radilo o kombinaciji različitih ideologija i grupa (uglavnom nemačkih), ujedinjenih u jedinstvenoj osudi Versajskog sporazuma koji je u posleratnoj Nemačkoj okarakterisan kao jevrejsko-komunistička zavera sa ciljem da se ponizi Nemačka. Zbog toga se sastojao od najrazličitijih političkih pozicija koje su osuđivale izdaju nemačke i njen poraz u Prvom svetskom ratu, a koje su obuhvatale antiparlamentarizam, etnički nacionalizam, rasizam, kolektivizam, nacističku eugeniku i antisemitizam nasuprot ekonomskom i političkom liberalizmu kao i rasističkom i zavereničkom stavu prema finansijskom kapitalizmu i antikomunizmu. Kako je nacizam postajao dominantna ideologija u Nemačkoj, naročito nakon 1933. godine, u praksi je sve više definisan kroz proglase Nacističke partije, a naročito njenog vođe, Adolfa Hitlera.

Terminologija

Izraz naci je izveden od prva dva sloga zvaničnog imena Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije na nemačkom jeziku. Pun naziv stranke na nemačkom jeziku je Nazional Sozialistische Deutsche Arbeiter Partei. Članovi partije retko su između sebe koristili naziv nacista već su koristili zvaničan naziv nacionalsocijalista. Izraz nacista je imao pežorativno značenje i uglavnom su ga koristili protivnici pokreta, naročito na jugu Nemačke, a predstavljao je parodiju na izraz soci, uobičajen i pomalo ponižavajući izraz za pripadnike Socijal-demokratske partije Nemačke, glavnog političkog oponenta nacista pre njihovog dolaska na vlast. Kada je Hitler došao na vlast, izraz nacista je skoro u potpunosti nestao iz političkog i društvenog života u Nemačkoj, mada su ga još uvek koristili protivnici režima u Austriji.

Istorijska pozadina

Zlatna značka člana Nacističke partije.

Nacionalsocijalistička filozofija pojavila se na političkoj sceni u kritičnom periodu za Nemačku; nacija ne samo što je poražena u Prvom svetskom ratu, već je bila prinuđena da potpiše Versajski sporazum, koji je sadržao izuzetno stroge uslove, što je u vreme velike depresije i političke nestabilnosti dodatno pogoršalo položaj posleratne Nemačke. U to vreme rodila se i "legenda o ubodu u leđa" (nem. Dolchstosslegende) koju su lansirali nacionalsocijalisti, a po kojoj je nemački ratni napor bio sabotiran od strane unutrašnjih elemenata, naročito Jevreja i da je „nedostatak patriotizma“ bio direktan uzrok nemačkog poraza (kao jedan od argumenata u prilog ovoj teoriji nacisti su isticali činjenicu da je linija fronta, u trenutku kapitulacije, bila izvan nemačke teritorije). Politički kriticizam bio je usmeren ka socijal-demokratama i ka vladi Vajmarske republike koja je bila optužena da je izdala zemlju. Teorija o „ubodu u leđa“ imala je za posledicu to što je nemačko društvo očekivalo povećano iskazivanje nacionalne lojalnosti od strane nemačkih državljana stranog porekla, kao što su Jevreji, kao i porast antisemitskih osećanja i podršku ideji Jevrejskog pitanja (Judenfrage) u vreme jačanja narodnog pokreta i želje za stvaranjem Velike Nemačke.

Iako je Hitler pristupio radničkoj partiji u septembru 1919. god., a objavio Majn Kampf 1925-26. godine osnovne ideje nacionalsocijalizma imale su svoje korene u idejama grupa i pojedinaca više decenija starim. Među ovim grupama nalazi se narodni pokret i njegov okultni pandan, Ariozofija. Među mnogobrojnim ariozofskim grupama nalik ložama, samo je tajno društvo Tule moglo direktno da se poveže sa začecima Nacističke partije. Ova kao i druge moguće veze između nacizma i okultnog obrađene su u članku Nacistički okultizam.

Nacizam savremen termin koji se odnosi na ideologiju Nacističke partije i njen pogled na svet koji je bio raširen u nemačkom društvu, i u određenoj meri evropskom i američkom društvu, tokom godina njene vladavine Nemačkom (1933. do 1945). Na slobodnim izborima održanim 1932. godine u Vajmarskoj republici Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija postala je najjača parlamentarna stranka; ni jedna druga politička stranka do tada nije imala toliku parlamentarnu većinu. Imenovanje Adolfa Hitlera za nemačkog kancelara 30. januara 1933. godine kao i dalje snaženje njegove diktature označili su početak stvaranja Nacističke Nemačke. Tokom svoje prve godine provedene na vlasti, NSDAP je proglasila „Hiljadugodišnji rajh“ - Tausendjähriges Reich ili „Treći rajh“ - Drittes Reich (kao direktnog naslednika Svetog rimskog carstva i Nemačkog carstva). Nacionalsocijalistički režim u Nemačkoj prestao je da postoji sa završetkom Drugog svetskog rata 1945. godine, kada je partija proglašena za zločinačku organizaciju od strane pobedničkih sila. Kao takva, Nacionalsocijalistička partija je zabranjena, a njenim pripadnicima je suđeno za učestvovanje u ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti.

Od 1945. godine. Nacizam je, kao politička ideologija, zakonom zabranjen u Nemačkoj. Zabrana se odnosi i na svaki oblik nacističke ikonografije i propagande. Uprkos tome, neonacizam nastavlja da postoji u Nemačkoj i drugim zemljama sveta. Nakon Drugog svetskog rada i Holokausta, izraz nacista i simboli povezani sa nacizmom (kao što je svastika) stekli su izuzetno negativnu reputaciju u Evropi i Severnoj Americi. Nazvati nekog nacistom ili ukazati na njegove veze sa nacizmom smatra se uvredom.

Ideologija

Tvorac teorije o superiornoj arijevskoj rasi, Alfred Rozenberg.

Nacizam je ideologija koja se zasniva na verovanju u superiornost Arijevske rase, kao dela germanskih naroda. Tokom Hitlerove vladavine, nacisti su zagovarali uspostavljanje jake, centralizovane vlade pod kontrolom Firera tvrdeći da na taj način brane nemački narod (uključujući i Nemce izvan Nemačke) od komunizma i takozvane jevrejske zavere. Konačan cilj nacista bilo je stvaranje homogene, autarhične etničke države koja bi inkorporirala ideje pangermanizma.

Istoričari se često ne slažu oko glavnih ciljeva nacističke partije kao ni oko toga da li se nacizam može smatrati koherentnom ideologijom. Prvobitni nacionalsocijalisti tvrdili su da ne postoji program koji bi ih sputavao kao i da je njihov cilj odbacivanje postojećeg pogleda na svet. Ipak sa jačanjem Hitlerovog uticaja i njegovog uspona do najviše funkcije u partijskoj hijerarhiji i statusa partijske ikone, ono što se do tada smatralo nacističkom ideologijom pretvara se u ideologiju koja je diktirana isključivo Hitlerovim ličnim stavovima i interesima - ideologija i njen najviši predstavnik postali su nedeljivi u očima javnosti. Problem definisanja nacizma kao koherentne ideologije, osim snažnog Hitlerovog ličnog uticaja, dodatno otežava i činjenica da se istaknuti funkcioneri Nacističke partije nisu mogli složiti oko stvaranja univerzalne ideologije. Međutim, ukoliko se nacizmom može smatrati pogled na svet iznet u „Majn kampfu“, onda je ovaj pogled na svet konzistentan i koherentan, a njegova glavna karakteristika predstavlja koncept istorije kao „rasne borbe"; Führerprinzip; antisemitizam; stigmatizacija judeo-boljševizma i potreba za proširenjem „životnog prostora“ (Lebensraum) na račun Sovjetskog Saveza. Suštinska osnova nacizma temelji se na tvrdnji da je nemački narod napadnut i da mora da se ujedini, disciplinuje i da bude spreman na žrtve (pod nacističkim vođstvom) kako bi odneo pobedu nad zločinačkom „Jevrejskom zaverom“ da se pokori nemački narod.

Fašizam

Kako u širokoj javnosti, tako i među učenim krugovima nacizam se uglavnom smatra za jedan od oblika fašizma - izraza čija definicija je sama po sebi sporna. Debata se uglavnom vodi oko poređenja fašističkog pokreta uopšte i njegovog italijanskog prototipa, uključujući i fašizam u Nemačkoj. Ideja izneta u prethodnom izlaganju o odbacivanju svih prethodnih ideja i ideologija kao što je demokratija, liberalizam i naročito marksizam (kao npr. kod Ernsta Nolta) otežava precizno definisanje ova dva pojma; ipak, italijanski fašisti naginjali su ka verovanju da bi svi elementi društva morali biti ujedinjeni kroz korporativizam kako bi se formirala "organska država"; to znači da ovi fašisti često nisu imali jasne stavove u vezi sa rasom, s obzirom na to da su samo država i nacija imali značaj.

Nasuprot italijanskom fašizmu, nemački nacizam je naglašavao princip Arijevske rase u tolikoj meri da je država postala samo jedan od instrumenata u ostvarivanje „prave sudbine“ Arijevske rase. U raspravi između istoričara (kao što je Zeev Sternhell) u kojoj se tvrdilo da su oba pokreta jedinstvena, ili da je to barem nemački pokret, mnoge strane su se složile da postoji mnogo jača skoro porodična sličnost između italijanskog i nemačkog fašističkog pokreta nego što postoji sličnost između evropskih demokratija i komunističkih država za vreme Hladnog rata; takođe, ova dva fašistička pokreta mogu se porediti ne samo po zločinima za koje su odgovorni, već i po početnim političkim potezima: npr. može se povući paralela između Musolinijevog marš na Rim i neuspelog pokušaja državnog udara (Pivnički puč) koji je Hitler, nedugo zatim izveo u Minhenu.

Takođe, arijanizam nije bio popularna ideja među Italijanima koji nisu bili nordijska rasa, ali je rasizam u Italiji bio veoma izražen, a genocid je sprovođen u koncentracionim logorima mnogo pre nego što se slično dogodilo i u Nemačkoj. Filozofija koja je pravila razliku između ova dva fašistička pokreta uglavnom se oslanjala na činjenicu da su oba pokreta nastala u različitim državama: kako italijanski kralj nije umro, za razliku od Nemačke u kojoj je Hitlerovom dolasku na vlast prethodila smrt Rajhsprezidenta, italijanski vođa Duče nije bio u mogućnosti da se domogne potpune vlasti kao što je to pošlo za rukom Hitleru, što je za posledicu imalo Musolinijevo svrgavanje sa vlasti.

Nacistička teorija

Francusko izdanje Majn Kampfa iz 1934. god.

Hitlerova politička uverenja, koja je izneo u knjizi Majn Kampf (Moja borba, 1925) sastoje se od tri osnovna stava koja je dogmatski zastupao: koncept istorije kao „rasne borbe“ pod uticajem socijalnog darvinizma; antisemitizam i ideja da Nemačka mora da osvoji „životni prostor“ od Rusije. Njegov antisemitizam zajedno sa njegovim antikomunizmom stvorio je plodno tle za razvoj teorije zavere ili judeo-boljševizma. Svoje stavove Hitler je počeo da formira još za vreme svog boravka u Beču od 1907. do 1913. godine. Posmatrajući društvene prilike u Beču, Hitler je došao do zaključka da postoji rasna, religijska i kulturna hijerarhija i da se na njenom vrhu nalazi Arijevska rasa kao apsolutno superiorna, dok se Jevreji i Romi nalaze na njenom dnu. O politici Austrougarske po kojoj se državljanstvo sticalo rođenjem, Hitler je imao neodređen stav. Smatrao je da je raznovrsnost nacija oslabila carstvo i da je dovela do nesloge. Takođe, video je demokratiju kao destabilizacioni faktor zato što je stavljala vlast u ruke etničkih manjina, koje su, kako je tvrdio „slabile i destabilizovale“ carstvo deleći se među sobom. Na Hitlerovu političku misao veliki uticaj je imao Prvi svetski rat i Oktobarska revolucija 1917. godine zbog čega ju je znatno modifikovao u periodu između 1920 i 1923. godine da bi je zatim definitivno uobličio u Majn Kampfu.

Nacionalizam

Hitler je osnovao nacističku državu utemeljenu na rasno definisanom „nemačkom narodu“ i principijelno je odbacio ideju njegovog sputavanja granicama nacionalizma koji je samo predstavljao sredstvo za postizanje apsolutne supremacije. U skladu sa tim, njegov nacionalizam i hiper-nacionalizam je tolerisan u cilju postizanja svetske dominacije Nemačko-arijevske rase Volksgemeinschaft. Ovaj ideja predstavlja osnovni koncept Majn Kampfa i promovisana je motom Ein Volk, ein Reich, ein Führer (jedan narod, jedno carstvo, jedan vođa). Nacistički odnos između naroda Volk i države nazvan je Volksgemeinschaft ("narodna zajednica“, neologizam s kraja 19. ili početka 20. veka koji definiše društvenu obavezu građana u službi Rajha (nasuprot jednostavnom „društvu"). U nazivu nacionalsocijalističke ideologije pojam „nacional“ izvire iz odnosa građana i nacije, dok je pojam „socijalizam“ ponovo oživljen u značenju opšte obaveze pojedinaca prema nemačkom narodu: sva dela moraju biti učinjena isključivo u službi Rajha. U praksi nacisti su isticali da je njihov cilj stvaranje „nacionalne države“ kao temelja i otelotvorenja zajedničke volje nemačkog naroda, ujedinjenog u Volksgemeinschaft - narodnoj zajednici kao idealnom i praktičnom instrumentu vladanja. Nasuprot nacizmu, nenacionalne socijalističke ideologije protive se konceptu nacije.

Militarizam

Nacistička misao se u velikoj meri oslanjala na militarističko verovanje da velike nacije postaju još snažnije zahvaljujući vojnoj sili koja održava red i koja se „prirodno“ razvija i jača u „racionalnim, civilizovanim kulturama“. Nacistička partija se u svom delovanju oslanjala na nemačke nacionaliste i nacionalni ponos, koristeći iredentistička i revanšistička osećanja kao i averziju prema različitim aspektima modernog mišljenja (iako je istovremeno prihvatala različite modernističke ideje, kao što je divljenje snazi motora). Mnogi etnički Nemci osećali su duboku posvećenost cilju stvaranja Velike Nemačke (stari san koji je podrazumevao prisajedinjenje Austrije Nemačkoj), koji se po nekima nije mogao ostvariti bez primene vojne sile.

Rasizam i diskriminacija

1. aprila 1933. godine započeo je bojkot jevrejskih radnji na inicijativu Nacističke partije. Natpis na izlogu jevrejske radnje u Berlinu, obeležene žutom Davidovom zvezdom glasi: "Nemci, odbranite sebe, ne kupujte od Jevreja!"

Nacistička rasna filozofija bila je pod uticajem radova Artura de Gobinoa, Hjustona Stjuarta Čemberlena i Medisona Granta i u potpunosti je prihvatila teoriju o invaziji arijevske rase od Alfreda Rozenberga. Ova teorija dovela je u vezu poreklo nemačkog naroda sa Arijevskim narodom koji je živeo u drevnom Iranu i koji je izvršio invaziju na dolinu reke Inda, donoseći sa sobom veliko znanje i nauku koja potiče iz vremena koje prethodi biblijskom potopu. Teorija o „antideluvijalnom svetu“ po kojem Arijevska rasa potiče iz perioda od pre potopa i pre ledenog doba pripisuje se tajnom društvu Tule i može se povezati sa teorijama o postojanju Atlantide. Veći deo osnivača i vođa nacističke partije bili su članovi tajnog društva Tule, koje je romantizovalo Arijevsku rasu kroz teologiju i rituale.

Hitler je takođe tvrdio da je nacija najveća tvorevina rase i da „velike nacije“ (bukvalno veliki narodi) predstavljaju kreaciju homogene populacije „velikih rasa“ koje delaju zajedno. Ove nacije razvile su kulture koje su se prirodno razvile iz „rase“ i koje imaju „prirodno dobro zdravlje i agresivne, inteligentne i hrabre karakterne crte“. „Najslabije nacije“, su prema Hitleru „nečiste“ ili „mešovite rase“, zato što imaju podeljene i suprotstavljene, pa samim tim i slabe kulture. Najgore među nacijama smatrane su parazitskim "Untermensch" (nižim bićima), u koje su svrstani prvenstveno Jevreji, ali i Romi i Jehovini svedoci, homoseksualce, invalide i tzv. antisocijalce koji su svi smatrani "lebensunwertes Leben" ("nedostojnim da žive") zbog svoje očigledne nesposobnosti i inferiornosti, kao i zbog svog lutajućeg karaktera i nenacionalne invazije koju su izvršili ("internacionalni Jevreji"). Progon homoseksualaca, kao deo Holokausta, intenzivno privlači pažnju naučnih krugova još od 1990. godine, iako su mnogi homoseksualci bili pripadnici SA jurišnih odreda.

Prema nacističkoj teoriji, pogrešno je dozvoliti ili ohrabrivati raznovrsnosti unutar nacije. Fundamentalni cilj nacista bilo je ujedinjenje svih naroda sa germanskog govornog područja, „nepravedno“ podeljenih granicama različitih nacionalnih država. U skladu sa tim, nacisti su pokušali da regrutuj holandski i skandinavske narode u SS, smatrajući da sve ove nacije imaju superiorno germansko poreklo, ali je odziv dobrovoljaca bio relativno slab.

Hitler je takođe tvrdio i da nacije koje nisu u sposobnosti da odbrane svoje teritorije, ne zaslužuju ni da ih imaju. Smatrao je da je „slovenska rasa“, kao slovenski narod, manje vredna postojanja od „vladarske rase“. Konkretno, ukoliko bi vladarskoj rasi zatrebao životni prostor, prema Hitleru, ona bi imala pravo da otera sa njihovih teritorija inferiorne starosedelačke rase.

"Rase bez domovine“ Hitler je proglasio za „parazitske rase“ i što su članovi ovih parazitskih rasa bili bogatiji, njihov parazitizam je bio zarazniji. Vladarska rasa je, prema nacističkoj doktrini, mogla lako osnažiti svoj položaj uklanjanjem parazitskih rasa iz svoje domovine. Ova ideja predstavljaće povod za kasnije progone i eliminaciju Jevreja, Roma, Čeha, Poljaka, mentalno i psihički hendikepiranih, homoseksualaca i drugih grupa koje ne pripadaju kategorijama koje su bile obuhvaćene Holokaustom. Vafen-SS i drugi nemački vojnici (uključujući i delove Vermahta), kao i civilne paramilitarne grupe na okupiranim teritorijama, bile su odgovorne za smrt oko 11.000.000 muškaraca, žena i dece u koncentracionim logorima, zarobljeničkim logorima, radnim logorima i logorima smrti kao što su to bili Aušvic i Treblinka.

Eugenika

Čvrsto verovanje da je potrebno pročistiti nemačku rasu za posledicu je imalo stvaranje eugenike; sprovođenje ideje o čistoj rasi dovelo je do obavezne eutanazije invalida i obavezne sterilizacije ljudi sa mentalnim nedostacima ili bolestima naslednog karaktera. Adolf Hitler je smatrao da je Sparta bila prva „narodna država“ i hvalio je njen rani eugenički tretman deformisane dece.

Antisemitizam

Prema nacističkoj propagandi, Jevreji su nastojali da izazovu podele u nemačkom narodu i među državama. Nacistički antisemitizam je bio prvenstveno rasnog karaktera: „Jevrejin je neprijatelj i uništitelj čistote krvi, svesni uništitelj naše rase“; međutim, Jevreji su takođe opisivani i kao plutokrate koje iskorišćavaju radničku klasu: „Kao socijalisti mi se suprotstavljamo Jevrejima zato što u Hebrejima vidimo inkarnaciju kapitalizma i zloupotrebu narodnih dobara.

Homoseksualnost

Nakon Hitlerovog dolaska na vlast, uhapšeno je oko 100.000 homoseksualaca. Pretpostavlja se da je od tog broja, oko 50.000 poslato u koncentracione logore u kojima je smrt našlo između 5.000 i 15.000 homoseksualaca. Prema Hariju Usterhusu (Harry Oosterhuis), nacistički stav prema homoseksualnosti je bio dvosmislen, a homoseksualnost je bila uobičajena pojava u SA jurišnim odredima Sturmabteilung. U skladu sa tim, hapšenje homoseksualaca ne može se posmatrati u kontekstu sprovođenja „rasne higijene“ ili eugenike. Nacionalistički omladinski pokret privlačio je veliki broj homoseksualaca zbog zastupanja ideje Männerbund (muškog zbližavanja); u praksi, Usterhus smatra da je progon homoseksualaca bio najviše politički motivisan. Na primer, homoseksualnost Ernsta Rema je bila poznata stvar i čest povod za šalu. Rem je ubijen najviše zbog toga što je predstavljao politički pretnju, a ne zbog svoje seksualnosti.

Religija

Hitler je pokušao da racionalizuje i religijsku doktrinu koja se već nalazila pod pritiskom njegove kritike tradicionalnog katolicizma. Hitlerovi kritički stavovi, u skladu sa „pozitivnim hrišćanstvom“ odnosili su se na internacionalni karakter katolicizma - tj. činjenicu da se ova religija ne može isključivo vezati samo za jednu rasu i nacionalnu kulturu. U isto vreme, iako je to bilo donekle kontradiktorno, nacizam je kombinovao elemente tradicije nemačke luteranske zajednice sa paganskom tradicijom severne Evrope. Elementi militarizma našli su svoje mesto u teologiji koju je Hitler kreirao; on je propovedao da je ovo „istinita“ ili „vladajuća“ religija, zato što će ona „stvoriti vladare“ i neće povlađivati lažima. Religije koje su propovedale ljubav i toleranciju, „su protivno činjenicama“ proglašavane za „robovske“ ili „lažne“ religije. Čovek koji prepoznaje ove „istine“, nastavio je Hitler, je predodređen da bude „prirodni vođa“, a oni koji ih poriču rođeni su da budu „robovi“. „Robovi“, a naročito oni inteligentni, tvrdio je, uvek su pokušavali da ometaju svoje gospodare propovedajući lažne religije i političke doktrine.

Antiklerikalizam se takođe može smatrati delom nacističke ideologije, zato što nova nacistička hijerarhija nije mogla dozvoliti sebi da bude potčinjena moći koju je crkva tradicionalno imala. U Austriji, sveštenstvo je imalo važnu ulogu u političkom životu i odgovaralo je direktno Vatikanu. Iako su postojali pojedinačni izuzeci, progon hrišćana bio je ograničen uglavnom na one koji su odbijali da se povinuju novom režimu i potčine se njegovoj moći. Naročito tragičan primer koji ilustruje progon hrišćana je slučaj Ditriha Bonhofera (Dietrich Bonhoeffer). Ipak, nacisti su često koristili crkvu da bi opravdali svoje stavove i uključili su mnoge hrišćanske simbole u ikonografiju Trećeg rajha.

Narodni pokret u Nemačkoj je bio čvrsto protiv ateizma; slobodoumni ljudi su često dolazili u sukob sa nacistima tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka. Po dolasku na vlast, Hitler je zabranio sve organizacije koje su popularizovale slobodnu misao i pokrenuo je „antibezbožnički“ pokret. U govoru koji je održao 1933. godine. Hitler je objavio: „Mi smo ....... sproveli borbu protiv ateističkog pokreta i to ne samo sa nekoliko teoretskih deklaracija; mi smo ih zgazili." Ovo otvoreno neprijateljstvo je bilo mnogo jasnije nego što je to bio složen i često kontradiktoran odnos nacista prema tradicionalnoj hrišćanskoj veri.

Preovlađujući naučni stav od Drugog svetskog rata naovamo je da je Martin Luterov traktat iz 1543. godine pod nazivom „O Jevrejima i njihovim lažima“ značajno uticao na nemački stav prema jevrejskim građanima u vekovima između reformacije i holokausta. Nacisti su izlagali ovaj traktat tokom nirnberških skupova, a grad Nirnberg je poklonio njegovo prvo izdanje Julijusu Štrajheru, uredniku nacističkih novina „Jurišnik“ (Der Stürmer), novina koje su ga opisale kao najradikalniji antisemitski traktat koji je ikada objavljen. Uprkos uvreženom mišljenju, teolog Johanes Valman (Johannes Wallmann) napisao je da traktat nije imao dugotrajan uticaj na Nemačku i da je uglavnom bio ignorisan tokom 18. i 19. veka.

Prema Danijelu Goldhagenu, biskup Martin Sase, jedan od najuticajnijih protestantskih crkvenih velikodostojnika, objavio je zbirku dela Martina Lutera ubrzo nakon "kristalne noći" ; Sase je „pohvalio paljenje sinagoga i koincidenciju da se to dogodilo baš na taj dan, što je i naveo u samom uvodu, "10. novembra 1938. godine na Luterov rođendan, sinagoge gore u Nemačkoj." Nemački narod, naglasio je, mora da obrati pažnju na ove reči „najvećeg antisemite svog vremena koji je upozorio nemački narod na opasnost od Jevreja." Diarmaid MacCulloch izneo je stav po kojem je traktat „O Jevrejima i njihovim lažima“ predstavljao uputstvo po kome je sprovedena „kristalna noć“.

U literaturi i publicistici, ideološka i politička sprega između klerikalizma i nacističkih pokreta, prvenstveno u Austriji i Nemačkoj, označava se kao kleronacizam (odnosno klero-nacizam).

Antikapitalizam

Nacistička ideologija imala je izražen antikapitalistički karakter. Program od 25 tačaka nacističke partije, koji je donet 1920. godine naveo je nekoliko ekonomskih uslova. Neki od ovih uslova bili su „da jedna od glavnih obaveza države bude obezbeđenje egzistencije svojih građana“, „abolicija svih prihoda koji nisu nastali kao rezultat rada“, „nemilosrdna konfiskacija ratnog profita“, „nacionalizacija svih preduzeća koje su prerasle u korporacije“, „podela profita u velikim privrednim poduhvatima“, „proširenje programa penzionog osiguranja“, „agrarna reforma prilagođena našim nacionalnim potrebama“ i da bi se postigli ovi i drugi ciljevi „stvaranje jake centralizovane državne vlasti Rajha." Ipak, stepen u kojem su nacisti podržavali ovaj program je tokom godina doveden u pitanje. Tokom dvadesetih godina 20. veka učinjeno je više pokušaja da se ovaj program u potpunosti zameni. Npr. 1924. god. Gotfrid Feder je predložio novi program sačinjen od 39 tačaka koji je zadržao neka od starih načela, neka zamenio i dodao čitav set novih načela. Nakon 1925. godine. Hitler nije dozvolio nikakvu raspravu o partijskom programu, tvrdeći da nikakva rasprava nije potrebna jer je program „neprikosnoven“ i nema potrebe da se menja. Hitler nije spomenuo ni jedno od načela programa u svojoj knjizi „Majn kampf“ već je o njima govorio usputno kao o „tzv. programu pokreta“.

Glasnogovornik nacističke stranke, Jozef Gebels insistirao je 1932. godine da je NSDAP „radnička partija“ i da je „na strani radništva i protiv finansijskog kapitalizma“. Hitler je za naciste rekao: „Mi smo socijalisti, mi smo neprijatelji današnjeg kapitalističkog ekonomskog sistema koji izrabljuje ekonomski slabije, sa svojim nepravednim platama, sa svojim bezočnim sudom o ljudskom biću na osnovu njegovog bogatstva i imovine, a ne na osnovu njegove odgovornosti i sposobnosti"; ipak, jasno je istakao da nacizam „nema ništa sa marksističkim socijalizmom," govoreći da je „Marksizam protiv vlasništva, dok pravi socijalizam to nije." Hitler je još rekao „Ja apsolutno insistiram na zaštiti privatne svojine... moramo ohrabriti privatnu inicijativu“. Ipak, smatrao je da je potrebno regulisati vlasničke odnose kako bi se osiguralo da „dobrobit zajednice bude ispred dobrobiti pojedinca“. Usledili su napadi na ono što je Hitler nazvao „pluto-demokratija“ i za koju je tvrdio da predstavlja jevrejsku zaveru u korist demokratskih partija kako bi se očuvao kapitalistički sistem.

Drugi koreni

Ideološki koreni iz kojih je iznikao nacionalsocijalizam bili su zasnovani na mnogobrojnim izvorima iz evropske istorije, a naročito iz romantizma 19. veka i iz bioloških ideja koje je u svojim delima izneo nemački filozof Fridrih Niče, koji je zastupao „napredno razmnožavanje“ sa ciljem stvaranja „super-čoveka“ (Übermensch). Hitler je pomno čitao i prihvatao ove ideje koje će kasnije biti moguće pratiti kroz razne nacističke publikacije, kao što su publikacije u izdanju Germanordena (Germanenorden) i tajnog društva Tula. On je takođe usvojio više populističkih ideja kao što su ograničavanje profita, ukidanje renti i obimno proširenje programa socijalne pomoći– ali samo za Nemce.

Kompleks niže vrednosti

Nastanak nordijske mitologije često se pripisuje kompleksu niže vrednosti. Filip Vejn Povel, u svojoj knjizi „Drvo mržnje“ (1985), tvrdio je da je nordijski mit počeo svoj uspon u Nemačkoj tokom 15. veka kao reakcija Nemaca na činjenicu da su Italijani na njih gledali kao na inferioran i primitivan narod. Na 48. stranici svoje knjige, napisao je:

"U 15. i ranom 16. veku, snažan razvoj nemačkog patriotizma bio je stimulisan prezirom Italijana prema nemačkoj kulturološkoj inferiornosti i varvarizmu, što je dovelo do uzvratne reakcije nemačkih humanista koji su isticali nemačke kvalitete."

Fodor M. V., u svojoj knjizi „Nacija“ (1936) kaže: "Ni jedna nacija nije toliko propatila zbog kompleksa niže vrednosti od Nemaca. Nacionalsocijalizam, bio je samo jedan od pokušaja da se kompleks niže vrednosti transformiše, makar privremeno, u osećanje superiornosti“.

Varijacije

Nacizam nije predstavljao homogenu ideologiju zbog čega se može podeliti u više „pod-ideologija“. Tokom 1920-30, postojale su dve dominantne frakcije u NSDAP. Postojali su sledbenici Ota Štrasera, tzv. Štraserovci i sledbenici Adolfa Hitlera koji bi se mogli nazvati Hitlerovci. Frakcija Štraserovaca je naglo oslabila i nestala nakon izbacivanja Ota Štrasera iz partije 1930. dok je njegov pokušaj da oformi opozicioni levičarski front u formi Crnog fronta propao. Ostatak frakcije koji je opstao u redovima SA, uništen je tokom Noći dugih noževa, u kojoj je ubijen i Gregor Štraser, Otov brat. U posleratnoj eri, Štraserizam je ponovo oživeo među neonacističkim grupama koje su se otvoreno deklarisale kao Štraserovci. Da li su se oni iskreno odrekli Hitlerizma u korist Štraserizma, ili se radilo o pokušaju da se nacizam odvoji od Hitlera ne bi li ideologija postala prihvatljivija, pitanje je o kojem se može raspravljati.

Hitlerove teorije nisu bile privlačne samo Nemcima; moćni i bogati pojedinci različitih nacionalnih pripadnosti govorili su za njih da su korisne. Primer za ovu tvrdnju su Henri Ford, osnivač Ford motor kompanije i Eugen Šuler, osnival "L'Oreala“. Ipak, ove teorije su bile najprihvaćenije od strane širokih narodnih masa u Nemačkoj.

Ključni elementi nacističke ideologije

• Program Nacionalsocijalističke partije
• Odbacivanje demokratije i kasnije ukidanje političkih stranaka, radničkih sindikata i slobodne štampe.
  • Princip vođe (Führerprinzip) - kao apsolutna vera u vođu (odgovornost pred nadređenima i autoritet prema podređenima).
• Ekstremni nacionalizam.
  • Antiboljševizam.
  • Snažna demonstracija lokalne kulture.
  • Socijalni darvinizam.
  • Odbrana „krvi i zemlje“ (Blut und Boden) - predstavljene crvenom i crnom bojom na nacističkoj zastavi.
  • Životni prostor (Lebensraum) - politika osvajanja dodatnog životnog prostora za nemački narod na istoku.
• Nacizam i rasa, rasna politika Trećeg rajha i nacistička eugenika:
  • Antislavizam.
  • Antisemitizam.
  • Stvaranje „rase vladara“ (Herrenrasse ili or Herrenvolk).
  • Arijevska supremacija; preciznije, rangiranje pojedinaca na osnovu njihove rase i rasne čistote i favorizovanje nordijske rase.
• Ograničena sloboda veroispovesti (tačka 24. programa Nacionalsocijalističke partije)
• Odbacivanje moderne umetnosti i povratak klasicizmu.
• Saradnja sa fašističkim i totalitarističkim režimima.

Posledice Nacizma

Dvanaestogodišnje vladanje nacističkih organizovanih zlikovaca i poduhvat pokoravanja Evrope i dobrog dela sveta – i to ne u starom, klasičnom smislu imperijalizma, nego u skladu s rasističkom idejom nemačkog malograđanina o germanskoj „višoj rasi“ koja ima pravo ne samo da vlada drugim narodima nego i da istrebljuje one koje smatra nedostojnim življenja završio se potpunim vojnim, političkim, ekonomskim i moralnim slomom onih koji su pokrenuli Drugi svetski rat, ali i cele jedne države koja je bila njihov talac. Hitlerov „hiljadugodišnji“ Treći rajh bio je na kolenima, poražen i razgolićen u svojoj monstruoznosti, a Nemačka je ležala u ruševinama, izbombardovana i ponižena, okupirana od Saveznika od čije (ne)milosti je u potpunosti zavisila.

Literatura

• MacCulloch, Diarmaid (2004). Reformation: Europe's House Divided, 1490-1700. New York: Penguin Books Ltd. str. 666–667. 
• Nolte, Ernst (1963). Der Faschismus in seiner Epoche. München. ISBN 978-3-492-02448-8. 
• Morgan, Philip (2003). Fascism in Europe, 1919–1945. Routledge. str. 168. ISBN 978-1-134-74028-4. 
• Chapman, Richard A.; Sheehan, Michael (1999). Elements in Political Science. Edinburgh University Press. str. 202. ISBN 978-0-7486-1109-6. 
• Davies, Peter; Lynch, Derek (2005). The Routledge Companion to Fascism and the Far Right. Routledge. str. 103. ISBN 978-1-134-60952-9. 
• Kershaw, Ian (2014). Hitler. Routledge. ISBN 978-1-317-87458-4. 
• Hayek, Friedrich August (1944). The Road to Serfdom. Psychology Press. ISBN 978-0-415-25389-5. 
• Lee, Stephen J. (1996). Weimar and Nazi Germany. Heinemann. str. 28. ISBN 978-0-435-30920-6. 
• Carsten, Francis L. (1982). The Rise of Fascism. University of California Press. ISBN 978-0-520-04643-6. 
• Nicosia, Francis R.; Huener, Jonathan (2004). Business and Industry in Nazi Germany. Berghahn Books. str. 43. ISBN 978-1-57181-654-2. 
• Hitler, Adolf (1961). Hitler's Secret Book (na jeziku: engleski). New York: Grove Press. ISBN 978-0-394-62003-9. OCLC 9830111. 
• Pietersen, Pit (2006). Kriegsverbrechen der alliierten Siegermächte. ISBN 978-3-8334-5045-7. 
• Hawkins, Mike (1997). Social Darwinism in European and American Thought, 1860-1945: nature as model and nature as threat (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 276. ISBN 978-0-521-57434-1. OCLC 34705047. 
• Turner, Henry Ashby (1985). German big business and the rise of Hitler. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-503492-9.